Има нас разних...

[Никола Ђоловић]

Има нас разних. Али, како објаснити откуда толика помама код неких "хришћана" да траже "неку посебну благодат" код одређених "духовника" а да занемарују исконску тајну побожности на Литургији? Помама за "прозорљивим" људима, помама за "правилима", помама за "чудесима", помама за "ходочашћима"...

1) Зар им треба неко прозорљив да им каже оно што већ знају - који грех имају;

2) Зар им треба неко посебно правило док савет "обичних" свештеника или пријатеља - не примају;

3) Зар не траже чуда јер сами нису утврђени у благодати вере;

4) Зар не трче по другим манастирима јер умишљају да им Цркве нису довољно свете.

Театрално носе своја уверења и не постају свесни лицемерне побожности - притом на другог рефлектују свој проблем. Не умеју и не желе да се задовоље оним што (Ко) је присутно и што је дато, него умишљају да треба нека додатна "откровења" да сазнају а игноришу динамизам еклисиолошког усавршавања (уподобљавања). Намерно се издвајају, намерно не желе да буду "исти као остали" на Сабрању. Тако, мислећи да вреде више од других, гордошћу руше јединство Цркве која им, можда, и није толико битна ако кроз девијантан однос са својим псеудо-духовником, сами намећу себе за гуру-ауторитете другима.

То је тај секташлук који не мари за црквену јерархију као и за јерархичност (различитост) благодати уопште, а прокламује и намеће себе као "гласоношу истине". Оне "истине" која себи даје псеудо-пророчки тоналитет и непогрешиви карактер, а долази у морбидан конфликт са онима који су "исувише обични" да би имали било какву благодат.

Ужас! И не мора такво зло да нужно има неки карактер групације која опонира Цркви - што јесте присутно - довољно је запрепастити се до глувонеме изнемоглости за нечију (појединачну) глупост да тако бира, живи и даје себи сувише за дрско право над интимом других, уз то, као да вољу Божију чини. Такво урушавање свог бића долази од непознавања своје улоге у Цркви и аутентичног смисла Јеванђеља. Отуда толико култова унутар православља а да само православље нема ништа заједничко са идолатријама бојажљивих или дрских патолога који радо падају у хипнотички транс када год се роди нека фанатична посвећеност духовнику, идеји, правди, борби за веру. Ако се задржимо за трен на тој борби, Шмеман је давно добро приметио два фактора: онај који болује од свог хуманитарног активизма махом показује гордост и сентименталност; као и да код оних који умишљају интриге, њима самима борба постаје циљ сам по себи без есхатолошке стварности у Цркви.

Дода ли се тој перцепцији квази-монашка пракса у свој својој неблагословеној крајности, резултат ће бити јасан: застрањена неурастенија и оскрнављење сопствене иконе унутар есхатолошког Сабрања као оне која саму себе искључује из заједнице светих.

Поставља се одувек исто питање:

а) Како помоћи ономе ко не препознаје свој проблем?

б) Како помоћи ономе ко не жели нечију помоћ?

в) Како помоћи ономе ко се љути на нечију помоћ?

[Зорица екс Милева]

Nemam ništa pametno da kažem na ovo, osim moliti se za takve ljude. Mislim da se radi o potpuno pogrešnom prilasku Crkvi uopšte. Naš narod je sklon tome da posmatra Crkvu na jedan magijski način - hej tamo se dešavaju iscjeljenja,ili u tom i tom manastiru je istjeran nečisti duh itd. Ne ide se tamo zbog svojih grijehova, niti zbog spoznaje istih, nego zbog potrebe da se zadovolji želja za čudom. Ali čudo kratko traje, pa onda u potragu za novim. Energija se troši, praznina se povećava, a manija za čudima ne prestaje. U svom tom jurcanju čovjek ne stigne da razmišlja o svom spasenju uopšte. Jedan čovjek je tako išao u Jerusalim 5 puta. Pitao ga sveštenik, i kakve si ti koristi imao od toga. On je rekao - pravo da ti kažem nikakve. Pa čitaš li Bibliju? Ne čitam, Ideš li redovno na Liturgije, ma jok itd. Obišao je sve najviše svetinje na kugli zemaljskoj, ali od toga nije imao duhovne koristi nikakve.

[Никола Ђоловић]

Nemam ništa pametno da kažem na ovo, osim moliti se za takve ljude. Mislim da se radi o potpuno pogrešnom prilasku Crkvi uopšte. Naš narod je sklon tome da posmatra Crkvu na jedan magijski način - hej tamo se dešavaju iscjeljenja,ili u tom i tom manastiru je istjeran nečisti duh itd. Ne ide se tamo zbog svojih grijehova, niti zbog spoznaje istih, nego zbog potrebe da se zadovolji želja za čudom. Ali čudo kratko traje, pa onda u potragu za novim. Energija se troši, praznina se povećava, a manija za čudima ne prestaje. U svom tom jurcanju čovjek ne stigne da razmišlja o svom spasenju uopšte. Jedan čovjek je tako išao u Jerusalim 5 puta. Pitao ga sveštenik, i kakve si ti koristi imao od toga. On je rekao - pravo da ti kažem nikakve. Pa čitaš li Bibliju? Ne čitam, Ideš li redovno na Liturgije, ma jok itd. Obišao je sve najviše svetinje na kugli zemaljskoj, ali od toga nije imao duhovne koristi nikakve.

        Slazem se. Ali ima vise onih koji su obisli i Jerusalim nego Srbiju pa misle da nigde nema vise blagodati osim u Jerusalimu, pritom, prenaglasavajuci svoj podvig kao merilo svetosti koje je za druge nedostizno, te se grade uciteljima naroda...problem sam pokusao zaobici nespominjanjem artemita, itd. nego prvenstveno aludirajuci na pojedince do kojih je nekom od nas stalo...

[ego]

А они који су чули рекоше: па ко може да се спасе? Он пак рече: што је код људи немогуће - могућно је код Бога.

Дај нам помоћ од невоље, и сујетно је спасење човечије. Богом ћемо учинити снагу...

[PACTKO]

Има нас разних!

Дошло је време пре ... година да се крстим. Решила сам!

Али, размишљала сам ГДЕ 89898989898989

Кренули смо са свештеником из суседне парохије на поклоничко путовање Наупаре, Павлица, Градац, Студеница, Сопоћани...

Тамо негде ћу да се крстим, реших.

Кума је, јадна, са собом носила све што треба за крштење.

Не, не... није ми ништа одговарало.

Хоћу Жичу!  crvenilo

Мошти Св. Стефана Првовенчаног, Преподобне мати Анастасије и гласови сопоћанских монаха приземљили су ме. Летела сам високо, тражећи ко зна шта? ЈОРДАН?

Школски пример гордости.

Али, та подла гордост, није се зауставила при паду већ је почела опет да се диже.

Добро, крстићу се, али код тог свештеника с којим сам ишла у Студеницу и то МОРА да буде 28. јуна!!!    

bangin

Одједном    0442_feel  0442_feel  0442_feel

Крстила сам се, наравно, у нашој парохијској цркви  hvala и slava3

[andrej]

Ово би била заправо она чувена разлика између академског и харизматског богословља односно митско-магијске и логосне свести. Многи људи у натприродним чудима трагају за јачом силом од себе, којој би се поклонили и тако избегли одговорност за сопствене одлуке. Уједно, ово је и чест мотив уласка у секте и потпуно је жалосно када у духовницима гледају гурууе а у Цркви секту - али, још је жалосније када таквим верницима неки непромишљени духовник за овакве ствари да повода.

[Aquilius Cratus]

Jos je zalosnije to sto mnogi duhovnici zele da budu gurui a euharistijsko sabranje ostavljaju "nizim hriscanima".

Da nesreca bude veca ima u nase vreme  dosta "visnjih hriscana" koji su kroz manastiromaniju osetili

gde "izvire specijalna blagodat" pa onda je to mesto postalo znacajnije od liturgijske zajednice.

Tuzno. crvenilo

[PACTKO]

Било и, Богу хвала, прошло!

Вероватно је то било због тога што сам васпитавана другачије, без Бога, чак и против Бога и одједном сам Га открила. Какава срећа! Баш ме била занела.

[Никола Ђоловић]

И шта тек рећи за оне појединце који говоре: "Ми имамо благодат а ви не?!"...а може се радити о монасима, свештеницима, верујућима који тако говоре другим монасима, свештеницима и верујућима....

Ето, скоро је био пример да је неко величао мошти неког манастира говорећи "мирјанима" (мрзим ту реч) да они немају ту благодат у свету. Као да је Евхаристија негде маргинализована и тотално небитна као светотајинска наспрам неке чудотворне иконе или моштију које су доводе у супротност (дуализам) са светињама на другим местима... Која не-пневматолошка иронија....

[ego]

Прођите се човека, којему је дах у носу; јер шта вреди?

[w.a.mozart]

mislim da je poenta problema u sledećem...

kome treba pričešće pored živog oca tog i tog tamo negde (na puškomet odavde......)

kome treba liturgija pored svetog ognja,koji,koliko god svet bio ipak ostaje oganj...

kome treba parohijska Crkva pored onolikih manastira...

kome treba život u Hristu pored gomilanja blagodati i skladištenja iste...

kome uopšte treba Hristos kad ima sebe...

kome treba realnost kad ima svoju svaršenu fikciju...

kome uopšte treba djavo pored svega ovoga...

i kome treba neprijatelj pored sebe samog...

kome,na posletku,treba slobodna volja (koju smo toliko puta pomenuli da je već i precenjena  0110_hahaha ) pored pravila,tipika,kanona, položaja, uputstava, duhovnih -saveta-, labudova,lavova i gipsanih radova,brodskih podova i podnog grejanja....

pravilima leče tugu a rezultat je gori od dijagnoze...

i sad zamislite sledeću situaciju... vrata raja, od PVC-A.... bela boja... dihtuju super.... dolazi grešnik,sveti Petar na vratima- dobar dan - dobar dan.... kako smo od jutros i  slične fore... sačekajte ovde....

dolazi Hristos i kaže- hajde podjite sa mnom...

a gde....

kako gde... pa u raj,valjda ste zato ovde...

a.... ne... Gospode,ja to ne zalužujem,nisam toga dostojan... u pakao sa mnom.... insistiram...

ali dete moje,ja te volim takvog kakav si... sa svim slabostima i manama...

ne dolazi u obzir, meni je neprijatno... a i malo vam ladno ovde... oću u pakao da se očistim pa me pozovite kasnije...

Gospod slegnu ramenima,pogleda u svetog Petra i dade čoveku......

pogodite šta....

[Огњен]

А они који су чули рекоше: па ко може да се спасе? Он пак рече: што је код људи немогуће - могућно је код Бога.

Дај нам помоћ од невоље, и сујетно је спасење човечије. Богом ћемо учинити снагу...

:229229229:  ...  али кад дође Син Човечји, хоће ли наћи вере?

[ego]

СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ - ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА

...

(13) Дај нам помоћ од невоље, и сујетно је спасење човечије. Не надамо се, каже, да ће нас људи ослободити од несрећа које су нас сустигле, и уздамо се једино у Твоју помоћ. И сујетно је спасење човечије јер се сваки, који се узда у спасење од човека, узалудно храни том надом. Симах је то јасније превео, додавши везник и рекавши: "Дај нам помоћ од невоље јер је сујетно спасење човечије."

(14) Богом ћемо учинити снагу. Помози нам, каже, у нашем тешком положају, јер једино Ти можеш да окончаш наше несреће. Без Твог допуштења, узалудна је свака људска помоћ. Због тога ћемо преклињати промисао Божији и уздати се у силу Божију, јер једино она може да оконча наше недаће и да сруши моћ оних што нас нападају. И као да узајамно побуђују једно друго да се само у Богу надају спасењу. Због тога је и речено: чим се утврдимо у нади да ћемо оснажити у Богу, увидећемо да су наши непријатељи ништавни.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Svetopismo/PsaltirAtanasijeVeliki/PsaltirAtanasijeVeliki60.htm

[ego]

...  али кад дође Син Човечји, хоће ли наћи вере?

Нажалост... Када нестаје вера, преостаје уздање у људе. А речено је: "Да је проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово." Ово се односи махом и на све новије идеје прогреса, од комунизма, па до еутопије - на покушај присвајања Божијих дарова, уз напуштање Бога живога, а самим тим на одустајање од своје бити, од самога себе.

[rade87]

Чини ми се да некада и свештеници не наглашавају важност припадања парохијанина одређеној заједници. Али, то наравно није изговор! Чини ми се да људи све мање траже спасење, а све више трагају за личним доживљајем богослужења. Пијетизам је толико близак пољуљаном хришћанину, да не може да примети проблем.