Руска духовна реч

Август 24, 2009

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/550_Alexandr.jpg&size=500

SVEŠTENIK JE I LEKAR, I TO PRE SVEGA DUHOVNI

Sveštenik Aleksandar Avdejčev nije rukopoložen odmah posle duhovne seminarije. Nosilac je važnih odgovornih mesta koje čovek po previlu sam ne ostavlja već ih pažljivo čuva. Gledano svetovno, sa četrdeset godina on već ima blistavu karijeru: kao lekar odbranio je i doktorsku disertaciju, radio je kao profesor na katedri medicnskog fakulteta, kao psihoterapeut, ima i jedno obrazovanje više (psihologa). Na kraju je imao položaj glavnog psihologa Kujbiševske železnice, na rukovodećem mestu sa četrdeset specijalista-psihologa raznih gradova naše oblasti. Ali u jednom trenutku su sva ta njegova zvanja i dužnosti iznenada izgubili svoju privlačnost za njega i iznenada su se pred njim otvorili sasvim novi vidici.

Prošavši kroz ličnu tragediju – iznenadna smrt žene nesretnim slučajem 2001. godine, on se dotakao sasvim drugih oblasti života. A sva ranija znanja su mu pomogla da osmisli važnost ovog otkrića. Danas sveštenik Aleksandar Avdejčev sam vaspitava svojih dvoje dece, radi na obnovi seoske crkve u rodnom mestu svojih predaka, i teško može da se odbrani od mnogobrojnih poklonika koji traže u njemu ne samo pastira, nego i lekara... Njegova veza sa železnicom nije prestala: danas on služi u privremenoj crkvi koja je opremljena u bivšem železničkom vagonu.

-Mnogo godina ste bili lekar, a u činu sveštenika ste samo tri godine. Jeste li uspeli da za to vreme ne posmatrate ljude u svojoj parohiji kao na pacijente?

-Kao lekar radio sam s ljudima samo osam godina. Posle sam bio predavač, radio u «hitnoj pomoći»... a dalje uglavnom administrativne poslove. Tako da se nisam vezao za nešto posebno. A sada je upravo suprotno, trudim se da se odnosim prema pacijentima kao i sa vernicima parohije. Sa svima onima koji mi se obraćaju kao lekaru, ja se obraćam više kao pastir. Sveštenik je isto lekar, ali pre svega duhovni. Smisao je isti – pomoći bližnjem. Tako da sam lako promenio profesiju. Ali lečiti slomljenu dušu je mnogo teže nego lečiti slomljenu nogu...

-Kako to da ste sami napustili tako visoku i odgovornu dužnost - glavnog psihologa kujbiševskih željezničkih puteva?

-Mogli bi me nazvati uspešnim čovekom: imućnim i sa dobrim poslom. Ali ako se izgubi smisao, tada i ako te obaspu zlatom – neće te to činiti srećnim... Desilo mi se da sam na poslu došao do protivrečnosti u sistemu. U našoj laboratoriji smo došli do paradoksalnog zaključka o tome da radnici na lokomotivi, mašinovođe i pomoćnici, koji imaju najbolje psihološke karakteristike često postaju glavni uzročnici nesreća. A da oni koji su uradili psihološke testova se «trojkom» sigurnije upravnjaju lokomotivom. Ispostavilo se da nema nikakve veze između nesreća i onih psiholoških merila za ljude, koja su smatrana glavnim. Situacija se iz korena promenila, i ranije metode za procenjivanje unutaranjeg stanja ljudi više ne važe. Ljudi se nalaze u duhovnoj krizi, a glavnim uzrokom nesreća ne javljaju se psihološka «trvenja» nego konkretni poroci kao što su blud, ljutnja, škrtost i drugo. Uzimali smo instrumente i putovali sa radnicima do Penze ili do Ruzaevke i vodili u putu otvorene razgovore sa ljudima, pratili kako diše mašinovođa sa pomoćnikom. Posle svih ovih putovanja postalo je jasno, da je psihologija sasvim u drugom planu. Potrebno je svo vreme menjati metode, da bi se mogli pratiti problemi koji brinu današnjeg čoveka. Nakon ovog zaključka nisam mogao više da radim kao glavni psiholog na železnici. Osim toga, shvatio sam da umesto koristi rad psihologa može naneti štetu: da bi se prošla procedura psihološkog testiranja (koja za mašinovođe traje dva dana, a možda je žešća nego pred poletanje u kosmos), a ljudi se i bez toga nalaze u kriznom stanju, i njihove duše na taj način dobijaju stres više. I to može dovesti do nesreća. Uzroci nesreća često nisu psihološki, nego usled pritiska administracije, koja nastoji da što više iskorištava ljude, a da im pri tome što manje plati za rad. Ovaj sistem reformi u železnici je u osnovnom preuzet iz Evrope i Amerike, ali tamo su sasvim drugi ljudi, druga tehnika... Kada sam otišao iz železnice, uspeo sam da na svoje mesto postavim pravoslavnog čoveka, Olgu Anatolijevnu Terehinu, i ona nastavlja posao koji sam ja započeo. I danas postoje pomaci...

-Verovatno vam nije bilo lako sa mesta važnog rukovodioca pređete u red seoskih sveštenika?

-Hteo sam da više tihujem. Da više služim, da se više molim... Naše bake iz crkve su sigurne da imaju više prednosti od bilo kojeg psihologa sa železnice. Kako kažu, tako i urade. Izvana nemoćne, one su veoma jake duhom. Mi obnavljamo crkvu u čast velikomučenika Dimitrija Solunskog u selu Sirejka ( u Kineljskom rejonu Samarske oblasti). Ova crkva je bila zatvorena 30-ih godina i potpuno srušena. Ali mesto za crkvu je ostalo slobodno. Sirejka se izgrađuje, zemlja se prodaje, a ovo mesto ostalo je slobodno. Videli smo Božiju volju u tome da podignemo ovde crkvu. A da bi se crkva obnovila, potrebno je da se služi često. I trudim se da se molim u crkvi svaki dan. Kada se ne služi Liturgija, služe se panihide ili se čitaju akatisti sa vodoosvećenjem.

U knjizi «Novomučenici i ispovednici Samarskoga kraja» spominje se i sirejski sveštenik Nikolaj Jevstropov. Pronašli smo u arhivi dokaze o tome da je on bio na čelu parohije 20-ih godina. Uskoro su ga uhapsili, odveli u izgnanstvo. On se odrekao žene i kćerke, da ih ne bi progonili boljševici, i kada se vratio iz izgnanstva, njegovih rođenih u selu više nije bilo. Sveštenik se nastanio na kraju sela, u zemunici koju je on sam i iskopao u jednoj uvali. Nekada su mu nosili milostinju seljaci koji su bili od onih hrabrijih. A on se tamo celo vreme molio, pevao psalme i plakao. Govorio je da će ga uskoro opet odvesti. I zaista, januara 1938. godine streljan je kod Sizranja. Nedavno se pojavila njegova unuka, Olga Stjepanoovna Kovšova. Desilo se da smo zajedno radili na istoj katedri – ona je profesor samarskog medicinskog fakulteta. Njen sin Pavle je praunuk streljanog sveštenika – i čtec je kod nas u crkvi. Živa je i kćerka Nikolaja Jevstropova. On je bio pastir duboke vere i nadam se da će jednoga dana biti i proslavljen u liku svetih kao mučenik.

-Danas u Sirajsk putuju neobični poklonici. I mnogima nije cilj da se ovde samo pomole u seoskoj crkvi, i u krajnjem slučaju ne dolaze ovde samo radi toga, nego da bi dobili iscelenje!

-Da, dešava se da autobusima dolaze. Jedna je stvar biti lekar, a druga lekar - sveštenik. Neki misle da sam ovladao nekim «tajnim znanjem»... Mole da rade nešto za crkvu, a u pogledu im se može pročitati: malo ću raditi u crkvi, a onda će me sveštenik isceliti... Ali ja se ne bavim isterivanjima demona i nikakvim tajanstvenim znanjima ne vladam. Neki odlaze razočarani, a neki zaista postavljaju konstruktivna pitanja, i trudim se da na njih odgovorim. Prvo odslužim molebni kanon za početak svakog dobrog dela. Posle čitam malo, pola sata lekciju. Saslušaju pažljivo, ali ipak sa nadom, pa dobro neka se sveštenik načita, a onda će početi... iscelenja! A ja govorim o onom korenju, iz kojeg izrasta bolest, i da bi se iskorenilo, potrebno je mnogo vremena. To se ne može odmah desiti. Govorim im da bi trebalo rodbinski pomenik ponovo oživeti: moliti se o dedama, pradedama... I ja nisam ovde u Sijrejku došao slučajno: ovde su rođeni moji roditelji, oni su se ovde venčali...

Saveti Pravoslavnog lekara

-I, oče, malo smo porazgovarali o «svemu uopšte», a sada da pređemo na glavno. Dajte nam nekoliko saveta kako da budemo zdravi!

-U prvom redu potrebno je očistiti svoju savest. Savest – to je glas Božiji u čoveku, i ako čuješ ovaj glas Božiji a ne podčiniš mu se, to je glavni uzrok bolesti. Potrebno je i uspostaviti vezu sa precima, moliti se za njih i ako su oni bili blagočestivi Pravoslavni ljudi bar delom da sledimo njihov primer života. Eto zbog čega se svaki dan u crkvi služi panihida. (Uobičajeno je da se posle svake službe u ruskim crkvama služe molebni kanoni za zdravlje živih i panihide za upokojene). Jer ako drvo ima sagnjio koren, kako god da vodimo brigu o listovima, i stablu, drvo će se ipak osušiti...

I u vezi medicine treba imati razuman pristup. Ne bi trebalo otići na prijem kod lekara ne znajući čak ni kako se on zove. Ako to ne znamo, kako onda da se za njega pomolimo. To bi moglo biti nama na štetu. Potrebno je pre posete bolnici dobro se pomoliti za sebe i za doktore kod kojih idemo.

-Koja je bolest najopasnija za naš narod?

-Najopasniji su nevidljive, pritajene bolesti. Napisao sam disertaciju o takvim «tihim» bolestima. Naprimer, bolest hipertonija se javlja tek onda kada je u fazi neizlečivosti. Obično ovaj nedug pogađa snažne muškarce – boli ih glava – oni popiju tabletu i nastave da rade. Kada ne boli, oni se i ne leče...A onda se dogodi infarkt.

Mi se nalazimo na drugom mestu po količini smrtnosti usled infarkta (na prvom nmestu je Bugarska). Kao pravilo, to je posledica hipertonije ( visokog krvnog pritiska). Ovo je problem koji se tiče državne bezbednosti. Umiru najjači, ljudi na odgovornim mestima. Čovek koji nije sklon hipertoniji, taj ne preuzima na sebe veliki teret. A ovi ljudi imaju veliku potrebu za samoopravdavanjem, za potvrdom svoje lične vrednosti. I da bi mogli reći za sebe: «ja sam dobar» ili «ja sam jak», treba nešto da radi bolje od drugih. A takvi često umiru od infarkta.

Ima tri kategorije: jedni dolaze zbog lekara (da bi dobili duhovnu podršku, radi razgovora), drugi da se leče (hipohondrici, sumnjičavi, kojima treba lekarski «ritual»), a treći umiru. I upravo ovi koji umiru – to su ljudi lideri, rukovodioci.

-Šta možete reći o savremenim lekarima?

- Čak sam hteo da napišem disertaciju o deformisanosti ličnosti lekara, ali na katedri su mi savetovali da se ne bavim ovom temomatikom. A tema je veoma važna! Postoji ovakav termin emocionalno iscrpnjen lekar. Ako lekar duže vremena ima posla sa jedne te istim ozbiljnim problemima (predstavite sebi samo šta to znači primati 150 pacijenata dnevno! I svi plaču, svi se žale...) – na kraju krajeva on postaje tvrda srca, pada u depresiju. I on ima samo jednu želju: da nikoga ne vidi, da se od svih zatvori. I takva je kod nas gotovo većina lekara. Odatle i grubost i da ne žele da razgovaraju sa pacijentiam. To se naziva u psihologiji «otrovan ljudima». I kada čovek dođe s posla, on ne može da se prebaci na drugo nešto: da bude majka, muž, sin – on ili ona i kod kuće sve «leči»...Tako dolazi do deformacija u porodici.

-Kakva pitanja vam najčešće postavljaju?

-Ima mnogo problema u vezi sa alkoholom...Dođu, malo rade, iz učtivosti me saslušaju, a onda me pitaju: a kako bi bilo da vam ga dovedemo? Misle da ja za čas mogu da nekog iscelim od alkoholizma... Pitaju, koliko treba da plate za iscelenje. Kada im objasnim, da novac ne uzimam, oni predpostavljaju da time «povišavam cenu»...Desilo se jednom ovako: stoje, razgovaraju samnom, a pored nas stoji tacna za prilog za crkvu. I tokom razgovora, kao u taksofon bacaju na tacnu novčić posle svakog mog odgovora na pitanje...I kako im objasniti da je u crkvi sve drugačije?! Sve je dvostruko složenije...Počinjem da radim ne s pijanicom, nego sa članom porodice koji najviše strada. Pijanica strada samo od mamurluka, a od pijanice stradaju najbliži – žena, majka, to jest svi oni za koje se «drži» alkoholičar. Prva etapa traje dva, tri meseca. To je ocrkovljavanje onoga za kojeg se «drži» alkoholičar. Što je moguće češća ispovest, pričešćivanje. Samo duhovnik može da rukovodi duhovnim životom čoveka. Posećivanje svih crkvenih službi, bar elementarna katehizacija (osnovna znanja o veri). N tom stadiju savetujem da ne diraju čoveka: ako pije – pustite ga neka pije. Ali ako ocrkovljavanje ide uspešno tada se situacija sama po sebi menja nabolje. Jer porodica je međusobno zavisan organizam. Jedan čovek u porodici počne da se moli, i iznenada drugi menja ritam napijanja (rastojanja među njima su veća ili napijanje se dešava drugačije – ne napija se više kao što bi to bilo ranije, do stanja kome...) Onda dolazim do same pijanice. Tu su bili uspešni pomaci, ali bilo je i neuspeha...Čovek u mamurluku oseća svoju krivicu. Kažem mu: pijan ili ne, ti si i dalje čovek. Ti imaš lik Božiji. Čak i kada piješ, nemoj prestati da sebe uvažavaš. To je etapa opuštanja, «demobilizacije» ličnosti. Ti si se umorio od odgovornosti, hoćeš da razvučeš priču. Da bi se odmorio od svih, da bi od tebe odmahnuli rukom i odnosili se kao prema životinji. Ali probaj ovako, čak i kada piješ, nemoj govoriti da je «sve izgubljeno»...Jednostavno je kod tebe krenulo loše, ali krenuće posle toga na bolje. Ponekad ovakvi saveti pomažu. I bliskim njima ljudima govorim da čak ako oni i pokušavaju da uđu u konflikt, ne dajte se uloviti, nego se odnosite ka pijanom čoveku kao prema običnom čoveku, koji se našao u nevolji. Blagodat pomaže! Ako jedan član porodice bude ocrkovljen (tj. Postane živi deo Crkve Božije), on očišćava i ukrepljava ne samo sebe, nego i druge članove porodice.

Psihološka zaštita

-Vi kao sveštenik i lekar lakše možete da uočite povezanost bolesti čoveka s njegovim gresima...

- Ova veza bez svake sumnje postoji. Žena traži da se razvede. Razlozi mogu biti razni: pijanstvo, grubost, ne donosi platu kući i drugo. Ali u Jevanđelju je rečeno da jedini razlog za razvod može biti preljuba... Danas je ovaj spisak razloga znatno širi, ali zapovest Božija «šta je Bog sastavio Čovek da ne rastavlja» (Mat. 19,6; Mar.10,9 – uvek je ista. Dolaze kod mene ljudi i kažu: da im je neki sveštenik blagoslovio razvod...Ali autoritet Jevanđelja je veći od svega! A posle se kod žena koje se razvedu javlja duhovna patologija (gubitak blagodati Božije), koja prelazi na duševni nivo (sveopšte neuroze) i brzo prelazi na fizički nivo – somatički. Odatle razne ženske patologije – mastitis, endometrioza, rak materice i drugo... I mnoge od nas uz to terete gresi roda. Mi ne možemo znati kako su živeli naši preci, kada su se rušile naše crkve, streljali vernici. Neću pričati o drugima, ispričaću vam o sebi. Moji preci su živeli u Sirejki. Došli su čekisti, postrojili ljude iz sela. Upitali su: Ko od vas ostaje s Hristom? Istupili su tri bake i jedan deda. «Šta hoćete činite sa nama. Mi se Hrista nećemo odreći». Zatvorili su ih i posle nekuda odvezli. I gotovo! Niko o njima u Sirejku ništa nije više čuo. Gde su bili tada moji preci? Ako su preživeli, znači nisu istupili iz stroja... A kada su se rušile crkve – ljudi iz sela su išli čak u Moskvu, Kalininu, moleći da se crkva ne ruši. I uspeli su u tome (naprimer u samarskom selu Mala Mališanka). U drugim selima su odstupili, kao što je to bilo u Sirejki. I crkva je prvo bila zatvorena, u oltaru su živeli učitelji, a kasnije je potpuno srušena. Svi ovi gresi odražavaju se na sledeća pokolenja. I mi bi hteli posle svega ovoga da budemo zdravi i uspešni?

-Poznata mi je jedna tužna priča. Jedna baka iz crkve, koja je čak i radila u crkvi i ceo život proživela blagočestivo, vernica, a pod starost, kada su nagrnule bolesti, krenula je za zdravljem kod «raznih iscelitelja»...I uskoro je umrla. I nisu hteli čak ni da je opevaju (ipak su je na kraju opevali).

-Ima situacija kada se javlja ovakvo pitanje: treba li se uopšte lečiti? «Zdravlje po svaku cenu» - to nije Pravoslavni princip. Dešava se da ljudi koji ne dobiju odmah zdravlje ovde, u panici idu u razne sekte, ka «isceliteljima»... Ima i drugih primera. Kod jednog samarskog sveštenika su pronašli onkološku bolest. Nije pristao na zračenje. Lekar – njegova duhovna kćerka – je došla kod njega u bolnicu, a on se pun radosti susreo s njom: mene je Bog u bolesti posetio! Kaže: sada mogu svaki dan da se pričešćujem...moglo se sve za tren završiti – od infarkta, naprimer, od iznenadne smrit, a sada mogu svoju dušu da spremam za Večnost, čistim se... I sada on ponovo služi! Putovao je nedavno na Sinaj: popeo se na visoku planinu, i na njegovim nogama su se tada iscelile atrofičke rane...Sve se samo zatvorilo.

Svaki čovek ima svoj sistem zaštite. Naprimer, ako čovek ne može da se prilagodi nekoj situaciji, kao posledica toga pojavljuje se glavobolja. Ponekad se kao posledica nerešenih problema pojavljuju bolesti... Dešava se i da se bolest javlja kao zaštita čoveka od još gorih posledica po njega. Trebamo blagodariti Bogu i za bolesti! Da čovek naprimer ne strada od –bolesti srca, postao bi možda neki diktator ili tiranin u kući. Ova njegova nezasitost vlašću se ne može ispoljiti usled bolesti srca. Usled neke psihičke agresije narušava se sistem psihičke zaštite čoveka kao što je naprimer, hipnoza. U ličnosti se time pojavljuje otvor, u koji može svašta da se uvuče, dok ne zaraste. I kada predlažu kodiranje čoveka ili manipulisanje s čovekom u bilo kom obliku uz obećanja da se može brzo osloboditi od rakije, od debljine, od kockanja, - na taj način mi dozvoljamo dejstvo tuđe volje na nas, a koja se ne može porediti s voljom Božijom. A posledice ne samo da mogu biti nepredvidive, nego i doživotne, to jest koje se nikada više ne mogu isceliti. Znam ljude, koji su posle kodiranja propadali i pili još gore.

-Ruši li televizor psihološku zaštitu ličnosti?

-Svakako. Verovatno su tamo «dvadeset peti kadrovi», koji neprimetno deluju na psihu (kadrovi koji su neprimetni za čovekovo oko ali koji direktno utiču na svest čoveka, nalaze se u reklamama ili u druge svrhe, prim.prev.). Ali i bez toga – prilikom gledanja televizora mi usvajamo informacije komirani, ne uspevajući da je preradimo. Kada mi s nekim razgovaramo ili čitamo, informacije nam stižu deo po deo, u komadima i mi uspevamo da ih «sažvaćemo», da ih usvojimo. A ovako mi ne uspevamo da prilagodimo televizijsku inforamciju prema sebi. Trebalo bi jedan sat gledati televizor, a onda nedelju dana ga ne gledati da bi uspeli da usvojimo ono što smo ranije videli. Televizor ima u sebi mnogo koječega: informacije putem boje, zvuka, misaone informacije... I sve to u tako u snažno usmerenom koncentrisanom vidu deluje uništavajuće na psihu čoveka. Čovek napola dremajući posmatra na televizoru sve po redu, samo da bi ga svi ostavili na miru...Ali ovo poludremanje upravo i izaziva trans, a tamo, pred ekranom televizora, on se pojavljuje spontano.

- Oče, bladgodarim vam na zanimljivom razgovoru. Hteli bi i da nastavimo s ovim razgovorom, jer vaše znanje i iskustvo mogu veoma dobro poslužiti zaista mnogim ljudima.

Anton Žogoljev

Prevod s ruskog: Nataša Ubović

Izvor: www.cofe.ru/blagovest/

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=550

Август 29, 2009

"ČITAJ, ČITAJ..."

To su bile poslednje reči igumanije Južnousurijskog manastira, dok se uz njen samrtni odar čitao akatist Arhangelu Mihailu. I danas se zavet igumanije nastavlja u Kirovo-Čepecku.

Povratak kući

Došavši u sibirski industrijski gradić Kirovo-Čepeck, u kojem je pre revolucije bila samo jedna crkva, a potom dug niz godina ovde uopšte nije bilo molitvenog života, začudio sam se kada sam saznao da ovde ima ženski manastir u kojem živi sedam monahinja. Na čelu ove obitelji je starija sestra Apolinarija, koja je došla iz Vladivostoka. «Ona je i gošća i domaća istovremeno, - objasnio mi je glavni protojerej parohije Nikolaj Fedko. –Sam Bog nam je poslao. Monaška obitelj je bila osnovana još pre njenog dolaska, stanovnice manastira – tek došle iz sveta, naše čepecke vernice. Nisu imale jasnu predstavu o monaškom životu. Pomole se u obitelji i svako na svoju stranu: «Idemo u grad da prespavamo, ovde nema uslova». Nisam znao šta da radim. A onda se pojavila mati Apolinarija. Slava Bogu! Sada je sve po ustavu, celodnevna molitva...»

Ženski manastir Svetog Nikole nalazi se na samom kraju Kirovo-Čepecka. Pre reforme je ovde bila bolnica, posle je zatvorena, zgrada je stajala tako razbijenih prozora, a dve godine unazad pravoslavni vernici su je popravili i osnovali manastir. Sada se zgrada ne može poznati, posebno njena unutrašnjost...

Razgovor s matuškom Apolinarijom sam obavio unutar prostrane crkve, za koju su izdvojili celo jedno krilo bivše bolnice. Primetno je da je crkva ispunjena molitvom, stoga nastojim da govorim poluglasno. Odmah iskreno priznajem monahinji da pre nisam ništa čuo o njihovom manastiru.

-Pa, malo ko da je i čuo, - osmehnula se tiho starija sestra, - ovde smo tek dve godine, manastir je tek u osnivanju. Slava Bogu, da su u samom Kirovo-Čepeckom ljudi iz novina saznali za nas i dolaze ovde na bogosluženja. Od prvoga dana osnivanja manastira čitamo Neugasivi Psaltir, i donose nam pomjanike, za koga da se molimo. Već iz cele oblasti nam šalju pomjanike (imena za spominjanje u molitvama koja su ponekad cedulje, a mogu biti i cele knjižice, prim. prev), iz Bele Holunice, iz Legasova. Ja sam rodom iz Bele Holunice, i vernici, s kojima sam nekada išla u školu u isti razred, organizovali su zajednički susret.

-Nadležni prota je rekao da ste vi i gošća i domaća u isto vreme. Kako to?

-Veoma davno sam otišla odavde, - objasnila je mati. -Posle završetka halturinske srednje škole, poslali su me poslom na Ukrajinu, 29 godina sam tamo radila, bila glavni knjigovođa. A onda slučajno (iako ništa ne biva slučajno), Gospod me je otrgnuo od svih srodnika i poznanika, i otputovala sam u Vladivostok, u kojem je živela moja mlađa sestra. Tamo sam još15 godina radila u struci, a onda me episkop Vladoivostoka Venjamin uzeo da obavljam poslove glavnog računovođe u eparhiji. Tu sam se i zamonašila, bila poslušnica (iskušenica) u Usurijskom ženskom manastiru Rođenja Presvete Bogorodice.

-A kako to da vas je vladika «otpustio»?

-Radila sam u privatnom ribarskom preduzeću, direktor je bio vernik. Naše preduzeće je veoma mnogo pomagalo manastire, s nabavkom ribe, tako da smo se često sretali sa vladikom. Nekoliko godina sam radila u eparhiji, a onda su se pojavili problemi sa zdravljem. Tamo je klima morska. Dok sam bila mlađa, nisam ništa osećala, a kada sam otišla u penziju – počeo je da mi skače pritisak. I jednom sam doputovala u rodni kraj, na Velikorečnu litiju. Proputovala sam tih 100 kilometara, fizički se jako umorila, celo telo me bolelo, a pritisak, kao u devojke, 120 sa 70. Zadivljujuće! U Vladivostoku bih posle takvog opterećenja bila u bolnici, a ovde sam se čak okrepila. Vratila sam se u Primorje i molila vladiku, da me pusti da idem u rodni kraj. Dugo nisu mogli da nađu zamenu, a onda je umesto mene došla jedna devojka, vernica sa višim obrazovanjem. Vladika je putem telefona govorio sa mitropolitom Hrisanfom – i iz ruku na ruke me predao. Monasi ne mogu sami po sebi da odu.

-Jesu li vaše sestre starije?

-Svim monahinjama je već preko 70, tako da sam ja sa svojih 60 godina za njih još i mlada. Ima još i iskušenica, koje se mogu slobodno zamonašiti – kod njih nema emocionalnih bura, mirne su, rado čitaju Psaltir, mole se na brojanice. To što i treba u manastiru.

-Protojerej Nikolaj je rekao da su sestre početnice, da nemaju iskustva...

-Ne, zašto. Sve one su se ranije podvizavale u manastirima, radile. A zašto je važno monaško iskustvo, nisam ni ja ranije bila starija sestra. Iako sam, naravno, bila iskušenica u Južnosurijskoj obitelji, ali biti uz vladiku pet godina – to je škola.

-Vaš sadašnji manastir se nalazi u okvirima grada, a Južnosurijski je u tajgi?

-Da, u šumsko-stepskim predelima. I šta je za mene zadivljujuće: tamo, u potpuno pustom mestu, osnovala je moja zemljakinja manastir, tačno pre 100 godina, računajući vreme kada sam postala monahinja.

-Manastir Rođenja Presvete Bogorodice se nalazi u pustoj stepi, na 150 km od Vladivostoka i na 50 km od Usurijska, - nastavlja da priča mati Apolinarija. – Kada sam prvi put tamo došla, pomislila sam: kako je mogao da nastane u ovoj zabiti? Okolo jedino ima tigrova, koji, uostalom, u gladne zime čak zalutaju i u grad Usurijsk..

Manastir su predali eparhiji 1994-godine, kada je odatle otišla vojska. Od nekadašnje obitelji, ostala je samo zgrada konaka u kojoj je bio smešten vojni štab, i zvonik, od kojeg su napravili bazen za snabdevanje vodom. Od kapele su vojnici napravili klub, a od velike saborne Crkve, posvećene Rođenju Presvete Bogorodice, nije ostalo ni traga – porušili su je 20-ih godina. Nije bilo nikakvih istorijskih podataka, ko je i kada ovde osnovao manastirsku obitelj. A onda je vladika poslao igumaniju Varvaru u Trojice - Sergijevu lavru...

Evo kako je to bilo. Episkop Venjamin (koji je iz Primorskog kraja) je bi predavač u Moskovskoj Duhovnoj akademiji pre 33 godine. I on se setio, da je jedan od njegovih studenata tada pisao diplomski rad o manaštvu Sibira i Dalekog Istoka, i da su tu bile i neke fotografije. Mati Varvara je otputovala tamo, našla u arhivi ove radove i pronašla fotografiju Manastira Rođenja Presvete Bogorodice. Osvećenje je bilo 1901. godine, a to je i oficijalni datum otvaranja manastira.

-A vi ste postali monahinja 2001. godine?- pitam mati Apolinariju.

-Da, tako se podudarilo. I prva igumanija, koja je sagradila manastir je bila naša, sibirska, - mati Pavla.

U svetu se zvala Paraskeva Nikolajevna Tregubova. Rođena je 1830 godine u selu Tregubovo, u Slobodarskoj oblasti. To je, uostalom, blizu mojih Belih Holunica. Bila je iz imućne zemljoradničke porodice, koja je imala svoju kovačnicu i mlin. Paraskeva je stupila u Slobodski manastir Hristovog Rođenja i 30 godina se u njemu podvizavala, od kojih je 20 godina pešačila po Ruskom carstvu i skupljala novac za manastir. Mati je trpela i glad i hladnoću, ismevanja nevernika, spavala je čak i pod vedrim nebom. Ona je jedna od prvih ruskih monahinja – skupljača priloga, koja je došla u Sibir. Tamo su je ubedili da osnuje ženski manastir iza Bajkala. I 1884. godine u Čitu njenim trudom nastao je manastir. A posle 69 godina, zajedno sa svojom vernom pomoćnicom mati Marijom, i sa još 15 sestara, igumanija se uputila na Daleki Istok da gradi novi manastir.

Kako se saznalo iz pronađenih dokumanata, pri odlasku iz Čite, monahinje su imale za put 300 rubalja, tri konja s zapregom i ništa više. 400 vrsta (424 kilometra) po rekama Ingode i Šilke su plovile splavovima, zatim od Sretenska do Habarovska – parobrodom, dalje zaprežnim kolima. Došavši u Nikoljsk-Usurijski, uselile su se u jednu kuću Hrista radi, jer više nisu imale novaca. I mati Pavla je počela da traži mesto, gde bi mogli osnovati obitelj. Februara 1900 godine usred stepe je bio postavljen krst, a na proleće su sagradile baraku. Sestre su nosile vodu, u planini skupljale suvo granje i drva, noću su stražarile zbog divljih zveri. Usurijski tigrovi su tada mnogo lutali, nije bilo tako kao danas. A posle, kao obično, obitelj je doživela procvat, dolazili su tu mnogi poklonici, sve do revolucije.

-A šta je bilo s fotografijom koja je pronađena u arhivi akademije?

- Na osnovu nje su geolozi Vladivostoka utvrdili gde je stajala glavna crkva obitelji – tamo gde su naše sestre napravile skladište za drva. Počeli su da kopaju i našli na dubini od jednog metra dobro očuvane temelje. Ujedno su odredili i mesto gde se nalazila kapela, ispod koje je bila sahranjena mati Pavla. Po rečima meštana, vojnici su otkopavali već jednom njenu grobnicu, ali kad su naleteli na netruležno telo, brzo su sve zakopali ponovo. A onda, 2003. godine po naredbi geologa počelo je rasčišćavanje ovog mesta, i pronađena je, obložena ciglama, grobnica u kojoj je bio položen kovčeg. Vest o ovome se odmah pronela kroz ceo manastir: i svi su odložili svoje poslove i otrčali na mesto otkopavanja, počeli da se mole. Onda je došao vladika i odslužio parastos.

- Igumanija Pavla, vaša zemljakinja, upokojila se pre revolucije?

- 1. marta 1909. godine. Ona se upokojila za vreme čitanja akatista Arhangelu Mihailu. Poslednje reči umiruće bile su upućene sestri koja je čitala akatist: «Čitaj, čitaj...»

Dve pustinje

-Ima li danas u ovom stepskom manastiru mnogo monahinja? – ponovo sam pitao mati.

-Kada sam otišla, bilo je tada 30 monahinja. A sada.. Ponekad zovem mati Varvaru, kada je teško i duša počne da tuguje. Pitam je, kako je tamo. Kaže da su u postu još tri monahinje primile postrig. I inače tamo ih ima mnogo – iskušenica, radnica koje dolaze iz grada. Uzmu odmor na poslu i dođu tako na mesec dana u manastir. Nedavno je mati zvala za Slavu Crkve Rođenja presvete Bogorodice, i kaže: «Upravo smo nahranile 600 ljudi, sve koji su došli na manastirsku trpezu». A na liturgiji je bilo oko 1000 ljudi.

-Jeste li saznali zbog čega je igumanija Pavla osnovala baš na tom mestu manastir?

-Ne, to je ostala tajna. Bogu je bilo ugodno i pojavio se manastir. I ovde, u Čepecku, nikada nije bilo monaštva, a eto sada je ovde manastir.

-Kakva je po vašem mišljenju razlika između ovog i onog manastira?

- Ovde sam ja bez mati Varvare, to je za mene bitno. A tako... Tamo nema udobnosti kao u gradu, treba ložiti vatricu. Sestre same lože, sede po tri sata cele noći, lože peć i čitaju Psaltir. A mi ovde živimo kao u raju. Ovo je bivša bolnica – centralno grejanje, u slavinama sve vreme topla voda. Samo se moli.

Domaćinstvo nemamo, jer nemamo zemlje, samo mala baštica, ali to ne zahteva mnogo vremena. Još sadimo cveće, s tim nemamo problema – zlatice koloradske ne treba skupljati. Takva je ovde lepota, srce se raduje. Živimo od prihoda za Psaltir, četrdesetnica i trebi na jektenije, a i ljudi sami donose. A šta nama i treba, za šest starica? Šolja čaja i komad hleba. Dovoljno, slava Bogu.

-Mislite li graditi zgradu u visinu?

-Mesta ima dovoljno, dok iz jednog hodnika prođeš u drugi, stigneš i «Verujem» da pročitaš. Bivša bolnica ima tri krila: u jednom krilu smo mi napravile kelije, u drugom – crkvu i keliju za sveštenika s ispovedaonicom, trpezariju, a treće je krilo za sada prazno. Možemo da primimo još sestara.

- Verovatno je teže spasavati se u gradskom manastiru nego u «stepi»?

- Spasavati se može svuda. Uzmite na primer, Pokrovski ženski manastir na Taganki – u centru Moskve. Tamo se nalaze mošti blažene Matronuške, tamo dolazi ceo svet, ogromno mnoštvo naroda, pa ipak monaška molitva ne prestaje...Iako je u osami naravno, bolje. Bila sam na Valaamu i razgovarala sa igumanom Metodijem, koji je odgovoran za goste na konaku za poklonike. «Oče, pitala sam ga, kako vi uopšte uspevate da se molite? Ovde je kod vas uvek toliko mnogo naroda – od maja se otvara sezona plovidbe, pa sve do sredine septembra...» On je teško uzdahnuo: «Tri meseca posle odlaska gostiju mi molimo Boga da nam sve oprosti u čemu smo pogrešili sa poklonicima, gnjevili se ili mnogo pričali. A sledeća tri meseca molimo Boga da preživimo sledeće ture».

Ali greh je ako se žalimo. Mesto kod nas nije bučno. Grad je zaživeo tek pre 50 godina, ranije je to bilo selo Devitjarovo. A sada – pustinja. Kada su sagradili hemijsku fabriku, sva omladina je otišla odavde u nove stanove, ostali su samo stariji. A i oni koji su ostali, neki su umrli, neki otišli. Sada ovde dolaze samo na leto, kao na odmor. Zimi – nema ni jednog čoveka na ulici. U pravom smislu reči pustinja.

O pravilnoj molitvi

-Imate li neke misionarske planove? Naprimer, da otvorite nedeljnu pravoslavnu školu? – nastavljam da pitam mati.

-U gradu ima takva škola pri crkvi, i tamo sam ja predavač za odrasle.

-O čemu im pričate?

-O istoriji manastira, žitija svetih. A najvažnije – kako da se mole. Učenici su sami predložili ovu temu. I tako mnogo postavljaju pitanja, da ponakad ostajem duže da bih uspela da na njih odgovorim, a ponekad oduzimam vreme i predavaču koji dolazi posle mene, na sledeći čas.

-Šta najčešće pitaju?

-O Psaltiru: o tome, kako ustajati na molitvu, kako pravilno čitati molitve, stajati bos ili u papučama – razna takva pitanja.

-I kako da stoje na molitvi, bosi ili u papučama?

- Pa naravno, u obući, nismo muslimani. I ne u papučama. Može u papučama, ali zatvorenim.

-Zašto?

-Papuče – to je ipak obuća za plažu, a crkva je – dom Božiji. Eto predstavite sebi u mislima sveštenika u papučama na službi. To je apsurdno. Shvatate, kakva je na tebi odeća, takva je i molitva. U kućnom ogrtaču, u papučama nazutih na bosu nogu staneš tako - i molitva će biti rasejana, mučiće te sanjivost. A kada je čovek obučen prilično, i u sebi je sabran. I naravno, žene bi trebale i kod kuće pred ikonama da imaju pokrivenu glavu maramom - pred Gospodom stojimo.

-Kakva još pitanja postavljaju?

-Kako pravilno paliti kandilo, šta raditi sa ostacima od sveća? Jedna žena kaže da ih je već mnogo skupila, a boji se da ih baci.

-I šta s njima da radi?

- I ja sam po neiskustvu isto ostatke sveća čuvala, i mnogo ih nakupila. Otišla sam svome duhovniku, sekretaru eparhije: «Oče, šta da radim s ovim?» On: «Odnesi ih u crkvu, gde su sveće. Tamo će dogoreti do kraja pred ikonakma ili će ih ponovo pretopiti u sveće.»

- I da li dobro usvajaju znanje čepecki učenici?

- Eto, juče sam proverila; polazeći, na kraju pitala sam: «I da li ste bar nešto shvatili? Naprimer, kako da čitate Psaltir? Oni se osmehuju. Ustala je jedna – rekla, šta se posle prve «Slave» čita, pa posle druge, treće, a šta se čita za pokojne...Sve je tačno rekla. Naravno, nije neki greh ako se sve ne zna. Ali ako već hoćeš da čitaš Psaltir, tad je bolje sve da bude po ustavu.

Primetila sam jednu veoma rasprostranjenu greška kod vernika – a to narušavanje redosleda molitvi. Mnogi čitaju prvo kanon ili akatist Svetima, a tek posle toga jutarnje molitve, Jevanđelje – kad pomisle. A ujutro treba prvo pročitati jutarnje molitve, onda prirodno, dolazi na red Jevanđelje – porazgovaraj s Bogom. Jer Jevanđelje je Duhom Svetim napisano, Sam Gospod preko njega tebi prenosi znanje. A kako se kod nas dešava? Prvo ću od svetih da tražim pomoć, a posle, dobro, porazgovaraću i s Tobom, Gospode.

Sve su to sitnice, ali one utiču na molitveno raspoloženje.

-Ali, molitva – to nije samo ustav. Potrebna je i duhovna borba?

- To ipak zavisi od samog čoveka. Da li znate, kada zaista molitva ide? Kad je nevolja, tada svim svojim bićem vapiš - «Gospode, pomozi!». I kada se raduješ – isto celo srce otkrivaš Bogu, tada nema ni reči. Osećaš da si ti ništa, prah i pepeo – a tebe je Gospod posetio i dao ti takvu radost!

-A šta da radimo, ako nemamo osećaja ni radosti, ni tuge? Šta da radimo u svom toplo-hladnom stanju (mlakost u veri, prim. prev.)?

-Toga se ne treba bojati. Ali i pomiriti se s tim ne bi trebalo, potrudite se da se pre molitve pripremite. Sveti oci i starci pišu: prije nego što počnemo da se molimo, treba prvo sesti i umiriti se, sedeti tako dve, tri minute, - e, baš kao pred dalek put. Seti se svoje nedostojnosti: ti si niko, ali tebi je Bog, takvom sa svim tvojim gresima, dao mogućnost da se probudiš i dao ti je vreme za pokajanje. Može biti, posle saznanja ove realnosti da se neka iskrica pojavi u duši i zagreje je. A ako si ti 319.gif ili užurbano staneš na molitveno pravilo – kakva to može biti molitva?

I uopšte molitva je navika, koja sa opitom dolazi. Tako i starci govore: ispočetka nećeš imati pravu molitvu. Ali, ti nauči sebe postojanom redu, i kada ti se neće, ti treba da ustaneš s molitvoslovom – preko tog «neću». A onda će to postati potreba, savest te grize: hajde, ne budi takav, tebi Gospod daje mogućnost da živiš, a ti dopuštaš sebi takav bezobrazluk, nećeš da se moliš...

-Ne bismo trebali tako, kao kod pedesetnika, koji padaju u trans, «uvijati» se na molitvi?

-Ne, naravno! Do histerije doći, je li? To je krivljenje, licemerstvo pred Bogom, Koji sve vidi – ko si ti, svu tvoju dušu. Moli se spokojno, mirno, a što bi mučili sebe, udarali glavom o pod...Možda mogu prevariti vas, suseda, ali zar mogu Boga?

-Da li možete navesti primer Božije pomoći po molitvi?

-Bilo je to pre tri godine, kada sam još bila u Vladivostoku. Moja bliska poznanica ima dvoje dece, sina i kćerku. Njen 21-goidšnji sin je uvek bio toliko poslušan, da je uvek, bilo da je izlazio ili išao na predavanja, prilazio majci po roditeljski blagoslov. Čak i kad nije išlo glatko u porodici, i bilo svađa – ipak bi prišao, ćuteći bi stao i čekao. Majka ga prekrsti - i on ide. Takva dobra porodica.

A onda, odjednom je spakovao stvari i rekao: «Odlazim.» Roditelji su bili u šoku. Poznanica je mnogo suza prolila, otišla do sveštenika: šta da radi? Rekao je, kakve molitve treba da čita i kako treba da se moli, i da se sedam ljudi istovremeno mole Bogu – rođaka ili drugova, koji dobro poznaju ovog mladića. I tako se jedan molio Presvetoj Bogorodici, drugi je čitao akatist svetitelju Nikolaju, treći – Gospodu...Svi su se molili samo za jedno, da Gospod urazumi ovoga mladića. I svi su obavezno dodavali u molitvi: «I ne kako ja hoću, nego da bude volja Tvoja». Jer mi ne znamo volju Božiju, šta je najbolje za ovog mladića. A kasnije smo se uverili, Gospod mu je dao lekciju...

Molili su se drugovi i rođaci 40 dana, već su počeli da gube nadu. A mladić otišao u neki stan, radi kao pomoćnik bravara, roditeljima se ne javlja. Oni su preko tuđih ljudi saznali, da on devojke izvodi u kafanu, i da bi plaćao sve to, ušao u dugove. Kad je došlo vreme da ih isplati, a on para nema – kakvu zaradu može imati bravar? Onda su došli i pretukli ga i izmučili. Nekako je došao sebi, došao je kući sav u krvi, pao pred roditelje i tražio da mu oproste. Pozvali su hitnu pomoć. Nekoliko nedelja je ležao u bolnici, a onda se vratio u rodni dom. Sada je s njim sve u redu, slava Bogu.

-Mladić je odrastao, ipak će jednom otići, kada će se oženiti?

-U tome i jest stvar, što se on nije oženio, prosto je hteo slobodan život. Ali sedam ljudi su njega izmolili. Ako se moli sa suzama, s verom u Boga, zajedno – Gospod nikada neće ostaviti. Sve se to dešavalo na moje oči. I mnogo takvih priča je bilo dok sam radila u eparhiji...

-Sada možete više da se molite, nego kad ste bili u eparhiji?

-Naravno! Tamo sam, naravno ispunjavala monaško pravilo, morala sam u 4 ujutro da ustajem. Ali sa ovim sada se ne može uporediti. Obične službe – sa sveštenikom – kod nas su samo subotom, nedeljom i praznicima. A sve ostalo vreme u crkvi služimo ja i sestre. Sve, je kako treba, samo bez sveštenikovih vozglasa. Umesto njih na velikoj Jekteniji pojemo 11 puta «Gospode pomiluj» i idemo dalje. To jest celodnevni krug bogosluženja se kod nas u potpunosti obavlja, i sve svete po kalendaru slavimo. Ustajemo u 4 ujutro, posle 15 minuta već stojimo na pravilu...i znate, kakvo je zadovoljsto od toga, prijatan umor. Srce se raduje od saznanja, da smo sve svete mi proslavili...

I često se sećam reči igumanije Pavle:»Čitaj, čitaj...»Prošlo je sto godina, a upravo nama se ona obratila tim rečima.

M. Sizov

S ruskog prevela: Nataša Ubović

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=525

Октобар 7, 2009

Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Кирил

„Реч пастира“

O Богопознању

Чак и атеиситичка марксистичка идеологија је признавала да је основни филозофски проблем питање о Богу.

Истина, марксизам је формулисао то као питање као, шта је прво настало: материја или свест? И у зависности од одговора на њега, филозофски систем се сматрао било материјалистичким, било идеалистичким.

Тема Бога, без сумње, је главно питање погледа на свет. Можемо рећи, и више од тога: питање о Богу — је главно питање не само филозофије, него и целог живота човека. Од тога, како човек одговори на то питање, зависи много тога: односи са људима, са природом која га окружује, друштвом, државом.

То је заиста фундаментално питање.

И тако, неки људи верују, други не верују. Таква је реалност, над којом се треба дубоко замислити. Неки не верују због тога, што немају развијено религиозно осећање.

Други не могу да верују због тога , што им је природно осећање помрачено, и у свести су се испреплетали добро и зло, лаж и истина. Исто тако, важна је и претпоставка спознаје Бога.

Бог обитава у натчулном свету ван физичког пространства и времена.

А человек је по својој природи закључан у времену и у простору. На тај начин, одговор на питање, може ли човек, одупирући се својим осећајима и разуму, спознати да је то, што се налази иза предела физичког света, очигледно: не, не може. «Као што нико никада није удахнуо у себе сав ваздух, тако ни ум није могао да прими, ни речи нису обухватиле Божију суштину», — каже Свети Григорије Богослов. И многи на основу тога доносе закључке: натчулни свет уопште не постоји. Па ако ја не могу осетити, видети, чути, сместити, измерити, математички проанализирати тај свет, значи, њега једноставно нема. А ако нема натчулног света – логично, нема ни Бога.

Цела историја човечанства је историја Боготражења, јер је главно питање живота, питање о Богу увек мучило људе.

Историја цивилизације даје блиставу слику сличних тражења. Најзначајнија дела уметности: архитектуре, скулптуре, живописа, музике – овако или онако су повезана са тражењем Божанског. На трновитом и изувијаном путу човечанства ка Богу постојало је много препрека, па је често тај пут водио ка лажним боговима.

Добро је познато, да су древни народи поистовећивали Бога са силама природе: гром, муњу, ветар. Други случај — када је човек градио лик божанства, којима је давао своје сопствене особине и квалитете: љубав и гнев, раздражљивост и завист. Баш на тај начин настао је познати грчки Олимп, насељен богољудима.

Слична тражења Бога доводила су до појаве религије, коју можемо назвати правом. Она су настала жељом човека, који хоће ослањајући се на сопствена чула и снаге, да спозна Бога. Али ми смо већ говорили о томе, да је то немогуће, јер Бог обитава у другом, натчулном свету, у који човеку није дато да проникне.Тај свет је недоступан, није потчињен нашем интелекту, ни нашим емоцијама. Али, зар не може тада сам Бог да пређе границу натчулног и физичког света, да би дошао у контакт с човеком? Свето Писмо одговара на то питање потвдно, јер «немогуће човеку могуће је Богу» (Лк. 18. 27).

Бог је на посебан начин дао људима да знају нешто о Њему и самим тим им је помогао да ступе на пут Богопознања. Та вест, коју је Бог саопштио људима о Себи, зове се Божанским Откровењем. Захваљујући Откровењу, људи су способни да спознају Бога у тој мери, у којој је Бог дозволио да открије Себе.

Октобар 21, 2009

Иларион Алфејев

ПРЕД ПЛАШТАНИЦОМ

Завршило се то, ради чега је Бог постао човек, ради чега је Син Божији постао човек: завршила се смрт на Крсту Спаситеља.

У последњим данима свог земаљског живота, Господ је био остављен пред лицима Својих непријатеља, пред лицем страдања и смрти. Испио је до дна ту чашу, која Му је била припремљена, и преживео најстрашније, што може задесити судбину човека – усамљеност и остављеност.
Био је сам у Гетсиманији, јер су ученици заспали чврстим сном. Био је сам на суду првосвештеника, сам на испитивању код Ирода, сам на суду Пилата, јер су се ученици у страху разбежали. Био је сам, када је ишао на Голготу: случајни пролазник Му је помогао а не драги ученик. Био је сам на крсту, сам умирао, остављен од свих.
На крсту Исус је звао Оца свога: „Боже мој! Боже мој! Зашто си ме оставио?“ (Мт. 27:46). У том крику зачула се бол свог човечанства и сваког човека – бол сваког, који осећа , да је сам и остављен од Бога.

Јер страшно је бити остављен од блиских и пријатеља, али је још страшније када ти се чини , да те је Бог оставио, да је непрелазан зид између тебе и Бога и Он као да не чује, не види, не примећује.
Ако патиш због самоће, сети се, како је сам био Спаситељ у последњим данима Свог живота.
Ако су се твоји блиски или твоји ученици окренули од тебе, ако си изложен неистинитој клевети, ако те називају јеретиком и рушитељем предања својих отаца, ако лажно раде против тебе или окривљују за смрт, сети се да је и сам Господ преживео све то.

Ако је тај, који је живео са тобом под једним кровом, причешћивао се из исте чаше, јео твој хлеб, тај, коме си веровао свом снагом своје љубави, с којим си делио своје мисли и осећања, од кога ништа ниси крио и за кога ништа ниси жалио, - ако те је такав човек издао, окренуо се од тебе, сети се, да је и Господ све то преживео.

Ако се твој крст навалио на тебе са таквом тежином, да немаш снаге да га понесеш, и ако твоји блиски неће то с тобом да поделе, буди захвалан и оном, можда и случајном пролазнику, који ће ти помоћида га понесеш барб и неки део пута.

Ако ти се над главом надвила брига богоостављености, и чини ти се, да Бога нема, да се Он окренуо од тебе или те не чује, не брини се, јер је и Христ прошао кроз то искуство – страшно и тешко.
Ако те осуђују и хуле, ударају по лицу и пљују на тебе, закуцавају на крст и уместо воде дају горку жуч, моли се за оне који те разапињу зато, „што не знају шта чине“.
У страху и трепету, ћутећи и благосиљајући, приклањајући се светом гробу Исусовом, захвалимо Господу за то, што је Он био сам, да ми не бисмо били сами, био остављен, да ми не би били остављени, прошао кроз увреде и ругања, клевету и понижење, страдање и смрт, да би ми у сваком нашем страдању осетили – да нисмо сами, него да је Спаситељ – „ са нама до краја века“.

Амин.

http://www.pravmir.ru/pered-plashhanicej/

Превела за Поуке.орг

Оливера Г.

Децембар 12, 2009

Архиепископ Иларион (Алфејев)

Седам порука Спаситеља на Крсту

На Велики Петак

У антифонима, које смо управо чули, говорило се о томе, да су се вода и крв, које су истекле ребра Исусовог, разделиле на четири извора, а та четири извора – то су четири Јевађеља, из којих сазнајемо о животу и смрти Исуса Христа.
И данас, на дан, када се сећамо распећа Господа на крсту, слушамо читања из та четири Јеванђеља, читања, која нам сведоче о последњим сатима, последњим минутама Христовог земаљског живота.
Јеванђелисти су сачували за нас седам порука Спаситеља на крсту.
Прва од тих порука – била је молитва, коју је Господ изговорио, када су војници пробијали Његове руке ексерима, када је био разапињан. И Господ се молио за њих: „Господе, опрости им, јер не знају, шта раде“. У тој молитви, изражена је сва љубав, коју Господ има према људима. Господ воли не само људе који су Му верни, не само људе који испуњавају Његове заповеди, него и своје непријатеље и оне који га разапињу, и све оне, који својим грехом или због незнања, или намерно забијају ексере у Његове руке. Чак и када ми својим гресима наносимо ране Господу, Господ нас и тада воли и моли Свог Оца: „Господе, опрости им, јер они не знају, шта раде“.
Затим из Јеванђеља сазнајемо, како су Га двоје разбојника, који су били разапети поред Њега, вређали. Али изненада, један од разбојника се предомислио. Видео је Исуса који страда, сетио се Његових речи, када је говорио о томе да ће настати Царство, у коме ће Он бити Цар и са вером је рекао Господу: «Господи, помени ме, када дођеш у Царство Твоје». И Господ му је одговорио, и то је друга порука, коју је Господ изговорио на крсту: «Данас ћеш бити са мном у рају». И та порука нас учи томе да ма колико велики био грех човека, ма колико се удаљио од Бога, чак ако је тај човек био разбојник, ако цео свој живот није веровао у Бога и разапињао Га и чинио зло људима, реч покајања, којом се обрати Господу, може му отворити врата Царства Небеског. И ми верујемо, слушајући ту причу, да ма што се догоди са нама, Господ ће увек бити спреман да нам опрости, Господ ће увек бити спреман да нам отвори врата Царства Небеског, ако Му приступимо са вером, покајањем и љубављу.
Трећа порука, коју су нам пренели јеванђелисти су речи Исуса Христа - Његово обраћање мајци и Његовом омиљеном ученику – апостолу и јеванђелисти Јовану Богослову. Крај Исусовог крста стајала је Мајка Његова, и видевши Је, Господ је рекао: „Жено! Ето ти сина!“. А Јовану је рекао: „Ено ти Мајке“. Тим речима Господ је не само поверио Мајку Своју на старање Свом омињеном ученику и није само поверио Свог ученика на старање Својој Пречистој Мајци, него је поверио и све нас љубави и заштитништву Пресветој Богородици. Сећајући се данас Господа на крсту, сећамо се и Богородице крај Исусовог крста, Богородице која је родила Сина Божијег, Која је заједно са Њим прошла сва страдања и Која је стајала крај Исусовог крста док јој се „цепала утроба“.
Господ нас је предао Њеном заштитништву, све нас – верне и неверне Своје синове и кћери.
Из Јеванђеља сазнајемо, да је Господ када је био на крсту, позвао Свога Оца: «Боже Мој, Боже Мој, зашто си Ме оставио? У тим речима осећала се сва туга богоостављености, коју је Господ искусио на крсту. Никада, ни на један тренутак, Господ није био остављен од стране Свога Оца, никада, ни на један тренутак, Божанство Христово није се раздвојило од Његовог Човечијег. Али да би могао да прође путем страдања, морао је да претрпи не само понижавање и увреде, предавање и одрицање од Њега. Морао је да претрпи и најстрашније страдање које може задесити човекову судбину - осећај богоостављености, оно осећање, које преплави човека када му се чини да Бога нема или да Он не чује Његове молитве или да га је оставио. И Господ је морао да прође кроз то, да би постао један од нас, због тога, да би се и ми у тренуцима када нам се чини да нас је Бог оставио могли сетити да је и он прошао кроз ту муку.
Господ је на крсту завапио: „Жедан сам!“. Та реч Господа сведочи о томе, да је преживљавао муке на крсту реално, тако као их проживљава сваки човек. Био је разапет и то је била страшна и мученичка смрт, смрт, која је наступала полако од губитка крви и од жеђи. Али Господ је био жедан не само воде, материјалне, Господ је пре свега био жедан спасења људи. Он је био жедан, да би та Његова страдања дотакла наше срце, да би се и сво човечанство одазвало на ту Његову тугу, на ту Његову молитву за све нас и оне који су Га разапели. Господ је жедан нашег спасења, и баш због тога Господ је пошао на крст, да би свакога од спасао, да би свакоме од нас, као и благоразумном разбојнику отворио врата Царства Небеског.
Када се приближио час смрти Господа, Он је рекао: „Свршило се“. Та реч је значила да је дошао крај његовом земаљском подвигу. То, кроз шта је требао да прође, завршило се, завршило се Његово Земаљско страдање, наступала је Његова Небеска слава. Господ је био разапет зато што је то било неопходно, тако је било предсказано. А то је било неопходно за наше спасење. Када је Господ рекао: „Свршило се“, – то значи да се наше спасење свршило, то значи да су се врата раја отворила за свакога од нас, и у том смислу и за оне, који су се налазили у аду. Јер одмах после своје смрти Господ је сишао у ад.
И, на крају, последње речи, које је Господ изговорио на крсту, биле су упућене Његовом Небеском Оцу. Рекао је: „Оче, у руке Твоје предајем Дух Мој“. Морамо се замислити над тим, кроз шта је прошао Господ и са каквим осећањима је изговорио те речи. Још пред своје страдање на крсту, молио се Оцу и говорио: „Оче, да ли је могуће да Ме обиђе чаша ова? „ Али, та чаша није Га мимоишла. Господ, Бог Отац, није одговорио на тај вапај, зато што је тако морао да пострада. И када се Господ обраћао на крсту: „Боже Мој, зашто си ме оставио?“, то је био крик туге због раздвојености од Оца. Али Господ је умро измирен са Својим Оцем, умро је са поверењем према Њему. Умро је са осећањем да се завршило то што је био дужан да уради. Умро је, не са осећањем богоостављености, него са осећањем присуства Оца, умро је с поверењем у Њега. У Његовим речима није било прекора, него једино бесконачна љубав и бесконачно поверење. Обратио се Оцу тако, као што се дете обраћа својим родитељима: “Оче, у руке Твоје предајем Дух Мој“. То су биле речи са којима је Господ испустио Дух.
Сећајући се свих тих догађаја, сећајући се смрти Господа Исуса Христа на крсту, схватићемо да је Господ близак свакоме од нас, да нам је близак као што је био близак благоразумном разбојнику, да нас воли исто, као што је волео све људе, који су тада били са Њим: и Мајку Своју, и ученике Своје, и војнике, који су Га разапињали, –све, без обзира на њихов лични однос према Њему. Сећаћемо се, да ма шта нам се догоди, ма колико смо били далеко од Бога, Господ ће нам увек бити близак. Ма колико далеко ми одсупили од Његових заповеди, Господ ће нас увек волети. И чак ако бисмо Га оставили, Он никада неће оставити нас. Управо због тога је Он пошао на крст.
2001
21. априла, 2008.
http://www.pravmir.ru/

Превела за Поуке.орг

Оливера Г.

Јануар 21, 2010

"Летопис почетка"

ђакон Данило Сисојев

Издательство Сретенского монастыря, 1999 г.

Увод

"Кад вам казах оно што је земаљско па не верујете,

- како ћете вјеровати ако вам кажем оно што је небеско?"

(Јн. 3, 12)

У наше време између православних богослова популарна је хипотеза, која потврђује "богочовечност" Светог Писма. У складу са тим мишљењем, како тврде, заснованом на халкидонском догмату, у Библији треба разликовати Божански и човечански елеменат. На први елеменат се односи догматски и морални садржај Откровења, а све остало се објашњава људским фактором. Према тој беспоговорној тврдњи, по њиховом мишљењу, произилази, да Свето Писмо може бити у заблуди у свом историјском и научном делу, што уоште није логично.

Сагласно са догматом IV Васељенског Сабора људска природа је јединствена са Божијом не само несливено и постојано, него и неодвојиво и нераздељиво. У Христу не постоји супротстављање између природа и Његова људска воља је непогрешива из разлога ипостасног сједињења две природе.

Значи, полазећи од халкидонског догмата, не може се признати могућност грешака у Светом Писму ни по питањима науке, ни по питањима историје. Човек уопште није лажљивац по природи и незнање му је својствено само по својевољној одлуци и према томе аутентичност људског елемента у Светом Писму не означава присутност заблуде.

Овде је у питању логичка грешка, која замењује схватања греха и човека.

Та хипотеза, која је гурнута је у први план са циљем да отера Откровење у приче, коју пропагира антихришћанска наука, нема никаквог смисла, јер она не задовољава потребе ни богословља ни богоборства, које тежи уништавању Цркве. Она нема заснованост ни у самом Светом Писму, ни у Светим Оцима и због свега тога мора бити остављена.

Јануар 29, 2010

"Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности" (2 Тим. 3,16) - пише Свети Апостол Павле, не дајући нам власт да прекрајамо живу Божију Реч.

"Јер никада - додаје Свети Апостол Петар - пророштво не настаде човјечијом вољом, него покретани Духом Светим говораше свети Божији људи", (2 Пет. 1, 21). Према томе све је у Светом Писму истинито, трајно и несумљиво, нема ни сенке лажи или грешке, како је сведочио Сам Аутор Библије, рекавши:

"Лакше је небу и земљи проћи неголи једној цртици из Закона пропасти" (Лк. 16, 17).

Задатак при писању овог дела је покушај да се потврдимо чињенице да права наука потврђује Православно учење и кроз то да помогнемо православним хришћанима да у својим срцима сједине две различите сфере живота, растрзане модерном псеудо митологијом, која дели веру од знања, Бога од стварања, теравши Цркву у далеки крај свести.

При тумачењу делова Светог Писма трудићемо се, као прво да се држимо учења и тумачења Светих Отаца а затим да користимо научне и историјске чињенице у складу са потребама 19-ог правила Трулског Сабора (VI Васељенског - како се уобичајено, мада не и тачно назива):

"Све су речи Божије чисте; Он је штит онима који се уздају у Њ.Ништа не додај к речима Његовим, да те не укори и не нађеш се лажа." (Притч. 30, 5-6)

Фебруар 3, 2010

Патријарх московски и све Русије Кирил

Однос између људских права верско-културних традиција

Чини ми се да овај реферат треба отпочети од питања: може ли јавна сфера бити неутрална у односу на вредносне оријентације? Под јавном сфером подразумеваћу делатност државних институција, друштвених група или појединаца која врши утицај на целокупно друштво или на његов део. Ова дефиниција претпоставља да јавни простор не може бити неутралан, будући да се свака активност планира и реализује полазећи од одређених идеја и циљева. Тако, закони или политички курс не могу а да не узимају у обзир вредности које постоје у друштву. Утолико пре развој културе, образовања и науке зависе од вредносних оријентација.

Проверу стабилности сваког савременог друштва представља његова способност за живот у условима интеракције многих вредносних система. Зато постоји јасна и веома важна дефиниција места и улоге сваког мање или више релевантног система вредности у јавном простору. То је неопходно за стабилност у друштву, јер јавни простор располаже средствима, између осталог, и принудног деловања на људе. Шта подразумевам под тим принудним деловањем? У својој законодавној и политичкој делатности држава установљује санкције за неиспуњавање ових или оних норми. У сфери средстава јавног информисања или образовања користе се методе пропаганде и агитације разрађене на основу психолошких законитости. Неопходно је рећи да је деловање на људе посредством средстава јавног информисања и образовања најчешће везано за некакво прихватање стандарда, мишљења и понашања, као и за појам моде. Мода је стандард понашања, и нико не може казати да мода, стандарди мишљења и понашања ничу стихијски. Апсолутно је очигледно да се све то формира под утицајем, између осталог, и средстава масовног информисања, која данас врше огроман утицај на друштво. Та средства нуде извесне стандарде понашања и у складу са њима васпитавају младу генерацију. Власт над умовима људи није примитивна, као што је то било у доба Совјетског Савеза, када је једно забрањивано, а друго допуштано, и када су људи осећали неслободу. Човеком је могуће управљати не изазивајући у њему осећање протеста, нудећи му у шареном пакпапиру савремене културе стандарде понашања и виђења света. Тада ће он сам управљати својим осећањима и својим поступцима, већ у складу са системом који му се нуди.

КОНТРОЛА НАД ПОЈЕДИНЦЕМ

Усавршавање техничких средстава детекције постепено води јачању контроле над животом појединца. У тим условима наметање већини вредности којих се придржава уска група људи може довести до катастрофе. Излаз сагледавамо у томе да друштво мудро дефинише који вредносни системи могу бити присутни у јавној, а који остају искључиво у приватној сфери.

Своју тезу желео бих да илуструјем конкретним примером. У јануару прошле године Европски парламент прихватио је Резолуцију о хомофобији у Европи. Између осталог, у члану петом овог документа земље чланице Европске Уније позивају се на борбу са хомофобијом у школама, на универзитетима, у средствима јавног информисања, као и уз употребу административних, правних и законодавних средстава. Оваква пракса је већ довела до тога да у јавној сфери извесних земаља људи не могу исказати негативан однос према хомосексуалности. Због тога им може бити ускраћена политичка функција, као што је то било у случају са Бутиљонеом, или могу бити лишени слободе, попут пастора Грина у Шведској. Познати су нам и други примери када су људи били излагани притиску због својих погледа на хомосексуалност као на греховну појаву. У оваквим ситуацијама вредносни погледи мањине намећу се већини управо путем јавног простора. Било би исправно оставити слободу избора облика полног живота у приватној сфери, али се у јавном простору норма таквих полних односа не може пропагирати као природна, будући да се већина људи са тим не слаже.

ДИКТАТУРА ЉУДСКИХ ПРАВА

Треба бити свестан да данас многи представници западног света уочавају овај и многе сличне проблеме. На пример, постоје случајеви када се под притиском мањине са јавних места и из установа уклањају божићне јелке, распећа, а из традиционалних честитки које државни функционери упућују поводом хришћанских празника изостављају се сами називи тих празника. Постоји мноштво примера када ставови верских организација бивају игнорисани приликом доношења важних одлука које се тичу интереса читавог друштва. По правилу, представници Запада тврде да се решење ових проблема може постићи искључиво уз помоћ људских права. При томе, људским правима се не додају никакве друге вредности. После 1991. године ми, грађани Русије и других земаља Савеза независних држава добили смо могућност не само да посматрамо примену људских права у земљама Запада, него и да стичемо властито искуство у њиховој реализацији. Наше искуство показује да се напред побројани проблеми не решавају, већ се, напротив, продубљују уколико људска права у друштву постану једина вредност.

Наиме, ако људска права сматрамо једином вредношћу у друштву, она прелазе у диктатуру, као што сам показао на примеру захтева сексуалних мањина. Међутим, то ниуколико не значи да наше искуство начелно одбацује људска права. Напротив, ми сматрамо да механизам људских права мора бити стимулисан и развијан, пошто он помаже изградњи коректних односа између државе и друштва, између човека и човека. Он ограничава свемоћ државне машинерије, а поред тога свакоме сугерира уважавање друге личности. Прошле године Сверуски народни сабор прихватио је Декларацију о достојанству и правима човека. У њој се говори о неопходности да се развија делатност везана за заштиту људских права, уз обраћање пажње на проблеме и потребе обичних људи. „Спремни смо на сарадњу са државом, са свим добронамерним чиниоцима у сфери обезбеђивања људских права. Посебне сфере овакве сарадње морају постати очување права нација и етничких група на њихову религију, језик, културу, заштита слободе вероисповести и права верника на властити начин живота, супротстављање криминалном деловању на националној и верској основи, одбрана појединца од самовоље власти и послодаваца, брига о правима војних службеника, заштита дечијих права, старање за људе који се налазе на местима издржавања затворских казни и у социјалним установама, заштита жртава деструктивних секти, недопуштање тоталне контроле над приватним животом и убеђењима појединца, супротстављање увлачењу људи у криминал, корупцију, трговину робљем, проституцију, наркоманију и игроманију“.

Међутим, ми разумемо да људска права могу бити ефикасна једино уколико се у друштву подржавају и друге вредности које имају не мањи значај за већину чланова друштва. У већ помињаној Декларацији Сверуског народног сабора у вези са овим констатује се следеће: „Постоје вредности које нису испод људских права. То су вредности попут вере, моралности, светиње, отаџбине. Када те вредности и остваривање људских права доспеју у колизију, друштво, држава и закон дужни су да их хармонизују. Не смеју се дозволити ситуације у којима би остваривање људских права гушило веру и моралну традицију, доводило до вређања верских и националних осећања, изругивања светињама достојим поштовања и угрожавало егзистенцију отаџбине“.

По нашем мишљењу, људска права као безусловна вредност морају се усаглашавати са другим, не мање значајним вредностима: духовношћу, моралношћу, љубављу према отаџбини. Та идеја била је присутна још у Универзалној декларацији о људским правима, али је касније изашла из видног поља политичара. Тако, у чл. 29, став 2. поменуте Декларације говори се: „При остваривању својих права и слобода сваки човек може бити изложен једино оним ограничењима која установљује закон, искључиво у циљу обезбеђивања адекватног признања и поштовања права и слобода других и задовољавања оправданих захтева морала, друштвеног поретка и опште добробити у демократском друштву“. На тај начин, у Универзалној декларацији присутна је идеја да људска права не могу представљати апсолутно мерило, већ да се она морају усаглашавати са низом других вредности.

Нашу тезу о другим вредностима не треба схватати као позивање државе или друштва на самовољу у односу на појединца. Напротив, то је апел за узимање у обзир у државном и друштвеном животу онога што покреће живот већине људи. Према томе, у јавној сфери не треба да се појављује ништа што би се оправдавало људским правима, а што не би узимало у обзир ове вредности. Наравно, немогуће је постићи консензус у вредносној сфери апсолутно са свим друштвеним чиниоцима, али се он може постићи са већим делом друштва. Зато се политички значај дискусије о људским правима коју је отпочела Руска православна црква, не своди на жељу да се људска права уклоне из друштвеног живота, него се састоји у стремљењу ка напретку у постизању реалне демократије не само у Русији него и у свету. Реална демократија значи чути и следити глас већине грађана, пре свега у погледу вредности.

Са руског превела др Ксенија Кончаревић

Извор: Православље (новине СПЦ)

Фебруар 7, 2010

Јуриј Максимов

Припреме за Свето Причешће

Превод: Антонина Пантелић, Број 993-994, "Православље"

Да ли је у Византији V века заиста прекинута пракса честог причешћивања? Да бисмо доказали неодрживост таквог гледишта, довољно је да погледамо оно што пишу византијски Свети Оци у познијим временима.

Сагласно уставима преподобног Теодора Студита (+826), „ако се неко не причести на дан Литургије, дужан је да наведе разлог, а ако га не наведе, онда треба до пости до увече и да начини 50 поклона... Било да је монах или мирјанин, ако се не налази под епитимијом а услед свога немара 40 дана не приступи Причешћу, мора бити на годину дана одлучен (одвојен) од Цркве (Дела преподобног оца нашег Теодора Студита у руском преводу, СПб. 1908, т. 2, с. 850, 852). Да би се стално причешћивао, сам преп. Теодор Студит је свакодневно служио св. Литургију, па чак и онда кад је био заточен.

Што се тиче свакодневног причешћивања, преподобни Симеон Нови Богослов (+1021) је писао: „Онај који не открива свакодневно тајне свога срца и ко не приноси долично покајање због онога што је починио у незнању, ко не корача свагда плачући и јадикујући и ко не брине о ономе о чему смо претходно говорили, тај је уистину недостојан (свакодневног причешћивања). Онај, пак, који све то чини и живот проводи у уздасима и сузама, веома је достојан да буде причасник божанских Тајни, и не само на празник, него и свакодневно, па чак - мада то и смело говорим - од самог почетка свог покајања и обраћања“ (Цит. по Димитрије Галкин, свештеник. Исповест и Свето Причешће).

Свети Симеон Солунски (+1428) говорио је: „Божанствена Литургија - то је служба чији је циљ свештенодејствовање над самим пресветим Телом Христовим и Његовом Крвљу, да би они, ради причешћивања, били дати свима вернима. Њен циљ се, као такве, и састоји само у причешћивању... Онај који има довољно снаге и пажње, нека такав приступа Причешћу Христовом и чешће, па чак, ако је могуће, и сваке недеље, посебно ако су то људи престарели и слаби, јер је у овом општењу - наш живот и снага“ (П. Г. Т. 150. Цолл. 460 Б.).

На тај начин, јасно је да се пракса честог причешћивања свагда и у све векове сачувала у Цркви, а не само у апостолским и првим хришћанским временима, као што покушавају да нас убеде неки од учесника дискусије о честом причешћивању.

Наравно, не смемо падати у другу крајност и тврдити да су се тобоже сви православни хришћани у Византији и у Русији причешћивали сваке недеље. Опоненти су заиста у праву када кажу да је у Русији, у древним временима, постојала пракса ретког причешћивања мирјана. И не само у Русији, него и у Византији. Посредством житија преподобномученика Епиктета, до нас су, још из предвизантијских времена, из ИИИ века, дошли подаци о хришћанима који су се ретко причешћивали. Пракса ретког причешћивања веома је стара, подједнако као и пракса ретког посећивања храма или ретког општења са Богом посредством молитве, само што се то некада није именовало неутралном речју „пракса“, него конкретнијим речима као што су „лењост“, „духовна слабост“ и сличним.

ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН КАСИЈАН

У вези с таквом „праксом“, још је у В веку преподобни Јован Касијан (+435) писао: „Не би требало да се клонимо Причешћа Господњег зато што себе сматрамо грешницима. Напротив, требало би да му још више и са већом жељом приступамо ради исцелења душе и очишћења духа, али са таквим смирењем духа и вером, да бисмо, сматрајући себе недостојнима примања такве благодати, још више желели исцелење за наше ране. Са смирењем срца, по којем верујемо и исповедамо да се никада не можемо достојно приближити Светим Тајнама, сваке недеље примаћемо их ради исцелења наших болести, уместо да, гордећи се испразним убеђењем верујемо да смо, после годину дана, достојни да их примимо“ (Списи преподобног оца Касијана Римљанина, М., 1882, с. 605).

У познијим временима, преподобни Никодим Светогорац (+1809) и свети Макарије Коринтски (+1805) написали су посебно дело против идеологије и „праксе прекомерно ретког причешћивања“ - Душекорисна књига о непрестаном причешћивању Светим Христовом Тајнама. У њој је сабрано мноштво изрека великих древних светитеља о користи од честог причешћивања и ту је, између осталог, речено: „Ах, браћо моја, ако бисмо бар једном духовним очима своје душе видели каквих се узвишених и великих добара лишавамо зато што се не причешћујемо непрестано, тада бисмо, наравно, уложили све своје снаге да се припремимо и причестимо, ако би било могуће, и свакога дана“.

ДУШЕКОРИСНА КЊИГА

У дискусији противника честог причешћивања чула се и тврдња о томе да наводно „основу ове књиге чини трактат католичког писца Мигела де Молина (1640-1696)“. Да бисмо ово разјаснили, обратио сам се преводиоцу књиге на руски језик, игуману Симеону (Гагатику) из ахтирског Свето-Тројицког манастира. Сматрам да је неопходно да наведем његов исцрпни одговор:

„Мигел де Молинос (а не Молино) издао је 1673. г. у Риму Кратки трактат о свакодневном причешћивању. Д. Стиернон у речничком пасусу посвећеном преподобном Никодиму (у католичком Речнику духовности...) једноставно указује на постојање таквог трактата, говорећи да питање о томе да ли је он на неки начин везан за Душекорисну књигу... захтева дубље проучавање и описује саму Душекорисну књигу... као оригинално дело светих Макарија и Никодима, иако су за полазиште имали књигу Неофита Кавсокаливијског, издату 1777. године. Међутим, И. Читерио, најбољи савремени истраживач стваралаштва преподобног Никодима Светогорца, иако долази са Запада, урадио је значајну упоредну анализу Духовних вежби и Невидљиве битке у њиховој италијанској и Никодимовој верзији, при чему уопште не помиње Молиносов трактат када говори о Душекорисној књизи... Овај Трактат је - савет за често причешћивање, а Неофитова књига - нешто сасвим друго: дијалектички конструисано побијање тезе противника честог причешћивања, тезе која је изложена управо у Грчкој, управо на Светој Гори и управо у Неофитово време! Књига се ослања на канонско право и светоотачке списе и, уопштено, ни по чему није слична књизи Шпанца-квијетисте, док Душекорисна књига - поготово не личи на њу. Напомињем и то да ни преподобни Никодим, ни свети Макарије, нису читали ни на италијанском, ни на шпанском језику, и да су западне књиге у њиховој преради - увек новогрчке верзије, које је свети Макарије проналазио у билблиотеци на Патмосу, док Молиносове књиге на новогрчком, колико је мени познато, не постоје. У сваком случају, на питање: ‘Да ли је Молиносов трактат био основа за Душекорисну књигу’, са научне тачке гледишта требало би одлучно одговорити: не.

Овоме бих желео да додам да свети Никодим и Макарије у датој књизи мало тога говоре сами од себе; Душекорисна књига је превасходно антологија светоотачких текстова о причешћивању. Ова књига је истински цонсенсус патрум по датом питању. Православац се не може колебати у погледу тога коме ће веровати - Светим Оцима или једноставно оцима (или, пак, мирјанима). Уколико ти оци (или мирјани) противурече Светим Оцима (и то у ономе у чему су они сасвим сагласни), на чему онда заснивају своје мишљење? Само на једном - на вери у сопствену исправност. Шта ће одабрати православац, коме да верује - светима или самоуверенима? Мислим да је то реторичко питање“.

У својству једнога од аргумената против честог причешћивања противници истичу и то да, при таквом причешћивању, трпи скраћења оно што чини њихову представу о припремама за Св. Причешће а које се, према њиховом мишљењу, састоје у томе што ћемо постити током читаве недеље, прочитати мноштво канона и акатиста, исповедити се и присуствовати вечерњем богослужењу уочи дана када се причешћујемо.

О овом приговору већ је доста тога речено у поменутом чланку свештеника Данила Сисојева, али бих желео нешто да додам и то управо на основу онога, што су о томе писали руски светитељи.

У Катихизису који је саставио Св. митрополит Филарет (Дроздов), а који представља символичну књигу Руске Православне цркве, разматра се и питање о припреми за Св. Причешће, али при том није указано нити на обавезних недељу дана поста, нити на обавезан обим текстова које ћемо прочитати уочи самог причешћивања.

„Сваки који жели да приступи тајни Св. Причешћа дужан је да испита (открије) пред Богом своју савест и да је очисти покајањем због грехова, чему помажу пост и молитва“.

Као што се види из ових речи, главна и једина припрема душе православног хришћанина пред причешћивање Светим Тајнама састоји се у покајању, док су пост и молитва средства која ће душу довести у то стање, а не нешто што је само по себи довољно. Нажалост, у време разматрања питања о припреми за Св. Причешће, често се јавља осећање да се средства мешају са циљем. У ствари, чак ни савесно испуњење свих наведених захтева - читања канона и акатиста, једнонедељног поста и осталог - само по себи уопште не гарантује да ће после тога човек аутоматски постати достојан причешћивања. Напротив, Свети Оци указују да скраћење или промена средстава у припреми за Св. Причешће уопште не значе да човек аутоматски постаје неко ко се „причећује на осуду“.

Услед тога, главна припрема уопште се не састоји у читању одређеног броја текстова или у томе што ћемо на недељу дана из својих оброка избацити јела припремљена са месом, млеком или јајима. Ево шта преподобни Амвросије Оптински каже о истинским захтевима припреме за Св. Причешће:

„Ако се с вером неосуђено причешћујемо Тајном Крви и Тела Христових, онда све замке наших душевних непријатеља, који нам досађују, остају неделотворне и узалудне. Неосуђено се причешћујемо онда, кад овој Тајни приступамо, као прво, са искреним и скрушеним покајањем и исповедањем својих грехова, као и са чврстом решеношћу да им се више не враћамо; као друго, ако приступамо без злопамћења, помиривши се у срцу са свима који су нас ожалостили“ (Писма монасима, 20).

Навешћемо и друге исказе светитеља Руске Православне Цркве везане за ово питање.

Преподобни Серафим Саровски овако је говорио свом ученику који није одлучио да се причести, јер није испунио сва наведена правила за припрему: „Чак и ако бисмо океан напунили својим сузама, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што Он бесплатно излива на нас, хранећи нас Својим пречистим Телом и Крвљу, који нас перу, очишћују, оживотворавају и васкрсавају. Према томе, приступи без сумње и не збуњуј се, само веруј да су то истинити Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа, који нам се дају ради исцелења свих наших грехова“ („Радости моја“, 2).

Свети Теофан Затворник: „Свето Причешће не пројављује своју силу због наше достојности, него услед доброте Божије. Спремност за достојно причешћивање - састоји се у исповедању грехова, са тврдом решеношћу да не поклекнемо пред грехом и да не пропустимо да учинимо ниједно добро за које нам се укаже прилика“ (Писма, И, 189).

„Ви можете да се причестите. Садашњи недостатак поста надокнадите тиме што ћете постити касније, а превасходно унутрашњим осећањима скрушености и чежње за Господом“ (Писма, ИВ. 662).

„Увек можемо да се причестимо кад нам је савест чиста и мирна. И Господ свагда милостиво прима такве, када Му приступају“ (Писма В. 829).

Преподобни Макарије Оптински: „Тражи од Њега помоћ да поништи непријатељске замке, а удаљити себе током дужег времена од причешћивања живототворним Тајнама, веома је штетно. Макар три дана припреми се са смирењем и Бог ће можда дати мир, а где је смирење - тамо је и милост Божија (Писма, 212).

Праведни Јован Кронштатски: „Неки полажу све своје благостање и исправност пред Богом у читање прописаних молитава, не обраћајући пажњу на спремност срца за Бога, на своје унутрашње поправљање. Тако, на пример, многи читају правило пред Св. Причешће. Међутим, најпре би требало обратити пажњу на поправљање и спремност срца за примање Светих Тајни; ако ти је, по милости Божијој, срце право у утроби твојој, ако је спремно да сусретне Женика, нека је слава Богу, чак и ако ниси успео да прочиташ све молитве. Царство Божије није у речи, него у сили (1. Кор. 4; 20). Добро је ако смо у свему послушни Мајци Цркви, али са разборитошћу, и ако је могуће да се прими дуготрајна молитва - нека буде примљена. Међутим, не могу сви примити речи ове (в. Мт. 19; 11); ако је дуготрајна молитва неспојива с плаховитошћу духа, онда је боље сатворити кратку, али усрдну молитву. Сети се да је цариника оправдала једна реч, изговорена од усрдног срца. Бог не гледа на мноштво речи, него на расположење срца. Најважнији су - жива вера и топлина покајања због грехова“ („Мој живот у Христу“, ИИ; 10).

Све то, наравно, не значи да пост и молитва као средства нису потребни. Не, они су добри и у оним минималним размерама које је Црква установила: евхаристијски пост од поноћи и последовање за Св. Причешће, док за поједине људе могу бити корисни и у максималним варијантама које постоје у народу, када се на оне захтеве, на које указује Црква, додају и различити канони и акатисти, а такође и вишедневни пост. Све то би требало да одреди сам хришћанин, под руковођењем свог духовника.

Сасвим је сигурно да би као добру и корисну требало прихватити традицију Руске цркве о обавезном исповедању пред Св. Причешће и да би требало настојати да се она и сачува; оне компликације, које изазива њена реализација у многољудним парохијама, не би требало посматрати као повод за укидање тако корисне традиције, него као повод да се пронађе решење за њено оптимално извршење.

Такође желим да напоменем да свештеник нема право да одлучи (одвоји) човека од Светог Причешћа на основу тога што му се чини да се он причешћује „исувише често“. Свештеник који тако поступа чини канонски прекршај. Нигде у канонима Цркве не постоји забрана за често причешћивање, као што не постоји ни указивање на то да не би требало допустити да приступе Причешћу они, који желе да се причешћују чешће него два пута месечно. Због тога свештеници, који се одваже на такав поступак, подлежу дејству доленаведених канона.

Правило светог Григорија, епископа акраганског, гласи: „Свим епископима и свештеницима забрањује се да било кога одлуче од Св. Причешћа све дотле, док не буде откривена кривица због које црквена правила налажу да човек буде одлучен од њега. Ако неко, не узимајући то у обзир, одлучи некога од Св. Причешћа, тај који је неправедно одлучио нека буде одлучен од стране епископа којем се потчињава, и то на онолико година, на колико епископ сматра да је потребно“.

То исто каже и св. Василије Велики: „Епископ или свештеник који било кога одлучи од Св. Причешћа без одређеног разлога, нека сам буде лишен Св. Причешћа онолико времена, колико одлучи епископ којем је потчињен“.

О нужности очувања ових канона сведоче и светитељи Руске Православне цркве, а посебно свети Јосиф Волоцки, који у 12. глави свог „Просветитеља“ и наводи поменуте цитате.

На основу свега што је претходно изложено, требало би признати да изјаве о томе да се Руска Православна црква наводно свагда придржавала искључиво праксе ретког причешћивања мирјана и монаха, да је, тобоже, у Византији још од В века ишчезла пракса честог причешћивања мирјана и, најзад, да су руски светитељи, наводно, иступали против честог причешћивања мирјана - не одговара стварности.

Према нашем мишљењу, наведена светоотачка сведочења више су него довољна да непристрасни читалац створи своје мишљење о томе како су заправо на питање о учесталости причешћивања гледали Свети Оци, како они древни, тако и нови.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/993-994/tekst/pripreme-za-sveto-pricesce/

Дража · Фебруар 13, 2010

”Париско” богословље и неообновљенство

Свештеник Данил Сисојев

"Има ли што за што би ко рекао: Види, то је ново? Већ је било за вијекова који су били прије нас" (Књига Проповедникова 1,10). Ових тужних речи премудрог Соломона невољно се сетимо када посматрамо полемику која се развила око делатности необновљенаца. Не једном сам долазио у ситуацију да се сукобљавам с људима који су страдали од обновљенске јереси, и морам да приметим да већина стрела, одапетих у правцу свештеника Кочеткова и гласника ”обновљеног Православља с људским лицем”, не достиже свој циљ, јер “стрелци” не нишане само срце те јереси.

Негодовање православне јавности усмерено је или на руски језик богослужења или на изгнање из храмова оних који се не причешћују, или на наглашени елитизам или екуменизам тих заједница. Но, при томе практично неопажена остаје такозвана ”париска” позадина ове појаве, односно, утицај ”париске школе богословља”. На пример, на познатој конференцији ”Јединство Цркве”, одржаној 1994. године, представници Свето-Тихоновског богословског института упорно су покушавали да разграниче кочетковштину од учења отаца Шмемана и Афанасјева - тих стубова “православног” модернизма. Свештенику Г. Кочеткову указали су ”част” да је створио некакво сопствено учење, и тако подгревали његове амбиције да постане самозвани пророк.

Заиста, у неким ситницама идеје руских неообновљенаца и њихова пракса разликују се од рецепата прописаних у ”париској школи богословља”. Али то је само последица земаљског несавршенства, које не допушта (на нашу срећу!) да се те идеје оживотворе у свој својој лепоти. Међутим, суштина и западног и руског црквеног модернизма је иста: одбацивање светоотачког Предања у свој његовој пуноћи. И као последица - одбацивање савременог устројства Цркве – или као застарелог, или као одвојеног од апостолских извора. "По плодовима њиховим познаћете их. Зар се грожђе бере с трња или смокве са чкаља? Тако свако добро дрво рађа добре плодове, а рђаво дрво доноси рђаве плодове. Не може добро дрво донети рђаве плодове, нити рђаво дрво донети добре плодове." (Мт. 7, 16-18) . Овај критеријум, дат од Спаситеља, руши све покушаје да се оправдају "парижани", то јест, плодови црквеног модернизма.

На основу мојих разговора са кочетковцима (како бившим тако и садашњим), дужан сам да посведочим да у њиховом размишљању практично нема места за светоотачко хришћанство. На месту богомудрих Отаца Цркве налазе се оци А. Шмеман, Н. Афанасјев, А. Мењ, и наравно, “велики катихизатор, пророк и учитељ” свештеник Кочетков.

Овај покрет има посебну догматику, из које проистиче посебна литургијска пракса и посебан морал, све веома далеко од православног.

Навешћу неколико примера. Обичај истеривања из храма оних који се не причешћују потиче од идеје оца Шмемана (видети његову књигу ”Евхаристија. Тајинство Царства Божијег”) и за своју догматску основу има протестантско учење о свеопштем свештенству мирјана и, као логичну последицу, учење о њиховом саслуживању свештенику, који је само предстојатељ а не и савршитељ тајинства. Наравно, при таквом поимању Евхаристије на литургији нема места за непричешћивање мирјана, јер у Православној Цркви јереј који служи не може да не приступи светој Чаши. Међутим, ако је овакав став исправан, зашто апостол Павле не назива “управитељима Божијих тајни” (1 Кор. 4, 1) читаву Цркву, већ само Апостоле. Када је Христос установио Тајну Свога Тела и Крви, речи "Ово чините за мој спомен" (Лк. 22, 19) упућене су само дванаесторици, а не свим вернима. Не народ, не свештеник сам по себи, већ је Сам Господ Исус Христос савршитељ свих тајни кроз Своје Апостоле и њихове прејемнике – епископе и презвитере, који нису творци већ раздаваоци благодати. Стога и сваки свештеник чита на литургији: "И оспособи ме силом Твога Светог Духа, да обучен у благодат свештенства, предстанем овом светом Престолу твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело Твоје и пречасну Крв… јер си Ти који приноси и који се приноси: који прима и који се раздаје, Христе Боже наш” (Молитва Херувимске песме). Мирјани не поседују благодат свештенства и према томе не могу саслуживати јереју. "Царско свештенство" (1 Пет. 2, 9) мирјана своди се на дужност да "своја телеса принесу на живу, свету, богоугодну жртву, да то буде њихова умна служба Богу" (Рим. 12, 1), а не на саслуживање епископу или свештенику.

Зато и може бити у Цркви ред кајућих - "купностоящих", који су имали право да стоје заједно са вернима све време, али не и да се причешћују светим Тајнама. О тој пракси говорио је светитељ из 3. века, Григорије Чудотворац (12 правило).

Други пример модернистичког богословља јесте учење о. Н. Афанасјева о једнакости чина презвитера и епископа по власти и благодати (видети његову књигу ”Црква Духа Светога”). Често се православни чуде: " Зашто свештеник Кочетков не слуша свог Патријарха? Зашто он и чланови његове заједнице тако лако суде, у чему је Свјатејши у праву а у чему није? Како кочетковци могу стварати паралелне православне парохије по читавој земљи?" Одговор је једноставан. Обновљенци сматрају себе архијерејима. Ово мишљење о. Н. Афанасјева (позајмљено из протестантских псеудоучења) одбачено је у прошлом веку од стране великог историчара Цркве професора В. В. Болотова: "Степен епископа догматски претходи степену презвитера и самим тим не може бити његов историјски дериват. Свако историјско казивање о древним презвитерима-епископима као о презвитерима у строгом смислу речи, нужно је сматрати несагласним с основним догматским становиштем Васељенске Цркве” (Лекције из историје Древне Цркве. М., 1994. Т. 2. стр. 486). Сама суштина обновљенског појма заједнице – узгред речено, настала из става оца Н. Афанасјева - јесте да од 1-11 века таквог сазнања и такве појаве као што је Васељенска Црква није било, већ је постојала само Црква као евхаристијско сабрање, које је самим тим било себи довољно и коме нису биле потребне везе с другим Црквама.

Изненађујуће је, како се може сматрати православним свештеником онај који учествује у тој јереси, ако он на свакој литургији сведочи: "Верујем... у саборну (католичанску) Цркву". Ово лажно учење је такође и историјски нетачно. Апостол Павле је називао Цркву "Телом Христовим, пуноћом онога који све испуњава у свему." (Еф. 1, 23). Коринћанима он пише о евхаристијском општењу: "Зато што је хлеб један, ми многи једно смо тело; јер сви ми један хлеб делимо" (1 Кор. 10, 17). Апостол је у то време био у Ефесу. Без признавања Васељенске Цркве у то време како у теорији тако и у пракси, ове речи се не могу објаснити.

Мноштво обновљенских обичаја може се објаснити само у ”париском” светлу. Одрицање последњих тајинствености у Цркви до светог Константина води ка тенденцији да се оне избаце из службе као "неапостолско установљење". За последицу имамо руски (тачније, световни) језик богослужења, укидање читања часова (О. Шмеман сматра да је богословље времена потрошено и да служење часова више нема смисла) и наглашавање да иконостаси нису потребни. Примера има много…

Узевши у обзир све што је наведено, убеђени смо да је православно богословље дужно да изнесе свој суд не само о савременом неообновљенству, него, што је главно, и о његовим изворима. У супротном, осудивши само оца Кочеткова и групу обновљенаца, ми ризикујемо да стално добијамо једно те исто, али у другом, атрактивнијем паковању.

У том смислу навешћемо пример новог “богословског светила” из ОВСЦ (Одељење за спољне црквене везе) које је засијало на нашем небу – игумана Илариона (Алфејева), који проповеда (позивајући се на западне ауторитете) јереси осуђене на Васељенским саборима (на пример, учење о свеопштем спасењу (апокатастаза), одбачено на V Васељенском сабору а које је оживео протојереј С. Булгаков и други “парижани”), који се усуђује да припише несторијанске речи великоме светитељу.

У закључку бих приметио да у сваком покушају да се оправда делатност ”париске школе” треба превасходно објаснити зашто њене идеје рађају такве чудовишне химере (узгред, зашто учење В. Н Лоског (који је такође живео у Паризу) не рађа такве монструме), и у исто време оповргнути раније цитиране Христове речи: "Не може добро дрво донети рђаве плодове" (Мт. 7, 18 ).

Но, било би боље да следбеници ”парижана” престану да туђим учењима смућују неутврђене душе.

Превoд са руског: Славјанка

Извор: patrio.org.ru

Фебруар 13, 2010

По овоме, испаде да је архиепископ Иларион секташ, Боже опрости!

Хајде сада Дражо брате, изнеси јасно и гласно где архиеп. Иларион износи ставке о свеопштем спасењу и на који начин је то протумачено.

Врло су опасни овакви текстови који се овде постављају. Зато је и администрација одреговала неколико пута, па и на текст који је линкован са сајта Светосавље.орг, према коме гајимо искрено поштовање, али када се ситуација истргне из контекста настане велики проблем и шаље се једна потпуно нетачна слика о Цркви.

По овом тесту сад испада да и руски Патријарх не зна кога је поставио за свог "првог човека". Јеси ли некад нешто читао од Архиеп. Илариона?

Фебруар 13, 2010

Наведени извор води ка извесном форуму Православно-патриотический форум Азбука а овде нема наведеног руског извора...

Фебруар 14, 2010

http://bishop.hilarion.orthodoxia.org/controls/imageview.aspx?url=/upload/gallery/377/b6c99200-fdb9-4ba5-8ec6-ebf93c7adf7d.jpg&d=g

Молитва – сусрет, молитва – дијалог

МОЛИТВА - СУСРЕТ

Молитва – то је сусрет са Богом Живим.
Хришћанство даје човеку непосредан приступ Богу, Који слуша човека, помаже му, воли га.
У хришћанству нам се отвара Бог, који је постао Човек. Када стојимо пред иконом Исуса Христа, ми посматрамо Бога Који се оваплотио. Ми знамо, да је Бога немогуће представити, описати, насликати на икони или слици. Али могуће је насликати Бога, који је постао Човек, – таквог, какав се Он приказао пред људима. Кроз Исуса Христа као Човека ми се отварамо за Бога. То отварање одвија се кроз молитву, упућену ка Христу.

Кроз молитву ми сазнајемо, да Бог учествује у свему, што се дешава у нашем животу. Ради тога, беседа с Богом мора не сме бити позадина нашег живота, него њен главни садржај. Између човека и Бога постоји више препрека, које се преодолевају само уз помоћ молитве.

Често се питамо: због чега се треба молити, тражити од Бога нешто, ако Бог ионако зна шта нам је потребно? На то би одговорио овако. Ми се молимо не ради тога да би од Бога нешто измолили. Да, у неким случајевима ми молимо од Њега конкретну помоћ у овим или оним животним околностима.
Али не треба то да буде главни садржај молитве. Бог не може бити само „помоћно средство“ у нашим земаљским пословима. Главни садржај молитве увек мора да остане само очекивање Бога, сам сусрет са Њим. Треба се молити за то, да се буде са Богом, да се дотакне Бог, да се осети присуство Бога.
Понекад осетимо, да је између нас и Бога – глуви зид, да нас Бог не чује. Али морамо схватити, да ту препреку није поставио Бог: ми сами својим греховима је подижемо. По речима једног западног средњевековног богослова, Бог је увек поред нас, али смо ми далеко од Њега, Бог нас увек чује, али ми Њега не чујемо, Бог је увек у нама, али смо ми – споља. Сетимо се тога, када се припремамо за молитву. Сетимо се тога, да се сваки пут, кад приступамо молитви, дотичемо са Богом Живим.

МОЛИТВА - ДИЈАЛОГ

Молитва – то је дијалог.
Она укључује у себе не само наше обраћање Богу, него и одговор Самог Бога. Као и у сваком дијалогу, у молитви је важно не само говорити, изговарати се, него чути и одговор. Не стиже увек одговор од Бога непосредно у минутима молитве, понекада се то дешава нешто касније. Дешава се, например, да ми молимо помоћ од Бога одмах, а она стиже кроз неколико сати или дана. Али ми разумемо, да је до тога дошло баш због тога, што смо у молитви замолили помоћ од Бога.

Кроз молитву можемо много сазнати о Богу. Молећи се, јако је важно бити спреман на то, да ће нам се Бог отворити, али се Он може показати другачијим, него што смо Га ми замишљали. Често правимо грешку, приступајући Богу са сопственим представама о Њему, и те представе заклањају од нас реалну слику Бога Живог, коју Сам Бог може да нам открије. Често људи у својој свести граде некаквог идола и том идолу се моле. Тај мртав, вештачки саграђен идол постаје сметња, препрека између нас људи и Бога Живога. Ради тога, приступајући молитви, треба се ослободити свих слика, које гради наша машта, човечија фантазија.
Одговор Бога може доћи на различите начине, али молитва никада не остаје без одговора. Ако ми не чујемо одговор, значи, да нешто није у реду код нас самих, значи, да нисмо довољно наштимовали за сазвучје, које је наопходано, да би се сусрели са Богом.

КАДА СЕ ТРЕБА МОЛИТИ?

Када и колико дуго се треба молити?
Апостол Павле каже: „Молите се без престанка“ (1 Сол. 5:17). Свети Григорије Богослов пише: „Господа се треба сетити чешће, него што дишемо“. Као идеал, целокупан живот хришћанина треба да буде прожет молитвом. Многе невоље, бриге и несреће дешавају се баш због тога, што људи заборављају Бога. Постоје и међу преступницима верујући људи, али у тренутку извршења злочина они не мисле о Богу.
Тешко је и замислити човека, који је пошао да изврши убиство или крађу са мишљу о свевидећем Богу од Кога се ниједно зло не да сакрити. И сваки грех човек чини управо тад, када се Бога не сећа.
Већина људи не налази начин да се моли током дана, и ради тога је потребно наћи неко време, нека је оно и кратко, и сетити се Бога.

Ујутро се будите са мислима о томе, шта вам предстоји да урадите тога дана. Пре него што почнете да радите и умешате се у свеопшти метеж, посветите бар неколико минута Богу. Станите пред Бога и реците: „Господе, Ти си ми дао овај дан, помози ми да га проведем без греха, без порока, сачувај ме од сваког зла и несреће.“ И призовите благослов Божији за дан који започиње.
Током целог дана, трудите се да се што чешће сетите Бога. Ако вам је лоше, обратите се Њему са молитвом: "Господе, мени је лоше, помози ми." Ако вам је добро, реците: „Слава Теби, захваљујем Ти за ту радост“. Ако се бринете ради некога, реците Богу: “Господе, бринем за њега, боли ме због њега, помози му.“ И тако током целог дана – без обзира шта вам се догађало, обраћајте се молитвом.
Када се дан приближи крају, и припремате се за сан, сетите се дана који је протекао, захвалите Богу за све добро што се десило, и покајте се за све недостојне постуке и грехове, које сте тог дана учинили. Затражите од Бога помоћ и благослов за ноћ која предстоји. Ако се научите да тако молите током сваког дана, ускоро ће те приметити, колико ће пуноважнији бити сав ваш живот.

Често се људи оправдавају тиме да су сувише заузети, пренатрпани пословима. Да, многи од нас живе у таквом ритму, каквим нису живели људи у древно време. Понекад морамо током дана да обавимо пуно послова. Али у животу увек постоје неке паузе. Например, стојимо на станици и чекамо трамвај – три-пет минута. Идемо метроом – двадесет – тридесет минута, бирамо телефонски број и слушамо сигнал – „заузето“ – још неколико минута. Користимо бар те паузе за молитве, нека оне не буду изгубљено време.

Према издању: Игуман Иларион (Алфејев). О молитви. Клин, 2001.
(одломци)
Превод за Поуке.орг - Оливера Г.
http://www.pravmir.ru/

Митрополит Иларион (Алфејев)

Фебруар 20, 2010

Монах и сељак

(прича)

Подвизавао се један монах у пустињи, усрдно се молећи и чак ни ноћу није прекидао молитву. Јело му је доносио један обичан сељак, мало сумрачан, и наизглед неиспаван. Решио је монах једном да проведе цео дан са њим и нешто је приметио. Сељак је устајао рано ујутро, говорио:"Господе," а затим ишао у поље. Тамо је радио цео дан, а увече, пре него што би легао, по други пут би рекао: "Господе."

"Само толико", био је огорчен монах.

Кроз неко време , одлучио је да оде код духовника и да га замоли за савет - како да научи сељака да се моли. Старац је размислио и предложио да за уради почетак следеће: "Узвми ову чашу, пуну уља и обиђи око села, али пази, немој ни кап да пролијеш".
Млади монах је тачно тако урадио и поново дошао код духовника.

"Реци, колико пута си се сетио Господа док си носио чашу?, заинтересовао се старац.
"Ни једном", збунио се монах, "размишљао сам само о томе да не пролијем уље."
"Само једна чаша уља те је толико заузела", продужио је старац, "да се ни једном се ниси сетио Бога. А сељак и себе и породицу и тебе храни својим напором и радом и два пута дневно се сети Бога".

За Поуке.орг - Оливера Г.
http://www.pravmir.ru/

Фебруар 20, 2010

Старац Силуан и његови радници

Атоски монаси су били зачуђени због чега њихови радници ленчаре, а код старца Силуана све раде, чак иако их он ни не надгледа. Једном су га упитали због чега је тако, а он им је одговорио:

"Ништа не радим поводом тога. Видим ујутру ту руску децу и тако ми их је жао. Па они су напустили родна поља и шуме, оставили породице да би дошли на Атос да нам помогну.
Сваком кажем неку реч, да им у души буде топло. А затим идем у келију и почнем пред Богом да плачем за сваког:
"Господе! Пгледај на Николаја. Има свега двадесет година. Како му је тужно овде, њему који је дошао из северне Русије! А у селу је оставио младу жену и новорођенче. Колико ли се он боји за њих! А он је неписман и жена му је неписмена. Годину дана неће знати шта је са њима и шта ће га затећи кад се врати..."

Тако причам Богу и како се молим, почињем да осећам близину Божију. Она нараста као талас и већ не могу да се сетим ни Николаја ни његове жене и детета, као да ме поток носи у дубине Божије, где сусрећем Божанствену љубав према Николају, његовом селу и свим страдањима.

Затим ме Божија љубав враћа на земљу, молим се о следећем, поново се одвајам од земље и зарањам у дубине, где налазим све те људе, ради којих је Син Божији постао син човечији.

За Поуке.орг - Оливера Г.
http://www.pravmir.ru/

Пријави се

Руска духовна реч

Препоручена порука

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

PD

Оља

Stanoje Stankovic

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Дража

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest свештеник Иван

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Чланови који сада читају 0 чланова

Живе Речи

Активност

Више