Тачно казивање Еп.Игнатија

[Александар Милојков]

Ево мало прочитајте шта каже главни и одговорни уредник Мисионара, ђакон Оливер Суботић у вези теме отуђења у времену глобалних комуникација. Мислим да ће то помоћи да боље разумете и владику Игњатија:

http://www.covekitehnologija.com/?p=471

[Александар Милојков]

Ево и мог текста у Мисионару на исту тему:

Човек без лица – говор без слободе

„И чуше глас Господа Бога који ходаше у рају предвече, и сакрише се, и Адам и жена његова, од лица Господа Бога... И позва Господ Бог Адама, и рече му: „Где си?“ А Адам му одговори: „Глас твој чух где ходиш по рају и уплаших се, јер сам наг, и сакрих се.““

Пост 3, 8-10

Говор је моћ, моћ словесности. Говор показује словесност (логосност). Показање, пак, јесте излазак пред лице другог. Зато, говорити значи бити у диалогу. Словесност је словесна само у сусрету са другом словесношћу која је среће и разумева (грч. диа-логос = два говора, две словесности, диалог, разговор). Говор није само оно говорено већ и оно разумевано. Без говора нема разумевања, али ни говора нема без разумевања. Разумевање чини говор постојећим. Зато је диалог смисао постојања говора. Говорити и разумевати значи бити личност – постојати у диалогу. Ово је икона Божија у човеку, истина његовог постојања.

Говорити значи бити слободан, показати себе и наћи се у разумевању другог. Показати себе, пак, значи истиновати, говорити само оно што мислиш. Говорити оно што не мислиш јесте бежање од себе самога, отуђење од властитог бића. Говор који не пројављује биће није говор већ лаж и лицемерје, деструкција личности, покрет ка небићу. Зато је лицемерје грех. Зато што личи на говор а није говор. Лицемерство је бекство од својих мисли, скривање и кукавичлук. Лицемерство је губитак слободе услед мањкања храбрости да говором покажеш оно што стварно јеси, да покажеш ко си – да будеш одговоран. Јер, слобода није моћ да се скриваш већ да се показујеш пред лицем другог и у лицу другог – као што се Отац показује у Сину. Говор је слобода само онда када показује човека са лицем.

Говорити значи бити мудар. Бити мудар у говору значи ослушкивати разумевање властитог говора, бити у диалогу, гледати себе у лицу другог – учити и исправљати се. Говор није похлепна и горда тврдоглавост. Говор је и храборст прихватања да си у заблуди, да си се спотакао и пао. Онај ко говором сведочи да је пао тај и устаје и бива јачи. Зато, говорити значи расти и усавршавати се, бивствовати у успињању до „мере раста пуноће Христове“. Бити мудар у говору значи заједничарити, бити биће заједнице, бити слушан и слушати. Бити, пак, у заједници значи показати лице своје, па и онда када си пао због речи својих. Не скривај се. Скривање је туђинствовање и ропство. Покажи се и знај да је покајање заправо преумљење, говор који уводи у мудрост. Покајници су заиста највећи мудраци јер су разоткрили лудост тамо где се она најтеже открива – у властитом бићу.

Говорити значи љубити. То значи да човек, иако не треба да говори оно што не мисли, не треба увек да каже ни све оно што мисли. Ћутање је много пута мудрије од говора. Ћутање чак зна да више говори од самог говора. Љубити значи пазити да твоја реч, ма била она и истинита, као мач не посече слабашног брата твога. То не значи да треба да говориш лаж уместо истине, већ да требаш да понекад ћутиш, да будеш трпељив, да будеш мудар и да свакој истини нађеш њено погодно време. Зато, не говори увек све оно што мислиш, па макар мислио и саму истину. Јер, која је корист од истине ако њоме убијеш брата свога? Истина има један циљ – живот, вечни живот, а не саблазан и смрт. Угледај се на Бога. Ни Он не говори никада оно што не мисли, али је трпељив и мудар те не каже увек ни све оно што мисли. Бог своје мисли говори у најбоље време за човека. Тако се Бог човеку и откривао, постепено, да истином не убије већ да спаси човека. Отуда се Бог најпре откривао кроз пророке и законе, а „када се наврши време, посла Сина Свога...“ Угледај се на Христа. Он је говорио говорећи и ћутећи. Говорио је говорећи ученицима својим и говорио је ћутећи фарисејима и Пилату. Добро је говорити због љубави према разумнима, а доборо је и ћутати и „не бацати бисере пред свиње“, због љубави према речима. Љуби ближње своје јер ћеш само тако заволети и Бога, али љуби и речи јер су дар Божији и за сваку ћеш од њих дати одговор Дародавцу – речи твоје стојаће пред Речју Очевом.

Говор као слобода, говор као мудрост и говор као љубав. Ово троје показује личност, лице човеково. Зато, треба бити достојан својих речи, не бежати од њих и не скривати лице своје. Речи без лица човековог су као ветар који лута. Такве се речи не дају разумети јер их се људи клоне, као од распуштене деце која немају оца и васпитача, као од бесловесног ветра тражећи заветрину. Речи без лица човековог не заједничаре већ поткопавају и руше. То је говор кукавица које се боје разумевања – показања и изласка пред лице другог.

Човек без лица је говор без слободе. Слобода се не скрива, скривање је ропство. Човек без лица је говор без одговорности. Бежање од одговорности је бежање од словесности и слободе. Слобода значи постојати љубећи – бити личност. Бежање од слободе и одговорности је бежање од живота, од постојања пред лицем другог. Бежање од одговорности је умирање.

Човек без лица је говор без мудрости. Мудрост није безлични ветар. Мудрост је чедо мудраца. Мудрост има родитеља кога показује, као што Син има Оца и као што Син показује Оца. Мудрост је подобије Божије у човеку. Зато је мудрост, мудрост само онда када показује личност.

Човек без лица је говор без љубави. Љубав је, пак, познање а не скривање. Онај ко бежи од речи својих није кадар да љуби, није кадар да постоји. Зато се човек без лица одмеће у лажни свет, у своју cyber илузију. Тај лажесвет је стециште кукавица, стециште безличног постојања. Кукавице вапе за тим светом јер тамо је могуће да постојиш а да те ипак нема, да говориш а да не будеш у диалогу. Тамо је могуће говорити без слободе, без мудрости и без љубави. Нема одговорности јер у cyber свету нема ни живота. Тамо живе људи без лица чије су речи бесловесни ветар, распуштена деца без родитеља. Тамо лутају напуштене речи чији су се говорници уплашили говора са лицем, словесног говора који их тражи и вапи за лицима њиховим: „Где си?“. Тај свет је туђина у којој се скривају живи мртваци. У ту туђину хитају они који нису храбри да постоје. Њихове речи су ветар, а ветрови утихњују. Када утихну, више их се нико не сећа. У сећању остаје само човек са лицем и његова реч са слободом, мудрошћу и љубављу – реч која показује човека другоме човеку.

Александар Милојков

[Justin Waters]

Кад в.Игнатије каже ово:

Не ради се овде о томе да је нешто добро или није добро, лоше у зависности како га употребљавамо, овде се ради о неким научним достигнућима која су сама по себи лоша без обзира како их употребљавали.

Он апсолутно овде није управу. Нарочито када се научна достигнућа у овом случају односе на информационе технологије. Ту се нема шта другачије посматрати, у контексту, ван контекста када је реченица сама за себе јасна и у контексту.

Овај текст који је споран на први поглед заиста наводи да в.Игнатије на неки начин генерализује ствар и да по њему малтене велика је вероватноћа да ко користи информационе технологије тај аутоматски постаје отуђен од живог односа са другим људима. Казивање в.Игнатија делује искрено, и са жељом не да се прича ради приче него заиста да се изнесе пастирска порука, али ипак мислим да је владика могао другачије да се изрази.

Једна је ствар да саме по себи информационе технологије нису лоше, а друга је ствар дијаметрално супротна колико се реално људи отуђило од живог односа са другим људима захваљујући ИТ-у,а много их је. Ту је онда проблем у људима, а не у ИТ-у- Те две ствари се увек морају посматрати одвојено. Наравно да нико неће тражити да се литургија слуша преко скајпа и видеоконфернеције, нити исповедати преко скајпа и шта друго. Али рецимо водити комуникацију са другом особом која је од тебе удаљена 1000 километара и нема начина да другачије ступиш са њом у однос него рецимо преко телефона, или на крају преко интернета. У том случају не ИТ не само да није штетна и не отуђује, него је корисна и зближава људе, или како то в.Игнатије воли да искаже доприноси личносном односу људи. Док са друге стране много је случајева људи који су застранили уз ИТ, и све је то последица неправилног кориштења ИТ-а, а за шта су они сами криви, а никако ИТ, јер су их погрешно употребљавали.

[Александар Милојков]

Ви овде говорите о стварима као феноменима, те тако судите. Владика прилази са онтолошке стране и ствари посматра гледајући њихов крајњи смисао. Владика феномене вреднује са становишта бића (са становишта истинитог човековог постојања). Зато је комуникациона технологија оцењена као позитивна само у њеном аспекту да показује потребу човека за другим човеком (то је једино што се тиче онтологије, када је у питању комуникациона технологија).

[Justin Waters]

Ви овде говорите о стварима као феноменима, те тако судите. Владика прилази са онтолошке стране и ствари посматра гледајући њихов крајњи смисао. Владика феномене вреднује са становишта бића (са становишта истинитог човековог постојања). Зато је комуникациона технологија оцењена као позитивна само у њеном аспекту да показује потребу човека за другим човеком (то је једино што се тиче онтологије, када је у питању комуникациона технологија).

Кад би тако посматралаи ствари онда шта би остало да се човек нечим бави, осим да присуствује литургији?

Владика је управу за оне којима су ИТ постале смисао живота, онтолошка одредница. Но није управу за оне који користе ИТ као средство.

Ако водим видео конференцију са странком, за чији физички контакт ме спречава раздаљина од једно 10000 километара, реч је у вези неког посла од кога зарађујем хлеб, како то може да буде штетно у онтолошком смислу?

[Александар Милојков]

Не треба да одбацујемо. Треба да све користимо усмерено ка том циљу. Поновићиу опет: зато је владка истакао позитувни аспект комуникационе технологије, гледајући њену вредност са онтолошке тачке: добра страна је што показује потребу човека за другим човеком, лоша страна је што лако доводи до отуђења.

Када је +Игњатије у питању једно треба знати: читав његов опус инспирисан је будућим Царством небеским ("Сећање на будућност", да управо та литургијска философија због које су га многи незнавени прогонили и исмевали, јер се и на Литургији сећамо "другог и славног Христовог доласка", иако се он још није десио). Тим смислом и циљем владика све мери, кроз тај смисао о свему говори, у том смислу се све огледа. Свака аутономна вредност историје, сваки феномен по себи, лишен ове будуће једине и праве онтологије, за владику су трице и кучине. То не значи презрење света и његових технологија и других благодати, већ њихово усмеравање на оно што се зове живот вечни (у којем ће преживети једино заједништво људи и Бога, а све остало ће баш бити трице и кучине).

[Justin Waters]

Не треба да одбацујемо. Треба да све користимо усмерено ка том циљу. Поновићиу опет: зато је владка истакао позитувни аспект комуникационе технологије, гледајући њену вредност са онтолошке тачке: добра страна је што показује потребу човека за другим човеком, лоша страна је што лако доводи до отуђења.

Када је +Игњатије у питању једно треба знати: читав његов опус инспирисан је будућим Царством небеским ("Сећање на будућност", да управо та литургијска философија због које су га многи незнавени прогонили и исмевали, јер се и на Литургији сећамо "другог и славног Христовог доласка", иако се он још није десио). Тим смислом и циљем владика све мери, кроз тај смисао о свему говори, у том смислу се све огледа. Свака аутономна вредност историје, сваки феномен по себи, лишен ове будуће једине и праве онтологије, за владику су трице и кучине. То не значи презрење света и његових технологија и других благодати, већ њихово усмеравање на оно што се зове живот вечни (у којем ће преживети једино заједништво људи и Бога, а све остало ће баш бити трице и кучине).

То је сасвим уреду. Ако владика овако мисли, онда је уреду и разумљиво је.

Но не треба правити конструкције у коме се каже "да су нека научна достигнућа сама по себи лоша". То се не може другачије схватити, осим као промашена теза.

[Sophrosyne]

Book TV: Neil Postman, "Technology"

[дибидусрус]

Ово ме подсећа на Перу Детлића.

ја!  које реко ја ?ја сам реко ја. ко је реко ја сам реко ја? ја сам реко ја сам реко ја? Ко је реко ја сам реко ја сам реко ја?