Свето причешће

[makikiss]

Хвала Срђане,

нисам паметна шта да радим,поразмислићу још..

[makikiss]

Одлучила сам да сачекам до Васкршњег уторка,у нади да ће ми проћи ово,па тада да се причестим.

Мада први пут ће ми бити на тај дан.

Нема везе што се мрси пре тога? Извините,питам јер сам лаик за те информације..

Да ли ми је потребан благослов од духовника за причест тога дана?Јер не могу никако да га нахватам..

[Лазар Нешић]

нисам паметна шта да радим

 

Причести се на Васкрс и живели!

[draganzzz]

Ako ti je to od Djavola dato ne ne prilazi ako te je Bog takvu stvorio pridji slobodno.

[Данче*]

Свештеник Павле Гумеров: Значај Свете тајне причешћа у животу православног хришћанина

 

Света Тајна причешћа или на грчком Евхаристија (у преводу — благодарење), заузима главно, централно место у црквеном богослужбеном кругу и животу Православне Цркве.Не чини нас православцима ношење крстића око врата, као ни Света Тајна Крштења коју смо некад примили. Штавише, у наше време то и не представља нарочити подвиг. Хвала Богу, данас можемо слободно исповедати своју веру. Православни хришћани постајемо тек онда кад почнемо живети у Христу и учествовати у животу Цркве, тј. у њеним Светим Тајнама.Свих седам Светих Тајни имају божанско, а не човечанско устројство и помињу се у Светом Писму. Свету Тајну причешћа први је обавио сам Господ наш Исус Христос.

 

УСТАНОВЉЕЊЕ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА

То се догодило уочи Спаситељевих крсних страдања, непосредно пред Јудино издајство. Спаситељ и његови ученици били су се окупили у велику горњу одају — собу, припремљену за то, да зготове по јудејском обичају пасхалну трпезу. Та традиционална вечера се из године у годину обављала у свакој јеврејској породици, а у знак сећања на излазак Израиља из Египта са Мојсијем на челу. Старозаветна Пасха је била празник избављења, ослобођења од египатског ропства.

Сабравши своје ученике на пасхалну трпезу, Господ јој даје нови смисао. Тај догађај су описала сва четири јеванђелиста, а добио је назив Тајна вечера. На тој опроштајној вечери Господ је установио Тајну Причешћа. Христос је ишао на страдања и крст, дајући своје Пречисто Тело и Часну Крв за грехе читавог човечанства. Тако причешће Телом и Крвљу Спаситеља у Светој Тајни Евхаристије треба да служи као вечно подсећање свим хришћанима на жртву коју је Он за нас принео.

Господ је узео хлеб, благословио га и поделио апостолима, рекавши:

Примите, једите, ово је тијело моје. Затим је узео чашу с вином и, давши је апостолима, рекао: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завјета, која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова(Мт. 26, 26–28).

Господ је претворио хлеб и вино у Своје Тело и Крв, заповедивши апостолима, а преко њих — њиховим следбеницима, епископима и презвитерима, да савршавају ту Свету Тајну.

 

РЕАЛНОСТ СВЕТЕ ТАЈНЕ

У Православном катихизису светог Филарета (Дроздова) речено је: „Причешћивање је Света Тајна у којој верујући под видом хлеба и вина окуша (причешћује се) од самог Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни“.[1]

Евхаристија није само сећање на то што се догодило пре више од две хиљаде година. То је реално понављање Тајне Вечере. И на свакој Евхаристији, како у време апостола тако и у нашем 21. веку, сâм Господ наш Исус Христос посредством канонски рукоположеног епископа или свештеника претвара припремљени хлеб и вино у Своје Пречисто Тело и Крв.

О обавезности причешћивања свих који верују у Њега, говори сâм Господ: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн. 6, 53—56).

 

НЕОПХОДНОСТ ПРИЧЕШЋИВАЊА ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА

Онај који се не причешћује Светим Тајнама себе лишава источника живота — Христа, ставља се ван Њега. И обрнуто, православни хришћани који са страхопоштовањем и адекватном припремом редовно приступају Светој Тајни причешћа, по речима Господа „пребивају у Њему“. Ми се у причешћу, које оживотворава, одухотворава нашу душу и тело, као ни у једној другој Светој Тајни сједињавамо са самим Христом.

Ево шта каже свети праведни Јован Кронштатски у поукама на празник Сретења, кад се Црква сећа како је старац Симеон у Јерусалимском храму примио на своје руке четрдесетодневног Младенца Христа: „Нисмо љубоморни на тебе, старче праведни! Ми сами имамо твоју срећу да подигнемо не само на рукама Божанственог Исуса, него устима и срцима, као што си и ти носио Њега увек у срцу, још не видећи, али очекујући Га — и не само једанпут, не десет пута, већ колико желимо. Ко не би схватио, љубљена браћо, да ја говорим о причешћу животворним Тајнама Тела и Крви Христове? Да, ми имамо већу срећу него свети Симеон; праведни старац је, може се рећи, прихватио у наручје своје Животодавца Исуса, као предзнак како ће касније верујући у Христа у све дане до свршетка века примати и носити Њега не само на рукама, већ и у срцу свом“.[2]

Ево због чега Света Тајна причешћа треба да буде стално присутна у животу православног човека. Јер, ми овде на земљи треба да се сјединимо са Богом, Христос треба да уђе у нашу душу и срце.

Онај човек који у овоземаљском животу тражи сједињење са Богом, може да се нада да ће бити с Њим и у вечности.

 

ЕВХАРИСТИЈА И ЖРТВА ХРИСТОВА

Евхаристија се сматра најглавнијом Светом Тајном и зато што изображава жртву Христову. Господ Исус Христос је принео за нас жртву на Голготи. Принео ју је једанпут, пострадавши за грехе света, васкрснувши и вазневши се на небо, где је свечано сео с десне стране Бога Оца. Христова жртва је принесена једанпут и више се неће поновити.

Господ устројава Свету Тајну Евхаристије због тога што „сада на земљи, у другом обличју, мора постојати Његова жртва, у којој би Он стално Себе приносио, као на Крсту“.[3] Увођењем Новога Завета старозаветна жртвоприношења су обустављена и сада хришћани савршавају своју жртву у знак сећања на жртву Христову, и због причешћивања Његовим Телом и Крвљу.

Старозаветна жртвоприношења, као што је заклање жртвених животиња, била су само сенка, праслика Божанствене жртве. Као што су ишчекивање Искупитеља, Ослободитеља од власти ђавола и греха главна тема Старог Завета, тако су и за нас — људе Новога Завета — жртва Христова и Спаситељево искупљење грехова света, основа наше вере.

 

ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА

Света Тајна причешћа је највеће чудо на земљи, које се савршава стално. Као што је некад несместиви Бог сишао на Земљу и боравио међу људима, тако се и сад сва пуноћа Божанства смешта у Свете Дарове, и омогућава нам да се причестимо том највећом благодаћу. Јер, Господ је рекао: Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин (Мт. 28, 20).

Часни Дарови су као огањ који сажиже сваки грех и сваку гадост, ако се човек достојно причешћује. Приступајући, пак, причешћу и ми то треба да чинимо са страхопоштовањем и трепетом, са свешћу о својој немоћи и недостојности. „ Ако желиш да једеш (желећи да окусиш), човече, Тело Владикино, са страхом му приступи да се не би опекао, јер је као огањ“[4] — каже се у молитвама пред свето причешће.

Неретко су се духовницима — подвижницима за време служења Евхаристије догађала јављања небескога огња, који силази на Свете Дарове. На пример, ево како је то описано у житију преподобног Сергија Радоњешког: „ Једном, када је свети игуман Сергије служио Божанствену литургију, Симон (ученик преподобнога — прим.аут.) виде небески огањ како силази на Свете Тајне у тренутку њиховог освећивања, како се креће по светом престолу, обасјавајући читав олтар, и како кружи око Свете Трпезе, окружујући предстојатеља Сергија. А када преподобни хтеде да се причести Светим Тајнама, Божанствени огањ се склупча „као неки чудесни покривач“ и уђе у унутрашњост светог путира. На тај начин се угодник Божији причести тим огњем „несагориво, као дрво купине која је несагориво горела“. Ужасну се Симон од тог виђења и трепетно ћуташе, али се није дало сакрити од преподобног да се његов ученик удостојио виђења. Причестивши се Светим Тајнама Христовим, одмаче се од светог престола и упита Симона: „Чега се толико уплашио дух твој, чедо моје?“ — „Видех благодат Светог Духа, која је деловала са тобом, оче“, — одговори овај. „Пази, ником о томе не говори, док ме Господ не позове из овога живота“, — заповеди му смирени отац“.[5]

Једном је Свети Василије Велики посетио неког презвитера веома моралног живота и видео како Свети Дух у виду огња, за време његовог служења литургије, окружује и њега и свети олтар. Такве ситуације, када се нарочито достојним људима открива силазак Божанственог огња на Свете Дарове или се Тело Христово јавља као видљиво на престолу у виду младенца, више пута су описане у духовној литератури. У „Дидактичким вестима“ (упутству сваком свештенику) се чак и објашњава како да се свештеник понаша у ситуацији кад часни Дарови добију необичан, чудесан изглед.

Оним, пак, који сумњају у чудо претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову и усуђују се при том да приђу светој чаши, може постати страшно ако чују следећи догађај: „Дмитриј Александрович Шепељев причао је о себи настојатељу Сергијеве пустиње, архимандриту Игњатију I, следеће. Он је стицао образовање у Пажеском корпусу. Једном је младић Шепељев у Великом посту, када су питомци приступали Светим Тајнама, саопштио другару који је ишао поред њега своје одлучно неповерење у то да су у чаши Тело и Крв Христова. Када су му биле дате Свете Тајне, осетио је да му је у устима месо. Младића је обузео ужас. Био је ван себе, немајући снаге да прогута честицу. Свештеник је приметио новонасталу промену код њега и наредио му да уђе у олтар. Тамо је, држећи честицу у устима и исповедајући своје сагрешење, дошао себи и прогутао Свете Дарове“.[6]

Да, Света Тајна причешћа, Евхаристија, заиста је највеће чудо и тајна, тј. највећа милост нама грешнима и видљиво сведочанство тога што је Господ установио са људима Нови Завет „у крви Његовој“ (уп. Лк. 22, 20), приносећи за нас жртву на Крсту, умревши и васкрснувши, васкрсе са Собом читаво човечанство. И ми сада можемо да се причешћујемо Његовим Телом и Крвљу на исцељење душе и тела, пребивајући у Христу, да би он могао „пребивати у нама“ (уп: Јн. 6, 56).

 

http://blagovesnik.rs/svestenik-pavle-gumerov-znacaj-svete-tajne-pricesca-u-zivotu-pravoslavnog-hriscanina/

[JESSY]

Свети Анастасије Антиохијски - Који нас греси не одвајају од божанског Причешћа

 

 

Али човек нека испитује себе, 

и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије 

(1. Кор. 11:28)

 

Много је оних који, причешћујући се ретко, падају у сагрешења; а други, причешћујући се чешће, често чувају себе од многих зала, јер се боје осуде Евхаристије.

Tako, пошто смо људи, и ако грешимо неким малим и опростивим гресима - на пример, занесемо се језиком, слухом или очима; или, преварени, западнемо у таштину, тугу или гнев, или слично -, да укоримо себе и да признамо своју грешност пред Богом, и тако заједничаримо, верујући да је Свето Причешће на отпуштење грехова и наше очишћење.

Ако, са друге стране, ми чинимо тешке грехе који су зли, блудни и нечисти, ако мрзимо на свог брата, да се не усудимо да приступамо Божанским Тајнама док се нисмо покајали за те грехе.

Зато, из разлога што смо блудни и слаби људи, заражени многим гресима, Бог нам је дао многе жртве за отпуштење наших грехова које нас, ако му их приносимо, чисте и чине достојним причешћивања.

Из тог разлога, давање милостиње је жртва која чисти човека од греха. Постоји још једна спасоносна жртва за отпуштење грехова о којој пророк Давид каже: ,,Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смерно Бог неће одбацити''. Ако принесемо те жртве Богу, иако имамо мале погрешке као људи, бићемо способни да приступимо Светом Причешћу са страхом, трептањем, смирењем и исповедањем наше грешности, како што је жена за течењем крви приступила Христу јецајући и плачући.

Јер постоје греси на смрт, а постоје и греси који воде у покајање. Али искрено покајање може све да их исцели.

Jeр једно је опроштај који се стиче када неко приступа Тајнама са страхом и побожношћу, исповедајући сопствену грешност и причешћује се са кајањем; а друго је на осуду када се неко причешћује са презиром и без страха. Oнима који се причешћују недостојно и презриво, не само да се не даје опроштај сагрешења, већ их и ђаво напада све јаче.

Сви они који се причешћују са страхом се не само освећују и примају отпуштење грехова, већ се и ђаво изгони из њих.

http://saptajibesmrtnika.blogspot.com/2013_11_01_archive.html

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Иван Ивковић]

Архимандрит Михаило (Биковић) о причешћу (ВИДЕО)

[Gresni rab Boziji]

http://www.scribd.com/doc/6966548/Du%C5%A1ekorisna-knjiga-O-%C4%8CESTOM-PRI%C4%8CE%C5%A0%C4%86IVANJU-Sv-Nikodim-Svetogorac#scribd

 

Ту све пише о Причешћивању...

[JESSY]

 

 

 

Сведоци смо да у свакој парохији постоје расправке,сукоб мишљења ,што се тиче ове велике тајне, Свете Тајне Причешћа,која је центар живота једног хришћанина и сву духовну снагу црпимо из те тајне,сједињујемо се са Богом у тој тајни,сва икономија спасења зависи од те тајне,тачније од Свете Евхаристије,расправљамо да ли смо достојни и да ли треба да прилазимо чешће или ређе,питамо се шта је услов,да ли нам је на спасење или на осуду.Покушаћу да у овом тексту ,не одступајући од учења Светих Отаца и наших Архијереја Православне Цркве, пренесем став Цркве , на чијем труду и учењу је и изграђен и мој однос према Светој Евхаристији(=Светој Тајни Причешћа),а не по свом умовању.

Прво питање које обично поставља један верник и себи а и свом пастиру је кад не треба да приступа Светом Причешћу.Треба напоменути да једино надлежни епископ може да доноси исправан суд о томе или духовник(Архимандрит,свештеник) којег је поставио епископ да управља духовно народом ,и све што духовник ради ,ради у послушању свог епископа а не никако по неком ''свом искуству'' или ''мишљењу'','што је често случај,отуда и велики број епитимија(=на грчком значи забрана и односи се на Свету Тајну Причешћа,а вернику се забрањује причешћивање док се кроз подвиг и молитву не поправи,и удаљује се на неко време,онолико  колико не би било на погибао оном који је удаљен од Свете Тајне).

Када епископ кроз епитимију удаљује верника од Свете Тајне Причешћа?

1.Апостасија(=отпадништво ) односи се на вернике који су одступили од Православне Цркве и припадали некој секти или верској заједници, или кад нису православни.

2.Гатање,врачање- односи се на вернике који су на било који начин учествовали у оваквим спиритистичким сеансама,било да су они који творе такво нешто или они који су заблуди да ће бити излечени од таквих особа.

3.Чедоморство-односи се на мајке које су извршиле абортус и тиме се сврстале међу убице.Односи се и на очеве ако су били присталице абортуса.Често је абортус последица безбрачних веза па Свети Василије Велики критикује и мушкарце : (...),,Зашто сејеш тамо где сама њива жуди да уништи плод? Ти чак ни блудници не допушташ да остане само блудница, већ је чиниш и убицом.

4.Убиство ,верницима који су починили убиство није дозвољено да се причешћује и епитимију такође даје ЕПИСКОП или духовник,никако квази духовник који није у послушању свог епископа,или се није саветовао код свог надлежног епископа,то увек треба нагласити кад је реч о било каквој епитимији.

5.Ванбрачна заједница-односи се на вернике који живе у брачној заједници која није склопљена у Цркви (овде се понекад снисходи народу,зависно од случаја,јер се дешава да је неко тек касније прихватио веру док је супружник остао неверник).

Ово су једине препреке за редовно приступање Светој Тајни Причешћа које траже руковођење надлежног епископа и епитимију.Епитимије се дају и за друге грехове али не дуже од три недеље,да не би било на духовну погибао верника.Треба напоменути да они који нису крштени и они који су инославни такође не могу приступати Светој Тајни Причешћа.

Што се тиче наше недостојности ,сви смо недостојни Свете Евхаристије(Свете Тајне Причешћа) и онај који мисли да је достојан такође не би требао да прилази Светој Чаши и да се причешћује Крвљу и Телом Христовим,а Света Евхаристија(Света Литургија,Света Тајна Причешћа) је за недостојне јер Бог није дошао да лечи праведне него грешне.Постоји један цитат у Светом Писму, у првој посланици Коринћанима, Светог Апостола Павла који говори о недостојном причешћивању и покушаћу да га објасним и приближим верницима на кога се односи,јер у последње време се често злоупотребљава за самовољно одступање од Свете Тајне Причешћа што је такође забрањено и спада у анархију(=безвлашће,самовољу),постоји и канон који забрањује да се верници због неког личног мишљења ,по самовољи удаљују од Свете Евхаристије:,,Али човек нека испутује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије.Јер који недостојно једе и пије,суд себи себи једе и пије,не разликујући тела Господњега.Зато су међу вама многи слаби и болесни,и доста их умире.Јер да смо сами себе испитивали,не бисмо били осуђени.А кад нам суди Господ ,кара нас, да не будемо осуђени са светом.Стога браћо моја, кад се састајете да једете ,ишчекијте једни другога.Ако ли је неко гладан, нека једе код куће, да се на осуду не састајете.''1.Кор.(11;28-34) . Да би се правилно схватио овај цитат, морају се знати околности у којима су се налазили први Хришћани ,како се вршила Света Евхаристија, и објаснити се цео цитат а не извлачити само део,јер би цитат изгубио свој смисао.Код првих хришћана народ се сабирао у синагогама и у кућама( због јудејаца који су прелазили лажно у хришћанство да би враћали хришћане јудеизму,касније је забрањено служење по синагогама и било какво општење са том јудеохришћанском сектом,отуда и апостол Павле саветује касније хришћане да се клоне јеретика и да са нјима нити једу нити пију нити се моле).Та прва трпеза се звала трпеза љубави или Агапе,и народ је доносио храну и пиће да се цела заједница(=прва Црква) угости у трпези љубави.У централном делу стајао је најлепши хлеб и најбоље вино које је служило за Свету Евхаристију (=Благодарење).Епископ би извршио епиклезу(призив Духа Светога) да Свети Дух претвори хлеб и вино у Крв и Тијело Христово.Значи Света Евхаристија је била део те трпезе а народ би се сабирао за трпезом,поједини би долазили гладни па не би чекали да се сви саберу и узимали би са трпезе,не чекајући браћу,што Свети Апостол јасно указује и прекорева:,, Стога браћо моја, кад се састајете да једете ,ишчекијте једни другога.Ако ли је неко гладан, нека једе код куће, да се на осуду не састајете.''1.Кор.(11,33) Постојало је и оних који су са те трпезе јели и Свете Дарове,Крв и Тијело Господње,не разликујући са те трпезе обичан хлеб и вино,и осталу храну на трпези љубави,стога и њих Свети Апостол прекорева да узимају не разликујући тела Господњега. Овај цитат се односи и на оне присутне који знају да је то Крв и Тијело Господње али се односе својим животом немарно ,јер не испутујући себе узимају Свете Дарове и Апостол саветује :,,Али човек нека испутује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије'' и они такође спадају у категорију оних људи који не разликујући тела Господњега. Сад је питање како то верници испитују себе и на који начин треба да знају да им причешће није на суд? Ако запазимо вернике које прекорева Апостол да узимају не испитујући себе одмах примећујемо да су то људи који нису имали Страха Господњега у себи.И цео овај текст црпим из позива Епископа на Литургији: СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ,ВЕРОМ И ЉУБАВЉУ ПРИСТУПИТЕ.То је испитивање и одговорност једног хришћанина пре учешћа и сједињења у Светој Евхаристији и објаснићу, једно по једно иако је онима који су редовни на Светој Литургији познато и може да служи само на подсећање.

СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ.Шта се подразумева под изразом Страх Божији или Страх Господњи? Страх Божији се увелико разликује о обичног страха или оног демонског страха у коме демони дрхте ,кад верници приступају Светој Евхаристији,разликује се од оног страха који нам изазива тиранија а Бог није тиранин него АПСОЛУТНА ЉУБАВ. Под Страхом Божијим се подразумева да се плашимо да у нашем бићу не недостаје љубави којом желимо да одговоримо Господу(=на Литургији Епископ иконично представља Господа а Литургија је икона царства Божијег),да не би ражалостио Господа као што се добар син стара да никад не ражалости љубљеног оца или муж љубљену жену.

СА ВЕРОМ.Да би се причестио Светим Даровима ,Крвљу и Телом Господњим,услов је да верујеш и да исповедиш да је Исус Син Божији,Христос,и да је то истинска Крв и истинско Тијело Господње које ми примамо и виду хлеба и вина.Ко не верује да се на Светој Евхаристији ,Духом Светим,хлеб и вино претвара на нама несхватљив начин у Крв и Тијело Господње ,тај не треба да прилази,не може да се Причести и како каже Апостол суд себи једе.

СА ЉУБАВЉУ . Ко не воли свога брата а каже да воли Господа ,лажа је и у мраку ходи.Ово је позив на љубав према ближњима,на измерење завађене браће,јер ако смо у завади са неким измиримо се прво са братом па приступимо Светим Даровима.Овај обичај се задржао и данас на Литургији и можемо га видети када се свештенство целива на Литургији,на такав начин би требали да се међусобно измиримо ако постоји нека свађа међу браћом да не би били како каже Свети Апостол осуђени са светом.        Зато Господ допушта невоље и страдања и болести а неки и умиру како каже Апостол ,јер не опраштајући браћи ,будући да смо позвани да волимо и непријатеље,како да опростимо непријатељима и како да очекујемо да нам Господ опрости,кад је наше срце затворено за Господа и ми му не допуштамо да га излечи.Битност ових речи,тачније услова ,знали су и Свети Оци зато нас на свакој Литургији подсећају молитвом:

Верујем, Господе, и исповедам да си Ти ваистину Христос, Син Бога живога, Који си дошао у свет да грешнике спасеш, од којих сам први  ја. Још верујем да је ово само пречисто Тело Твоје и ова сама часна Крв Твоја. Стога Ти се молим: помилуј ме, и опрости ми сагрешења моја, хотимична и нехотимична, учињена речју, делом,свесно и несвесно, и удостој ме да се неосуђено причестим пречистим Тајнама Твојим, на отпуштење грехова и на живот вечни. Прими ме данас, Сине Божији, за причасника Тајне Вечере Твоје, јер нећу казати Тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе,у Царству Твоме.Нека ми причешћивање светим Тајнама Твојим, Господе, не будена суд или на осуду, већ на исцељење душе и тела. Амин.

 

ПРАВОСЛАВЉЕ ДИЈАЛОГ ЉУБАВИ

Далибор Пејовић

[JESSY]

Канон 2/додатни/ СВ.ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ:из Посланице Кесарији Патрицији(писмо 93) О ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВ.ТАЈНАМА ХPИСТОВИМ

,,Причешћивати се сваког дана и узимати Божанске Тајне добро је и корисно,јер и сам Христос каже:Који једе Тело Моје и пије Крв Моју има живот вечни (Јн.6,54) Ми пак четири пута сваке недеље причешћујемо се: Недељом,средом,петком,суботом,и у друге дане ако је спомен неког од Светих.А то што у време гоњења неко је( био) принуђен да,немајући свештеника или служитеља(=ђакона),узима својим рукама Причешће,уопште није тешкоћа(=преступ),то је сувишно и доказивати,зато што је дуговремени обичај то потврдио самим стварима.Јер,сви који тихују у пустињи,где нема јереја,држе Причешће у кући и сами се Причешћују.У Александрији и Египту сваки и од лаика(=верника),скоро већином има причешће у свом дому,и када хоће сам се Причешћује.Јер је једном свештеник свршио Жртву и дао је,онај који је узме и причешћује се,треба да верује да се причешћује као од свештеника.Јер и у Цркви свештеник даје (вернима) део(=честицу),и држи је прималацса сваком влашћу,и тако је приноси устима сопственом руком.Јер исто је по снази:било да једну честицу добије,било више честица заједно''.

[Gresni rab Boziji]

Блаженопочивши патријарх Павле је рекао да *ко је спреман* може да се причешћује и сваки дан....  А ко је од нас увек спреман???

  Верујем да је мало оних који су цео живот непрекидно у покајању, посту,молитви, да се исповедају, чине добра дела, па да  читају сва потребна правила.. и тако да испуне услов за приступање светим Христовим тајнама, свакодневно или једном недељно... А то Света Православна црква захтева од нас да испунимо пре приступања Светим Христовим Тајнама

Па ко је у таквом подвигу нека увек приступи и причести се..

 

Блаженопочивши Патријарх Алексеј други, говорио је да неки посебно млади свештеници , од верника  захтевају да се ови причешћују што је чешће могуће , барем једном недељно. На стидљиве примедбе верника да им је тешко спремити се достојно да примају сваке недеље Свете Тајне, такви свештеници тврде да је одговорност на њима. Као резултат тога губи се страхопоштовање својствено православним  људима и страх Божији пред светим Причешћем. Оно постаје навика и нешто обично свакодневно...

[Драган άσημος :)]

Драган άσημος , on 21 Jan 2015 - 02:26, каже: Причешће је у ствари енергетско јело и пиће. Хљеб и вино, који постају тијело и крв, носиоци су Божанске енергије, као што је Исус Христос, док је земљом ходио, имао пуноћу благодати-Божанске енергије. Питање је колико те енергије Божије остаје у нама, колико смо ми носиоци те енергије?

 

-Ми православни имамо хришћански изграђено осећање личне одговорности: ја лично сам крив што је у свету лоше, да сам се ја боље, достојније причестио, у мени би остале све енергије Божанства, остале би у мени и зрачиле би све шире, концентрично на цео свет. Разне утопије и лажне идеологије тумаче овако: увек је неко други крив што ми нисмо срећни, тачније речено, Ја сам непогрешив. Папа у малом... Епископ Данило Крстић

Да ли ћемо осјетити присуство Божанске енергије приликом причешћа, зависи од:

 

-вјере наше

-смирења-колико смо свјесни да ништа не можемо без Бога

-очишћености покајањем

-свјесности о нашој недостојности

-спасоносног промисла Божијег

 

Моје мишљење.

[Данче*]

Све док се не заврши човеков земаљски живот, до самог растанка душе и тела, у њему се одвија борба између греха и истине. Без обзира на то колико да је неко узвишено, духовно и морално стање достигао, може да постепено или брзо и дубоко падне у бездан греха. Зато свако треба да се причешћује светим Телом и Крвљу Христовом, који јачају наше општење с Њим и напајају нас живоносним струјама Благодати Светог Духа, које теку кроз Тело Цркве. Колико је важно причешћивање светим Тајнама показује житије преподобног Онуфрија Великог, којем су као и другим отшелницима који су живели у пустињи, анђели доносили свето Причешће; преподобне Марије Египатске, чија је крајња жеља била да после дугих година пустињског живота прими свете Тајне; преподобног Саватија Соловецког и мноштва других. Јер није случајно што је Господ рекао: «Заиста, засита вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи» (Јн. 6, 53).

 

Свети Јован Шангајски

[Данче*]

О (не)достојном причешћивању

Изузетно важно и неопходно за спасење душе свакога Хришћанина је причешће Светим Христовим Тајнама, и то што чешће то боље! Смућивати се због своје недостојности и због тога се уклањати од причешћа Св. Тајнама грехота је. Када бисмо ми и океан испунили сузама својим, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што на нас излива бесплатно. Благодат која нам се даје кроз Свето Причешће тако је велика да би се човек, када би био и још толико недостојан и грешан, очистио и обновио, ако само са смирењем и свешћу о својој грешности приступа Господу. Ко се причешћује тај ће се свугде спасти, а онај ко се не причешћује - не верујем. И када бих на коленима морао да се вучем до цркве, ја бих то чинио - само да не останем без Светог Причешћа.

 

Преподобни Серафим Саровски

[Дијана.]

Da li se i vama desava da nekon Pricesti budete obuzeti strastima i zgresite tog dana vise nego ostalih do tada ?

Ova mala temica govori konkretno o tome

https://www.pouke.org/forum/topic/35416-%D0%B5%D1%84%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B5%D1%88%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0-%D0%B8-%D1%83%D0%BF%D1%83%D1%82%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0/