Руска духовна реч

[Срђан Ранђеловић]

 

О поновним браковима и венчању

 

Беседа с протојерејем Валеријаном Кречетовом

 

 

 

Брак, породица и венчање су питања о којима се данас активно дискутује с различитих тачака гледишта и то не само у црквеним медијима. Оштрину овим дискусијама придаје пракса честог мењања такозваних «партнера» која је за многе већ постала уобичајена, без везивања односа оквирима породице и било каквих међусобних обавеза. Наравно, то се пре свега тиче људи далеких од Цркве, али да не кријемо, ни црквени бракови не издржавају увек проверу временом и околностима. Ево зашто је вероватно једна од главних тема око које је концентрисано разматрање нацрта документа «О уређивању праксе склапања бракова, између осталог, и поновних» постао поновни брак. А колико је могуће ступање у други и трећи брак по благослову Цркве, односно у брак освећен црквеном Тајном? О томе разговарамо с познатим духовником, протојерејем Валеријаном Кречетовом, старешином храма Покрова Пресвете Богородице у Акулову.

 

Протојереј Валеријан Кречетов

    

– Оче Валеријане, зар је у принципу, поред живог брачног друга могуће обавити друго венчање?

 

– За живота брачног друга, по Светом Јеванђељу, само под једним условом: ако се претходни брак распао због прељубе. За живота првог супруга по други пут се венчала, на пример, Маргарита Тучкова (по благослову митрополита Филарета). Наравно, то је био изузетан случај, али свашта се дешава Јер, Црква иде путем милосрђа, путем љубави.

 

У Цркви постоје три тврдње: «не сме се», «не треба» и «није прихваћено». «Не сме се» - значи да се не сме. «Не треба» - на пример, не треба да се чине метаније по уставу, има још неких околности кад нешто не треба. А има неких ствари које се обично обављају на одређени начин – или се обично не раде.

 

Постоје свега два чина за обављање тајне брака. Притом је други чин за оне који ступају у други брак (ако је један од супружника постао удовац или удовица). А за живота супруга то је посебан случај. Ако друга половина одлази из породице и не жели да живи с бившим супругом, онда – како је рекао Господ: «нека да књигу разводну...» Али, Он додаје – «због тврдокорности срца ваших». У принципу, осим због прељубе, брачни друг не треба да отпушта своју другу половину. Међутим, дешава се да просто људски један од брачних другова не може да издржи, на пример, пијанство или нешто друго.

 

А сад је велика несрећа постало то што се све мери новцем. Често се чују прекори супружника: «Ти не зарађујеш!» или «Ти мало зарађујеш!» Зар је битно колико ко зарађује! Међутим, данас светом владају капитал и новац, они су у савременом свету «камен-темељац».

 

Разуме се, треће венчање не постоји. Међутим, данас је код нас све до те мере побркано да је тешко схватити: да ли су се венчали? А како рачунати, по који пут: трећи, или четврти, или пети? Венчали су се, брак се рачуна... А сад се појавио још и такозвани «грађански брак» (ГБ). «Грађански блуд» је скраћено – «грађански брак». То је, наравно, несрећа данашњице...

 

У овим случајевима је излаз само један: молити се и молити Бога за уразумљење. Тешко је разабрати се, ко је прав, ко је крив: у свакој причи постоји кривица сваког човека. Наравно, више је крив онај ко је паметнији. А како Господ суди – то је већ Његова света воља.

 

– Кад се рукополаже свештеник, он скида своју бурму, ставља је на престо, симболизујући тиме да се заручује с Богом...

 

– То је његово посебно служење. Свештеник може да се венча само једном.

 

– Међутим, нацрт новог документа износи на разматрање питање могућности другог венчања, између осталог, и за свештенике. Свима нама су познате ситуације кад млади свештеник после изненадне или трагичне смрти своје супруге остаје сам с многобројном децом. Осим свог црквеног служења он бива везан и свакодневним обавезама, а често ови свештеници једва састављају крај с крајем – имамо много сиромашних парохија.

 

– У принципу, историја Црква зна за такве примере, али ни о каквом «другом венчању» никад није било ни речи. На пример, отац Алексије Мечов је обудовео и остао је с малом децом. Сви ми знамо његов животни пут.

 

Ради се о томе да је важно видети овде путеве Промисла Божијег – не може се говорити апстрактно. Значи, таква је воља Божија.

Видите у чему је ствар: ако дозволимо неке уступке, бирамо неке заобилазне путеве, то значи да нисмо поштени пред Богом и пред самим собом. Навешћу пример војних лица: ако си изабрао војну каријеру знаш да можеш остати инвалид после рата, а можеш и да погинеш! Али, изабрао си овај пут и спреман си за њега. Или си изабрао каријеру морнара: они често по пола године уопште не виде своју породицу – и треба да прихватиш такво стање ствари. То је већ избор сваког појединца! Друга је ствар што га нису сви озбиљно свесни.

 

Једном сам рекао свом оцу да желим да пловим далеким морима, а он ми је одговорио: «Док си млад вуче те да путујеш. А кад будеш имао породицу, па будеш лутао негде далеко од ње, закукаћеш као кукавица!» То је он једноставно и сликовито рекао, али су његове речи наводиле на размишљање: ко може да издржи? Не могу сви бити лекари, не могу сви ни у мртвачници да раде. То су специфичности сваке службе.

 

– Код многих се често појављују питања о вези између Цркве и савремене државе. Јер данас Црква сматра брак важећим и венчава само у случају да постоји грађанска регистрација брака. Да, познате су нам речи апостола Павла: «Нема власти која није од Бога,» па ипак... Како Црква може да признаје брак који је само забележен у документима и да само на основу овог документа обавља Тајну венчања? Зар није довоно само црквено венчање, управо Тајна, јер «бракови се склапају на Небу» (ако се изостави, наравно, формална страна овог питња)?

 

– Ми нисмо већи од апостола Петра који је рекао: «Ако се сви одрекну ја се нећу одрећи!» - а онда се три пута одрекао и то се још заклео. Зато је врло тешко предвидети како ће се понашати људи који ступају у брак. Често човек не зна ни о себи шта да каже, а још мање о туђим плановима. Наравно, неретко се с овим срећемо и морамо с тим да се разабирамо. Ево, на пример, људи су се разишли. Коме припада кућа? А она ни на кога није регистрована – испоставља се: никоме не припада... И тако даље. Наравно, то није главно у духовном смислу, али ако формална страна није толико важна – зашто је не испунити? Зашто да се човек и не региструје ако нема никакве разлике? То нема никакве везе с тајном, зашто онда не учинити? Ако нема разлике: региструј се, венчај се, живи...

 

То је као у случају држања постова. Кажу: «Зар није свеједно шта једемо?» Јесте, свеједно је: онда једи посно! Или још: «Каква је разлика да ли једемо на уљу или без уља?» Па, ако нема никакве разлике, једи без уља!

 

– Важно је слушати Цркву?

 

– Да, треба слушати Цркву. Јер, то стварно није компликовано: зашто се не регистровати? Ради се о томе да Црква ипак признаје брак, с поштовањем се односи према браку.

 

Треба имати на уму да брак у принципу није црквена, већ грађанска установа. Брак је постојао и пре хришћанства, то је древна установа многих народа. Али, ако је човек имао други брак, наравно, он не може да буде свештеник (нека је то чак био и невенчани брак). Ипак је био брак! По уставу је тако.

 

Наравно, ту има и искључења, постоји архијерејска власт, али је у принципу тако!

 

– Неки свештеници у неким случајевима поступају «по икономији» иако оваква «икономија» не наилази увек на одазив у срцима верника. А има ретких случајева кад човек из манастира одлази у свет и венчава се...

 

– По уставу такав човек нема права да се венча! Грађански брак је у тим случајевима могућ, али не и црквени!

 

 

– Желео бих да Вас замолим, драги оче Валеријане, да нашим читаоцима упутите неку пастирску реч. Данас је тако лукаво време кад многи од нас наводно живе у црквеној огради, али се потчињавају својим законима и установама, које су створили лично за себе, које им се чине прихватљивијима. Често свако гради неки приватни црквени живот за себе немајући могућности да живи животом парохије.

 

Кад говоримо о парохијском животу који је постојао пре револуције и који постоји данас у неким Помесним Црквама (на пример, у Србији), тешко нам је да замислимо да је то заиста постојало. Тамо се људи често окупљају после Литургије, дискутују о неким животно актуелним питањима, или једноставно разговарају о прочитаном Јеванђељу... Шта је по Вашем мишљењу данас важно за парохију?

 

Протојереј Валеријан Кречетов

 

– Овде треба имати на уму једну важну ствар: хајде да упоредимо Србију и Русију по величини: малим колективом је увек лакше управљати!

 

Једном ми је својевремено неко поставио питање о глобализацији. А пре тога сам прочитао један чланак (независно од тога) о томе да ако човек направи аналог људског мозга (филован разноразним микрочиповима), а један десетохиљадити део ових његових елемената не буде радио – то значи да ни цео овај систем више неће радити, безнадежан случај! Онда ми је отац Јован Вавилов рекао: наводно, дошли су до закључка да што је човек сложенији, тим је поузданији. А испоставило се обрнуто: што је сложенији, тим је безнадежнији. Још један западни слободоумник је рекао: «Великим државама је неопходна диктатура.» Таква друштвена управа је могућа само у малим друштвима, зато што тамо људи још некако могу да се држе заједно.

 

Не само то, келејник владике Нестора, сад је покојни, испричао ми је занимљив случај. Кад га је неко упитао како се односи према изградњи комунизма он је одговорио: «Бескористан посао!» Упитали су га: «Зар сте Ви против?» - «Не, нисам против, али је то бескористан посао!» - «А зашто?» - «Па зато што је код првих хришћана све већ било заједничко, али нису дуго издржали!» После тога нису више експериментисали, зато што је било немогуће.

 

Дакле, ево како се, на пример, може схватити ово поређење са Србијом: ако је организација мала, лакше је све то организовти.

И код нас има појединих парохија у којима се одвија прави парохијски живот. Међутим, оне су територијално разуђене у великим градовима, зато је ту све компликованије. То је оно што се тиче парохијског живота!

 

А ако се говори о самовољности, о томе је говорио још светитељ Теофан Затворник. Он је писао да је дух егоизма, дух поделе довео до тога да се Западна Црква одвоји од Источне. А затим је овај дух егоизма почео да дели и Западну Цркву (и Источну, узгред речено) на разноразне националне и друге гране. Он покушава да подели Цркву. Прво је била једна Црква, онда су биле две, затим су настале различите државе. Сад сваки град има своју Цркву. А на крају ће, како се каже, бити: «свака глава има своју веру». Светитељ Теофан је писао о томе. Тако да је све предсказано. Треба да се вратимо изворима, ономе што је било пре нас.

 

На пример, била је Оптина, били су отац Јован Кронштатски, отац Георгије Косов... Било је појединих светилника са својим парохијама – и треба да се враћамо овим узорима. А како буде било, тако ће и бити!

 

– Ових дана излази Ваша нова књига «Како да уредимо свој живот?» Молим Вас да кажете нешто о њој.

 

– У овој књизи су сабране беседе изречене пре исповести. Јер кад је блудни син «отишао у далеку земљу» и кад се вратио код оца он је (како је речено у Јеванђељу) «дошао себи». «Дошао је себи» - односно оценио је свој живот, упоредио га је с ранијим и од тога је код њега почело кретање ка покајању, кретање ка родном дому.

 

Управо тако и јесте: «пронаћи себе». Отац Сергије Мечов је о томе говорио: «Треба у самом себи пронаћи образ Божји.» И треба у сваком човеку видети образ Божји. Јер се управо о томе говори у Јеванђељу: «Благо онима који су чистог срца, јер ће Бога видети.» И неће видети само Бога – они ће у сваком човеку видети образ Божји! Зато је чистом све чисто, а нечистом је све нечисто. И знак чистоте је не видети грехове других људи. А знак нечистоте је управо онда кад видимо само грехове другог човека.

 

Овај образ Божји – управо њега у себи треба пре свега пронаћи и обновити. Шта је заправо образовање? Образовање је обнављање образа Божијег у човеку. То је прво. Друго је способност размишљања. И знање стоји тек на трећем месту. Међутим, прво треба обновити у себи образ Божји, образовати се! Односно, бити савршен, «као што је савршен Отац ваш Небески»!

 

С протојерејем Валеријаном Кречетовом

разговарао је Николај Буљчук

Са руског Марина Тодић

29 / 11 / 2013

 

 

 

 

 

Православие.ру

[Оливера Г.]

ПОТРЕБА ЗА ОПШТЕЊЕМ

 

Хришћани треба да се друже. Време је такво да ће се човек ако каже баналност прочути као пророк, до те мере је природно постало неразумљиво. Мужеви не разговарају са женама, а жене – с мужевима. Немају времена. А немају ни о чему (ма како страшно то звучало). Деца и родитељи не деле новости једни с другима. Свештеници ретко разговарају на теме молитве, служења и заповести. И у овом царству све већег отуђења и погружавања у непотребност довољно је да човек каже баналност, па да она зазвучи као гром посред ведрог неба. Треба се дружити. Али не треба општити у смислу «чешања језика» или «приче о овоме и о ономе». И не у смислу «оговарања одсутног ближњег». Треба општити онако као што је Павле написао Јеврејима: «И да разумевамо један другог у подбуњивању к љубављи и добрим делима. Не остављајући скупштину своју, као што неки имају обичај, него један другог саветујући, толико већма колико видите да се приближује дан судњи» (Јевр. 10, 24-25).

 

    

 

Да ли примећујете како се овај дан ближи? Ја, иако сам слеп као кртица, видим. Посебно кад изнова читам посмртна завештања Нила Мироточивог. Он каже да је среброљубље претеча Антихриста. Среброљубље је дух који се танано разлива и прониче дубоко у помисли, а кад проникне, формира поглед на свет и цео живот. Нема сумње да се овакав антидуховни рад марљиво одвија и да успешно напредује у мноштву душа. Он се не види због грубе завесе тела, али се открива у разговорима и понашању. Просто је глупо плашити се електронских печата у ситуацији кад се на дух свакодневно стављају печати, а ми то не осећамо. Једноставност у свакодневном животу, несебичност, умеће давања и дељења јесу деца духа који је супротан среброљубљу. Док постоје ове особине – може се живети. А ако нестану хлеб ће постати неукусан и вода ће престати да гаси жеђ.

Дакле, онај дан се приближава и треба да саветујемо једни друге, подстичући се међусобно на љубав и добра дела. А шта се још види? Види се да смо ми – људи – постали ужурбани и немирни као пали духови. Они немају мира и код нас је метеж у нама и јурњава споља. И таштина нам не смета да живимо, већ сами урањамо у таштину да не бисмо чули глас савести. Таштином се спасавамо, ма како апсурдно то звучало. «Спасавамо се» од јединог потребног. И таштина је потребна грешнику као хладни расол ујутру ономе ко је јуче заборавио меру за трпезом. Људи улажу напоре ради таштине људске стихије, каже преподобни Нил и година лети као месец дана. Месец лети као недеља; недеља као дан, а дан као сат. Да ли то видите? Видите. Чак ни не сумњам у то. Сви примећују да се време убрзава. Дакле, треба да запажамо да долази онај дан и да поучавамо једни друге.

Нил каже и да је завист Антихристов печат на човековом срцу. Завист глупака преплављује тргове немирним гомилама. Хладна завист окорелих ниткова руководи глупом завишћу «демократских» гомила. И ево: «Тамо је цела земља/ Преплављена/ Убиствима и немирима/ пожарима и пљачкама» (Крилов. Писац и разбојник) Овај пожар безумља наметнут је «пиром слободе». Неки желе да га обилато рашире као што се несавесни сифилитичар не стиди да дели болест са здравим људима кроз блуд. И ако код вас дођу гласноговорници демонске «истине и правде», они ће доћи да распале у вама завист и незадовољство, онда знајте – у случају да се сложите с проповедницима, одмах ћете се наћи на списковима за стрељање. Демони не воле оне који им се препуштају. Користе их с презиром. Пре него што дође онај дан безумље зависти и незадовољства ће можда обузети читаве континенте, али се и данас чују и јуче су се чули гласови «Хоћу ово као што он има,» «Зашто они имају, а ми немамо» и друго. Стога треба да хладимо једни друге речима истине и здравог разума.

Али о чему да причамо кад се нађемо и окупимо? Покушајте да разговарате о Господу. «Сваки од вас има псалам, има науку, има језик, има откривење, има казивање; а све да бива на поправљање» (1 Кор. 14, 26). Покушајте да научите да говорите о Господу без варања и не скрећући у сентименталност. Јер, имате неко духовно искуство! Није могуће да га немате ако сте хришћани. Управо њега делите једни с другима опрезно, бирајући речи. Јер се серафими у Исаијином виђењу плаше Господа и закриљују лица и ноге. (В. Ис. 6, 1-7) Али они Га воле и слатко им је да говоре о Њему. Зато серафими кличу једни другима: «Свет, Свет, Свет је Господ Саваот! Сва земља је пуна славе Његове». Видите – они чак не поју Богу, већ «кличу једни другима», односно говоре једни другима о Господу. Тако и људи треба да поступају. Покажите ми људе који говоре о истини и рећи ћу вам да ће их на дан страха и погибељи покрити Онај о Којем су са страхом говорили за време мира.

«Зато одбците лаж, и говорите истину сваки са својим ближњим; јер смо уди једни другом“ (Еф. 4, 25). Говорити лаж не значи обавезно само хвалити устајалу робу или гурати у невољу ближњег у користољубивом циљу. Говорити лаж значи хвалити привидне вредности: величати лукавство, уздизати грубу снагу, опевати некажњени разврат, клањати се новцу и успеху. Све то и много тога другог је права лаж у којој човечанство плива као риба у сланој води. Они који говоре о привидном и ономе што промиче лажу једни другима, уверавајући себе у снагу онога што је осуђено на огањ и у лепоту онога што је у суштини ружно. Зато апостол каже: «одбацивши лаж, говорите истину». А ако не можеш да говориш истину, ако не можеш да прославиш Бога без примесе варања и чистим устима – ћути. И то је велика ствар чија је вредност многима од нас сасвим непозната.

Заменимо онда и ми разговор ћутањем и размислимо о ономе што је већ речено.

 

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

http://www.pravoslavie.ru/srpska/76072.htm24 / 12 / 201

[JESSY]

„Из собе је изашла ташта, округлог лица, од шездесет година, челичног здравља, челичне воље, челичних убеђења – речју, жена од челика“.
В. М. Шукшин

 

Василије Макарович Шукшин има причу из које сам ја искористио цитат у епиграфу и називу овог поглавља. Она говори о томе како се једном зету десио обичан свакодневни конфликт са таштом, а она га је чак и суду предала и умало га није на неколико година у затвор стрпала. У датој причи је наравно ситуација доведена до апсурда, али је описан један уобичајен случај. Међутим, зацело, ова ситуација никога не изненађује – тај конфликт је свима познат. Зетови, снахе, таште и свекрве често не могу да нађу заједнички језик и стално се свађају једни са другима. И ми, нажалост, данас имамо прилику да видимо врло мало породица, у којој би горепоменуте личности живеле у слози. Стога би дакле многи зетови желели понекад, као јунак филма „Чувај се аутомобила“ да узвикну: „Треба се оженити сирочетом!“

 

Који је разлог вечитих конфликата између таште и зета, и између свекрве и снахе? Овде постоје два основна фактора:

 

1.Љубомора. Једног истог човека воли двоје људи. Али различито. Једна страна воли као мајка, а друга као жена (или муж). И тог вољеног човека они не могу да поделе међу собом. Наравно, овде је главни кривац углавном старија генерација. Мајка никако не жели да пусти своје вољено дете, нити да схвати да је оно одрасло и да, по природи ствари, има право да ствара своју породицу, односно да поред мајке воли још неког.

И да све то ни у ком случају не негира чињеницу да ће он наставити да воли своју мајку.

 

2.Судар две генерације: очева (мајки) и деце. Старија генерација некако сама по себи сматра себе искуснијом, мудријом. Старији људи мисле да имају право да дају савете и мешају се у животе млађих. Младима се то нимало не допада. Они имају свој живот и своје виђење ствари. За њих је поглед на свет старијих „старомодан“, а искуство – изашло из употребе.

 

Могуће је навести још и трећи разлог конфликта, а то су предрасуде. Предрасуде су првобитно необјективан однос према супротној страни. Тада ми под утицајем урбаних легенди о таштама и зетовима, као и на основу жалосног искуства пријатеља и рођака, почињемо лоше да се односимо једни према другима превремено, а приори (тј. пре искуства), односно, видимо у човеку противника, и по свој прилици, непријатеља.

 

Зашто се код млађе генерације конфликти јављају углавном са свекрвама и таштама, односно са мајкама својих половина, а с очевима веома ретко?

Жене су много емотивније, и емоције (укључујући и негативне) често односе превагу над разумом. И тако се оне лакше уплићу у конфликте и свађе. Други разлог је то што је мајчинска љубав, по правилу, јача од очинске. Дете више времена проводи са мајком и зато је више везано за њу, као и она за њега. Мајка веома страхује и брине за дете, много више него отац, и она не жели да га пусти јер из ње често говори слепа љубав, везаност, егоизам и љубомора.

Чувени истраживач природе љубави Ерих Фром писао је да у мајчинској љубави може бити присутан моменат посесивности, егоизма. Он „може бити манифестован у нарцисистичком* елементу мајчинске љубави. Због тога што се дете доживљава као део ње саме, љубав и слепо обожавање мајке може бити задовољење њеног нарцисизма. Други мотиви могу бити манифестовани у мајчиној жељи за заповедањем или поседовањем. Дете је беспомоћно биће које потпуно зависи од њене воље и природни објекат задовољења за жену која воли да заповеда, тј. која има црте посесивности“.

Понекад се заиста дешава и таква аномалија: мајка никако не може да схвати да је њено дете већ одавно одрасло и да је дужно да ступи у живот одрасле особе. Јер ако мајка има истинску љубав, онда она мора да схвати да не треба да задржава одраслог сина или ћерку, већ да им помогне да стекну слободу и независност. Љубав је жртва и уколико родитељи желе својој деци добро, они морају да схвате да је срећа немогућа без јаке породице и да њихова деца треба да буду срећна са својим вољеним. Љубав не тражи своје (1Кор. 13,5) каже апостол Павле, и ако родитељи траже љубав своје деце или су љубоморни, значи да их не воле довољно.

 

Да ли сте се икада запитали зашто има толико смешних вицева и анегдота за ташту и зета, а за свекрву и снаху их нема уопште? Ја лично нисам чуо ниједан за њих. То је зато што однос између снахе и свекрве има често уместо комичан – веома драматичан карактер, па ту онда није до шале.

Посебно ако је сина подизала самохрана мајка, онда она често њега сматра својом крвном имовином и уколико било која друга жена почиње да воли њеног сина, она одмах у њој види супарницу и чини велике напоре да посвађа сина и снаху, а понекад чак и да их заувек растави. Познавао сам случајеве где су мајке саме упознавале своје синове са њиховим будућим женама, а затим и уништавале њихов брак својом љубомором и слепом мајчинском љубављу.

 

При том, ове жене често несвесно срљају. Њима се чини да заиста воле синове и мисле да се снахе недовољно брину о њиховој вољеној деци, као и то да су, уопштено говорећи, препуне разних недостатака. А, у ствари, мајке се једноставно осећају усамљено, несрећно и напуштено и веома пате због тога. И њих, наравно, такође треба разумети.

 

Конфликт може бити погоршан тиме, што син такве доминантне мајке може бити врло зависан од ње. Он не може да донесе потребне одлуке, и уместо да брани своју жену и замоли мајку да се не меша у њихове животе, наставља да у свему слуша своју родитељку.

Он ће се копрцати између жене и мајке, што ће, наравно, само упропастити његов однос са женом, јер жена увек очекује од мушкарца одлучност и заштиту.

* * *

[JESSY]

Представивши у општим цртама ситуацију, пређимо сада на главно питање: шта да радимо са свим овим и како да се понашамо према родитељима и млађој генерацији како бисмо избегли конфликтне ситуације. Пошто је моја књига намењена првенствено младим породичним људима, почнимо од њих.

Прво што треба да учините у комуницији с родитељима ваше половине јесте, да превазиђете предрасуде и заборавите све вицеве о таштама и језиве приче о свекрвама.

 

Навешћу једну поучну причу. Аутобусом путује један мрачни човек и мисли: све је лоше, жена звоца, деца – нерадници, ташта – злотворка. А иза његових леђа анђео бележи његове мисли: „Све је лоше, жена звоца, деца – нерадници, ташта – злотворка“. Није ово први пут. Сам је тражио.

Наравоученије ове приче је следеће: како се ти поставиш према свом животу и људима из своје околине – тако ће се живот и људи постављати према теби. Ако си ти убеђен да ти је жена џангризава, ташта – злотворка, а деца – нерадници, они ће то доиста за тебе и бити. И, обрнуто, ако је човек добро и позитивно настројен према другима, од њих ће заузврат добијати само добро и наклоност.

 

Таште и свекрве нису наши непријатељи већ мајке наших најближих, а то значи да би требало и нама да постану блиске . Наравно, оне се понекад понашају веома чудно: намећу своје савете и држе лекције, брину се за своју одраслу децу као да су још увек у обданишту и мисле да се ми недовољно бринемо о њиховим драгоценим чедима. Али све ово није зато што се оне лоше односе према нама, него зато што веома много воле своју децу. На крају крајева, и ми ћемо, ако Бог да, једног дана сви бити у прилици да се опробамо у улогама таста, свекра, таште и свекрве, и тада ћемо се исто тако бринути о својој деци, а сходно томе – и разумети њихове бриге и секирације. Сада их само треба умирити и дати им прилику да осете да су им деца у сигурним рукама, да имају бригу и да их нико не љути. А савете и лекције дају сви старији људи. Међутим, из неког разлога ми од својих рођених мајки савете мирно прихватамо, а када нам нешто сугерише рецимо свекрва – то онда у нама аутоматски изазива буру негодовања и сматра се као мешање у наш приватни живот. Као што смо већ истакли, све је то од оне исте пристрасности. Јер је једнако могуће одговорити и саветима мајке као и саветима свекрве, с обзиром на то да нам обе говоре корисне ствари. Само веома глуп човек мисли да све зна боље од других и не слуша ничије савете. Ево, на пример, ја се често консултујем са својом таштом и знам да је она у неким питањима много стручнија од мене. Узгред, старијој генерацији је то као мелем за душу, јер тражећи савет ми у ствари показујемо поштовање према човеку, признајемо његово искуство и ауторитет. Љубазност у вођењу дијалога са старијима и придржавање субординације – особине су истински културног и васпитаног човека.

 

Постоји још једна важна ствар. Односи са нашом половином побољшаће се само ако ми уместо да ратујемо са њеним (или његовим) родитељима, покушамо да нађемо заједнички језик са њима и покажемо да их поштујемо. Мајка је, посебно за мушкарце – светиња. Имао сам прилику да разговарам са бившим затвореницима и криминалцима, који су пола свог живота провели у затвору. И с каквом су само нежношћу ови, наоко, груби мушкарци причали о својим мајкама. Стога, ма колико нас не волеле наше жене или мужеви, не треба их терати да се располућују између нас и родитеља. Боље је средити однос са родитељима и приволети их на своју страну.

Наравно, није све тако једноставно. Постоје и веома тешки случајеви, готово патолошки, када без обзира на то колико се ви лепо и пријатељски односите, таште и свекрве никако не желе да прихвате зетове и снахе – у сталном су сукобу са њима и покушавају да им униште породицу. У таквој ситуацији се опет морате потрудити да учините све што је до вас како бисте сачували мир, и да посебну пажњу усмерите на јачање своје сопствене породице. Јер никаква свекрва неће моћи да вам уништи брак, ако је он јак и ако међу супружницима владају мир и хармонија. И, обрнуто, ако је породица на ивици развода, никакво уплитање таште неће бити потребно – довољан им је и најмањи повод да то реализују.     И ево неколико препорука тастовима и таштама, односно, свекрима и свекрвама. Прва ствар коју треба да урадите да бисте разумели младе јесте да се присетите себе кад сте били млади. Сигурно сте и ви имали конфликте и трвења са родитељима својих брачних другова, и нисте могли такође да их разумете. И сада када су вам познате обе ове улоге, тј. млађе и старије генерације, онда вам је много лакше да их разумете, опростите и прихватите младе. Па ипак сте ви људи са великим животним искуством и немојте бити строги према омладини. Ако желите срећу својој вољеној деци, онда би требало да се молите за њих и бринете о миру у њиховој породици. И иако је веома тешко, треба да разлучимо када из нас говори права љубав према деци, а када егоизам и жеља да управљамо њима.

 

Сада је пред вама тежак период – „криза напуштеног гнезда“ и, наравно, та нова животна ситуација вас оптерећује. Међутим, и на те услове се морате навићи и прилагодити. Ваша деца су одрасла; у њиховим животима се сада појавила нова породица и ваш задатак је да ту породицу заволите и пружите јој помоћ и подршку.

 

„Породични конфликти – превентива и лечење“ руског свештеника Павла Гумерова

[ГрешниСлуга]

Да ли неко може да ми наведе пар добрих савремених духовника из Русије. Хтео бих да слушам предавања, а много ми значи да је на руском.