Претражи Живе Речи Утехе

Предавање на тему "Голгота и Васкрс Србије и Русије", у недељу, 21. априла 2024. године, са почетком у 18 часова, одржаће у храму Свете Петке у Сурчину протојереј - ставрофор Милорад Голијан и Слободан Стојичевић, преводилац и писац. Извор: Радио Слово љубве

Православни верници у главном граду провинције Ћако у Аргентини, окупили су се се у раним јутарњим часовима у храму Свете Тројице, како би прославили празник над празницима, Васкрсење Христово, известила је Митрополија црногорско-приморска. Поноћну Литургију служио је протојереј Бранко Станишић, а за певницом су били чланови руског православног хора цркве Покрова Пресвете Богородице у Асунциону, који су специјално за ову прилику допутовали из Парагваја.Више десетина верника причестило се под сводовима овог велелепног храма, који је изграђен у српско-византијском цквеном стилу.Планирано је да храм буде освештан на јесен. Након Свете Литургије, у свечаној сали школе која се налази у непосредној близини храма, трпезом љубави настављено је славље око кога су се потрудили чланови Црквеног одбора, предвођени гђом Ангелином Радиш. У цркви Свете Тројице окупљају се потомци наших исељеника из Црне Горе и Србије, Грчке и Русије, као и аутохтони Аргентинци који су се присајединили Православној Цркви. Свештеник Бранко је присутнима пренео поздраве Његовог Преосвештенства г. Кирила, Епископа буеносаиреског и јужно-централноамеричког. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На званичној интернет-страници Јерусалимске патријаршије 11. априла 2022. године објављено је саопштење Његовог Блаженства Патријарха Теофила III у вези са одлуком јерусалимске полиције да на Велику суботу пусти само 1.000 верника у Храм Гроба Господњег на богослужење. Поред тога, полиција ће за празник пустити само 500 људи у Стари Град. Разлог за ова ограничења била је трагедија која се догодила 30. априла 2021. године када су људи погинули током стампеда на јеврејски празник на планини Мерон. Текст саопштења преносимо благодарећи Митрополији црногорско-приморској: "Јерусалимска православна црква честита својим заједницама и свим верницима Свете земље са обе стране реке Јордан предстојећу Велику суботу и Васкрс. Истовремено, поново потврђујемо нашу чврсту посвећеност нашем природном праву да славимо православне празнике са нашим заједницама, породицама и заједно учествујемо у молитви у нашим црквама у Старом граду Јерусалима, укључујући основно право свих наших заједница да имају приступ Храму Гроба Господњег и околине у време Васкршњих празника, укључујући и силазак Благодатног огња на Велику суботу. Наше парохије су то Богом дано право слободно користиле вековима и под различитим владарима, без обзира на околности кроз које је Свети Град пролазио у својој историји. Током година, учешће у молитвама, па и приступ црквама у Старом Граду, посебно за време Васкршњих празника, постало је веома тешко за наше парохије и народ уопште због једностраних ограничења полиције и употребе силе према верницима, који инсистирају на свом природном, Богом даном, праву да се моле. Раније смо сарађивали са различитим хришћанским организацијама и лидерима како бисмо наш случај изнели на међународни, национални и правосудни ниво, и координирали смо са самом полицијом како бисмо спречили наставак њихове неприхватљиве праксе, али нажалост, упркос великим обећањима, стварност је другачија. Уместо да одустане од уобичајене неприхватљиве праксе на Велику суботу и Васкрс, полиција је недавно обавестила Патријаршију о додатним новим једностраним мерама које пооштравају ограничења на Велику суботу: од сада полиција намерава да пусти само хиљаду људи у Цркву Гроба Господњег на овај велики дан, иако је одувек био обичај да на овај дан у храму учествује више хиљада верника. Поред тога, полиција је саопштила да ће дозволити само пет стотина људи да уђе у Стари Град, да прошета до Патријаршијских двора, који гледају на кров Храма Светог Гроба. Патријаршија сматра да нема оправдања за ова додатна неправедна ограничења и потврђује експлицитно, јасно и потпуно одбацивање свих ограничења. Сходно томе, Јерусалимска патријаршија је силом Господњом одлучила да не угрози своје право да богослужи у свим црквама и трговима.Такође, најављује да ће молитве, као и обично, одржати Патријаршија и њено свештенство, надајући се да ће верници моћи да учествују у њима. Став Патријаршије је заснован на нашем Богом даном праву, наслеђу и историји. Полиција мора да престане са увођењем ограничења и употребом силе, што је, нажалост, постао део наших светих церемонија. Такође, позивамо наше заједнице да ове године очувају наше историјско наслеђе кроз учешће у обредима, прослављању Васкрса и обреду Благодатног огња у Храму Гроба Господњег и околини". Извор: Јерусалимска Патријаршија Извор: Митрополија црногорско-приморска

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши! (тропар Пасхе). Синаксар у Свету и Велику недељу Пасхе Васкршње слово Светог Јована Златоуста Светоотачке беседе о Васкрсењу Христовом Свети Симеон Нови Богослов: Васкрсење Христово Свети Теофан Затворник: Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу! Васкрсење Христово као основ разликовања Хришћанства међу осталим светским религијама Свети Владика Николај: Христос Васкрсе! Петар Други Петровић Његош: Химна Васкрсењу Васкршњи интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Српски Сион": Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу Катихета Бранислав Илић: Небоземна радост и торжественост Пасхалног богослужења Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Ово је дан који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему! (Пс 117,24) Емисија о богослужбеним особеностима Празника над празницима - Васкрса Васкрсење је победа над победама! Молитвено правило о Васкрсу Васкрс у литургијској години Васкрсење – смисао живота Васкрсење – слобода од свих зависности Васкрсење Христово - Коме се јавио Васкрсли Христос? Младић у празном гробу (Мк 16, 5) О Пасхалном јутрењу Васкршње појање Зашто се за Васкрс фарбају јаја? Деца певају Васкрсу Васкршње посланице и поруке патријарха и архијерејâ Српске Православне Цркве Васкршња посланица Патријарха српског Иринеја и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2020. Лета Господњег Васкршња посланица Патријарха српског Порфирија и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2021. лета Господњег Недеље по Васкрсу Недеље по Васкрсу: Друга недеља по Васкрсу - Недеља Антипасхе (Томина недеља) Недеље по Васкрсу: Недеља Светих жена мироносица Недеље по Васкрсу: Четврта недеља по Васкрсу - Раслабљеног Недеље по Васкрсу: Пета недеља по Васкрсу - Самарјанке Недеље по Васкрсу: Шеста недеља по Васкрсу - Слепорођеног Недеље по Васкрсу: Недеља светих Отаца првог Васељенског Сабора Ако си и у гроб сишао, Бесмртни, но разорио си силу пакла и васкрсао си као победитељ, Христе Боже, женама мироносицама говорећи: Радујте се! и Својим апостолима мир дарујући, Ти који палим смртницима дајеш Васкрсење! (кондак) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Загребачки надбискуп Јосип Бозанић упутио је честитку поводом прославе Васкрса Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију и епископима Српске православне Цркве у Хрватској, објавила је интернет страница Загребачке надбискупије. Кардинал Бозанић је казао да моли Духа Светога да све учврсти у заједништву васкрсне вере и непоколебиве наде. У поруци се истиче да ”догађаји у садашњем тренутку говоре о крхкости и несигурности људских планова и програма и све позивају на поуздање у Бога и промену живота. Нека нас и та искушења подстакну на захвалност за Исусову откупитељску жртву и на хршћанску љубав према онима који више трпе”. - За Вас и Ваше ново црквено служење у сестринској Српској Православној Цркви, молим снагу Духа Светога да Божјем народу будете и заговорник и знак Божјег милосрђа. Повезан са Вама заједништвом вере у Христа Васкрслога, желим срећан и благословен Васкрс Вама, Вашим епископима, свештенству, монаштву и свему Божјем народу, повереном Вашој пастирској бризи, каже се у писму Загребачког надбискупа. Васкрс је честитао и председник Хрватске бискупске конференције задарски надбискуп Желимир Пуљић, који је своју честитку упутио Патријарху српком Порфирију, али и Епископима далматинском Никодиму, славонском Јовану и нишком Арсенију. Надбискуп Пуљић је захвалио на добрим жељама које је Патријарх поводом прославе Васкрса у Римокатоличкој цркви упутио њему, хрватским бискупима, сарадницима, свештенству и верницима католицима. - Тајном Христовог Васкрсења започело је доба новог стварања, а Васкрсли је показао да је Он наше светло, средиште и смисао свега. Нема, уистину, под небом другог имена дана људима по којем се можемо спасити, осим имена Исуса Христа. У тој вери поздрављам Вас васкршњим ускликом: Господ је васкрсао заиста, алилуја!, стоји у честитки председника ХБК. Пожешки бискуп Антун Шкворчевић честитао је Патријарху српском Порфирију први Васкрс у служби предстојатеља Српске Православне Цркве и онима којима је на челу, епископима, свештеницима, монаштву и верницима у њиховим епархијама, објавила је интернет страница Пожешке бискупије. Бискуп Шкворчевић, који је председник Већа Хрватске бискупске конференције за екуменизам и дијалог, рекао је да се моли Васкрсломе да нас у неизвесностима и страху који захвата људе у садашњим светским збивањима прати својом близином и храбри наду, утемељену на Христовој победи над смрћу. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће на Васкрс, 2. маја 2021. године, свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије молитвено ће присуствовати Пасхалном јутрењу у поноћ у Саборном храму св. Архангела Михаила у Београду, потврђено је Радију "Слово љубве". Извор: Инфо-служба СПЦ

О томе како да изађемо из зачараног круга страсти у радост Васкрса говори нам старешина храмова Покрова Пресвете Богородице и Новомученика и исповедника Руске Цркве у Акулову, митрофорни протојереј Валеријан Кречетов. – Оче Валеријане, зашто људи данас уместо да се радују често падају у чамотињу? – О преподобном Серафиму Саровском се у једној песми поје: „Ево, он је у невољама, као ми у срећи, радостан, спреман да положи душу своју за друге!...“ Гордост је корен свих страсти. То је кад човек нема праву слику о себи. На пример, мисли да је паметнији од других. А кад се истина бар мало открије, види да у ствари није такав и пада у чамотињу. То значи да се чак није разочарао у себе, већ у своје фантазије о себи. Зато Господ човеку често не открива сву његову ништавност, да не би пао у очај. – Да, потпуно је друга ствар да човек од исповести до исповести покушава да види себе онаквог какав јесте, испред Крста и Јеванђеља на налоњу, уздајући се у свом спасењу у Господа, а не у своје „заслуге“. – Боље је да човек уопште нема високо мишљење о себи. Постоји следеће поређење: човек је попут разломка, бројилац је оно што заиста јеси, а именилац је оно што мислиш о себи; што имаш веће мишљење о себи, тим је мања вредност разломка. Док страсти расту из гордости, основа свих врлина је смирење. Светитељ Теофан Затворник је говорио: „Ако се смириш, половина твојих невоља у животу ће престати да постоји.“ – Да ли ће нестати или ће човек једноставно престати да их примећује? – И једно и друго. Речено је: дрво крста расте на земљи нашег срца. Дрво „на изворима вода“ (Пс. 1: 3) – односно оних страсти које врију у мом срцу. Колико год тежак био наш крст сами смо одгајили дрво од којег је он направљен. И крст ми је послат да би ми се душа очистила. Чим невоља или болест донесу унутрашњу духовну корист Господ може да склони или олакша крст. А и потпуно другачије ћемо се односити према невољама. Отац Јован (Крестјанкин) је говорио: „Наступило је време кад се човек спасава само невољама. Зато свакој невољи треба да се поклонимо до земље и да јој целивамо руку.“ – Васкрсу претходи Велики пост. Нецрквени људи се ужасавају: „Шта то значи, да ни телевизор не могу да гледам? Ни нешто укусно да поједем, ни да се забавим?!“ И како човек да „не падне у чамотињу“? – Напротив, пост умножава радост! У Уставу постоје дани строгог поста – то је посебно време покајања, а покајање је увек праћено радошћу. И кад да се једе храна на уљу, човек то ни не примећује, а радост се умножава. Онда, видиш да је и риба дозвољена – опет се радујеш! А кад се човек омрси то је велије утјешеније, односно велика утеха. Раније и кад је био мрс у кући није увек било биљног уља. А сад чим почне пост људи причају: „Шта то значи, да једем само кашу?“ – негодују. А раније, нарочито у послератним годинама, човек би, кад би му неко понудио кашу, био већ, што се каже, на врхунцу блаженства. „Шта, да једем само хлеб?“ – питају се данас људи у неодумици. А некад је радост била да човек има корицу хлеба! И сви смо тада били радосни! Нешто имамо, и хвала Богу на томе! А људи који не посте су у свему презасићени и чак ни не претпостављају зашто су тако мрзовољни. Ово се односи и на супружнички живот. Ако се људи који се воле уздржавају с времена на време, биће пожељнији једно другом. Грци, узгред речено, реч „чамотиња“ преводе као „радозналост“. Наш руски мислилац Иван Иљин је истицао да радозналост као усисивач увлачи све одреда, не гледајући шта је шта, само да буде нешто ново. „Свако мало, – пише он о радозналом човеку, – треба га тешити нечим новим, треба му пружити неку нову наду. Он пажљиво разгледа и ослушкује свет: да се у њему није појавило нешто ново. Шта? Није важно! Нешто непознато, недоживљено, нечувено. Иначе му прети опасност...“ – „Чамотиња је унука досаде, а кћерка лењости,“ често је говорио преподобни Амвросије Оптински. – Да, и лењост је, као што је неко истакао, покретач напретка. Али је она и његов резултат. Ево, сад се, у данима Великог поста, чита молитва преподобног Јефрема Сирина: „Дух праздности, унинија, љубоначалија и празднословија не дажд ми...“ Заиста: прво иде доконост, а за њим чамотиња. – А за чамотињу су свети оци говорили да она представља раслабљеност душе и тела... – Међу омладином је данас ова реч чак популарна: „раслабити се“ (опуштено, прим. прев.). Сачувај Боже! Да будемо раслабљени?! Зато и падају у чамотињу. – То је неки зачарани круг. Постоји израз „демон врти човека“. Иако, неки кажу да се чамотиња дешава и под маском узавреле делатности, али је она исто тако некако празна, као центрифуга, кад човек више није свестан шта ради и због чега. „Да премештам папире с једног места на друго?“ – дешава се да схиархимандрит Илиј (Ноздрин) овако негодује на московску вреву дајући људима благослов да се враћају на земљу. – Преподобни Серафим Вирицки је говорио: „Русија ће живети од земље.“ Ми раније нисмо имали времена ни да нам буде досадно, ни да будемо лењи, и зато нисмо ни падали у чамотињу! Док смо расли требало је да носимо воду, и да цепамо дрва, а кад дође пролеће – да копамо, садимо, заливамо, онда да плевимо, окопавамо, после – да скупљамо летину. Ако се добро не ознојиш, нећеш имати шта да једеш. Тако смо навикли да радимо. Ја и сад не схватам: како човек уопште може да падне у чамотињу? Ја немам довољно времена! Кад да будем мрзовољан? Немам кад! То је кад „не знаш шта ћеш с временом“ – наравно, човека ће обузети мрзовоља, а ако нема времена, неће му бити ни до чамотиње! Данас су људи смислили чак и „лењивац“, даљински управљач: да би укључили телевизор не морају да се помере с кауча. Теленаркоманија је постала уобичајена појава. Људи су, нажалост, заборавили првобитни назив филма – „илузион“, односно, то су илузије. И тако живе од некаквих авети, фатаморгана. Одсуство стварног живота приморава савременике да измишљају непостојеће проблеме: ово није како треба, оно није како треба – и да се стално осећају несрећно... – Каже се да непријатељ делује кроз уобразиљу. – Свети оци га називају „уметником“, он молује слике пред човековим мисаоним погледом. Дешава се да почне да подсећа на нешто из прошлости подстичући човека на злопамћење. Или га више наводи на снове о будућности. Притом зна коме ће шта да подметне. Једном улива страх. Омладину углавном наводи на снове о неком неоствариво луксузном животу препуном фантастичних задовољстава, саблажњава их како би се касније осетили преваренима и пали у чамотињу. Речено је: људи две ствари чине безумно – муче се због онога што је већ прошло или због онога што још није наступило. – Али, човек опет због гордости оптужује себе: „Па како сам могао?!“ (а ко си ти, заправо, па да не падаш?) – или не може да се помири с неким околностима: „Због чега?“ – или их се плаши. – Треба да имамо на уму: оно што добијамо у животу није због наших грехова. Реци човеку да му је нешто послато због грехова, па ће пасти у још већу чамотињу. Не, у Писму је речено: „Не по безаконијам нашим сотворил јест нам, ниже по грјехом нашим воздал јест нам“ (Пс. 102: 10). Односно, оно што нам се дешава у животу добијамо по милости, а не по греховима! По нашим греховима би могло бити и горе. Код нас у Акулову поред храма је сахрањен владика Стефан (Никитин), он је три године провео у логорима, затим га је Господ удостојио да постане епископ, а упокојио се 1963. године у Недељу жена-мироносица, за време проповеди. Господ је мене, грешног, удостојио да разговарам с њим. Он пита: „А да ли знаш ко је неправедни судија (в.: Лк. 18: 1-8)?“ – „Па ко је неправедни судија, – одговарам, – онај који ипак није издржао...“ – „Ма не. То је Бог.“ – „Како Бог?! Па судија је неправедан!“ – „Да, наравно, – каже владика, – Господ је Судија неправде, јер кад би био Судија правде, био би приморан да погуби све нас. А Он је милостив према нама. Суди нам „по велицјеј милости Својеј“ (Пс. 50: 3).“ А по правди се тако не суди! – Преподобни Пајсије Светогорац је једном рекао да је: „Противотров за чамотињу – славословљење Бога“! – Дешава се да се људи жале: „Ох, што ми је живот тежак!“ Питам: „Јесте ли некад абортирали?“ – „Да, да...“ – „Знате, за једно такво убиство сопственог детета (а то је убиство) људи су по земаљским законима раније осуђивани на 25 година затвора. А казне се још и сабирају: за два убиства – 50 година, за три убиства – 75 година затвора. А ви сте на слободи...“ – Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је истицао да чамотиња потиче од неправилног погледа на недаће, кад се човек „загледа“ у њих као у нешто непролазно. Али ако трезвено процени своје грехове, испоставља се да... – Свети оци су знајући да Господ за трпљење невоља опрашта грехове, сами тражили шта ће потрпети од некога. Ми често не треба ни да тражимо. Просто потрпи човека који се налази поред тебе, то је твој доброчинитељ! Сам Господ ти тако пружа прилику да опростиш: ти си опростио – теби је опроштен неки бивши грех. Тако ће ти се бар делимично отписивати дуг. А кад постанемо свесни колико је велик наш дуг, из све снаге ћемо се трудити да га гасимо „профитом“: „...Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне“ (Мт. 5: 44). – Али зар нам се не шаље свака невоља због грехова? Код светог Марка Подвижника има таквих речи. – Код мене је дошао један слуга Божји, довео је сина: „Оче, секира се због тога што га задиркују у школи.“ „Чедо, – обратих се детету, – има једна изрека: велик је онај човек који се не вређа на увреду, а свет је онај коме похвала не чини штету. Пошто још увек ниси свет, они желе да те учине великим.“ – Значи, шта год да се деси, верници имају повода да се радују, благодаре, опраштају и васкрсавају. Васкрс је стални. Све је по речима апостола: „Увек се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите“ (1 Сол. 5: 16). Чак и кад грешимо, а грешимо стално, можемо да се покајемо – и то је радост! – Речено је: „С нами Бог, разумјејте, јазици, и покарјајтесја, јако с нами „Бог“ (Ис. 8: 9). Кад имамо такво покровитељство просто немамо права да падамо у чамотињу! Чамотиња потиче од тога што заборављамо Бога. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Христос васкрсе! На гозбу дођосмо незвани, а позвани. Позвани Христовим ријечима: „Дођите к мени сви уморни и натоварени…“ Позвао нас Свети Василије да нас извида и очи нам умије, срца орадости… Зар њему не доћи на славу? Оцу нашему! Чекао нас истог јутра у својој топлој пећини да нас угрије, па у своме граду да нас укријепи и нахрани. Да нам покаже пут! А ми другога немамо! До пута литија – пут неба! А у граду… добри домаћин изнесе дарове. Не сакри их, него подијели с народом! И нахранише се хиљаде, и не би мало. И сунце запали свијеће своје, и сиђоше луче на земљу, на хоругве и крстове баш у тренутку кад пастир добри сиђе међу овце своје да их поведе, благословом Светога Василија, у земљу обећану, у слободу жуђену, у Ханан… и би паша богата и никада се тако овце не наситише љубављу и истином чистом. Јер тога дана у Никшићу бјеше Васкрс! А кад о поноћи најавише вуци и хајкачи, ловци и гоничи, наш пастир-витез Владика Високи прими пехар. Зар и ми који смо се гостили на гозби световасилијевској, васкршњој да не испијемо данас чашу страдања с пастиром, као што он с нама подијели чашу меда? Зар под крстом да га оставимо? Вама невина јагњади којe закачише вучји зуби, вама који голоруки на чопор кидисасте, мелем острошки на ране! Вас Владико драги, и све узнике с Вама у никшићком казамату, сунце Христово на вјеки гријало! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Васкршња ноћ 2020. године у Кијеву и у целој Украјини протекла је необично у сваком смислу. Иста је била и у осталом православном свету. Међутим, испоставило се да је један духовни аспекат оваквог Васкрса потпуно неочекиван, чак и у необичној ситуацији за овај празник. Да ли је код многих било исто тако? Има ли много оних који су то приметили? Васкршња служба 2020. године у нашем историјском храму Ваздвижења Крста Господњег у Кијеву – на месту Крштења и дечјих молитава М. А. Булгакова, у храму који није био затворен чак ни у совјетско време – протекла је практично без парохијана. Први пут у току више векова. Од 20:00 часова Велике суботе до 5:00 васкршњег јутра на улазу у храм је дежурао одред полицајаца, тако да су у храм могли да уђу само свештенослужитељи и црквенослужитељи и поједини парохијани, у складу с нормама карантина. Сви наши остали парохијани били су приморани да остану код куће, да гледају богослужење на телевизији или интернету. А наш храм је простран и висок. И... потпуно празан. За Васкрс... *** Кад смо се спремали за овај Васкрс, мени се, као и многим свештеницима које познајем, чинило да ће у принципу све бити предвидљиво. Између осталог, духовно расположење свештенства и пастве у овим необичним и тужним околностима. Ми, свештенослужитељи ћемо у овој Светој ноћи у Божјим храмовима представљати целу Цркву, за све ћемо се заступати пред Престолом, приносићемо бескрвну жртву. А паства ће нас гледати код куће и пратиће нас песмама и молитвама или ће самостално служити васкршње јутрење. Ми, клир, смо мислили: радост Васкрса у његовој црквеној литургијској свечаности, чак и у храмовима без људи, ништа не може да помрачи – јер Небо је отворено! А људи, паства... Тешко нам је због њих. Наравно, наши верници ће бити врло ожалошћени. Вероватно ће понеко бити тужан, јер већина не може да дође у храм на службу. Али ће наша радост – радост клира, радост оних малобројних који су се ове Светле ноћи нашли у храму – бар у извесној малој мери бити пренета свим верницима који су остали без ње. Радоваћемо се и због себе, и због њих, а затим ћемо ову васкршњу радост однети у куће парохијана и делићемо је са свим верницима! Тако смо размишљали и тако смо се молили уочи празника. Само што се испоставило да није тако. Чак се десило обрнуто. *** Прво сам, после Васкрса, поделио ове своје утиске с духовно блиским људима. Можда нешто измишљам и преувеличавам? Али не. Кад сам у току Светле седмице разговарао с парохијским клиром Кијева и прочитао утиске од васкршње ноћи у новостима, открио сам исту законитост. Ово су искусили многи свештеници и мирјани. Иако се ово, наравно, није догодило свима, оно што се десило нама (као и многим нашим духовним пријатељима) овде ћу описати управо као законитост Васкрса 2020. године, пошто читав низ примера потврђује ово духовно искуство. И можда ће неко прочитавши ове редове, видети у њима себе и своју парохију. Дакле... *** Авај, у мом животу као свештенослужитеља никад није било тако тужне Васкршње ноћи. Храм је сијао и играо у нијансама златне и црвене; монашки трио је предивно, свечано, а истовремено молитвено, појао дуго очекиване васкршње песме. Заједно су са клиром гласно клицали „Воистину воскресе!“ Али је храм притом био празан. Празнина је зрачила хладноћу од главе до пете. И туга и тежина због празнине храма у потпуности су потискивали духовну утеху празника. Беседа светитеља Јована Златоустог у празнини... Кађење у празнини... Не, – рећи ће неко, – у то време су у храму били и Сам Господ, и анђели, радосни због светковине. Да, безусловно је тако. Међутим, туга ме није напуштала ни за тренутак. И молио сам се за једно: „Господе, учини да се ово никад више не понови!“ Васкрс не може, не сме бити такав. *** А шта је било с мирјанима који су остали код куће? И ту почиње најзанимљивија ствар. Једна велика породица православних Кијевљана које познајем, практично у пуном саставу тренутно болује од корона вируса. Болују код куће, јер су чланови ове породице у просеку млади, зато искушење, хвала Богу, пролази без компликација. У васкршњој ноћи су се они који су могли топло обукли и обавили „литију“ око своје приватне куће, а затим су сами служили јутрење. „Ово је наш најлепши Васкрс!“ – написали су ми касније смс. – Господ нас не оставља по Својој милости!“ И други парохијани који су се помирили с околностима које је Бог допустио, или које је смирила болест, сад много говоре и пишу о изузетној Васкршњој радости коју одавно нису доживели. Остали су код куће и добили Дар Божји! Да, овај Дар се није дотакао свих. Вероватно су га добили они који нису роптали, који нису злословили, који су са смирењем прихватили Божје допуштење... Притом многи од нас, свештенослужитеља, ове године, нажалост, нису осетили уобичајени Дар радости у Васкршњој ноћи. И сад се на нас, клирике, који смо осетили жалост и тугу у Васкршњој ноћи, помало преноси ова радост мирјана. Помало се и ми, свештенство, топимо и враћамо у нормално васкршње расположење. Наравно, сад не говорим о свима. Али мислим да говорим о многима. *** Шта се заправо десило? Зашто смо ми, клир и мирјани, тако неочекивано заменили места за овај чудни Васкрс 2020. године? Мислим да је одговор једноставан. Господ је изашао из храма у сусрет простодушним верницима, у њихове домове. Дошао је у наше домове! Наравно, наш Господ је, ван сваке сумње, остао и у нашим храмовима! Јер Он је свуда, а за Васкрс посебно: „Во гробје плотски, во адје же с душеју јако Бог, в раји же с разбојником, и на Престоље бил јеси, Христе, со Оцем и Духом, всја исполњајај, неописаниј.“ („У гробу телесно, у паклу с душом као Бог, у рају пак, с разбојником, и на Престолу си био, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, неописиви.“) Али посебну Његову Божанску пажњу и Његову милост за овај Васкрс 2020. године, добили сте ви, драги мирјани, који сте остали без храмова! Напаћени, уплашени, ви који сте се смирили под Његову крепку руку и нисте роптали! Ви који сте смирено примили Његово горко допуштење, али нисте изгубили веру, нисте одступили од верности Богу и Његовој Цркви, ви који нисте изневерили наду и љубав према Господу! Ово је ваш Васкрс, наши верни мирјани! Ваш је! А ми, клир, смерно вам се клањамо. Христос васкрсе! Архиепископ Теодосије (Сигирјов), викарни епископ Кијевске митрополије Извор: Православие.ру

У средишту нашег литугијскога живота, у самом средишту онога времена које рачунамо као [црквену] годину, налазимо празник Христовог Васкрсења. Шта је то Васкрсење? Васкрсење је пројава бескрајнога Живота у свету којим потпуно господари време, а стога и смрт. Онај који васкрсне из мртвих више не умире. У овом нашем свету, а не негде другде, не у неком свету који ми уопште не познајемо, већ управо у нашем свету, једнога јутра појављује се Неко Ко је изнад смрти, а Ко ипак јесте у нашем времену. Овај смисао Христовога Васкрсења, ова велика радост јесте средишња тема Хришћанства и сачувана је у свој својој чистоти у Православној Цркви. Истину говоре они који кажу да стварна средишња тема Православља, средиште свеколиког православног искуства, одређујући оквир свега осталог [у Православљу] јесте – Васкрсење Христово. То Средиште, тај Дан који осмишљава све дане и, стога, свеколико време јесте ово годишње празновање Христовога Васкрсења на дан Васкрса. Васкрс је увек крај и увек почетак. Ми свагда живимо после Васкрса и ми се свагда крећемо ка Васкрсу. Васкрс је хришћански празник који је почео да се празнује најраније. Читав тон и смисао литургијскога живота у Цркви садржи се у Васкрсу, заједно са периодом од идућих педесет дана, који врхуни у празнику Педесетнице, празнику Силаска Духа Светога на Апостоле. Ово јединствено празновање Васкрса зрцали сваке недеље у хришћанској Недељи, коју ми на руском и називамо “воскресенье” [дан Васкрсења]. Ако само накратко прочитате текстове недељног јутрења, схватићете, ма колико вам то изгледало чудно, да ми сваке недеље имамо уствари “мали Васкрс”. Кажем “мали Васкрс”, али то је заправо “Велики Васкрс”. Сваке недеље Црква изнова долази до истог средишњег искуства: “Васкрсење Христово видевши…”. Сваке суботње вечери, када свештеник, пошто је прочитао васкрсно Евангелије, изнесе Евангелије из олтара на средину храма [на налоњ, ради цвеливања], објављује се иста основна чињеница наше хришћанске вере: “Христос васкрсе!”. Св. ап. Павле каже: “Ако Христос није васкрсао, узадлуд је вера наша” (1Кор 15, 17), јер онда више немамо у шта да верујемо. Васкрс је стварно средиште и ми можемо да појмимо читаву литургијску годину једино у односу на Васкрс као крај сваког природног времена и почетак “новога времена” у коме треба да живимо као Хришћани. Ако отворите црквени календар, наћи ћете да се све наше недеље називају “недељама по Педесетници”, а да је сама Педесетница педесет дана после Васкрса. Педесетница је испуњење Васкрса. Христос се вазнео на Небеса и ниспослао Духа Светога на земљу. Ниспослањем Свога Духа Светога, Он је установио нову заједницу, нови сабор људи чији живот, иако и даље јесте у овоме свету и премда људи настављају да живе животом света, задобија нови смисао. Овај нови смисао долази непосредно од Христовога Васкрсења. Више нисмо људи који живе у времену као у некаквом бесмисленом процесу, у коме најпре остаримо а који се, потом, завршава нашим нестанком. Нама није дарован само нови смисао живота, већ за нас и сама смрт задобија нови смисао. У васкршњем тропару певамо: “Смрћу смрт уништи”. Ми не кажемо да је Он смрт уништио Васкрсењем, већ – смрћу. Хришћанин се и даље суочава са смрћу као са распадањем тела и са крајем. Па, ипак, у Христу, у Цркви, због Васкрса, због Педесетнице, смрт више није само крај, већ, такође, и почетак. Смрт више није бесмислени догађај који, онда, обесмишљава читав живот. Смрт сада значи учазак у Васкрс Господњи. Ово је основни тон, основна мелодија литургијске године Хришћанске Цркве. Хришћанство је, пре свега, објављење Христовога Васкрсења у овоме свету. Православна духовност је, по свом унутарњем садржају, пасхална духовност. Стварни садржај црквенога живота је – радост. Говоримо о празницима: празник је израз радости Хришћанства. Једина стварна ствар, нарочито у дечијем свету, коју дете лако прихвата, јесте управо радост. Претворили смо наше Хришћанство у нешто тако “одрасло”, тако озбиљно, тако тужно, тако свечано да смо га готово у потпуности испразнили од те радости. А Сам Христос је рекао: “Ако не постанете као деца, нећете ући у Царство Божије” (Мт 18, 3). Постати као дете у смислу у коме је то Христос мислио значи: бити кадар за ону духовну радост за коју су “одрасли” готово у потпуности некадри; и још значи: ући у заједничење са стварима, са природом, са другим људима, без сумње страха или фрустрације. Често користимо појам “благодат”. Али, шта је то благодат? Charisma на јелинском значи не само “добри дар” (благодат) већ и – радост. “И даћу вам радост коју нико неће узети од вас…” (Јн 16, 22). Ово наглашавам управо због тога што сам сигуран да, ако постоји порука коју треба да пренесемо нашем народу, онда то јесте порука порука васкршње радости која врхуни у васкршњој ноћи. Када стојимо пред дверима храма и када свештеник каже – “Христос васкрсе!”, ноћ, по речима Св. Григорија из Нисе, постаје “светлија од дана”. То је тајанствена сила и стварни корен хришћанског искуства. И ми једино у светлу ове Радости можемо да појмимо све остало (у Хришћанству). (Из књиге протојереја Александра Шмемана “Наш живот у Христу, Христов живот у нама”, Образ светачки, Београд, 2007, стр. 106-108) Извор: Митрополија црногорско-приморска

Милешева је први пут у својој новијој историји, Васкрс дочекала без уобичајеног сабрања народа. Васкршњу литургију служио је епископ милешевски Атанасије уз саслужење свештенства и монаштва, а на најрадоснији православни празник, ова, осам векова стара, света лавра Немањића, светли истим сјајем и сведочи да се искушења побеђују вером и добротом. Иако више пута рушена, паљена и обнављана, Милешева је у духовном животу и култури српског народа, увек заузимала посебно место. Подигао ју је, као принц, краљ Владислав, син Стефана Првовенчаног и унук Немањин, по замисли свог стрица, Светог Саве, и како је ова света лавра Немањића са народом издржала све невоље и несреће, тако и сада дочекује ововремена искушења. „Почевши од нашега духовног оца, Светога Саве, па надаље, увек се побеђивало на овом светом месту, и ми се молимо Богу да наставимо у тој победи… живети овде… а на нама је да се бавимо, сада, нашим васкрсењем. Христос Воскресе! Ваистину Воскресе“, речи су епископа милешевског Атанасија. По свему што се овде дешавало протеклих осам стотина година, а пре свега јер су у њој мошти Светог Саве почивале дуже од три века, с правом се може рећи да је Милешева на пиједесталу међу српским средњовековним манастирима. „Те мошти, којима је за живота, гробно место одредио Свети Сава, су биле центар пажње – од оног дана, када га је краљ Владислав пренео и сахранио у припрати, па све до оног тренутка када су га Турци, крајем 16. века однели, и спалили на Врачару“, каже Славољуб Пушица, историчар. Овај духовни и просветитељски центар, раскошне архитектуре , у 16. веку је био и најбогатији манастир Српске православне цркве. Имао је и своју штампарију, а када су монаси у Великој сеоби напуштали манастир на 150 коња једва је стало само оно највредније из богате ризнице. Британски археолог, сер Артур Еванс, коме се приписује и откриће праисторијских култура Крита и Микене, је 1883. године у „Манчестер Гардијану“ објавио чланак о милешевским фрескама, наводећи у опису тог монументалног зидног сликарства, да ренесанса у Европи, није почела у Италији, са Ђотом – већ у једном српском манастиру – у Милешеви. У години прославе јубилеја, као и много пута раније у историји овог манастира и српског народа, искушења су опет велика, али, Милешева даје оно највредније што има под крилом Белог анђела – чисту веру, љубав и наду. Припремили Јелена Божовић и Милован Обућина Извор: Епархија милешевска

Фарбање и украшавање васкршњих јаја један је од најстаријих хришћанских обичаја. Символично значење овог обичаја је представа васкрсења. Као што је Христос развалио врата смрти и васкрсао, тако и пиле разбија љуску јајета и излази у нови живот. А зашто се фарбају јаја казује нам легенда о Марији Магдалини која је дошла у Рим да проповеда Јеванђеље Христово и стигла до цара Тиберија. Цар Тиберије није веровао у Христово васкрсење и рекао је да би то било као кад би јаја у корпи, коју му је Марија Mагдалина донела на дар, променила боју. Марија Магдалина је на то рекла: „Христос васкрсе!” а сва јаја у корпи су постала црвена. Друга легенда казује да су се становници Јерусалима подсмевали хришћанима, говорећи да Христос није васкрсао, јер је то толико немогуће као што је немогуће да кокошке носе шарена јаја. На дан Васкрса су све кокошке у Јерусалиму снеле црвена јаја. Кажу и да је грлица свила гнездо испод крста на којем је Господ разапет. Крв Господња је капнула на грличина јаја у гнезду и она су постала црвена. Црвена боја представља невино проливену крв на Голготи, али то је и боја радости и васкрсења. Извор: Епархија жичка

Предстојатељ Цркве Божје у Епархији тимочкој, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион на празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа служио је Пасхално јутрење и свету архијерејску Литургију у Световазнесенском храму свештене обитељи манастира Вратна. Благољепију васкршњег сабрања допринело је милозвучно појање сестринства ове свете обитељи. Извор: Епархија тимочка

Прослава Васкрса на Атону обављена је у складу са ограничењима која су прописана услед ширења пандемије вируса корона. Међутим, неке нове тешкоће настале су због недавних оштећења путне мреже. С једне стране, сви избегавају окупљања, целивања, поздраве, а са друге стране, службе на Страдалну недељу и о Васкрсу савршене су без учешћа мирјана. Поред тога, литије са иконама и светим моштима, које се одвијају сваке године другог и трећег дана Васкрса, одржаће се с дужном пажњом. Главна разлика, у поређењу с другим годинама, у томе је што ће се поштовати социјална дистанција и, према томе, мирјани и остали посетиоци неће моћи да учествују у прославама ове године. Радницима, запосленима у манастирима, речено је да напусте посао за Велику и Светлу недељу. Нажалост, појавио се нови проблем везан за овогодишњу прославу. Света Гора је прогласила ванредно стање због штете коју је пре неколико дана направила обилна киша. Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископ бачки г. Иринеј: Чак и у условима у којима га славимо ове године, Васкрс је за нас извор вечне радости и благодарности Господу. Сви могући вируси, заразе и епидемије су опасност, али највећа опасност су духовне епидемије зла. У наше дане, то је много већа опасност од било каквих материјалних вируса. Ми ипак знамо да је Христос смрћу смрт разрушио, онима у гробовима живот вечни даровао, и васкрсавши Он је уједно у Себи, у Својој Личности богочовечанској, саваскрсао нашу људску природу, а преко људске природе и сву Своју творевину. Звучни запис беседе На Празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, у недељу, 6/19. априла 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј служио је Пасхално јутрење и началствовао на светој архијерејској Литургији у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Васкршњу посланицу Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве, прочитао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Mијатов, архијерејски намесник новосадски први и сабрат Светогеоргијевског храма. Васкршње слово светог Јована Златоуста прочитао је Епископ новосадски и бачки господин Иринеј. Обраћајући се верном народу по отпусту свете Литургије, Епископ бачки г. Иринеј је честитао најсветији, највећи и најрадоснији хришћански празник – Васкрсење Господа Исуса Христа. Чак и у условима у којима га славимо ове године, Васкрс је за нас извор вечне радости и благодарности Господу. Сви могући вируси, заразе и епидемије су опасност, али највећа опасност су духовне епидемије зла. У наше дане, то је много већа опасност од било каквих материјалних вируса. Сви сте сведоци тога да су непријатељи Бога и Цркве развили мржњу и пропаганду какву нико од нас овде присутних не памти. Ја мислим да сам од свих вас овде најстарији, и младост и детињство сам провео у време када су Цркву прогонили без милости, свештенике понижавали, хапсили, често и убијали, и без суда и са судом, али овакву острвљеност на све што је нама свето ни тада нисам доживео; да се исмевају са светом Литургијом, да се исмевају са светим Тајнама Цркве, да се исмевају са светим Причешћем – са којим правом? Ко су ти људи да изнутра хоће да нас шпијунирају да би нас после клеветали и понижавали? Имамо ли права, као што је лепо речено, макар колико кућни љубимци? На нама није да се светимо, поготову не у овај свети дан када празнујемо Васкрсење, нити да желимо зло било коме, али сви морамо бити свесни времена у којем живимо и морамо чувати и своју веру и своју светињу непоколебиво, уверени да Онај Који је Победник смрти, Господ наш, победиће и те ситне – маколико нама наносиле бол и тугу, не толико због нас колико због опште атмосфере једног духовно залуталог човечанства – ми ипак знамо да је Христос смрћу смрт разрушио, онима у гробовима живот вечни даровао, и васкрсавши Он је уједно у Себи, у Својој Личности богочовечанској, саваскрсао нашу људску природу, а преко људске природе и сву Своју творевину, на начин који њој одговара и доликује. Зато се на крају Светога Писма Новог Завета не говори само о спасеном новом човечанству, него и о новом Небу и новој Земљи, тојест обновљеној Божјој творевини. Нека нам Господ дарује да се никада не понови да у ове најсветије и најрадосније дане имамо невоље, ограничења кретања, разне епидемије – све оно што је уствари човек произвео. Јер се природа, творевина Божја брани од човека острашћеног, заинтересованог само за себе, а када је неко усмерен само на себе, он је сигурно самоубица, на кратку или на дужу стазу, најпре духовно, а често и физички. Није то, како нам приписују, да ми верујемо да Бог кажњава, једва чека да ми погрешимо. Бог опомиње, саветује са љубављу, подсећа, призива, а ми, нешто од тих звања, који имамо за то отворену душу и срце, схватамо као израз Његове љубави, а неки други као казну. Свако је слободан да бира и свој пут и свој доживљај Божјега присуства, Божјега делања овде међу нама, истакао је Епископ бачки господин Иринеј, упутивши свима најрадоснији хришћански поздрав: Христос Васкрсе! Пасхално богослужење у свим храмовима Епархије бачке служено је на Васкрс са почетком у шест часова ујутру. Гледаоци Радио-телевизије Војводине имали су прилику да прате директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански господин Фотије служио је јутрос , уз саслужење свештенства Епархије, свету Литургију поводом најрадоснијег православног празника Васкрса поручивши да је Васкрс суштина свих нас, суштина православне вјере. Звучни запис беседе Литургију поводом најрадоснијег празника, празника побједе добра над злом, живота над смрћу, празника радости Владика је служио у Саборном храму Пресвете Богородице у Бијељини пред око 50-ак вјерника. "Васкрс је суштина наше вјере и добро је да нас је дошло да и ове године славимо“, рекао је Владика зворничко-тузлански обраћајући се вјерујућем народу. Владика Фотије је изразио наду и увјерење да ће наредне године Васкрс бити прослављан као и претходних, у храмовима препуним вјерног народа. „Вирус нас прогања, затворени смо у својим домовима, али превазићи ћемо ово како би наше цркве поново биле пуне“, рекао је Владика Фотије. У току литургије Владика је вјерницима прочитао и посланицу патријарха СПЦ Иринеја. Након литургије вјерници су приступили светој тајни Причешћа, након чега су се упутили кућама гдје ће, по обичају, са својим породицама обиљежити и славити најрадоснији православни празник. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Са своје седнице, одржане данас, 13. априла текуће године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве се обратио државном врху Републике Србије са предлогом и молбом да у погледу забране кретања услед пандемије вируса корона одобри прекид забране кретања на Васкрс, од пет до десет часова, како би православни хришћани који нису у изолацији и самоизолацији могли да узму учешћа на јутрењу и Литургији на свој највећи празник. Са исте седнице упућени су изрази братске љубави и солидарности митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију и огорчења због поступака власти Црне Горе према њему. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Инфо-служба СПЦ

Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић архијерејски протопрезвитер которски, на почетку емисије је говорио о празнику Уласка Господа и спаса нашег Исуса Христа у Јерусалим- Цвијети, а потом и о недјељи страдања Господњих која је пред нама, почучавајући нас како да се припремимо да на најбољи начин дочекамо празник славног Христовог Васкрсења. Звучни запис емисије Отац Момчило је говорио и о томе како да искористимо ово вријеме пандемије корона вируса на духовну корист и остати присебни у свему томе. “Ово је велика прилика да се још више зближимо у Христи и у молитви. Ако дође до депресије, најбољи лијек је молитва“-каже отац Момчило. Отац Момчило је потом одговарао и на остала питања наших слушалаца, на која ћете одговоре наћи ако одслушате ову нашу емисију коју вам топло препоручујемо. Извор: Радио Светигора

Епископ Иринеј: „Апелујем на све надлежне, да макар за Васкрс, Празник над празницима, можемо директно, а не само преко малих екрана или радио-таласа, да пратимо свету Литургију. Надамо се да ће епидемија почети да попушта, али да ћемо и ми имати довољно одговорности, зрелости, а и разумевања од стране наших државних власти, да макар тај први дан Васкрса прославимо нешто достојније и потпуније него што смо приморани да славимо данас и претходних данаˮ. Звучни запис беседе Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници и ђакони Саборног храма. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да жалимо данас што људи широм света страдају и да се молимо да Господ што пре уклони ово што је, по допуштењу Његовом, снашло данашњи свет. Ваља знати, иако не бива све по вољи Божјој, не бива ништа без воље Његове. Нешто бива по благовољењу, како кажемо у Цркви, а нешто по допуштењу Божјем. Разлога за то увек има: нису то само наши појединачни греси, преступи нагомилани, који изазивају неку опомену или казну Божју, него је то погрешни правац, погрешно усмерење читавога света. Уместо да се свет духовно уздиже ка Небу, ка Богу, данашњи свет се затворио у себе. Људи су тако организовали свој живот као да им Бог није ни потребан, као да ће својим привременим уживањем овде на земљи, заменити и надоместити Царство небеско. То се не дешава, на земљи нема Раја. Сваки људски живот на земљи завршава се на једнак начин, а болести и заразе, као што је данашња, у још страшнијем облику прате целу историју. Данас барем, захваљујући напретку медицине, пожртвовању оних који лече своје ближње, много је мање жртава него што их је некада било. Ми имамо – управо у име Христове љубави – дужност да помогнемо данас својим ближњима, да пазимо једни на друге, да ова упутства и препоруке које нам дају и савремена медицина и државни органи, о пажњи на своје здравље које је дар љубави Божје, треба поштовати, истакао је владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је навео да управо верници наше Цркве, па и верници других историјских Цркава, по највећма поштују упутства лекара и државних институција. Доказ тога је и овај наш данашњи малобројни молитвени скуп или литургијско сабрање. Ја изражавам наду и молим се Господу, апелујем на све надлежне, да макар за Васкрс, Празник над празницима – све друге ћемо некако прилагодити времену ограничења кретања и премештати време одржавања богослужења, али за Васкрс требало би да будемо у много већем броју сабрани, паралелно држећи се свих упутстава: довољног растојања, и веома малог броја људи у храму, с тим да већина људи буде ван храма, на прописаној удаљености један од другога – можемо директно, а не само преко малих екрана или радио-таласа, да пратимо свету Литургију. Литургија претпоставља не само интелектуално него живо, органско учешће у њој. Богу се молимо на сваком месту, то јесте истина, али сва та молитва лична, саборна, која год, појединачно или у заједницама и групама, никада не може собом заменити свету Литургију, која је врхунски дар Христове љубави Цркви и свету. Надамо се да ће епидемија почети да попушта, како нас уверавају стручњаци, али да ћемо и ми имати довољно одговорности, зрелости, а и разумевања од стране наших државних власти, да макар тај први дан Васкрса, као највећи и најважнији Празник у читавој литургијској години, прославимо макар нешто достојније и потпуније него што смо приморани да славимо данас и претходних дана. Наравно, Господ ће показати – све понајвише зависи од Њега. Ми се надамо да кроз нашу искрену веру, кроз наше искрено покајање за све оно чиме смо љубав Божју презрели, уместо да на њој будемо вечно благодарни, да ће и то проћи и да ћемо из ове кризе – која је више духовна него телесна – изићи макар мало бољи него што смо били до сада. Нека Господ дарује да буде по дару љубави Његове све што нам следи, молитвама светих, и у складу са нашом неугасивом надом на љубав Његову, нагласио је владика Иринеј. На празник Цвети, свету Литургију верни народ имао је могућност да слуша путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. Такође, Радио-телевизија Војводине омогућила је гледаоцима да прате директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке