Isaija 45, 7 ?

[Јован Чакарески]

Slucajno sam naisao na ovaj citat u starom zavetu kod Proroka Isaija:

  7 Који правим светлост и стварам мрак, градим мир и стварам зло; ја Господ чиним све то.

89898989898989 jel moze neko tumacenje ovog stiha

[Јован Чакарески]

Bugarska biblija ('40 g.)

  7 Аз създавам светлината и творя тъмнината;

Правя мир, творя и зло! ...

Bugarska biblija ('91 g.)

  7 Аз създавам светлината и творя тъмнината, правя мир и причинявам бедствие.

Ruska Biblija

  7 Я образую свет и творю тьму, делаю мир и произвожу бедствия;

Engleska biblija (KJV)

  7 I form the light, and create darkness: I make peace, and create evil:

Latinski biblija

    7 formans lucem et creans tenebras faciens pacem et creans malum ego

[Јован Чакарески]

Jovančo,nisam naravno teolog,ali evo mog shvatanja tog stiha..."koji stvara zlo..."Bog ne stvara zlo i to ne može biti...ovim se mislilo da zla ne može biti,ako On to ne dopusti,Božije dopuštenje.A zašto Bog dopušta?Zato što to zlo (greh,koji ne možemo da zaobiđemo,ali možemo da se kajemo),Gospod okrene nama na korist,sve spasenja radi,jer Bog želi da se svi spasu.Koliko puta si čuo izreku "U svakom zlu ima nečeg dobrog"?U zlu nema ničeg dobrog,ali ako je to način da nas ono snađe po Božijem dopuštenju,a da nam bude na spasenje,onda je to veoma dobro.Dakle,Bog ne stvara zlo,jer Bog je apsolutno dobro,ali ga dopušta po Svom promislu.Možda omaših,ali...teolozi to bolje znaju naravno  crvenilo

Napr. Neki slep covek ne vidi upravo iz tih razloga... kapriam . Onda je to zlo nametnuto ?

Otac stvori dete i pusti da odraste, ono postane ubica. Otac nije kriv jer postoji free will . Ali Otac je uzrok ...

[Midrash]

Ovo što je Anastasija napisala stoji. Akcenat, doduše kod Izaije je u stvari na  tome da je Bog jedini Bog. Da se sve dešava po njegovom promislu, a protiv Persijskih bogova dobra/zla svetla/tame. Dakle - ako je dobro - zahvaliti Bogu, ako je zlo - šta smo zabrljali i zašto Bog to dopušta? Bog, a ne bogovi.

[Aquilius Cratus]

Dobro je napisala sestra Anastasija. Svo zlo je po Bozijem promislu. Ovaj sveti lezi u

zlu a On ga je stvorio. Kako to lezi u zlu? Pa tako sto je sustina ovoga sveta nuznost. A

krajnja i najruznija ikona nuznosti smrt.

Bolesti, ratovi, nesrece, sve je to posledica sveta i bica koje postoje po pukoj nuznosti, gde je

licnost podredjena prirodi.

P.S Nemamo mi slobodnu volju u punom smislu nego slobodu izbora a i ona je usko

vezana za nuznost. Ali sve se to resava kroz Crkvu Hristovu. crvenilo

[andrej]

Занимљиво, чак и у Септуагинти је именица "зло" - κακόν а не, на пример πειρασμός:

ἐγὼ ὁ κατασκευάσας φῶς καὶ ποιήσας σκότος ὁ ποιῶν εἰρήνην καὶ κτίζων κακά ἐγὼ κύριος ὁ θεὸς ὁ ποιῶν ταῦτα πάντα.

Како би било на хебрејском и да ли су седамдесеторици овде промакле неке нијансе значења?

[Midrash]

Ra - zlo, loše, bezvredno. Tu je negde kao i grčki prevod, premda je koncepcija zla kod hebreja ipak malo drugačija od one kod grka - manje filozofije, a više praktičnog iskustva.

[andrej]

Ra - zlo, loše, bezvredno. Tu je negde kao i grčki prevod, premda je koncepcija zla kod hebreja ipak malo drugačija od one kod grka - manje filozofije, a više praktičnog iskustva.

Да, претпоставио сам да би значење било практичније - утолико боље, пошто се онда лакше везује за термин попут "невоље" и "недаће" - Седамдесеторица су ипак требали да изаберу другу реч, мислим да ова није адекватан превод.

[Midrash]

Pitanje je. Nije se Izaija bavio problemom odakle zlo, iako bi se na prvu loptu to moglo zaključiti, već pitanjem Božijeg suvereniteta nad celim stvorenjem. A pošto je zlo svaki nedostatak dobra, a ne neka posebna kategorija (recimo za onoga ko ima fiću, kao jedinu opciju, fića je dobro - za onoga ko je imao mečku pa spao na fiću, fića je zlo, jer mu fali ono dobro kojeg je mečka imala). Dakle, nevolja bilo koje vrste jeste zlo u odnosu na stanje bez nevolje, pa i tu ima gradacije - manja nevolja, manje zlo. Pa tako, reći nevolja ili zlo sve jedno je za onoga ko pati.

[andrej]

У том случају имамо проблем са употребљеним глаголом κτίζω(ν) - "стварање." Потпуно је богословки исправно резоновање да је зло одсуство добра, а тама одсуство светла - па и мржња је, можда, одсуство љубави. Али, зашто онда глагол створити поред именице "зло"? Да су у питању "невоља" или "недаћа" или да је глагол "владати" (и над) "злом," ствари би, богословски, имале више смисла. Или да барем није у питању богонадахнути прорпчки спис па да кажемо да је у питању неважна финеса...

Овде Бог није "господар (изнад/изван) зла" или "онај који допушта невоље" него ТВОРАЦ - чак и зла. Наравно, ми би ово превели другачије, али нисам сигуран да га тако решавамо. Надао сам се да је решење у хебрејском изворнику, што и јесте уколико "Ra" може бити невоља или недаћа. Грешка (ионако ни прва ни једина) би остала на преводиоцима Септуагинте.

[Midrash]

Štos je u tome, kažem, što Izaija nije bio teolog 0110_hahaha nego prorok..."portparol" Božiji, a bilo mu je "dozvoljeno" da koristi terminologiju tadašnju uz način razmišljanja tadašnjeg Jevreja. Dakle, ni stvaranje, ni zlo, nisu filozofski koncepti, a sa druge strane da bi se shvatio koncept mora se istražiti upotreba pojma ne samo kod Izaije nego u celom Sz, pa i u novom. Evo jednog teksta gde je odprilike pokazano na šta se misli pod zlim:

EVIL [Heb ra˓ (רַע), rā˓â (רָעָה); Gk ponēros (πονηρος), ponēria (πονηρια), kakos (κακος), kakia (κακια)]. The opposite of good and righteous.

A. The Old Testament

The concept of evil in the OT has both qualitative and moral categories. Qualitatively, evil is something bad in nature or condition, worthless, corrupt, displeasing, undesirable, or inadequate. Evil is misfortune, particularly injury or threat of injury to life or standing in society. Evil can describe people (Prov 11:21; Ezek 30:12), names or reputations (Deut 22:14, 19; Neh 6:13), temperament (1 Sam 25:3), deep displeasure in someone else’s performance (Gen 21:11–12; 28:8), despair (Gen 44:34; Prov 15:15), the distress common to humankind in this life (Gen 47:9; Ps 90:15), the trouble of the age (Eccl 9:12; Jer 17:17–18; Amos 5:13), physical harm (Gen 26:28–29; 2 Sam 12:18), speech (Ps 34:13), and intentions (1 Sam 20:7), situations (Exod 5:19), and land (Num 13:19; 20:5), disease (Deut 7:15), or animals either useless to the cult (Lev 27:10, 12) or dangerous (Gen 37:20, 33; Lev 26:6; Ezek 34:25). God can protect the faithful person or nation from these evils of life (Ps 23:4—LXX 22:4; Jer 29:11).

Evil is also used in a moral and spiritual sense as the designation for immorality and unfaithfulness to the covenant. The origin of evil is the human heart (Prov 6:14; 21:10; Eccl 8:11). Evil describes idolatry and apostasy (Deut 4:25; 1 Kgs 11:6), disobedience to special commands of God (1 Sam 15:19), false prophecy (Deut 13:5), murder (2 Sam 12:9), disobedience to parents (Deut 21:20–21), false witness (Deut 19:18–19), adultery and fornication (Deut 22:21–24), stealing (Gen 44:4; Deut 24:7), the ethical walk (Jer 18:11; 23:22; 25:5), sin in general (Gen 13:13; Ps 51:4), and the inclination of the heart (Gen 6:5; 8:21; Jer 3:17; 7:24; 18:12). These sins are often described as defining good as evil and evil as good (Isa 5:20; Mal 2:17) or seeking evil rather than good (Amos 5:14–15; Mic 3:2). Evil is the opposite of the good and righteous (Gen 2:9; 3:5, 22; Prov 11:21; 12:13).

Evil also describes God’s judgment of the individual or nation of Israel for unfaithfulness, particularly to the requirements of covenant and the law of Moses (Deut 31:17–18; Jer 6:19; 18:11). This evil can take the form of the curses of the covenant (Josh 23:15–16), annihilation of a dynasty (1 Kgs 14:10; 21:21, 29) or city (2 Kgs 21:12–13), invading armies (Jer 4:6), wild beasts (Ezek 5:17; 14:21), disease (Deut 28:35, 59), or the sending of an evil spirit (Judg 9:23; 1 Sam 16:14–15). God can also lead out of these evils (Jer 15:21) or, as an outgrowth of his mercy (Exod 32:14) or the repentance of the unfaithful (Jer 18:8; 26:3, 13, 19; Jonah 3:10; 4:2), change his mind about inflicting them. Humankind brings these evils upon itself (Deut 31:17–18; Isa 3:9) and plots them for others (Prov 14:22; Mic 2:1), but God can spare the intended victim (Jer 15:21).

While the nation of Israel was independent and flourishing, while the corporate body was doing well, evil was viewed as the retribution from God upon individuals for sin and breaking of covenant (Judg 2:11–15; 2 Sam 12:9–10; 1 Kgs 2:44). This evil served as a deterrent to pursuing further evil (Deut 19:20; Jer 36:3). The destruction of the nation by noncovenant nations, the divergence of the corporate and the individual emphases in Israel’s religion (Jer 31:29–30; Ezek 18:2), the suffering of the righteous (Job 2:3; 30:26), and the prospering of the wicked (Prov 11:21; Eccl 7:15; Jer 12:1–4; Hab 1:2–4; Mal 3:13–15), all presented Israel with the theological dilemma of the preponderance of evil.

Within the confines of its own henotheism and later monotheism, Israel grappled with explaining the relationship of evil to its conception of God. It did not develop a metaphysical dualism in which evil could be explained as the work of demonic powers. Neither did it develop the concept of a capricious God to whom both good and evil could be ascribed. Rather it developed an ethical monotheism. Within this conception a major solution was to look for the justice of God in the eschatological future (Mal 4:1–3—LXX 3:19–21), i.e., to accept the mystery of evil by conceptualizing a creator God with greater freedom to work in ways and for purposes that transcend human understanding (Job 42:2–3).

B. The New Testament

In the NT evil is also used in both qualitative and moral senses. Qualitatively, disease (Rev 16:2), fruit (Matt 7:17–18), nonuse of talents (Matt 25:26), an unmerciful servant (Matt 18:32), misfortune (Matt 6:34; Luke 16:25; Acts 28:5), and the present age (Gal 1:4; Eph 5:16; 6:13) can be described as evil.

However, the moral sense predominates in the NT. The evil person is the opposite of the good and righteous person (Matt 5:45; 13:49; 22:10). Evil is the disobedience to God’s law, the preaching of Jesus, and the message of the apostles. It can describe human beings (Phil 3:2; 2 Tim 3:13), particularly the Pharisees (Matt 12:34), a faithless generation (Matt 12:39; 16:4), and those deciding against Jesus (2 Thess 3:2; 2 Tim 3:13). It is rooted in the heart (Matt 12:34–35; Mark 7:21–23; Heb 3:12) or eyes (Matt 6:23 par) or the love of money (1 Tim 6:10). It describes the conscience (Heb 10:22), thoughts (Matt 15:19; Jas 2:4), deeds (John 3:19; Rom 7:19), speech (Jas 3:8; 3 John 10), and the works of the world (John 7:7). Evil is clearly incompatible with the new life in Christ (Rom 12:17, 21; Col 3:5; 1 Thess 5:15; 1 Pet 3:9, 11).

God does not tempt with evil (Jas 1:13) but rather rescues from it (2 Thess 3:3; 2 Tim 4:18). However, evil can be ascribed to the EVIL ONE, the Devil (John 17:15; Eph 6:16; 1 John 2:13–14; 5:18). He has the power to lead humankind into evil (Eph 4:27; 1 Tim 3:7; 2 Tim 2:26) but works only under the limitations imposed by God (John 12:31; Rev 12:9; 20:1–3). To some extent evil and theodicy have received an answer in the gospel of the redemption of humankind and nature by Jesus Christ. Christ has won a victory over the Devil (Heb 2:14–15; 1 John 3:8) and ushered in the kingdom of God. Christ’s victory over evil will be consummated (1 Cor 15:24–26; Heb 10:12–13) and the Devil’s reign ended (Rev 20:2–3, 10). See also TDNT 3:469–87; 6: 546–66; NIDNTT 1: 561–67.

[Аурор]

Hahahahaha, na engleskom u prvom postu stoji "KJV" sto je verovatno skracenica za King James Version.

Ta knjiga je iz 1611. i ima i jednoroge i dzinove u sebi. 100% faith.

0110_hahaha  0110_hahaha

[Никола Ђоловић]

превод Л. Бакотића стоји:

"Ја светлост стварам, а и мрак ја правим, срећу дајем и невољу припремам. Ја Господ све то чиним..."

[Midrash]

превод Л. Бакотића стоји:

"Ја светлост стварам, а и мрак ја правим, срећу дајем и невољу припремам. Ја Господ све то чиним..."

Loše rešenje.

[Јаков.]

P.S Nemamo mi slobodnu volju u punom smislu nego slobodu izbora a i ona je usko

vezana za nuznost.

Vidiš brate, mislim da mi baš imamo svu moguću slobodu. Čovek je potpuno slobodan  da čini što god hoće, a on to uglavnom samo i radi.

Religijske dogme (ne samo u pravoslavlju) stoje, ne kao brana toj slobodi, već samo kao putokaz. A opet čovek ima sopstvenu slobodu da odabere kojim će putem, ne zato što mu neki putokaz ukazuje pravac, već zato što je on to odabrao da ide kuda mu je ukazano. To što pričaš da je slobodna volja zapravo sloboda izbora, dobr, donekle i u nekim slučajevima jeste tako, ali ovo da je usko vezana za nužnost, to odbacujem.

Pogotovo kada se radi o religioznoj dogmi, bar pravoslavaca (za druge neću da pričam). Ne poznajem niti jednog čoveka koji poštuje dogmu. Čuo sa za neke, u stvari više sam čitao za "neke", ali lično stvarno ne znam nikoga ko se vodi religisjkom dogmom. Ne samo od laika već pre svega od vernika.

Znači ljudi odabiraju svojom slobodnom voljom da ne slede dogmu. Znači ne shvataju to kao nuždu.