Свето причешће

[Гром]

Постоји и у оквирима православне Цркве (не само на Западу) тенденција да се Црква претвори у једну обредну институцију, а Св. Евхаристија да се посматра као ствар. Св. Евхаристија не може бити ствар већ је првенствено један догађај. Кад кажемо „ствар“ под тим подразумевамо да се Св. Евхаристија као Тело и Крв Христова схвата као да је хлеб и вино, тај вид, тај символ – ствар. Мало је оних који Св. Евхаристију схватају као Тело и Крв Христову у контексту једног догађаја и као догађај. Због тога имамо многих питања која се тичу проблематике Причешћа – да ли се треба причешћивати стално, да ли се треба причешћивати често? Као одговор на ова питања развијају се многе мудрости које нас удаљују од проблема и сам проблем никад се неће на тај начин решити. Проблем се мора решавати суштински из корена и то тако што ће се променити појам о Св. Евхаристији као ствари и што ћемо се вратити на стари исконски појам да је Св. Евхаристија праксис = догађај. На основу оваквог схватања Евхаристије као догађаја, заједништво са Христом на Св. Евхаристији подразумева – заједницу Светих у једном Светом. Ако је Св. Евхаристија заједница Светих (како је назива Ап. Павле) њен карактер, њена суштина је заједништво – заједница у једном Светом – у Христу, заједница људи под једним Епископом. Ако Евхаристију посматрамо као ствар тада је Евхаристија један психолошки доживљај, везан за једног човека који је мање – више независан од других који учествују на Св. Евхаристији и који је понајмање зависан од Епископа. Причешћивање на овај начин не значи више причешћивање једним живим Христом што подразумева сама реч Причешће (причестити се = остварити заједницу). Остварити заједницу са неким не значи више остварити заједницу која подразумева заједницу са ближњим већ подразумева и заједницу мимо ближњих и независно од ближњих, са Христом кога налазимо под једним конкретним видом Тела и Крви израженог кроз Хлеб и Вино у Св. Евхаристији. На овај проблем је својевремено указао Св. Игњатије Богоносац говорећи да је Св. Евхаристија лек бесмртности (лек против смрти) јер су управо многи схватали Евхаристију у једном објективном смислу, као ствар. Св. Игњатије Богоносац је инсистирао на догађају заједништва, на догађају који је као такав лек против смртности, а не на ствари која се даје кашичицом. Оваквом схватању Евхаристије као ствари умногоме доприноси јелинистичка свест која полази од онтологије природе која под истином подразумева увек нешто што се не мења, дакле природу. Јелини су увек били склони да укажу на природу тражећи истину, и увек пре на природу него на догађај. За њих је догађај нешто што је феномен, што пролази и што не може да се поистовети са истином.

 

1991.

 

Јован (Пурић), игуман острошки, сада епископ нишки

Можеш ли ово да преведеш на србски, за нас простији народ?

[Volim_Sina_Bozjeg]

Мора да је Христос рекао! 301

ima tu sve stvari pre svega vera pa posle i potpuna sloboda da li zelis da Ga prihvatis ili ne. U smislu da svu svoju covecansku prirodu podredis Ocu nebeskome.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ово што је професор написао важи за ВЕРНИКЕ - у правом и пуном смислу те речи. Дакле, за активне, литургијске хришћане, а не за "сезонце". Верници треба да се причешћују на свакој Литургији, водећи рачуна о свом животу и о покајању. Професор је јасно рекао: не причешћује се само онај ко има забрану, епитимију. Дакле, не треба пред свако причешће тражити благослов свештеника.

Mene su zaista ucili prvo ispovest pa tek onda pricest

[Srdjan]

Можеш ли ово да преведеш на србски, за нас простији народ?

 

 

Ево целог текста:

 

СВЕТА ТАЈНА ЕВХАРИСТИЈЕ

 

Преузето из књиге: „ Лествица тајноводственог путовања“ ; игуман Острошки (сада епископ диоклијски) Јован (Пурић) ; одељак: лекције из школске учионице, са радија и телевизије.../

 

У свему Христос

 

Правилно разумевање Свете Тајне Евхаристије је од битног значаја за живот човека уопште, односно за разумевање Цркве и спасења света. Ми ћемо овде размотрити ову тајну превасходно са еклисиолошког и есхатолошког становишта, имајући у виду и историјски и онтолошки контекст.

 

Хришћанство је откривено као Црква. Црква као заједница људи са Христом је онтолошког карактера - из те заједнице произлази вечни живот по чланове Цркве, по Цркву. За разлику од римокатоличке теологије суда, која претпоставља да ће суд као нека врста онтологије бити на крају света (и самим тим је изузет тј. није присутан у историји) православна еклисиологија налаже, с обзиром на своју онтологију, перманентно присуство Христово на земљи – будући да је вечни живот утемељен на заједништву са Њим (Христом).

 

Овакав закључак нас води на истраживање где је Христос, односно где се може са Њим општити и после Његовог Вазнесења на небо, будући да је општење и заједница са Њим онтолошког карактера, односно од апсолутне важности. Ако Христа нема макар једног тренутка на земљи немамо живота. За разлику од оваквог става католицизам својом теологијом суда не претпоставља то нужно постојање Христа на земљи. Дакле мора да постоји један видљив (пункт) догађај који ће пројављивати то наше заједништво са Христом и остваривати то заједништво и на тај начин спасавати свет и људе. Тај догађај после Вазнесења Господа Исуса Христа на небо Црква је нашла у Св. Евхаристији.

 

Св. Евхаристија је од најранијих времена у православној Цркви схваћена као тај и исти Христос присутан на земљи и после Вазнесења Свога на Небо. Ово је за еклисиологију од битног значаја јер показује да су све активности људске и чланова Цркве биле у првој Цркви везане за Св. Евхаристију. Евхаристија је била та исходишна и крајња тачка живота Цркве и хришћана и она је као таква и пројављивала Цркву Црквом, али и служила је као основа за одређење Цркве и њене суштине.

 

Много тога што данас имамо као независне целине у Цркви некада су биле састављене са Св. Евхаристијом. Касније су оне развијене, извучене из Св. Евхаристије и представљују саме за себе целину.

 

У новије време се све више наглашава важност Св. Евхаристије за живот Цркве и одустаје се од већ устаљеног начина размишљања да је Св. Евхаристија једна између седам Светих Тајни или Светајни и скреће се пажња на то да је Св. Евхаристија централни пункт, односно срце живота Цркве (и по својој констелацији и по својој важности).

 

Анализа богослужбеног живота, односно богослужбеног круга Цркве указује управо на то да је читава активност Цркве усредсређена на тај јединствени догађај Св. Евхаристије – и у недељном кругу, али исто тако и у једном годишњем кругу.

 

Анализирајући празнике и њихову садржину намеће се закључак да се Св. Евхаристија не може посматрати као једна између многих тајни које на неки начин чине Цркву.

 

Анализом канонског устројства управљања Црквом стиче се закључак да је оно утемељено на Св. Евхаристији и има форме евхаристијске. Канони ништа друго не предупређују и не исправљају до јединство у Св. Евхаристији. Највећа казна у Православној Цркви је одувек била одлучење од Евхаристије , а нормалан живот Цркве подразумевао је заједништво у Св. Евхаристији.

 

Постоји и у оквирима православне Цркве (не само на Западу) тенденција да се Црква претвори у једну обредну институцију, а Св. Евхаристија да се посматра као ствар. Св. Евхаристија не може бити ствар већ је првенствено један догађај. Кад кажемо „ствар“ под тим подразумевамо да се Св. Евхаристија као Тело и Крв Христова схвата као да је хлеб и вино, тај вид, тај символ – ствар. Мало је оних који Св. Евхаристију схватају као Тело и Крв Христову у контексту једног догађаја и као догађај. Због тога имамо многих питања која се тичу проблематике Причешћа – да ли се треба причешћивати стално, да ли се треба причешћивати често? Као одговор на ова питања развијају се многе мудрости које нас удаљују од проблема и сам проблем никад се неће на тај начин решити. Проблем се мора решавати суштински из корена и то тако што ће се променити појам о Св. Евхаристији као ствари и што ћемо се вратити на стари исконски појам да је Св. Евхаристија праксис = догађај. На основу оваквог схватања Евхаристије као догађаја, заједништво са Христом на Св. Евхаристији подразумева – заједницу Светих у једном Светом. Ако је Св. Евхаристија заједница Светих (како је назива Ап. Павле) њен карактер, њена суштина је заједништво – заједница у једном Светом – у Христу, заједница људи под једним Епископом. Ако Евхаристију посматрамо као ствар тада је Евхаристија један психолошки доживљај, везан за једног човека који је мање – више независан од других који учествују на Св. Евхаристији и који је понајмање зависан од Епископа. Причешћивање на овај начин не значи више причешћивање једним живим Христом што подразумева сама реч Причешће (причестити се = остварити заједницу). Остварити заједницу са неким не значи више остварити заједницу која подразумева заједницу са ближњим већ подразумева и заједницу мимо ближњих и независно од ближњих, са Христом кога налазимо под једним конкретним видом Тела и Крви израженог кроз Хлеб и Вино у Св. Евхаристији. На овај проблем је својевремено указао Св. Игњатије Богоносац говорећи да је Св. Евхаристија лек бесмртности (лек против смрти) јер су управо многи схватали Евхаристију у једном објективном смислу, као ствар. Св. Игњатије Богоносац је инсистирао на догађају заједништва, на догађају који је као такав лек против смртности, а не на ствари која се даје кашичицом. Оваквом схватању Евхаристије као ствари умногоме доприноси јелинистичка свест која полази од онтологије природе која под истином подразумева увек нешто што се не мења, дакле природу. Јелини су увек били склони да укажу на природу тражећи истину, и увек пре на природу него на догађај. За њих је догађај нешто што је феномен, што пролази и што не може да се поистовети са истином.

 

Св. Игњатије Богоносац овако говорећи о Евхаристији као о једном догађају враћа Цркви значење једног организма који је незамислив без другог члана, организма који подразумева јединство са другим, и то онтолошко јединство, онако како ће Ап. Павле говорити о члановима Цркве упоређујући их са члановима једног организма (у посл.Кор.), не дозвољавајући индивидуализам и поимање Цркве као скупа индивидуа (независних јединки) које имају неку психолошку везу.

 

Евхаристија упућује на Цркву као на организам, као заједницу под једним Епископом који представља, као жива личност, живога Христа.

 

Евхаристија је та од које произилази Црква, догађај који чини подлогу Цркви, али он сам по себи не изражава Цркву (Црква се не може свести само на обред, Евхаристија је темељ, зато је Евхаристија црквена). Њена битна форма је заједништво и догађај али ту своју суштину Евхаристија добија од Цркве као заједнице и као једног живог организма. Исто тако и Црква добија своје обележје из Евхаристије као догађаја, па је зато Црква евхаристијска, на евхаристијски начин постоји.

 

Евхаристија је црквена у том смислу да подразумева заједницу; не може бити Евхаристије где нема заједнице ових елемената: Епископа са другим вернима, макар двоје или троје.

 

Св. Евхаристија представља символ, предукус Царства Небеског будући да је утемељена на васкрслом Христу, на догађају Васкрсења. Св. Евхаристија пре свега обзнањује догађај Васкрсења, али не само Господа Исуса Христа него изражава и наду у наше Васкрсење. Зато она значи предукус Царства Небеског, предукус будућег века али залог тог вечног живота, залог нашег Васкрсења је Христос. Он је тај Првенац из мртвих који нам је дат као предокус онога чему се ми надамо. Христос као историјска личност није дакле јунак који долази из далеке прошлости, изван овога света, изван времена. За Хришћанство историјска личност Господа Исуса Христа неодвојиво је везана за Његово Васкрсење. Зато и Евхаристија као тајна сећања на Христа не значи само сећање на Христа као историјску личност, него сећање на конкретни историјски догађај Васкрсења. Будући да је сећање Васкрсења кроз Христа нада за наше Васкрсење (које ће бити у будућем веку), а чији је залог, зарука Христос, Света Тајна Евхаристије постаје, не само сећање на прошлост, већ пре свега сећање на будућност, сећање на оно што ће се десити и зато добија своју онтолошку подлогу а не психолошку. Будући да је Царство Небеско (које се у Св. Писму упоређује са свадбом Царевог сина или Великом вечером) будући догађај који нам је у Христу дат као предокус, овај предокус је и карактерисан код Ап. Павла као зарука. Ако је свадба то једно пуно јединство, зарука је у ствари указатељ на то јединство.

 

Оно што је битно за Св. тајну Евхаристије јесте однос између садашњег и будућег века, тог есхатолошког момента. Света тајна почевши одавде, од историје, будући да је Христово Васкрсење историјски догађај, и да је пројављује као символ, символизује будућност (а не прошлост), јер символизује наше Васкрсење ког је залог Христово Васкрсење.

 

Оно што се у Цркви назива сећање, што се назива символом то је окренуто ка будућем веку. Зато се у евхаристијској молитви анамнезе (сећања) сећамо Христовог рођења, Страдања, тридневног лежања у Гробу, Васкрсења, Вазнесења али и Другог и славног доласка.

 

У Хришћанству нема символа који је независан од Христа већ сви потичу од тог једног извора – Христовог Васкрсења. Свети Оци су говорили о будућем веку на основу тога што су Апостоли забележили а везано за Христово Васкрсење. Зато говоримо да ће простора и времена бити, неће се изгубити, као што се ни у Христу то није изгубило. Простор и време ће бити такви да нас неће раздвајати (Христово пролажење кроз затворена врата, Христова присутност свуда) него ће бити фактор сједињења и јединства.

 

Символи узети из Христовог живота после Васкрсења су уношени у Свету Литургију и на тај начин су пројављивали будући век. Господ Исус Христос после Васкрсења се јавља у другом обличју својим ученицима и они не могу да га познају, дакле јавља се као Црква. Они га познају када Он са њима дели храну и једе (када ломи Хлеб), па је та храна узета као битан елеменат Евхаристије (не само да би показали да кроз ту храну добијамо заједницу са Христом), јер је Црква хтела да покаже да се у Царству Небеском неће изгубити простор, материја. То пре свега указује на улазак читавог света у тај будући век, али његов преображени улазак, односно његову форму која ће бити преображена Духом Светим, преображена у Тело Христово. Зато све што уносимо у Свету Литургију постаје у тој литургијској заједници – Тело Христово, тај исти Христос, или како каже Ап. Павле „Све у свему Христос“.

 

(1991)

 

http://www.verujem.org/teologija/jovan_puric_evharistija.htm

[Ламех]

Можеш ли ово да преведеш на србски, за нас простији народ?

Причешће није твоја приватна ствар него моменат  којем се изражава јединство Цркве као Тела Христовог.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Причешће није твоја приватна ствар него моменат  којем се изражава јединство Цркве као Тела Христовог.

Pricesce izrazava jedinstvo Crkve ali je to i Licni odnos prema Bogu jer moras imati Bozji blagoslov da bi uzeo iz Case. Hristos je jedanaestorici blagoslovio i dao a Juda je dobio nesto drugo umocio je Hleb pre Hrista dakle izdajnik nie docekao Bozji Blagoslov.

[Александар Милојков]

Mene su zaista ucili prvo ispovest pa tek onda pricest

 

Свакако. Не треба се причешћивати док човек не исповеди оно што има на савести. Исповест, или боље рећи Покајање, је повратак у Цркву. Међутим, не треба Исповест претварати у формалност. Исповедамо се онда када имамо разлога за то. Ту свако себи, уз вођство духовног оца, треба да одреди када и како. Не треба Исповест механички везивати за причешће. На Литургији се причешћујеш. Исповедаш се ВАН ЛИТУРГИЈЕ А НИКАКО ЗА ВРЕМЕ ЊЕ, када имаш потребу.

 

П.С. Причешће а не причест

[Volim_Sina_Bozjeg]

Свакако. Не треба се причешћивати док човек не исповеди оно што има на савести. Исповест, или боље рећи Покајање, је повратак у Цркву. Међутим, не треба Исповест претварати у формалност. Исповедамо се онда када имамо разлога за то. Ту свако себи, уз вођство духовног оца, треба да одреди када и како. Не треба Исповест механички везивати за причешће. На Литургији се причешћујеш. Исповедаш се ВАН ЛИТУРГИЈЕ А НИКАКО ЗА ВРЕМЕ ЊЕ, када имаш потребу.

 

П.С. Причешће а не причест

hvala za P.S. Ovo sto cu ti sad napisati je moj licni dozivljaj i ne mora nikako da znaci da sam u pravu. Prosto ne mogu da pridjem Casi a da se pre toga nisam ispovedao i posle razresne molitve dobio Bozji blagoslov. Ja da mislim da nemam sta da ispovedim od poslednjeg Pricesca do novog Pricesca pa makar da je prosao samo jedan dan nije mi moguce tako da to ozbiljno shvatam a ne kao formalnost.

[Александар Милојков]

hvala za P.S. Ovo sto cu ti sad napisati je moj licni dozivljaj i ne mora nikako da znaci da sam u pravu. Prosto ne mogu da pridjem Casi a da se pre toga nisam ispovedao i posle razresne molitve dobio Bozji blagoslov. Ja da mislim da nemam sta da ispovedim od poslednjeg Pricesca do novog Pricesca pa makar da je prosao samo jedan dan nije mi moguce tako da to ozbiljno shvatam a ne kao formalnost.

 

Можеш и пет пута седмично, није проблем. Све док тај свој начин не намећеш као једини могућ и исправан, па почнеш да осуђујеш све оне који не чине као ти.

[Гром]

Pricesce izrazava jedinstvo Crkve ali je to i Licni odnos prema Bogu jer moras imati Bozji blagoslov da bi uzeo iz Case. Hristos je jedanaestorici blagoslovio i dao a Juda je dobio nesto drugo umocio je Hleb pre Hrista dakle izdajnik nie docekao Bozji Blagoslov.

Када сам писао о откровењима Божјим која су честице са Божанске трпезе, Нису ли она благослов Божји? Када чинимо добра дела ближњима и име Христово, у име Љубави, нисмо ли део Цркве Христове? Кад причам о личном Искуству које сваки верник кроз веру може да доживи и искуси, добивши на тај начин потврду истинитости онога шта пишем, какав ће доказ о истинитости онога што пише Игуман Острошки имати верник.  Овде имамо начин да се провери истинитост овога што ја причам као и веродостојност онога што ви наводите.

Колико људи се причешћује телесно постећи и без учешћа у љубави Христовој,Причестивши се телесно они немају никакво искуство које би им приближило Бога. Дакле причест телесни је чин који одсликава Истину у Духовном свету. Цела литургија је само слика небеске литургије, литургије у духовном свету. И као таква је само обред који Верницима треба да помогне да схвате Небеску Литургију, духовну литургију. То што би модерни православни Оци да подигну обред на мало виши ниво како би себи мало подигли цену је сасвим друга ствар. Нема везе што ће мало при том да униште православље.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Можеш и пет пута седмично, није проблем. Све док тај свој начин не намећеш као једини могућ и исправан, па почнеш да осуђујеш све оне који не чине као ти.

Ne pada mi napamet da osudjujem ali mi pada napamet kako da o takvoj stvari SPC nema u svakoj parohiji isti stav?

[Александар Милојков]

Ne pada mi napamet da osudjujem ali mi pada napamet kako da o takvoj stvari SPC nema u svakoj parohiji isti stav?

 

Полако. Биће ускоро свуда исти став.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Када сам писао о откровењима Божјим која су честице са Божанске трпезе, Нису ли она благослов Божји? Када чинимо добра дела ближњима и име Христово, у име Љубави, нисмо ли део Цркве Христове? Кад причам о личном Искуству које сваки верник кроз веру може да доживи и искуси, добивши на тај начин потврду истинитости онога шта пишем, какав ће доказ о истинитости онога што пише Игуман Острошки имати верник.  Овде имамо начин да се провери истинитост овога што ја причам као и веродостојност онога што ви наводите.

Колико људи се причешћује телесно постећи и без учешћа у љубави Христовој,Причестивши се телесно они немају никакво искуство које би им приближило Бога. Дакле причест телесни је чин који одсликава Истину у Духовном свету. Цела литургија је само слика небеске литургије, литургије у духовном свету. И као таква је само обред који Верницима треба да помогне да схвате Небеску Литургију, духовну литургију. То што би модерни православни Оци да подигну обред на мало виши ниво како би себи мало подигли цену је сасвим друга ствар. Нема везе што ће мало при том да униште православље.

Ima li visi nivo od Svetih Darova?? drugo....Kad si vec postio telesno ili nisi postio telesno a ucinio si dobra dela koja te automatski uvode u Svetu Crkvu tj. uvode te u samog Hrista Boga jer bez njega i ne postoje dobra dela zasto da ne Pridjes posle ispovesti Casi i naslonis se na Hrista pustis Ga da se useli u tebe i pomogne ti da sledeci put postis ne samo telesno vec i duhovno odnosno ne samo sa dobrim delima nego i telesno jer je njegovo breme lako. ? Post je podvig i neko ima snage za malo a neko za vise ali svi se nadamo i dobijamo istu Platu.

[Srdjan]

Када сам писао о откровењима Божјим која су честице са Божанске трпезе, Нису ли она благослов Божји? Када чинимо добра дела ближњима и име Христово, у име Љубави, нисмо ли део Цркве Христове? Кад причам о личном Искуству које сваки верник кроз веру може да доживи и искуси, добивши на тај начин потврду истинитости онога шта пишем, какав ће доказ о истинитости онога што пише Игуман Острошки имати верник.  Овде имамо начин да се провери истинитост овога што ја причам као и веродостојност онога што ви наводите.

Колико људи се причешћује телесно постећи и без учешћа у љубави Христовој,Причестивши се телесно они немају никакво искуство које би им приближило Бога. Дакле причест телесни је чин који одсликава Истину у Духовном свету. Цела литургија је само слика небеске литургије, литургије у духовном свету. И као таква је само обред који Верницима треба да помогне да схвате Небеску Литургију, духовну литургију. То што би модерни православни Оци да подигну обред на мало виши ниво како би себи мало подигли цену је сасвим друга ствар. Нема везе што ће мало при том да униште православље.

 

Брате, није ми баш најјасније шта хоћеш да кажеш, и поводом чега?

Цитирао сам текст владике Јована зато што сам сматрао да је добар и да некоме (или свима) може користити да боље разуме Свету Литургију. Наравно, подједнако је важно да саслушамо једни друге и кажемо своја лична искуства. Ако у миру и љубави разговарамо, макар се и не слагали у неким стварима, то не значи да ћемо наштетити православљу. Напротив.

 

Твоја искуства су занимљива и свиђају ми се, али ми није јасан контекст...

[Гром]

Брате, није ми баш најјасније шта хоћеш да кажеш, и поводом чега?

Цитирао сам текст владике Јована зато што сам сматрао да је добар и да некоме (или свима) може користити да боље разуме Свету Литургију. Наравно, подједнако је важно да саслушамо једни друге и кажемо своја лична искуства. Ако у миру и љубави разговарамо, макар се и не слагали у неким стварима, то не значи да ћемо наштетити православљу. Напротив.

 

Твоја искуства су занимљива и свиђају ми се, али ми није јасан контекст...

Могуће да сам те погрешно схватио! Провејава идеја да кад би се телесно причешће које се обавља у цркви, као и сама литургија, посматрало као слика небеске литургије, као обред, а да је сама Небеска Литургија нешто сасвим друго, Православна Црква би изгубила на томе да је она једина права Христова Црква.Ако би се доказало да су сви људи који верују у Исуса Христа, и чине оно што је он препоручио, чланови Христове Цркве, онда би све цркве не само Православна, изгубиле то да могу да се зову једином правом Христовом Црквом. Свештенство схвата да ће изгубити своје приходе ако народ схвати истину, Зато им није у интересу да се народ духовно причешћује јер би тада народ кроз Божја откровења разумео шта је стваро битно и у чему је спасење. А ако би народ разумео у чему је спасење онда би пресахнуо извор свештеничког обиља, па више неби могли да се возе у бесним колима. Зато се свештенство рађе бави филозофирањем о Богу него о томе да се спозна права истина о Богу која би дошла кроз право духовно причешће. Народ би кроз причешће разумео да имају свог пастира у себи самима и да их ови црквени пастири заводе са пута. Свештенство је вешто смислило два извора за спознају Бога. Реч Божју и Светоотачко предање. Па да би сачували предање укидају Реч Божју,

Христос је рекао да ће његови следбеници постити када се ОН буде узео од њих, Али нигде није рекао пости среду и петак. Али је зато рекао. Уклањај се од зла, показујући какав би пост требао да буде. А пре уклањања од зла рекао је ЧИНИ ДОБРО. Али људима је ово било тешко па су смислили телесни пост и то су увели у цркву обезвредивши причешће. Зато је Христос и рекао ово

 

Ко хоће Његову вољу творити, разумеће је ли ова наука од Бога или ја сам од себе говорим. По Јовану 7.17

Јер ће онај ко Чини добро и уклања се од зла имати откровења и разумеће у чему је спасење.

Тако и ја понављам. Пробајте ово што вам причам и видећете јели ова наука од Бога или ја сам од себе причам!

 

Само да додам; добра дела треба чинити у тајности да нико незна, Јер ако су јавна онда су добра дела учињена ради светске славе, да би се људи хвалили својом добротом, Таква добра дела се не рачунају у причешће и такав ће остати без награде.