Унутрашње-психолошко стање атеисте ?

[Guest свештеник Иван]

Желео их да поздравим Дарка и да га нешто питам. Чисто за себе па се извињавам за скретање са теме.

Не разумем баш најбоље унутрашње-психолошко стање атеисте, па бих питао на чему се атизам код вас заснива? Питање је врло искрено и у то вас уверавам мојом речју.

Да ли сте ви атеиста који је изграђен на неким научним постулатима па постоји слобода од бриге за могуће погрешно схваћен и прихваћен живот; или сте атеиста по неком разочарењу у људе и Цркву; или сте атеиста по том декларативном односу, као идеолошкој опредељености и социјалном препознавању као личности у друштву; или политичком опредељењу које има примесе ритуализма и те религиозности (нешто што смо видели за време СФРЈ); или сте атеиста зато што појам Бога и нашег Живота у Њему не можете да прихватите, јер сте нашли боље одговоре и решења која вас испуњавају као човека, а да она нису те психолошке природе; или сте од оних атеиста зато што Бога никада нису видели; или сте пак атиста зато што вам Бог смета у схватању и испуњавању вашег живота, и Он вам једноставно као  такав стоји на путу. Он вам је сувишан и препрека?

Просто ме интересује како један атеиста размишља и схвата свој живот

Сетих се Блез Паскала и његове "опкладе" па сад вас.

Не желим да полемишем него само питам. Ако вам није тешко у неколико речи да ми одговорите. Хвала вам.

_____________

Питање је поставио о. Љуба, главни и одговорни уредник православног сајта Светосавље.орг

[Аурор]

Сад нађох вашу поруку. Уреду, онда нека је преместе тамо.

Значи декларативно се изјашњавате као атеиста, или грешим? Дакле само зато што постоји лична жеља за то?

Хвала вам на одговору.

Kako mislite "deklarativno"? Da, deklarisem se kao ateista.

Ne zato sto postoji ZELJA nego zato sto sam ODLUCIO, kao sto ste Vi odlucili da VERUJETE.

[oLjuba]

Да, по том онтолошком призиву на битисање да, код мене постоји та жеља. Е сад ја не разумем како постоји жеља за небитисање у овим подељеним природама човека? Просто ме интересују ти унутрашњи пориви у атеисти. У вама схватам "А"теизам као одбацивање Бога, али не и вере, јер и атеиста може да буде верујући у оно што он верује. Рецимо тако да сада ви верујете да нема ништа, а не зато да знате да нема ништа. Зато сам раније питао а на којим категоријама атизма градите своју личност.

[Guest Evgenik]

Дарко, вјеровао ти или не, али нису сви вјерници "јер су тако одлучили"

него се већина у једном моменту живота сусрела са Богом.

Стога добро каже о.Љуба - ти си већи вјерник од већине нас

јер ти вољним напором вјерујеш у нешто што ниси сигуран.

[Аурор]

Дарко, вјеровао ти или не, али нису сви вјерници "јер су тако одлучили"

него се већина у једном моменту живота сусрела са Богом.

Стога добро каже о.Љуба - ти си већи вјерник од већине нас

јер ти вољним напором вјерујеш у нешто што ниси сигуран.

Okej, nek ti bude da se susrela sa Bogom ali nakon toga je ODLUCILA da se deklarise kao vernik.

Da li se slazes da postoji to "jer su tako odlucili"?  A ne znam ko veruje u nesto u sta nije siguran, otac Ljuba, ti ili ja.

[Аурор]

A sta je vama Bog? Ajde to da razjasnimo.

[Milan Nikolic]

У хришћанској вери су блажени они који не видеше (немају доказ) а вероваше. Зашто је то битно? Зато што тиме човек у потпуности пројављује своју љубав и жељу да буде у заједници са Богом, која се заснива у апсолутном смислу на слободи.

Тако се и атеиста налази у једном пројављивању своје слободе. Наиме, слободан је да неверује, односно, слободан је да не признаје Бога и да нема однос (општење) с Њим. Али и поред свега тога, атеисти морају да остваре одређени однос према Богу, уствари одређени став према Богу како би имали шта да одбаце и шта да непризнају. Дакле, тако се показује да и атеисти имају неки вид вере у Бога, чим имају идеју да таквога Бога кога упознају у једном тренутку одбацују, односно негирају.

Проблем атеизма није био изражен све до скоријег времена. На пример, у старогрчкој философији није се постављало питање постојањa Бога, већ се сматрало да постојање Бога представља датост. Можда су, на известан начин, епикурејци доводили у сумњу постојање Бога, али они су ипак били по страни.

A sta je vama Bog? Ajde to da razjasnimo.

На питање шта је нама Бог, рекли бисмо да нам је Он Љубав. Зато код верујућих постоји интересовање и за питање како Бог постоји. У учењу о Светој Тројици наглашава се да ту тајну не може разумети неко ко није одлучио да прихвати и верује у Свету Тројицу. Можда ће једнога дана да буде објашњено у системском и академском смислу ,,како Бог постоји'', али, никад неће да буде доведено у питање човекова слобода да ли хоће да прихвати таквог Бога. Ту у сваком случају љубав представља главни начин и смер кретања верујућег кроз живот, што значи да слобода увак иде укорак са љубављу.

[oLjuba]

Поштовани Дарко,

ја не бих сада да говорим о Богу, за којег могу и треба много да кажем, него не желим да пропустим овде дати моментум да сазнам разлоге а зашто атеиста одбацује Живот. Који су људски пориви на то?

Намерно избегавам "теолошку" платформу него нудим ову "антрополошку". Рецимо као да смо сада на некој "неутралној" или "ничијој земљи". Дакле, чисто са гледишта човека какaв он данас пред нама јесте, и то без "апстраховања" питања: има ли Бога или нема. Јер је вера у та оба случаја потребна. Дакле, не говоримо о религиозности човека а то је кључан одговор да нема нерелигиозног човека, чак и тада када он одбацује Бога. Историјска антиномија Буде и будизма је највећи доказ за то, да одбацивањем Бога ми итекако можмо да будемо религиозни, а посебно његови ученици су најбољи доказ за то. Поведени тим исконским природним тражењем свог Творца они су прогласили највећег атеисту за Бога (Сидарту).  

Сагледавајући човека какав он у нама данас јесте све словесно човечанство свим расположивим силама тражило је одговоре за њега. Ко је човек? Од када постоји ишта записано у људској историји ми сазнајемо да се увек тражио начин поситовећења са Животом - тражио се тај одговор на смрт. Сва доантичка филозофија као појам напредне цивилизације тог доба прожета је овом бригом. Зато имамо чувене филозофе који су се бавили овим питањем, и оно је било од суштинског значаја за њихове мисли, и у њима су се прославили о којима данас сведочи општерихваћена академска мисао независно од "религиозних" убећења и култура, чак и политичких идеологија.

По Кантовој логици чистог разума смрт је неприродна ствар за човека, и она као таква јесте непријатељ човека. Психолошки сагледавано човек се клони свог непријатеља који у разним стадијима претње изазизва страх. Страх у том суочавању јесте доказ нечијег непријатељства. Нешто што је заједничко код теисте и А-теисте јесте да обојица имају природан или "урођени" страх од оног што их очекује, нешто што је ван наше природе. Дакле неприродно. Непливач има урођени страх од воде, рецимо. По Еванђељу и Богочовек је имао страх у Гетсиматском врту, јер се узнемирила његова људска природа коју је од нас он узео (добро, као атеиста можете да одбаците овај случај стим што би доказали да Христос није био историјска личност, али и то ће да нам преусмери тему).

Некако је ово пошло тако да сам желео да нам се "исповедате" и кажете: а какав је процес у људској природи - личности човека, да је он само по "опредељењу" атеиста.

За мене је енигма а шта је то определење, т.ј. та ваша "одлука"? Конкретније: На чему човек прави овако важне одлуке о свом биту и појму постојања (јер постојимо зар не?), сагледавајући чињенице да су све цивилиације номолошкли (номос = природни закон) тражиле Бога. Јер је то био једини логички излаз за човека као словесне (или интелектуалне) личности да тражи своје постојање у било којој категорији (у то можемо да укључимо и ова питања о души о којој се често овде полемише).

[vanmaxq]

Još konkretnije: šta nekog opredeljuje za to, da mu svetonazor bude puko biološko ishodište u smrti, naspram vaskolike težnje čovekove da se upiše, u večnu knjigu života. Na stranu verodostojnost, jednog ili drugog. I šta je ispravno a šta nije. O tome ne govorimo. Ako ni zbog čega drugog,onda zato što medju onim, makar i deklarativnim ateistima, nepobitno ima, kudikamo boljih ljudi od nekih koji se vernicima predstavljaju. No, ovde je reč, o obrazcima mišljenja, psihološkim procesima, dinamizmu ličnosti, koji nas uvodi u jedno stanje, iz kojeg je najbeznačajnije što nam se percepcije razlikuju, no što nam se i sasvim neočekivano razlikuje to, šta nam je na korist. Zašto neko bira smrt? Zato što ne veruje, u život večni? Ili pak ne veruje, u život, uopšte?

[oLjuba]

Али ако се одбацује Живот као познање у односу на реално битисање, онда је то исто што и порицање себе. Негирање себе да постојимо. Наравно, ми имамо слободу да поричемо себе, и она се огледа кроз то право на избор (нека друштвена уређења чак ритуално то подвалче, рецимо западна демократија). Дакле имамо право чак на апсурд, али то право не може да постоји ван норме у којој се сагледавају чињенице живота као појма које нас свуду окружују. Барем те номолошке чињенице.

И заиста је феномен, а за мене велико интересовање, да атеиста осим декларатвиног (експлатисања савршене слободе на све, али која полази од нас као индивидуе) нама понуди и то психолошко сагледавање себе у односу на "случајност" у којој се обрео да битише, и ту другу случајност када он "престаје" да битише. До тих граница када и случајност добија своју религиозност јер она честим јављањем прстаје то да буде - случајност.

Интересује ме процес психолошког "нестајања" човека са процесом умирања човека, када се родимо као бебе, па растемо до ране зрелости, па затим праве зрелости, и затаим наступања јесени нашег живота, а посебно када дође депресивна мртва зима умирања, када је физички квалитет живота на нули а духовни роб празнине. Човек је иста личност у овом процесу "трансформисања" иако неке делове нашег живота не би могли комплтено да назовемо животом (хедонистички схваћено).

[Аурор]

Тако се и атеиста налази у једном пројављивању своје слободе. Наиме, слободан је да неверује, односно, слободан је да не признаје Бога и да нема однос (општење) с Њим. Али и поред свега тога, атеисти морају да остваре одређени однос према Богу, уствари одређени став према Богу како би имали шта да одбаце и шта да непризнају. Дакле, тако се показује да и атеисти имају неки вид вере у Бога, чим имају идеју да таквога Бога кога упознају у једном тренутку одбацују, односно негирају.

Nedostatak vere u Boga ne nosi sa sobom nikakvu potvrdu njegove egzistencije, ne znam sta je tu komplikovano ili dvosmisleno. Ne postoji nacin na koji ateisti imaju veru u Boga.

Проблем атеизма није био изражен све до скоријег времена. На пример, у старогрчкој философији није се постављало питање постојањa Бога, већ се сматрало да постојање Бога представља датост. Можда су, на известан начин, епикурејци доводили у сумњу постојање Бога, али они су ипак били по страни.

Baratanje grckom filozofijom na taj nacin je tako tipicno za forume.

Koja starogrcka filozofija? Znas li podelu filozofije uopste? Ko je smatrao da postojanje Boga predstavlja datost?

Ko su bili Epikurejci? Koje su njihove ideje? Kako su ih zvali? Kako mislis "oni su ipak bili po strani"?

Taj Bog koji se pise velikim slovom nije stvoren od strane coveka bas za vreme Talesa, bilo je to malko kasnije.

На питање шта је нама Бог, рекли бисмо да нам је Он Љубав. Зато код верујућих постоји интересовање и за питање како Бог постоји. У учењу о Светој Тројици наглашава се да ту тајну не може разумети неко ко није одлучио да прихвати и верује у Свету Тројицу. Можда ће једнога дана да буде објашњено у системском и академском смислу ,,како Бог постоји'', али, никад неће да буде доведено у питање човекова слобода да ли хоће да прихвати таквог Бога. Ту у сваком случају љубав представља главни начин и смер кретања верујућег кроз живот, што значи да слобода увак иде укорак са љубављу.

Znam da je Bog ljubav. Cuo sam to 2900 puta do sada.

Da, citao sam Jovanovo jevandjelje i citao sam Slovo Ljubve, da kapiram.

Pitam da li je on svesno, benevolentno i omnipotentno bice ili nesto drugo.

U tom smislu.

[Аурор]

Поштовани Дарко,

ја не бих сада да говорим о Богу, за којег могу и треба много да кажем, него не желим да пропустим овде дати моментум да сазнам разлоге а зашто атеиста одбацује Живот. Који су људски пориви на то?

Ne odbacujemo zivot, zasto bismo?

 

Некако је ово пошло тако да сам желео да нам се "исповедате" и кажете: а какав је процес у људској природи - личности човека, да је он само по "опредељењу" атеиста.

Nisam siguran da sam Vas razumeo. Nisam ja nista manje ateista po opredeljenju nego sto ste vi vernik po opredeljenju. Nisam SAMO po opredeljenju kao sto ni vi niste vernik samo deklarativno.

 

За мене је енигма а шта је то определење, т.ј. та ваша "одлука"? Конкретније: На чему човек прави овако важне одлуке о свом биту и појму постојања (јер постојимо зар не?), сагледавајући чињенице да су све цивилиације номолошкли (номос = природни закон) тражиле Бога. Јер је то био једини логички излаз за човека као словесне (или интелектуалне) личности да тражи своје постојање у било којој категорији (у то можемо да укључимо и ова питања о души о којој се често овде полемише).

Odlucio sam da budem ateista tj. da se tako izjasnjavam tj. deklarisem.

Kako su sve civilizacije trazile tog sto se pise velikim slovom?

Nisu li vecine civilizacija imali bogove, ne Boga?

Kad neko kaze rec "civilizacija" ja odmah pomislim na Egipat, Asiriju, Grcku, Rim...

Nisam siguran da vas razumem bas najbolje.

[Hana]

Поштовани Дарко,

ја не бих сада да говорим о Богу, за којег могу и треба много да кажем, него не желим да пропустим овде дати моментум да сазнам разлоге а зашто атеиста одбацује Живот. Који су људски пориви на то?

Ne odbacujemo zivot, zasto bismo?

Некако је ово пошло тако да сам желео да нам се "исповедате" и кажете: а какав је процес у људској природи - личности човека, да је он само по "опредељењу" атеиста.

Nisam siguran da sam Vas razumeo. Nisam ja nista manje ateista po opredeljenju nego sto ste vi vernik po opredeljenju. Nisam SAMO po opredeljenju kao sto ni vi niste vernik samo deklarativno.

За мене је енигма а шта је то определење, т.ј. та ваша "одлука"? Конкретније: На чему човек прави овако важне одлуке о свом биту и појму постојања (јер постојимо зар не?), сагледавајући чињенице да су све цивилиације номолошкли (номос = природни закон) тражиле Бога. Јер је то био једини логички излаз за човека као словесне (или интелектуалне) личности да тражи своје постојање у било којој категорији (у то можемо да укључимо и ова питања о души о којој се често овде полемише).

Odlucio sam da budem ateista tj. da se tako izjasnjavam tj. deklarisem.

Kako su sve civilizacije trazile tog sto se pise velikim slovom?

Nisu li vecine civilizacija imali bogove, ne Boga?

Kad neko kaze rec "civilizacija" ja odmah pomislim na Egipat, Asiriju, Grcku, Rim...

Nisam siguran da vas razumem bas najbolje.

Otac Ljuba misli na to da nije postojao nijedan narod, cak nijedno pleme u Africi npr. a da nije tezilo religioznosti uopste, nevezano za to da li je u pitanju monoteizam ili politeizam. Nasuprot tome, ateizam nije traganje za Bogom i ne predstavlja vid religioznosti, vec je to potpuno odbacivanje Bozijeg postojanja.

[Hana]

Поштовани Дарко,

ја не бих сада да говорим о Богу, за којег могу и треба много да кажем, него не желим да пропустим овде дати моментум да сазнам разлоге а зашто атеиста одбацује Живот. Који су људски пориви на то?

Ne odbacujemo zivot, zasto bismo?

 

Некако је ово пошло тако да сам желео да нам се "исповедате" и кажете: а какав је процес у људској природи - личности човека, да је он само по "опредељењу" атеиста.

Nisam siguran da sam Vas razumeo. Nisam ja nista manje ateista po opredeljenju nego sto ste vi vernik po opredeljenju. Nisam SAMO po opredeljenju kao sto ni vi niste vernik samo deklarativno.

 

За мене је енигма а шта је то определење, т.ј. та ваша "одлука"? Конкретније: На чему човек прави овако важне одлуке о свом биту и појму постојања (јер постојимо зар не?), сагледавајући чињенице да су све цивилиације номолошкли (номос = природни закон) тражиле Бога. Јер је то био једини логички излаз за човека као словесне (или интелектуалне) личности да тражи своје постојање у било којој категорији (у то можемо да укључимо и ова питања о души о којој се често овде полемише).

Odlucio sam da budem ateista tj. da se tako izjasnjavam tj. deklarisem.

Kako su sve civilizacije trazile tog sto se pise velikim slovom?

Nisu li vecine civilizacija imali bogove, ne Boga?

Kad neko kaze rec "civilizacija" ja odmah pomislim na Egipat, Asiriju, Grcku, Rim...

Nisam siguran da vas razumem bas najbolje.

Otac Ljuba misli na to da nije postojao nijedan narod, cak nijedno pleme u Africi npr. a da nije tezilo religioznosti uopste, nevezano za to da li je u pitanju monoteizam ili politeizam. Nasuprot tome, ateizam nije traganje za Bogom i ne predstavlja vid religioznosti, vec je to potpuno odbacivanje Bozijeg postojanja.

Pita vas otac Ljuba kako je donesena ta vasa odluka da postanete ateista? Koliko dugo ste razmisljali pre nego sto ste se opredelili? Zasto ste se opredelili bas za ateizam? Imate li odredjene argumente cime to potkrepljujete? Nije isto biti vernik i biti ateista. I mi smo vernici zato sto nam je ljubav Hristova dotakla srce. To je predstavljalo nas susret sa Bogom i opredeljenje da mu verujemo. Koji je vas argument da mu ne verujete? Zbog cega ste tako odlucili? Nama vernicima je tesko da zamislimo da postoje ljudi koji umesto Bozije topline i ljubavi, biraju izostanak te ljubavi u svom zivotu! Zar nikada niste osetili da vas Bog stiti, da bdi nad vama, da vam pomaze u nevolji, da vam salje pomoc ni od kuda, da vam daje hranu svakoga dana? Nije mi jasno kako je moguce da to nikada, bas nikada niste osetili? Tesko mi je da u to poverujem. Jeste li vi srca kamenoga? Da li ste ljuti nesto na Boga, pa mu tako terate inat? Nekada vam nesto nije dao sto ste mu zatrazili? Ili vam je uzeo nesto ili nekog koga ste voleli, pa to niste mogli da prezalite? Da li ste pocinili nekakav tezak greh za koji nemate snage da se pokajete, pa je umesto pokajanja koje iziskuje veliku hrabrost imnogo snage, lakse odbaciti Boga? To vas pitamo. Na ta pitanja ocekujemo vas odgovor. Pozdrav

[oLjuba]

Добро. Са правом сам се бојао да нећете озбиљно да ме схватите.

Ви изгледа немате воље нити жеље да прочитате моје питање, а тиме још мање да ми изађете у сусрет и озбиљно и одговорно објасните ваше унутраше стање у одбацивању Бога. Ја вас не проверавам нити оцењујем него ми је требало атеистичко искуство одбацивања Бога ради нечег што истражујем. Очекивао сам ваше откривање на одређеним кредибилним или образованим поставкама. А то тражи културу говора, ушта уопште не спада овај ваш copy-paste избор. Могли сте једноставно да кажете да немате времена за овакав разговор и то би било уреду.

Ви сте атеиста а ја сам теиста, или би ви били неверник а ја "верник", а сву комплексност тога могли сте да приметите у мојој поруци. Може и атеиста да буде "верник" али се бојим да се ми уоште не разумемо (не читамо). Не можете да кажете да сте ви атеиста а ја "верник", мењајући категорију тог односа према Богу који постоји или не постоји. Ја као теиста "не верујем" него психолошки знам и осећам да постоји Бог, ослањајући се и на номолошки закон и телеолошки (не теолошки) однос према човеку. Ја се не декларишем по избору него по каузалној нужди да желим да живим, јер сада живим.

Као што сам рекао ја са вама не желим да полемишем и зато сам изабрао антрополошку платформу за разговор а ви ми нудите теолошку.

Опет да кажем, не можете академски да правите разграничење између вас атеисте и мене "верника", зато што по "верничком" бити верник не значи ништа, и то конкретно: "И ђаволи верују" и у таквом сазнању о Богу "дрхте" (то каже Библија). Која је овде корист од вере? Верује и зна Антибог, Антихрист. Али ја верујем нечем другом; верујем васкрсењу. А то је конкретно везано за питање човека. Човека са којим се бавила сва напредна људска историја.

Нисти ви мени ништа дужни и зато немам никаква права да било што да тражим од вас. Ја могу да кажем да сам убица, и да убијам. Али када ме неко на потребном образованом нивоу пита: а зашто ти убијаш? Морао бих на том нивоу да изнесем све разлоге а шта то мене тера да убијам. А да бих избегао рзговор ја бих га питао: а зашто ти не убијаш (прво ти реци мени па ћу ја теби)? Или не пијеш? Или не вараш жену. Или не продајеш дрогу?

Са поштовањем