Свето причешће

[brana]

ja sam ujutro prala pre Pričešća, ali navečer nisam,

negdje sam pročitala, da nebi čestica Pričešća, otišla

sa četkicom, gde sam pročitala pojma nemam.

[Guest свештеник Иван]

Ја немам шта да перем.

Имаш непца и образе, вајдица и то да се пропере.  greengrin

[brana]

Imate, pravo, oče, uvjek se nešto novo sazna.

kad je vera i život u Crkvi u pitanju, ja nešto ne koristim svoju domaću mudrost.

nekako mi je lakše da idem uhodanim stazama, onih koji znaju više.

pa sam prilično, kruta u pravilima.

[Mиљан Танић]

Није директно на тему, али је забавно.

Скоро ми је једна жена која ради у једној црквеној институцији, а стоматолог је, рекла како ће да ми се брине о зубима кад се замонашим, јер ето, монаси не перу зубе зато што се сваког дана причешћују... остао сам збуњен.

[Guest]

Ја сам ти ту још луђи, обавезно их оперем двапут! :group111: :group111: :group111: eheeeej stadaradim

0205_whistling 4chsmu1 dada

[Guest]

Значи људи су прали зубе и купали се одвајкада...

Лепо рече свети Тимотеј.

[Guest свештеник Иван]

Imate, pravo, oče, uvjek se nešto novo sazna.

kad je vera i život u Crkvi u pitanju, ja nešto ne koristim svoju domaću mudrost.

nekako mi je lakše da idem uhodanim stazama, onih koji znaju više.

pa sam prilično, kruta u pravilima.

Тако и треба, али када човек сазна истину и она га ослободи, онда наступа једино правило- љубав. Наравно, сада ово све чудно изгледа извучи, али је тако.

Страх љубав изгони.

[brana]

Da, i bez slobode nema ljubavi kao ni ljubavi bez slobode.

Htjela sam pitati nešto drugo, ja ne živim u Srbiji, i ovde je samo jedan sveštenik,

i nekako mi se neda ga gnjaviti za svaku stvar, pa mnogo toga, pročitam

po Pravoslavnim forumima, a imam i bogatu knjižnicu Pravoslavnih knjiga,

i uglavnom je to moj smjer kretanja, jer one koje poznajem, svi nažalost manje znaju od mene.

Zanima me, počeo je post, moja porodica i ja postimo sve postove, sad prvi tjedan,

na vodi, pričestimo se, i onda dalje kako ko stigne, ali mene zdravlje počelo zafrkavati, i to junački,

krv oslabila,ne pomažu ni tablete,

i jučer je to kulminiralo, žestokom nesvjesticom, nisam smjela ni reći doktoru da postim,

poslao bi me na posmatranje. pa sam ćutala, kod kuće djeca kažu, pa mama mi postimo i tata,

to je dovoljno, ti normalno jedi.

a ja ne mogu jesti, djeca se odriču, a ja da pečem džigericu za sebe i da ne nabrajam, ne mogu.

bojim se ako ja popustim, da će nastati anarhija, ma ne držim ja njih u strogoći nego u ljubavi,

ali se opet bojim.

ovo je pitanje malo žešće od pranja zuba, pa me zanima šta bi vi predložili,

da ne narušavam Post.

[Дејан]

Mislim da bi ovo pitanje trebalo da postavite u temi pitajte sveštenika.

Moje mišljenje je da je da post ne sme da se sprovodi ako je zdravlje narušeno,bolje da mama jede dzigericu nego da završi u bolnici.

[Zeebedee]

Оче, да ли бисте могли да нам опишете како се честице припремају и чувају?

Мислим , то на Великом Четвртку... или сам нешто лоше рекао  bendoff

Не, не, ниси ништа лоше рекао.

Дакле, Честице се припремају на Литургији Светог Василија Великог на Велики Четвртак. Поред Агнеца који се вади за Литургију коју служимо, спрема се још један Агнец, који се после претварања дарова натапа Крвљу Господа нашега Исуса Христа. Затим се Агнец иситни и постави на посебан Дискос или неки суд који ће нам служити да просушимо Честице на угрејаној каменој плочи. Просушене честице (а битно је да се заиста добро просуше) полажу се у дарохранилницу (дарохранилница- кутијица где се чувају, похрањују Дарови).

Ја у мојој цркви имам и специјалан прибор за причешће болесника које се састоји од мале дарохранилнице, маленог путира, малене кашичице, флашице за литургијско вино. Све је то спаковано у једну малу макету цркве коју носим око врата кад идем да причешшћујем болеснике.

Ih bre oce sad ti kao u udzbeniku  bliss jeeee bendoff

Vecina Crkava koristi malo modernije nacine susenja cestica. Cak sam gledao i male "majkroveje" u koji se na 20 sekundi ubace cestice.

[о. Горан]

Da, i bez slobode nema ljubavi kao ni ljubavi bez slobode.

Htjela sam pitati nešto drugo, ja ne živim u Srbiji, i ovde je samo jedan sveštenik,

i nekako mi se neda ga gnjaviti za svaku stvar, pa mnogo toga, pročitam

po Pravoslavnim forumima, a imam i bogatu knjižnicu Pravoslavnih knjiga,

i uglavnom je to moj smjer kretanja, jer one koje poznajem, svi nažalost manje znaju od mene.

Zanima me, počeo je post, moja porodica i ja postimo sve postove, sad prvi tjedan,

na vodi, pričestimo se, i onda dalje kako ko stigne, ali mene zdravlje počelo zafrkavati, i to junački,

krv oslabila,ne pomažu ni tablete,

i jučer je to kulminiralo, žestokom nesvjesticom, nisam smjela ni reći doktoru da postim,

poslao bi me na posmatranje. pa sam ćutala, kod kuće djeca kažu, pa mama mi postimo i tata,

to je dovoljno, ti normalno jedi.

a ja ne mogu jesti, djeca se odriču, a ja da pečem džigericu za sebe i da ne nabrajam, ne mogu.

bojim se ako ja popustim, da će nastati anarhija, ma ne držim ja njih u strogoći nego u ljubavi,

ali se opet bojim.

ovo je pitanje malo žešće od pranja zuba, pa me zanima šta bi vi predložili,

da ne narušavam Post.

Сестро, а што не постиш на риби? Осим ако болест није таква где захтева и мрсне намирнице. У сваком случају не треба да постиш на води!

Када се код мене појави такав проблем, ја некоме не прекинем пост, јер га нисам ни установио bliss jeeee, већ благословим неку или неке намирнице које су неопходне. Тако не престајеш да постиш, а нити се тотално мрсиш. bighugbighug bighugbighug bighugbighug

И не лажите доктора!

[brana]

Baš vam, hvala, na odgovoru, ali Bog dao, da sam izdržala do danas i sutra ću, pa ću

onda u subotu se Pričestiti , onda može riba.

Vjerojatno je u ponedeljak bilo samo neko iskušenje, koje je prošlo.

Naravno, dalje ću paziti, na hranu.

Željezo je palo, na neku alarmantnu brojku, i nije se popravljalo, sad kad je otklonjen

uzrok bit će bolje.

Znate neki su jaki u molitvi, ja nešto i nisam, sve nešto u žurbi se molim, dok nešto radim,

dok hodam, nikad da stanem i da u miru provedem molitvu.

Onda mi preostaje samo Post.

[Милан Меденица :)]

Готово последњих векова  је била устаљена пракса ретког Причешћивања уз пост,исповест,припрему. Теологије готово и да није било. Турци, ратови, беда. Народ "народски" верује. Сваке недеље се не иде у Цркву. Само 2-3 пута годишње.

Последњих деценија се ситуација мења. Људи се баве теилогијом, интересују се, итд...

И то је то.

Дакле, наши стари су фактички ишли на Литургију само кад се Причешћују!

А ми данас који сваког празника и Недеље идемо?

ваистину.

и како сад објаснити Рогију и екипи да људи треба да се причешћују и да су сви Кољивари управо због тога постали светитељи, а не епитимишући и истјазавајући друге са оним што ни они сами нису чинили?

[Милан Меденица :)]

ево размишљања једног нашег брата који је сад на Хиландару.

из прве руке информација је од њега да се цела Света Гора причешћује редовно на свака два дана и никог не одбијају тек тако од причешћа нити условљавају прилазак.

Есфигмен је једини изузетак, а сви знамо и зашто.

Шта нам је потребно за Свето Причешће (моја размишљања)

Цео наш живот треба да буде пост на неки начин, то јест,  једна велика припрема за Свето Причешће. Неки светогорски старац је рекао да је наш живот 95% туга, а само 5% радост.

Света Црква је одредила четири поста које је сваки хришћанин обавезан испуњавати без поговора, осим у случајевима болести, трудноће или неких других стања, где је потребно добити разрешење од стране свештеника/духовника.

Наравно у све то убрајамо и пост средом, петком и још неким одређеним данима у години (празницима).

Наш живот прво треба да буде хришћански у целокупном смислу те речи, па онда православни. А шта то значи да треба да буде прво хришћански, па онда православни?

То значи да треба да буде заиста онакав какав од нас тражи Господ Христос у Св. Јеванђељу (наравно православни значи исто што и хришћански, али на жалост, данас многи "неправославци" су већи хришћани од православних). Треба такође знати да хришћански живот који се не живи догматима – није хришћански.

Хришћански живот значи Јеванђелски, или живот по Јеванђељу.

Са двема заповестима Христовим ми испуњавамо цело Јеванђеље:

1. Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом и свом снагом својом.

Господ нам заповеда да Га љубимо свим срцем, свом душом, свом мисли и свом снагом.

Срце треба да нам буде стално испуњено љубављу према Њему као према Оцу који није само наш  лични и појединачни Отац (јер Га не зовемо Оче мој, него Оче наш), већ свих нас, Отац све браће и свих сестара у Христу Исусу.

Та љубав не сме нам се гасити, без обзира на нашу велику грешност, немарност и лењост. Требамо бити свесни да нас Он воли без обзира на наше огромне и сталнопонављајуће грехе и безакоња.

Наша грешност и ништавност далеко су мањи од Његове милости, јер Његова милост превазилази сва схватања нашег ограниченог ума.

Божија свеобухатвна и несхватљива милост чисти сваки наш грех и сваку прљавштину душе и тела, само ако са вером и страхом од Њега то очишћење затражимо. Као што каже Пророк Давид у Покајном Псалму : Покропи ме исопом, и очистићу се;

опери ме, и бићу бељи од снега(псалам 50,13).

Ту могућност љубљења Бога ми сами ипак немамо, нити је ишта што је добро од нас самих, већ је све Његово и од Њега. Наша је само воља, жеља и првенствено, нешто нај битније од свега, слобода.

То срце које Бог од нас тражи да Га љубимо, ми добијамо од Њега. Он нам пре свега даје ту "способност".

"Срце чисто саздај у мени, Боже,

и Дух прав обнови у утроби мојој.

(псалам 50,13)"

То чисто срце је то срце које цело љуби Бога, јер само једино у Богу, то јест, са Богом Оцем кроз Христа, Духом Светим - постаје чисто.

Наша душа, као носилац наше личности, треба да је цела предана Богу и Цркви Његовој.

Она треба потпуно да одбаци све светско и пролазно, да има потпуну свест о томе да је свет пролазан и ништаван. Она треба да је цела привезана и прилепљена за небеско и непролазно, и онда ће већ овде да буде остварена у Богу. То јест, већ сада ће живети вечно и осетити предукус Царства Божијег.

Ми тај предукус можемо једино осетити у Светој Литругији у оној мери која нам је доступна сада (онолико колико смо спремни да га прихватимо), јер ће та иста Света Литургија настављати да живи (у својој пуноти) у Будућем Веку којег ми исповедамо у Символу Вере. Нашој души (то јест, нама као личностима) пост и молитва су средства која нам помажу да наша личност свом својом душом љуби Бога. Тај који љуби Бога свом душом својом - тај већ изгони "род" (Мат.17:21).

Пророк Давид каже да Бог срце скрушено и смерно неће одбацити :

"Жртва је Богу дух скрушен;

срце скрушено и унижено Бог неће одбацити

(псалам 50,19)".

Ако то нама каже лично Дух Свети кроз уста Давидова, који нам је други доказ потребан, и каква нам је већа достојност потребна при приласку Светом Путиру од те скрушености нашег духа?

Ту скрушеност добијамо и те како молитвом, постом и подвигом, то је јасно. Наша молитва треба да буде стална, а пост непрекидан (како духован, тако и телесан – прецизније речено, ван постова и за време постова требамо пазити да се не преједамо и падамо у смртни грех неумерености  јелу и пићу. Јер ми православни хришћани –  једемо да би смо живели, а не живимо да би смо јели). Тај непрекидни пост не значи да требамо стално постити на води онда када Црква то није одредила и благословила (јер пост на води, уз сухоједење је заиста пост – остало није ништа друго до разрешење поста), већ значи да требамо пазити колико једемо и како једемо, али од свега је најбитније “да не једемо меса,а брата свога да прождиремо“.

Док је код духовног поста потребно да одбацујемо (или да тежимо и да се трудимо колико год можемо) сваку грешну помисао и да стално будемо наоружани и спремни за борбу против непријатеља. Требамо сасећи (настојати ка томе) још у корену жељу за сваким грехом и сваком телесном насладом која прелази у страст (што значи страдање). Ако смо стално у таквој борби у којој има успона и падова; ми смо у стању подвижништва, које је ништа друго до духовна борба и пост. Наше мисли треба да су потпуно предате Богу. Треба да лете и да се усмеравају стално ка небеском, вечном, бесмртном и непролазном.

Своје мисли треба стално да усмеравамо ка Горњем Сиону у нади да ће мо баш ми без обзира на нашу грешност једног дана по милости Божијој, и ако ни мало то не заслужујемо, добити "држављанство" тог вечног Града.

Ако наше мисли лете ка Богу, одбацују свет, беже од лутања (блудничења мисли), секу у корену (или настоје ка томе) и одбацују сваку блудну, хулну, грешну помисао, ми засигурно, ако не сасвим, онда бар значи да смо на добром путу да љубимо Бога свим мислима својим.

Када љубимо Бога снагом својом онда Га љубимо управо делима. Простим речником речено - "видљивим на око".

Љубимо га рукама, ногама, делима својим. Ногама са којима ће мо отићи у Цркву, рукама са којима ће мо се крстити, леђима којима ће мо метанисати и свим осталим "радњама" које су телесне на први поглед, док су у својој сржи изразито духовне. Јер је човек психосоматско биће и потпун је једино када је састављен од душе и тела. Тело без душе је леш, а душа без тела је утвара, по речима св. Иринеја Лионског.

Сва наша снага треба бити устремљена ка Богу, како духовна тако и телесна. Јер без средства се не може ни циљ достигнути, а наше средство је подвиг, док нас Циљ чека раширеним рукама да у Њему одморимо своју снагу коју смо Му предали.

“Господе, отвори усне моје,

и уста моја казиваће хвалу Твоју.

(псалам 50,17)"

Потребно је да настојимо да очистимо наше усне од сваке скверни, нечистоте и поганости. Одбацивши сваку нечисту реч, ми подржавамо пророка Соломона који нам говори; да чувајући уста своја чувамо душу своју.

Ми у псалму видимо да нам Бог даје и "усне" којима ћемо Га славити. Видимо да ништа није наше, већ је све његово. Тако и цело наше тело, цела наша духовна и телесна снага без Божије благодати није ништа, већ само обичан леш који хода.

То оживљавање леша добијамо тек кроз Свето Причешће, тада наше тело и наша снага постају обновљени, наша кост постаје део Кости Христове, Тело Христово постаје део нашег тела, док наша душа постаје тек "душа жива" када се са њом сједини Христос.

Наша снага, по благодати Божијој (нашом вољом и жељом да ту снагу употребимо у љубљењу Бога), бива све већа и већа и сваки подвиг телесни и духовни нам постаје све лакши, јер преко Св. Причешћа бесплатно добијамо снагу, благодат и ум Христов.

Ако затражимо од Бога да нам да снагу да Га љубимо, Он ће то урадити и ми ће мо по благодати Његовој, Њега љубити свом својом снагом.

Врло је битно да имамо на уму да ни у чему не смемо претеривати, јер свако претеривање у било чему бива погубно и штетно по човека.

Једино претеривање које нам неће шкодити је да “претерујемо у љубљењу Бога“.

Друга Заповест нам казује да љубимо ближења својега као самога себе.

Заправо ако не љубимо ближњега којег видимо, како ће мо љубити Бога којег не видимо?

Ако опраштамо сваком и нисмо у завади и свађи ни са ким, нама је пут ка сједињењу са Богом омогућен.

Двери на црквеном Олтару су нам отворене да приступимо на позив : "са страхом Божијим,Вером и Љубављу приступите!".

Заиста џаба нам ако испуњавамо “све“. Ако смо ревносни у подвигу, ако “љубимо“ Бога свим својим срцем. Џаба је све то ако не љубимо ближњег као самога себе. Мада ако тежимо ка савршенству (Матеј 5,48), онда та љубав превазилази нас и ми љубимо ближњег не као “самога себе“, већ више од себе.

Тачније, спремни смо да подлегнемо смрти ради другог, од чега нема веће љубави (Јован 15,13)..

Када је Господ Христос прао ноге својим св. Апостолима, захвативши ноге св. Апостолу Петру, Петар захваћен страхом је, сматрајући себе недостојним да Га Господ опере, повикао : “Господе, никада Ти нећеш опрати мојих ногу“. Али се одмах претворио у послушност (што се и од све деце Цркве очекује) када му је Господ рекао : “Ако те не оперем, немаш удела са мном“. Тада је свим срцем Петар узвикнуо : “Господе, не само ноге моје, него и руке и главу ми умиј“.

Без понизног прања које нам Господ пружа сваке Св. Литургије (која се због тога и служи), где се Христос понизно и стално предаје нама као Храна и “Хлеб наш насушни“ (који иначе просимо сваки дан у молитви “Оче наш“), нема живота,нити удела са Господом.

Јер нас Бог Отац једино препознаје кроз Тело и Крв Његовог Сина као своју децу.

Свети Серафим Саровски у свом разговору “о циљу хришћанског живота“ са Мотовиловим,износи тумачење 7. Главе из Откривења св. Апостола Јована Богослова, које гласи : “ ...И кад ми никад не би грешили после нашега крштења, ми би за навек остали свети и непорочни угодници Божји, и сачувани од сваке скверне тела и духа.Но баш у томе и јесте беда, што ми преуспевајући у узрасту не преуспевамо у благодати и разуму Божјем, као што је у том преуспевао Господ наш Христос Исус, него напротив: разрваћујући се мало по мало, ми се лишавамо благодати Свесветог Духа Божјег и постајемо у различној мери грешни и многогрешни људи. Но када неко, будући побуђен на то премудрошћу Божјом, која иште наше спасење, реши се ради ње (ове Божје премудрости) јутрити к Богу и бдити ради обретења вечног свога спасења, тада такав, послушан гласу (те премудрости) јутрити к Богу и бдити ради обретења вечног свога сапсења, тада такав, послушан гласу (премудрости), мора прибећи истинитом кајању за грехе своје,кајању и творењу добродетељи,противположних учињеним гресима, а кроз добродетељи Христа ради и к задобијању Дух Светога, који дејствује унутра у нама, и који унутра у нама устројава Царство Божје. Не говори забадава Реч Божја: Царство Божје унутра је у вама; оно се с напором осваја и подвижници Га задобијају. То јест: они људи који – без обзира на узе греховне, што их везују тако да им својим насиљем и побуђавањем на нове грехе не допуштају прићи к Њему, Спаситељу нашем, са савршеним покајањем на истјазаније с Њим – презру сву крепост тих греховних уза и усиљавају се да их растргну – такви људи јављају се потом пред лице Божје бељи од снега,убељени благодаћу Његовом.

Дођите, говори Господ, и ако су ваши Греси као скерлет, ја ћу их убелити као снег.

Тако је негда свети тајновидац Јован Богослов видео овакве људе у хаљинама белим, тј. у хаљинама оправдања и са палмама у рукама, као знамењем победе, и певали су они Богу дивну песму Алилуја.

Лепоту њиховог певања нико није могао да подржава. За њих је Ангел Божји рекао : ово су они који дођоше из невоље велике,и опраше хаљине своје и убелише их у крви Јагњетовој – опраше их страдањима и убелише их причешћем Пречистих и Животворних Тајни Тела и Крви Агнеца, Непорочног и Пречистог Христа,закланог Његовом сопственом вољом за спасење света пре свију векова,који се увек и до сада жртвује и раздробљује, али никад не нестаје, који нам даје вечно и неоскудно спасење наше на путу живота вечног ради благопријатног одговора на Страшном Суду Његовом. Кроз то нам Он даје Собом и замену плода дрвета живота,замену најдражу и сваки ум превазилазећу. Тога плода хтео је лишити наш род човечији непријатељ људски,деница,ниспавши са неба...“

Као што видимо, преподобни старац Серафим нам открива онај есхатолошки (Есхатон = Царство Божије) карактер и значај нашег земаљског подвига ( средства) и нашег Циља, како земаљског, тако и небеског, указујући нам значај Тајне над Тајнама и спасоносне и очистујуће свеблаге моћи и благодати Тела и Крви Христове, која се одразује у Животу Будућег Века у белим хаљинама и сјајном победом над смрћу. Јер је сам Бог Отац благоизволео да Син Његов сиђе са славе своје и да се оваплоти од  Духа Светога и Марије Дјеве, да постане човек не престајући бити истинити Бог и да буде сличан нама у свему осим у греху, да би нама смртним људима даровао бесмртност.

Управо се та блажена бесмртност добија правим и потпуним учествовањем у најсветијем догађају и на најсветијем месту на овоме свету – Светој Божанственој Литургији; икони Царства Небеског.  Нема светијег догађаја од саме Свете Литургије и нема већег чуда, благодати и пројављивања самог  Тројичног Бога, од Свете Литургије - на којој нас Христос позива, бесплатно дајући себе, то јест своје Тело и Крв у виду хлеба и вина, за нас недостојне, ради опроштења наших грехова и вечнога живота. Свети Серафим нам такође говори и да је смутња због своје недостојности и због ње изазвано одвајање од Свете Тајне Причешћа, није ништа друго до грехота. Такође и Његова реченица са великом тежином : „Ко се причешћује тај ће се свугде спасти, а онај ко се не причешћује - не верујем“.

Овај велики бађушка Руске Цркве нам је и овим следећим речима указао неопходност Тајне над Тајнама : „И када бих на коленима морао да се вучем до цркве, ја бих то чинио - само да не останем без Светог Причешћа.“

Велики подвижник и светилник Цркве Христове старац Серафим,који је био обасјан разним благодатним даровима, наспрам све своје ангелске преподобности (јер неки на жалост мисле да је сасвим довољно причестити се неколико пута годишње, као да причешће није нешто неопходно и сталнопонављајуће за духовног човека, као пшенични хлеб за телесног, већ само награда за наше испуњене услове и уручена медаља за наше “подвиге“), Он указује нама шта је најважнија ствар у Његовом животу  ( и требало би животу сваког хришћанина) – одлазак на Св. Литургију и потпуно и право учествовање у Њој.

Зато требамо да настојимо да живимо живот са плодовима који су достојни покајања, да би сами себе и једни други и сав живот свој Христу Богу предали.

Покажимо плодове покајања и узмимо право и активно учешће у Светој Тајни Заједнице и Благодарности Богу, јер по речима светог Јована Кроштантског ; Ако се скупе сва блага целога света и положе на један тас, а на други Литургија – превагнуће тас са Божанственом Литургијом.

Праведни светитељ нам такође казује да је Света Литургија Трпеза и Обед на који нас Господ позива преко својих слугу – пастира. Колико је заправо страшно када се ми не одазивамо на страшан Царев позив да приђемо и једемо? Колика је та срамота, када ми редовно присуствујемо на Трпези (Обеду) седећи на Њој не окусивши ништа, а редовни смо гости Господара над господарима који тај Обед и ту Трпезу, ради опроштења и очишћења наших грехова, бесплатно приређује.

Овај исти праведни протојереј Цркве Божије нам такође громко говори : “ Развраћеност и исквареност постали су тако велики да су често причешћивање Животворним Тајнама Тела и Крви Христове савршено неопходни за постепено ослобађање људи од унутрашњег зла... Благодаћу Пречистих Тајни стојим и ходим право и нећу се вратити на зло, ако будем стражио над собом; тако је добро причестити се! Но, не примајући их значајно време, постајем лако склон злу,и ђаво лако овлада мноме. За душу је права несрећа када се дуго не причешћује Светим Тајнама; душа почиње да заудара на страсти, чија сила расте у мери у којој се дуго не сједињујемо са својим Животодавцем“.(1)

Молитва Господња (“Оче наш“) која је изричито Литургијска молитва Светој Тројици и која (као и цела наша вера) произилази из Литургије, говори нам; да нам је Хлеб насушан (неопходан) и да нам Га Господ да данас. Ми читајући ову основну молитву сваког хришћанина, тражимо и исповедамо да нам је Свето Причешће, (сам Господ који је Хлеб Живота и Хлеб који је са Неба сишао) свакодневно, неопходно и насушно потребно. Ми једењем тог Хлеба ( Причешћивањем Телом и Крвљу – целим Христом) добијамо опроштење од грехова и исповедамо Господу да и ми опраштамо дужницима својим. У наизглед малом је исказано Јеванђеље – Евхаристија (Благодарност) и домострој спасења нашег.

Наше је да верујемо и да је Господ Ваистину Христос и да је Свети Хлеб заиста истинито Тело Његово и Освештано Вино заиста Крв Његова. Неверовање у Тајну над Тајнама није ништа друго до причешћивање на суд и на осуду о којој говори Апостол Павле.

Богом надахнути преподобни Никодим Светогорац у својој књизи “Невидљива Борба“, казује следеће : „Затим приступи св. причешћу са светим страхом и љубављу, говорећи: "Недостојан сам, Господе, да Те примим јер се још нисам очистио од привезаности за оно што Ти не волиш. Недостојан сам да Те примим, јер се још нисам потпуно предао Твојој љубави и Твојој вољи. Али ме Ти, предобри Боже мој, по Својој безграничној љубави удостој примања јер Ти с вером прилазим".“.

Затим : „Пошто примиш свето причешће, затвори се у дубину срца, заборави на све тварно и помоли се: "Превишњи Цару неба и земље, удостојио си ме недостојног Твоје љубави. Помози ми да на жртвенику мога срца гори једино огањ моје љубави према Теби и да он сагори сваку другу љубав и сваку другу жељу, осим жеље да принесем себе као жртву паљеницу Теби. Никада ниси ништа друго желео од мене и сада не желиш. Чуј сада, Господе, и завете мога срца! Ево сједињујем своју вољу с Твојом вољом и као што си Ти дао целог Себе мени и ја предајем целог себе Теби да будем у Теби сав. Знам, Господе, да то не може бити ако се потпуно не одречем себе, ако остане у мени и најмањи траг самољубља, ако се у мени буде задржало расположење да ма у чему чиним своју вољу, или да ценим своје мисли, или да задржим навике угађања себи. Зато хоћу и желим да се од сада противим себи у свему, ако ми душа буде зажелела нешто што није Теби угодно, и да приморавам себе на све оно што је по Твојој вољи, макар све у мени и изван мене против тога устајало. Својим силама у томе не могу успети, но пошто си Ти од сада са мном, надам се да ћеш Ти обављати у мени оно што је потребно. - Желим да моје срце буде једно с Твојим и надам се да ће то помоћу Твоје благодати и бити. - Желим да не видим, не чујем, не мислим и не осећам ништа до оно чему ме уче Твоје заповести и надам се да ћу Твојом помоћу то и постићи. - Желим да се моја пажња не удаљује од срца у коме си Ти, него да непрестано пребива у њему, да гледа у Тебе, да се греје топлотом која од Тебе долази и надам се да ће, захваљујући додиру с Тобом, тако и бити. - Желим да ми од сада једино Ти будеш светлост, моћ и радовање и надам се да ће тако и бити, захваљујући твоме спасоносном утицају на моју душу. Зато се и молим и непрекидно ћу се молити.

О Премилостиви Господе нека то буде, нека то буде!". “

Нама грешнима и смртнима остаје да се радујемо, јер Господ говори ; Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашег да вам даде Царство (Лука 12:33)  – а Царство није ништа друго до; Света Литургија сада у времену и Њен наставак касније у пуноти и Вечности.

Све у свему Бог од нас захтева јеванђелску суштину, живот по јеванђељу и првенствено љубав. Не тражи да палимо жртве паљенице и кољемо јагањце и голубове, већ да имамо срце скрушено и смерно, такве нас Бог неће одбацити (псалам 50,17-18).

(1). Упоредимо овај цитат са погубним мишљењем неких хришћана који на жалост сматрају да је довољно причестити се само четири (или чак мало више од тога) пута годишње !?!

[rogi]

Есфигмен је једини изузетак, а сви знамо и зашто.

zato shto kolko-tolko drzhe do pravoslavlja?