Унутрашње-психолошко стање атеисте ?

[И.стојковић]

Јесмо позвани на мисионарење, јер другачије не би били хришћани.

Твоју жељу да Ти нико не мисонари, поштујем, што се из мог обраћања према Теби да и приметити.

Твоја воља да Ти никоме ниушта не мисионариш, јесте Твој избор, који такође поштујем, али не може бити мени задатак, јер и ја имам своју слободну вољу. bliss jeeee

.................

Дакле, питање јесте занимљиво, па самим тим ће и одговор бити усмерење верујућим, како да своју бригу према атеистима изразе на начин, из кога ће они осетити Љубав, а не надмудривање и убеђивање.

Унутрашњо-психолошко стање је резултат неких планова сопственог живота, као и реализације себи задатих планова, који ће провоцирати одређене емоције, као иницијативу за уобличавање или промену ставова. Изгледа врло једноставно и сасвим изводљиво, када је човек рационалан и свестан својих могућности. Питање је како се човек осећа, кад зна да га и поред свега чека смрт, која је непредвидива како у тренутку када ће наступити, тако и у начину којим ће наступити?Да ли постоји страх? Да ли постоји осећај да остварење свега што планира, колико год се трудио, не зависи од њега већ од смрти? Да ли је апсурд, и морално понашање, и труд, и љубав, кад свиме господари смрт, која за атеисте представља потпуни крај живота, а на коју човек ничим не може утицати? Свеукупно, чему живот, кад је господар живота смрт, а не човек који га живи?

bliss jeeee

[Аурор]

Cemu zivot kad ces ionako da umres?

Ne znam, mozda da ga zivis?

Zasto smrt obesmisljava zivot?

[И.стојковић]

Cemu zivot kad ces ionako da umres?

Ne znam, mozda da ga zivis?

Ако можеш мало прецизније....

Ево као пример....

Човек има породицу, према свима је изузетно добар, ради три посла одједном да би своју породицу прехранио и свакоме помогао....распада се од умора, али има потпору у осећању да некоме чини добро, и истовремено разочарење да га сви користе....његов брат близанац је направио једно криминално дело, никад није приведен лицу правде, јер се смирио, украденим новцем купио је станове и локале које издаје, ужива у богатству и презире "губиташе" типа свог брата...Шта је то што оног првог спречава да и он направи само једно криминално дело, већ се мучи и свестан је да га други искоришћавају, а зна да смрт може наступити сваког часа?

На који начин онај други осећа задовољство новца, кад је свестан да смрт може наступити сваког часа?

Обојица живе живот , зар не?

[Аурор]

Cemu zivot kad ces ionako da umres?

Ne znam, mozda da ga zivis?

Ако можеш мало прецизније....

Ево као пример....

Човек има породицу, према свима је изузетно добар, ради три посла одједном да би своју породицу прехранио и свакоме помогао....распада се од умора, али има потпору у осећању да некоме чини добро, и истовремено разочарење да га сви користе....његов брат близанац је направио једно криминално дело, никад није приведен лицу правде, јер се смирио, украденим новцем купио је станове и локале које издаје, ужива у богатству и презире "губиташе" типа свог брата...Шта је то што оног првог спречава да и он направи само једно криминално дело, већ се мучи и свестан је да га други искоришћавају, а зна да смрт може наступити сваког часа?

На који начин онај други осећа задовољство новца, кад је свестан да смрт може наступити сваког часа?

Обојица живе живот , зар не?

To sada vuce na ono od Dostojevskog - "kad nema Boga, sve je dozvoljeno", nije li?

To je widely known kao Dostoevsky mistake.

[И.стојковић]

Осим што сам Те замолио да замислиш, да сам атеиста, замисли и да нисам читао ништа од "тог" Достојевског ( zru)

Имам чудну особину да никад не цитирам, нити се позивам на било ког, а некако ми се учини да иако си млад човек, већину Твојих одговора пишеш својим речима...Па ето, ако Ти није тешко, како изгледа то "живљење живота", ако знаш да се не зна до кад?

[Аурор]

Осим што сам Те замолио да замислиш, да сам атеиста, замисли и да нисам читао ништа од "тог" Достојевског ( )

Имам чудну особину да никад не цитирам, нити се позивам на било ког, а некако ми се учини да иако си млад човек, већину Твојих одговора пишеш својим речима...Па ето, ако Ти није тешко, како изгледа то "живљење живота", ако знаш да се не зна до кад?

A kakve ima veze zna li se do kada?

[Срђан Шијакињић]

Помаже Бог и добар дан свима nesiguran нисам атеиста јел али желео бих да изнесем неко моје виђење размишљања једног атеисте,па пошто ме занима да ли сам у праву,ако неко има времена могао би да ми само каже колико сам близу.Ако узмемо да атеиста не верује у постојање било каквог вишег бића,било какве више и моћније воље него што је људска која свесно ствара и управља животом,онда се из тога мислим може закључити да атеиста заузима став да је све ствар случаја.Да је живот настао,развио се и постоји захваљујући низу случајности које су покретале одређене ланце догађаја који су довели до постојања свега па и човека.И тако се атеиста мири са тим да не зависи само од њега колико ће постојати већ прихвата да живот сам по себи нема и не може,као производ случајности,имати неког вишег смисла (бар на општем плану тј. живот као појава ),те се може прекинути независно од његове воље у сваком,па и наредном,непознатом тренутку и да он,и нико и ништа,не могу да утичу на овакав поредак ствари.Када се помири са овим да је људски утицај врло ограничен,атеиста верујем даље прихвата став који би могао гласити "можда не могу да бирам колико ћу се овде задржати али свакако бар донекле могу да бирам како ћу то време провести" и настоји да што боље и што више по свом укусу проведе то време,наравно у границама датих животних околности јер не може нико остварити све своје жеље,нарочито оне материјалне природе.Тако атеиста живи,не размишљајући наравно о бесмислу живота у сваком тренутку,јер готово нико и не живи на тај начин да је сваког тренутка свестан своје смртности и тога колико су танке нити које нас држе привезаним за овај живот,или и не размишљајући о томе уопште,живаћи тренутак по тренутак,као да нам смрт не дише за вратом,како заправо живи и огромна већина свих људи,невезано за опредељеност за веровање или не,са том разликом у односу на верујуће што када се замисли о смислу свега налази да смисао и не постоји или у најбољем случају да псотоји тренутни пролазни смисао који сам човек евентуално створи за себе и који је важан само за тог човека и да су сви појмови о добру и злу и ономе што човек (не) би требало да чини сасвим релативни и када се узме да планета Земља а поготово човечанство на њој трају само мрвицу укупног времена,сасвим релативни и суштински бесмислени.

Ето толико ,извињавам се ако сам претерано сморио,нешто ми се размишља данас. 0409_feel свако добро 0203_cool ако сам промашио скроз у процени ставова једног атеисте,молим Вас скренитзе ми пажњу на то 0203_cool хвала

[obi-wan]

Pre svega, dobrodosao... 1414_feel

[oLjuba]

Драги Дарко,

Питања су врло јасна и то није само моје мишљење али можда су тешка да се разумеју. Али ово је тежак предмет расправе а тражи се и потребна академска упућеност.

Ако њих не разумете онда сам ја погрешио што сам вас узнемиравао. Могу ја и "простије" да поставим питање него већ осећам ту настројеност да не желите да читате моје поруке. Али то вас никако не чини "мамалозом" нити вас било шта у мојој поруци (порукама) побуђује на тај ваш револтни речник. То је сигнал да ја са вама приводим овај разговор крају (недостатак способности или жеље за општење). Можда вас то чини "егозотичним" атеистом, са вим тим шарама и бојама наше свкодневнице, који жели да буде атеиста али не знајући и зашто. Многе не занима ни Човек ни Бог, и задовољни су са тим како опажају себе (лично такве ја не могу да разумем). И то је врло честа појава. Само у неколико ваших порука које сам погледао ви се са Богом који не постоји "свађате", док га све време поричете. И Он - "са великим словом", као да вам је крив за нешто, и ви сте љути на њега, где ја полако назирем одговор а зашто сте решили да будете атеиста.

Барем да свој атеизам умотате у неке философске обланде, које сам раније сусретао и које заиста поштујем, јер и ти људи покушавају да реше проблем човека. Али када се говори о атеизму клонећи се човека, тада се поситовећује са "бесловесним", који своју појаву и егзистенцију гледају као неку инвазију случаја, и што је најгоре пасивно и празно. Човек је више њих и он има дара да мисли о себи. Он има разум.

Сусрео сам много људи у животу (скоро све у "напредној" Србији приликом мојих посета родитељима) који нису могли да објасне зашто су атеисте (имам у родбини неког ко је урлао да ми објасни непостојање Бога, а још је и неки вајни професор - али славу "слави"?!!). Ту су била очајна и примитивна изјашњавања о Богу, врло кратких мисли, скоро сасвим подобне овим copy-paste, када саговорник не жели, или не уме, да систематски уђе у разговор, јер онтолошко-антрополошка питања не трепе једну простопроширену реченицу. Иначе "копи-пејст" значи то када неко "мишом" сецка мисли и вади их из континиуитета, у осиромашењу мисли и речника, који је довољан постављеном изазову да објасни тематику како се закуцавају ексери. За то је довољна једна проста или простопроширена реченица али не и за антропологију. "Копи пејст" (исеци па залепи) крије одсуство жеље, или воље за озбиљан разговор, и нидпоштује саговорника а исто тако прикрива не знање.

Да вам одговорим на питање у тој антрополошкој димензији, то јест на оно што полази од нас "јер постојимо".

Ја ништа не бирам, јер имам разум да схватим да је живот онтолошки позив по својој суштини. Ви кажете да сте изабрали да не верујете као што сам ја изабрао да верујем. И у овој поруци вам говорим да је једно воља а друго та разумна нужност на живот. Можете ли да искористите своју вољу да не једете? Можете, али ви ћете да се сукобите са нужношћу на живот. Ви можете и њега да одбаците, али вашом вољом побеђујући глад створићете управо ту "трауму" - како раније наш брат рече, јер је смрт глађу врло тешко мучење. И то је ван норме за живот, и то је "ненормално". А ја, ја имам нужност да одржавамм живот, да верујем у Њега, да будем позитиван о њему у свакој прилици. То је моја нужност а не "избор" брате (господине). Дакле, ја нисам изабрао да "верујем" аналогно вашем избору да не верујете. Мене разум тера да одгонетнем тајну "смрти" и у томе сам сав испуњен човек (са те антрополошке стране нужности на Живот).

Мени није јасно како можете да ми нудите разговор на теолошкој платформи, на том постулату да говоримо о Богу (има ли га - нема ли га?), када не можемо да говоримо о нама; не можемо да говоримо о чеовеку којег сваки дан видимо и додирујемо? Кроз ту антрополошку дименизију, како већ раније рекох.

Иначе, "човек је дело" Разумне Живе Личности, способне да му да егзистенцију са свом каузалном пуноћом твари, као припремљеној логистици њему. Да вас испоштујем и одговорим у ономе што сам избегавао и молио да не чинимо. Јер, како ћемо још и о Богу да разговарамо када не можемо о једноставнијим стварима које су у нашем опиту и искуству? Зато вас не разумем. Ви сте само зателалили да декларативно одбацујете Бога, и то је ваш атеизам? Да, суштински и то јесте, али не за људе који желе да разговарају на овом и сличним форумима где се тражи један виши начин општења.

Читајучи поруке Стојковића разумео сам да је о овоме раније било речи. Да сам то знао ја вас не бих узнемиравао. Само бих замолио да ми неко конкретно покаже то место где се раније разговарало да не бих губио време да тражим. Због тога ја немам никаву "теденцију" према вама, јер обично се не бавим оваквом тематиком.

Читајући Ниче не налазим научну сатисфакцију, јер не уме да објасни нестајање разумног човека у непостојећем богу (а школски психологија је наука о души), или "ништавилу", па сам решио да изучавам свакодневницу и људе у њој, и психолошки профил акадмеског атеисте.

Праштајте за узнемиравање.

[oLjuba]

Хвала Срђане

[Juan Valdez]

Мени је просто невероватно колико верујући као да живе у неком свом свету, под стакленим звоном, немајући никаквог контакта са било чим другачијим, па атеисте тако третирају као неку егзотичну врсту која живе на океанском дну или где већ. Као да атеисти нису свуда око нас, као да то нису наши пријатељи, професори, некада родитељи, рођаци, девојке...

Атеисти су сасвим нормални људи. И уопште не мора да значи да им фали било шта у души. Могу да имају и врло често имају душе пуније љубави и свакавих врлина него неко ко верује. Уместо што анализирате атеисте као да су неке експерименталне животиње, а не најнормалнији живи људи, покушајте да истински живите са њима и да их истински волите.

[ВИЛМА]

Мени је просто невероватно колико верујући као да живе у неком свом свету, под стакленим звоном, немајући никаквог контакта са било чим другачијим, па атеисте тако третирају као неку егзотичну врсту која живе на океанском дну или где већ. Као да атеисти нису свуда око нас, као да то нису наши пријатељи, професори, некада родитељи, рођаци, девојке...

Атеисти су сасвим нормални људи. И уопште не мора да значи да им фали било шта у души. Могу да имају и врло често имају душе пуније љубави и свакавих врлина него неко ко верује. Уместо што анализирате атеисте као да су неке експерименталне животиње, а не најнормалнији живи људи, покушајте да истински живите са њима и да их истински волите.

Браво ! Потпис на свако слово !

[Аурор]

Мени је просто невероватно колико верујући као да живе у неком свом свету, под стакленим звоном, немајући никаквог контакта са било чим другачијим, па атеисте тако третирају као неку егзотичну врсту која живе на океанском дну или где већ. Као да атеисти нису свуда око нас, као да то нису наши пријатељи, професори, некада родитељи, рођаци, девојке...

Атеисти су сасвим нормални људи. И уопште не мора да значи да им фали било шта у души. Могу да имају и врло често имају душе пуније љубави и свакавих врлина него неко ко верује. Уместо што анализирате атеисте као да су неке експерименталне животиње, а не најнормалнији живи људи, покушајте да истински живите са њима и да их истински волите.

Čis ti mali?   

[Срђан Шијакињић]

Pre svega, dobrodosao... 319.gif

боље нашао...

Хвала Срђане

Нема на чему.  0102_laugh

[Hana]

Ocigledno je da ne moze da se udubi u ovoj razgovor i da da adekvatan odgovor, upravo zato sto bi u toku davanja odgovora shvatio da je ateizam besmislen i da je njegovo opredeljenje pogresno. Mozda je pogresno sto trazimo od njega da nam odgovori, jer bi samo davanje odgovora, u ovom slucaju, narusavalo njegovu slobodu da moze da se opredeli da ne veruje u Boga. Koliko sam shavtila Darko se opredelio da bude ateista jer je to odluka koju je doneo svojom slobodnom voljom. Mozda ga je neko nekad primoravao da veruje, roditelji npr., pa je jedva docekao da postane slobodan od te prinude. laku noc

Nisu mene roditelji prinudjivali da verujem.

A verovanje u Boga nije stvar opredeljenja nego je stvar moranja po prirodi stvari, to kazete, Hana?

Ne, ni slucajno vera u Boga nije stvar moranja i nije mi jasno odkud ste izvukli taj zakljucak??? Ja u Boga verujem slobodno i bez ikakvog primoravanja sa bilo cije strane. Oduvek sam osecala prisustvo Bozije u svom zivotu i zato mi je cudno kada neko kaze da to nikada nije osetio. A to u vezi roditelja sam navela jer poznajem iz svoje okoline jedan takav slucaj. Roditelji navaljivali da dete poveruje po svaku cenu i taj momak se sada izjasnjava kao ateista. Ali ipak mislim da u nasem drustvu preovladava jedna druga problematika vezana za ovu temu, a to je da roditelji uopste ne govore deci o Bogu, da ih ne poucavaju o veri na nivou porodice, da ih ne vode u Crkvu nedeljom ili praznikom, da ih cak i ne krste kao decu. Onda dete nema arhitip na koji bi moglo u tom pogledu da se ugleda. Ja sam krstena kao dete,a li me roditelji u to vreme 80-tih nisu vodili u Crkvu, jer su crkve u Srbiji bile prazne. Dolazio je svestenik za slavu da nam presece kolac. Znaci tradicionalni vernici, ne posebno crkveni u to vreme. Danas jesu aktivni clanovi Crkve, poste i pricescuju se. Ja sam sama krenula kao student, svojom slobodnom voljom  i povukla roditelje za sobom. Eto samo to sam htela da kazem. Interesuje me da li ste vi mozda krsteni kao dete? Da li su vasi kod kuce slavili slavu? Da li su vam govrili nekad o Bogu i na koji nacin?