Тражење смисла живота...Трпљење и узрастање...Вера, нада, љубав...

[Дијана.]

Ne, naprotiv, mislim da ništa ne može ispuniti čovjeka istinski, ako ne osjeća smisao. Onda se sve svodi na zadovoljenje potreba. To mogu biti samo igra proizvoljnosti, slučajnosti, traženje uživanja, makar i plemenitih. Ako osjeća smisao, može podnijeti i ogromna stradanja. Potreba za smislom je jedna od najsuštinskijih. 

[JESSY]

Otuđenje je prvi korak ka obesmišljenju života, zato što je prvi korak ka gubitku ljubavi, saosećanja i altruizma. U suštini, mora se postaviti razlika između svrhe i smisla, a to danas ne čine ni vrhunski filozofi, i daleko je više u domenu teologije. Živeti smislen život znači živeti život dosledan svojim idealima bez obzira na cenu, a cena je najčešće sreća, dok sreća i zadovoljstvo u moderni svoje prirodno okruženje nalaze u konformizmu. To je ono što su stari Grci podrazumevali pod življenjem u skladu sa vrlinom, a danas bi to trebalo da znači živeti sa autentičnim potrebama. Pojam potrebe je danas zamenjen pojmom preferencija koji je vise tržišni pojam nego autentično ljudski.

 

Traženje smisla života je često tegoba, zato težimo prolaznim, lepršavim i zabavnim stvarima koje su najčešće besmislene i zbog toga posle njih ostaje praznina. Ta ista praznina ostaje i posle poslovnog uspeha, koji nudi samo trenutno zadovoljstvo a to zadovoljstvo je često samo zamaskirano olakšanje.

 

Ivan Ergić

[Иван ♪♫]

Ne, naprotiv, mislim da ništa ne može ispuniti čovjeka istinski, ako ne osjeća smisao. Onda se sve svodi na zadovoljenje potreba. To mogu biti samo igra proizvoljnosti, slučajnosti, traženje uživanja, makar i plemenitih. Ako osjeća smisao, može podnijeti i ogromna stradanja. Potreba za smislom je jedna od najsuštinskijih. 

 

То јесте, ако говоримо о смислу онога што нам се догађа, или о смислу онога што радимо. Али ја не мислим да нам оно што радимо и чиме се бавимо неопходно даје смисао.

 

Самим тим што смо живи, ми смо смислени. Свако воли себе и свој живот. Зато мислим да је погрешно питати се о смислу. И то ми говори да онај ко се пита о смислу, заправо не воли себе довољно.

 

Али оно што стигне свакога, и о чему мислим да треба говорити, уместо смисла, јесте испуњеност. Да ли ти је живот испуњен? И како га испунити?

 

Одговор који сам ја добио је гласио: Само у Богу.

 

Не знам. Нисам задовољан стањем ствари. И не знам ни шта, ни како да радим.

[Рапсоди]

 Све зависи од нашег односа са Христом, нема ту много мудровања, све заиста једноставно. Све је врло, врло једноставно. Христос воли сваког од нас на непоновљив начин и заувек, и тако какав јесте и Христос је сваког од нас већ васкрсао јер је већ смрт победио. Ту онда нема много мудровања, него само да препознамо и почнемо да живимо у складу са том љубављу такви какви смо, немоћни и јадни, искомплексирани и шта све не, али ћемо ићи мало по мало напред. Ако ми међутим будемо чистунци, не пушимо, не пијемо,трпимо, лишавамо се разних природнихсвојих потреба, јер све оно што се извитопери у грех и страст у основи и у потенцијалу постоји као богом дани природни потенцијал за љубав. Ако ми дакле лишавамо себе свега што захтева наша природа, а не чинимо то Христа ради, не сећамо се Христа онда ћемо у најмању руку запасти у психозу. Значи Христос је центар, и он је Истина, Он је Пут, Он је Живот. Према томе морамо се непрестано сећати Христа, живети у Њему, живети за Њега и онда ћемо на своје питање добити лак и једноставан одговор а увек ћемо бити радосни.

 

 

Део текста од Митрополита Порфирија  / Како издражати самоћу када човек није у браку  /

[Иван ♪♫]

Све зависи од нашег односа са Христом, нема ту много мудровања, све заиста једноставно. Све је врло, врло једноставно. Христос воли сваког од нас на непоновљив начин и заувек, и тако какав јесте и Христос је сваког од нас већ васкрсао јер је већ смрт победио. Ту онда нема много мудровања, него само да препознамо и почнемо да живимо у складу са том љубављу такви какви смо, немоћни и јадни, искомплексирани и шта све не, али ћемо ићи мало по мало напред. Ако ми међутим будемо чистунци, не пушимо, не пијемо,трпимо, лишавамо се разних природнихсвојих потреба, јер све оно што се извитопери у грех и страст у основи и у потенцијалу постоји као богом дани природни потенцијал за љубав. Ако ми дакле лишавамо себе свега што захтева наша природа, а не чинимо то Христа ради, не сећамо се Христа онда ћемо у најмању руку запасти у психозу. Значи Христос је центар, и он је Истина, Он је Пут, Он је Живот. Према томе морамо се непрестано сећати Христа, живети у Њему, живети за Њега и онда ћемо на своје питање добити лак и једноставан одговор а увек ћемо бити радосни.

Део текста од Митрополита Порфирија / Како издражати самоћу када човек није у браку /

Meni ovo nije jasno? Niti koja je poenta?

[Дијана.]

Da li ti je život ispunjen  i pitanje smisla su dva različita pitanja. Ovo prvo je psihološko, ovo drugo filosofsko; ne treba ih miješati i misliti da isključuju jedno drugo.  Mogu i pogrešno da se povežu, pa da čovjek misli ako nije mu život ispunjen (prema njegovim željama i potrebama), da onda nije ni smislen. Vjerovatno je mnogima dovoljno da su ispunjeni i zadovoljni sobom. Ali zašto onda tragaju za smislom, za Bogom, za duhovnim ispunjenjem prividno najsrećniji, najbogatiji ljudi? Istina je da je smisao vrsta ispunjenosti, to je ono sa čime se čovjek identifikuje. Tako smisao čovjeku može da da i rad, i služenje, i stvaranje, i ljubav. Ali smisao ipak sve to transcendira... Ima ljudi koji ga doživljavaju kroz religiju, a ima ljudi koji ga traže kroz filosofski diskurs. Filosofsko pitanje možda podrazumijeva neki razvoj duha; a osmišljavanje nužno slijedi kao potreba onome kome život ne nudi ispunjenje i zadovoljenje potreba, nego naprotiv stradanje (Franklova logoterapija). Ne bih se složila da tražiti smisao znači ne voljeti sebe; može čovjek da ne voli sebe pa da opet ne traži smisao.  

[Рапсоди]

Meni ovo nije jasno? Niti koja je poenta?

 

 

Како издржати самоћу када човек није у браку Митрополит Порфирије 

1. 1. Како издржати самоћу када човек није у браку? Самоћа није категорија хоризонтале, и ми кад осећамо самоћу ми осећамо самољубље али самољубље као одсуства љубави према Богу. Јер ако ми имамо заједницу са Богом и знамо да нас Бог воли, ми за друштво имамо најнеопходнијег, за пријатеља некога који је најпотребнији нама. Дакле, ако имао Бога за пријатеља, ако смо са њим у заједници ми онда никада не можемо бити сами, и ако се трудимо да узвратимо у ту заједницу увек ћемо бити у заједници са свима онима који су чланови евхаристијске заједнице, али опет и опет... по мери нашег подвига и по мери наше љубави. Дакле, кад год се осећамо да смо усамљени, да смо тужни, да смо напуштени, да нас нико не разуме морамо знати да имамо проблема са собом и са својим егоизмом и то је наш највећи непријатељ. Морамо знати да се онда укључила у наш живот више него што је то потребно логика на уштрб љубави. Логика има потребу да брани свој его, да брани своја права,према томе нема другог излаза него да пођемо путем крста, да пођемо путем распећа и путем жртве али увек имајући на уму Христа. Зато што, ако ми хоћемо да испуњавамо заповести о љубави Божијој, заповест о жртви а при томе се не сећамо Христа, то ће нам онда постати терет и постаће мука. То је као кад имате конфликт са неким нпр. муж са женом и сад муж зна, да он треба да отрпи јер то каже Јеванђеље, а уопште се не сећа Христа и не види у томе могућност да у томе учествује у крсту Христовом, онда то његово трпљење ће постати гутање. У ствари, трпљење када је у Христу и Христа ради, онда је то трпљење које ослобађа, које афирмише и које је пут у радост пут у живот. Све зависи од нашег односа са Христом, нема ту много мудровања, све заиста једноставно. Све је врло, врло једноставно. Христос воли сваког од нас на непоновљив начин и заувек, и тако какав јесте и Христос је сваког од нас већ васкрсао јер је већ смрт победио. Ту онда нема много мудровања, него само да препознамо и почнемо да живимо у складу са том љубављу такви какви смо, немоћни и јадни, искомплексирани и шта све не, али ћемо ићи мало по мало напред. Ако ми међутим будемо чистунци, не пушимо, не пијемо,трпимо, лишавамо се разних природнихсвојих потреба, јер све оно што се извитопери у грех и страст у основи и у потенцијалу постоји као богом дани природни потенцијал за љубав. Ако ми дакле лишавамо себе свега што захтева наша природа, а не чинимо то Христа ради, не сећамо се Христа онда ћемо у најмању руку запасти у психозу. Значи Христос је центар, и он је Истина, Он је Пут, Он је Живот. Према томе морамо се непрестано сећати Христа, живети у Њему, живети за Њега и онда ћемо на своје питање добити лак и једноставан одговор а увек ћемо бити радосни.

      Ево цео текст  / могу и својим речима /  

[Иван ♪♫]

Јер ако ми имамо заједницу са Богом и знамо да нас Бог воли, ми за друштво имамо најнеопходнијег, за пријатеља некога који је најпотребнији нама. Дакле, ако имао Бога за пријатеља, ако смо са њим у заједници ми онда никада не можемо бити сами, и ако се трудимо да узвратимо у ту заједницу увек ћемо бити у заједници са свима онима који су чланови евхаристијске заједнице

 

 

Жао ми је, али мени ово делује превише натегнуто, логичка конструкција с којом шта да радиш?

 

Моје контра питање на ово било би: А можеш ли са Богом да разговараш? Као што можеш са човеком? Зар није воља Божија да човек помаже човеку, и да је то један од разлога зашто Бог помаже преко светитеља (други је тај што смо ми горди и ако би нам испунио директну молитву Њему, ми бисмо се још више погордили и само имали штету). Зар нас не уче да се до Бога долази кроз ближњег? Шта каже ап. Јаков у својој посланици: Како кажеш да волиш Бога којега не видиш, а не волиш брата којега видиш?

И како сад одједном изјава типа ,,да си с Богом, не би био сам"? Не постаје се светитељ на дугме и нити се се узноси на седмо небо тек тако.

Читајући ове речи стичем утисак да онај ко их је изрекао уопште није проживео то о чему прича.

 

И што би Христос слао апостоле по двојицу? По овој логици могао је по једнога.

 

Не! Него смо безосећајни! И сами себи, и једни другима стварамо пакао. И то се неће решити тако што ће свако бити за себе, изолован и ,,с Богом", већ лечењем личне и колективне опште отуђености и обамрлости.

[Рапсоди]

Жао ми је, али мени ово делује превише натегнуто, логичка конструкција с којом шта да радиш?

 

Моје контра питање на ово било би: А можеш ли са Богом да разговараш? Као што можеш са човеком? Зар није воља Божија да човек помаже човеку, и да је то један од разлога зашто Бог помаже преко светитеља (други је тај што смо ми горди и ако би нам испунио директну молитву Њему, ми бисмо се још више погордили и само имали штету). Зар нас не уче да се до Бога долази кроз ближњег? Шта каже ап. Јаков у својој посланици: Како кажеш да волиш Бога којега не видиш, а не волиш брата којега видиш?

И како сад одједном изјава типа ,,да си с Богом, не би био сам"? Не постаје се светитељ на дугме и нити се се узноси на седмо небо тек тако.

Читајући ове речи стичем утисак да онај ко их је изрекао уопште није проживео то о чему прича.

 

И што би Христос слао апостоле по двојицу? По овој логици могао је по једнога.

 

Не! Него смо безосећајни! И сами себи, и једни другима стварамо пакао. И то се неће решити тако што ће свако бити за себе, изолован и ,,с Богом", већ лечењем личне и колективне опште отуђености и обамрлости.

Јао Иване ниси правилно разумео ,  немам времена сада да пишем  ........радно време готово идем кући још мало,  одговорићу вечерас.  

[Рапсоди]

Жао ми је, али мени ово делује превише натегнуто, логичка конструкција с којом шта да радиш?

 

Моје контра питање на ово било би: А можеш ли са Богом да разговараш? Као што можеш са човеком? Зар није воља Божија да човек помаже човеку, и да је то један од разлога зашто Бог помаже преко светитеља (други је тај што смо ми горди и ако би нам испунио директну молитву Њему, ми бисмо се још више погордили и само имали штету). Зар нас не уче да се до Бога долази кроз ближњег? Шта каже ап. Јаков у својој посланици: Како кажеш да волиш Бога којега не видиш, а не волиш брата којега видиш?

И како сад одједном изјава типа ,,да си с Богом, не би био сам"? Не постаје се светитељ на дугме и нити се се узноси на седмо небо тек тако.

Читајући ове речи стичем утисак да онај ко их је изрекао уопште није проживео то о чему прича.

 

И што би Христос слао апостоле по двојицу? По овој логици могао је по једнога.

 

Не! Него смо безосећајни! И сами себи, и једни другима стварамо пакао. И то се неће решити тако што ће свако бити за себе, изолован и ,,с Богом", већ лечењем личне и колективне опште отуђености и обамрлости.

Дакле, ако имао Бога за пријатеља, ако смо са њим у заједници ми онда никада не можемо бити сами, и ако се трудимо да узвратимо у ту заједницу увек ћемо бити у заједници са свима онима који су чланови евхаристијске заједнице, али опет и опет... по мери нашег подвига и по мери наше љубави.         

 

 Изоставио си део који се надовезује на, ако имамо Бога за пријатеља.................... ............... болдовала сам да буде јасније.

Тај болдовани део управо говори  о заједници, о двоје, троје а не о једном , о мени, о теби,  као себичној јединки која осећа депресију, самоћу, очај и то све  из разлога, што нема Христа у себи. А када имаш Христа у себи никада ниси усамљен, ни када си сам ни када си у заједници .Јер самоћа и усамљеност су два различита појма, две различите категорије.Када имаш Христа у себи, и када си усамљен ниси сам и када си у заједници ниси сам. А када немаш Христа као потку свога живота, осећаш излованост, самоћу усамљеност и депресију  и у заједници.

 

У монаштву осим општежића имаш и аскетски тип монаштва, где је монах издвојен,  неко би рекао сам али није сам, са Богом , са молитвом и са заједницом.  Како са заједницом ? Кроз молитву за заједницу, кроз љубав према истој тој заједници за коју се моли.   

 

У монаштву неко има дар молитве и највише можда молитвом може помоћи , више него разговором. Јер није свака физичка близина, стварна близина, духовна близина .

 

У свети ми мирјани ако имамо Христа у себи, колико толико увек се дајемо, излазимо из себе,  а опет свако  по мери свог подвига и своје љубави.

 

Интровертна и екстровертна особа на различит начин остварују то давање и и биствовање кроз заједницу. 

Лично по мени интровертност није толики хендикеп ни по појединца ни по заједницу.

И не разумем зашто се упорно потенцира на том тоталном изласку из интровертног стања, слажем се да делимично  треба кориговати интровертност , али интровертност може бити креативна и плодотворна чак много више него јалова  површна екстровертност без смисла и циља. Ни једно ни друго нису по дифолту штетни, поента је и једно и друго добро усмерити да и појединац и заједница имају користи у било којем смислу.

 

Један пластичан пример. Неко своју добро каналисану и Христом испуњену интровертност може искористити рецимо на преводе  стране 

светоотачке литературе, на стварање Богомнадахнутих садржаја, док рецимо површна екстровертност без Христа без смисла не мора донети никаквог плода ни за појединца ни по заједницу.

[Рапсоди]

http://portalmladi.com/introvertnost-je-potrebna-drustvu

 

Evo jedan sjajan tekst o introvertnosti.

[Данче*]

Свако људско биће у одређеном тренутку свога живота се запита: "Шта ја тражим на овој земљи?", или, "У чему је смисао живота?", или, "Има ли овај живот уопште смисла?" Алберт Ками једном рече, "да човек не може да живи без смисла живота".
Човек је створен са сврхом и капацитетом да живи у заједништву са Богом, у нашем животу нешто ће увек недостајати, све дотле док не дођемо у ово нам намењено заједништво.Тако, ако нема заједништва са Богом, у нама онда постоји празнина. Ову празнину многи осећају или описују речима, попут: Стално ми нешто фали...Неки део као да у мени недостаје...Нема мира, као да стално за нечим трагам...Осећам да ми недостаје парче душе...Неки вакум је у мени...Дубоко у мени је празнина...Људи настоје да на разне начине попуне ову празнину. Неки покушавају да празнину затворе новцем - али их то не задовољава. Аристотел Оназис, један од најбогатијих људи на свету, рече на крају свог живота да "милиони не доносе увек оно шта човек тражи од живота." Други покушавају да проблем реше дрогом, алкохолом, или сексуалним слободама. Али све те ствари пружају неко тренутно задовољење, али се после тога се човек осећа још празније - шупље. А неки опет покушавају многим пословима, музиком, спортом, или буду захваћени тежњом за великим успехом. Не мора бити у свему овом ништа лоше, али ништа од тога не задовољава глад која је дубоко у сваком људском бићу. Чак и најприсније, најромантичније људске везе, ма како биле лепе, саме по себи на попуњавају ову празнину. Њу ништа не може попунити, осим заједништво са Богом, јер човек је створен од Бога и за Бога.

 

Пс. Негде давно прочитах ово на неки сајт, и била сам преузела и ставила у моје белешке, као подсетник..

[Darko A.]

Zanimljiva tema ... Tek kada sam se suočio sa smrću zapitao sam se da  li ima smisla živjeti i zašto živimo. Do tada sam vjerovao u reinkarnaciju i govorio sebi da ću sve greške  koje napravim u ovom životu ispraviti u sledećem ali to je bilo čisto zavaravanje  i pravdanje svojih loših odluka i djela. Odgovor sam našao tek kada sam se vratio ka jedinom ispravnom putu a to je u mom slučaju PRAVOSLAVLJE.