rade87

Дивно. Слава Богу. 0442_feel 0442_feel 0442_feel

Прелепо. Чекамо следеће две недеље klapklap

Брате Милане, жао ми је што тога нема код тебе. Ево овако се код мене празнује. Данас су детињци и родитељи везују руке или ноге својо деци. Да би их одвезали деца треба да им понуде нешто за узврат 0409_feel. Тако је и за материце, само што се тада везује мајка,бака, тетка... на оце- отац, деда, стриц, ујак .... Смисао ових празника је горе наведен и обично све прође уз много смеха и забаве. klapklap Уживај.

Вожде Јоване, добро дошао. Чини ми се да је твоја музика и тематика коју обрађујеш само жеља да се искажеш на одређени аутентичан наин који се у својој основи противи свакој врсти "ауторитета и ограничавања"! Једноставно речено, желиш да пронађеш аутентичан и достојанствен начин постојања. Међутим, та твоја жеља за аутономијом и изласком из било које врсте "ограничености" не доводи те до слободе за којом толико трагаш, већ само показује квалитет и меру твога протеста. Што ће рећи, тај твој протест не доноси ти истинску слободу и аутономију, као и аутентични начин постојања, већ само говори о јачин твог трагања. prstgore Својим текстовима против Цркве и друштва говориш да желиш ступити на неутрално поље постојања. Не желиш да преузмеш одговорност на себе због сукоба који у теби постоји- онога што друштво и Црква "треба да буду" и онога што, по теби, "јесу". Моје мишљење је да тек када у потпуности и из другог угла сагледаш слободу и начин на који можеш остварити аутентично постојање, тада ћеш пред собом видети Исуса Христа- Бога и Човека. Видећеш да се људска слобода на најаутентичнији начин пројављује тек у складу са вољом Божијом, а аутентични начин постојања постиже тек у животу у Христу. Немој мислити да ти држим предавање. Ово је начин да те делимично разумем. Ако погледаш у себе мало дубље, разумећеш шта сам желео да ти кажем. Ако нисам у праву, не замери!

Чини ми се да некада и свештеници не наглашавају важност припадања парохијанина одређеној заједници. Али, то наравно није изговор! Чини ми се да људи све мање траже спасење, а све више трагају за личним доживљајем богослужења. Пијетизам је толико близак пољуљаном хришћанину, да не може да примети проблем.

Драго ми је да ћете славити ове празнике. Текст је настао након разговора са једном младом породицом који нису знали шта су то детињци, материце и оци. Ево и ја спремам поклоне dada, али сам спремио уже...

Може се направити добар план и програм, као и уџбеници, али је за то потребан тим искусних и образованих вероучитеља и педагога. На челу тима би могао да остане аутор садашњих уџбеника, али би конкретне проблеме из учионице донели вероучитељи, док би педагози радили на усклађивању програма са узрастом. Сматрам да није велики проблем направити овај тим јер има образованих, надарених и креативних вероучитеља. Само да не буде по познатој интерној пословици: "Ако желиш да [не решишпитање, само направи комисију (читај тим)". Одговорност је велика пред Богом. Не можемо очекивати да нам паства буде просвећена ако то не желимо да им пружимо. Врата су нам отворена, остало зависи од нас у Цркви.

@Saša Хвала ти на савету. Обавезно ћи направити хор. Што се тиче кадра и то сте у праву. Знам много њих који нису завршили факултет, а раде као вероучитељи и то преко норме да би имали већу плату.

Долазе детињци, материце и оци. Колико је интересантно у времену у коме живимо да обележавамо празнике које су, по мишљењу многих, само још једна од српских традиционалних измишљотина? Какав је смисао тих дана и шта се то обележава? „То чак и није празник! Ма, треба оставити те поповске измишљотине!“ Савремени човек у већини случајева овако размишља и данас не види њихов смисао, али ови празници нису се појавили без смисла. Значи, људима су ови дани имали одређену важност. Зшто данас више немају ту важност када људи остају исти ма у ком времену да живе. Остаје питање- зашто су се појавили ови празници? У чему је смисао везивања чланова породице? Морамо признати да су се ови празници појавили са одређеним смислом. Али, који је то смисао? Одговор ћемо пронаћи у породици и њеним међусобним односима. Не смемо заборавити колико је тешко одржати породицу на окупу и у здравом духу одгајити своју децу. Родитељима није лако испунити задато им дело од Господа, а то је да одгаје здраву децу (не само у физичком смислу), здраве личности. Велики је дар бити родитељ, али треба испунити своју мисију. На том путу испуњења своје мисије родитељи и деца наилазе на многе тешкоће и немогуће је проћи мимо њих. Трновит је то пут... На овом трновитом путу постоје тренутци када смо се огрешили једни о друге... Када смо учинили нешто што нисмо желели или смо повредили нама блиске и вољене људе. На тај начин смо везали једни другима руке.. Зар не? Зар нисмо учинили да међу нама стоји зид и да се одаљујемо од вољених? Везали смо сами вољене, а у исто време везали смо и себе. Ми смо зависни једни од других и непрестано смо у том ланцу зависности. Тај ланац је наша жртвена љубав, љубав која дела. Породица је непрестано давање себе и несебично приношење себе на логосни жртвеник љубави. Да би се одржало ово жртвено давање потребно је много муке. Зато је потребно много праштања. О да, праштања... ако се још сећамо шта то значи! Е, то је смисао „измишљотина“ са почетка! Праштање кроз жртвено давање себе. Одвезивање онога што смо завезали.. Тачно тако! Зато се пред Божић славе празници посвећени породици и праштању. Везивање руку или ногу своје деце, мајке или оца на једноставан начин нам показује важност међусобног праштања. Везивањем показујемо да смо грешили једни према другима и да међу нама се појављују зидови које треба срушити. Везана особа показује своју зависност од људи који га воле. Одвезивање је показивање љубави и праштања. Зато не само да треба да бележавамо ове празнике, већ да их са смислом и међусобним праштањем прослављамо. Треба да направимо празник у својој породици. Празник тријумфа љубави изнад свих несугласица и праштања побеђујући лични егоизам. Хоћете ли славити детињце, материце и оце? Има ли смисла? Онај ко тражи смисао, наћи ће га. Онај коме није потребан, ма неће га ово ни интересовати.

У септембру ове године сам почео да предајем веронауку. Млад и још увек свеж, тек завршио факултет greengrin. Рачунао сам да веронаука неће бити неки проблем за мене и да ћу лако допрети до деце. Нисам имао прилике да се сусретнем са планом и програмом веронауке за основну школу. Пре мене у школи је предавао свештеник (који је радио најбоље што је могао ). Након постављења за вероучитеља дошао сам у школу и требао сам да направим месечно план и програм, а ни од катихетског одбора епархије, ни од претходника, ни од координатора нисам добио план и програм по којем треба да радим! Нико није за то одговоран!!! успео сам некако да на време прибавим све што ми је било неопходно, али не од оних који би требали да ми помогну у томе. Први проблем са којим сам се сусрео је то да у месту у којем предајем људи не долазе у Цркву. Каква Литургија!!! Други већи проблем био је- у првом разреду треба да причамо о Литургији, Цркви као Телу Христовом, а деца не зану ко је уопште Христос 0409_feel! Морао сам много да отступа од предвиђеног плана и сада отступам (али не зато што то желим или не могу деци да предајем, већ зато што морам 4chsmu1). Још већи проблем је што деца усвоје оно што им о Литургији говорим и договоримо се да додју на Литургију, али их кући неделјом родитељи одговоре и убеде да не дођу! 4chsmu1 Уз Божију помоћ успео сам да доведем неколико ученика и они сада долазе скоро сваке недеље и причешћују се. Надам се да ће речи Јеванђеља преко мене доћи и до срца осталих ученика. Трећи велики пробле је нови план за 8. разред! Верујте, од тога нема ништа! Методсје јединице као што су "Јединственост и непоновљивост сваке личности " су за мене веома интересанте, али не и за ученике, а све због тога што до сада нису готово ништа научили. Буквално морам све из почетка са њима. Још један проблем, свештеник када има обавезе на парохији доносио је лопту и дозвољавао деци да играју фудбал за време часа, док је он обављао своје парохијске дужности. Имао сам проблем да их вратим у учионицу, а тек који је проблем био да им нешто предајем! eheeeej Чему све ово? Надам се да нећете помослити да овде хвалим свој рад или омаловажавам нечији. Ово сам написао зато што се унутра Цркве врло мало људи брине за веронауку и њен успех. У већини случајева се постављају свештеници за вероучитеље да црквен општине не би плаћале социјални и пензионо осигурање! Нажалост је тако!!! Можда када би се сви заједно потрудили и направили интерни план развоја веронауке у школама. Ако наставимо да се крећемо само под силом инерције и ништа не променимо, мислим да ће веронаука у блиској будућности бити избачена из школа. То је моје мишљење. PS. Када сам јавно (код координатора) изнео своје мишљење о плану и програму речено ми је да ћутим и да се не заносим. Могао би и без посла да останем. 0409_feel