Мошти Светих

[Милан Меденица :)]

диван је  у светима својим  :cheesy:

[Протомајстор]

На другој теми која је закључана водио се веома интересанстан „Оф топик“ везан за мошти. Та дискусија је изазвала прилично недоумица код мене па бих молио за помоћ.

1. Зар Мошти Светог Николе у Барију заиста изгледају овако!?

Ја сам немало изненађен и то непријатно!

2. Зар постоје стварне Мошти римокатоличких Светаца које изгледају овако!?

Пазите, ја јесам виђао сличне ствари по Фиренци и Риму, али су мени изгледале као воштане маске. Немогуће је да нема трагова дехидрације која се огледа кроз потамнелост и сувост.

3. Александар и Сергијан су ме сасвим помели својом дискусијом о неком владики Матеју чије је тело „обретено нераспаднуто. Земља га није примила што никако није добар знак“

ШТА ОВО ЗНАЧИ!? Још су поменули да се исто догодило и са Светим Серафимом Саровским, као и са многим Србима након Цариградске анатеме у време Душана Силног!? Ја први пут чујем о овим стварима.

Ево филма на који је упутио Александар: https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,2644.msg224315.html#msg224315

4. После је било речи о нетрулежном телу Лењина итд. Ја јесам чуо да постоје вампири и демони, али како их разликовати од светаца? Да ли се тело може успешно балзамовати? Негде сам прочитао да су сви Немањићи били балзамовани.

Отац Димитрије је на теми о обретењу моштију епископа Леонтија у Мостару рекао да треба сачекати иако смо сви видели да је тело нераспаднуто. Ништа ми више није јасно.

Шта уопште рећи поуздано на тему „Мошти“

5. Енох, Св Илија, Господ Исус Христoс и Богородица су се вазнели на небо – нису оставили Мошти. С друге стране ми овде расправљамо о боји костију, целебности меког ткива, благоухању, мирису, исцељењима итд.

Веома контрадикторно.

[šangaj]

[Никола Ђоловић]

Мошти су јединствени показатељ не само велике благодати која је предана неком светитељу, него колико дубоко она задире у тело свакога од нас, постављајући не само у душу већ и у тело честицу васкрсења за које је тело превасходно намењено. Пред темом васкрсења и највернији мора да задрхти јер је то нешто сасвим непојмљиво и за најфилософскији и најлогичнији ум. Оно што умире показује залог своје нераспадљивости у мртвом (личносно одсуствујућем а не душевним прелетањем у друга небеска боравишта) телу. Личност је мртва али њено тело показује благодатну приврженост ненестајању а што аргументује својим миомирисом. То је друго чудо поред чуда нетрулежности. Природа бунтује против смрти чак и мртва! Одржавају је Божије енергије. Телу свакоме од нас створених на земљи припада та част према заслугама Сина Божијег. Богочовек хоће да се и наше тело претвори у храм Духа Светога. Он хоће да преда тај дар. Не светима него и грешницима. Он не гледа ко је ко. Он не поставља деобе. Он одбија суђење. Тело оздрављује пред Његовом силом. Личност сведочи то искуство на себи. Неки савремени научници су установили да ништа што умире нема апсолутно нестајање већ или се разлаже са тежњом да се атоми разједињеног поново саставе један са другима у целину, или се кости саме чувају у утроби земље као семе које ће род свој донети у своје време (по Другом Христовом доласку када наступи свеопште Васкрсење). Мошти су веома битан залог благодати да се тиме не би превидела телесна димензија обожења. Зато су икону васкрсења највише потамнели и изопачили они који су заговарали бесмртност душе (али не у есхатолошком већ у загробном смислу) као и телопрезирачи у сваком нараштају (ситничарски се саблажњавајући о сваку полност као да она сама собом подразумева блуд у аутоматском смислу а не Божанско стварање). И чим је Бог почаствовао човека да му благодат гостује у телу, то само показује колико високо мишљење Бог има о телу које је Сам, без обзира на пад човеков, приредио, осмислио и креирао. Још ако на то додамо да једно такво озарено човечије тело има даровану могућност да помогне и исцели друго фаличније тело, онда то опет потврђује величанственост благодатне телесности која има своје кулминационо одредиште у Очовечењу Бога Логоса. Зато, мислим, да нема већег парадокса као залога васкрсења од овога да неко ко мисли да је жив а фаличан приступа мртвоме у кивоту а задобија Духа Светога. Онда се логички намеће питање само од себе: Ко је ту заиста жив и здрав? Да ли онај што лежи у кивоту или онај ко приступа кивоту? Тако се слава Васкрсења очитава једнако како у мртвима тако и у живима али не у сваком мртвом и не у сваком живом, већ само онима у Господу Христу.

[Guest]

Свети Атанасије , патријарх цариградски

ИЗВОР

[Guest]

Священномученик Сергий Раквереский (Флоринский) + 1918 г.

ИЗВОР

ИЗВОР

ИЗВОР

[Guest]

преподобный Иов, Игумен и Чудотворец Почаевский

http://www.pochaev.org.ua/?pid=1389

[Guest]

Мощи святого преподобного Илии Муромского, инока печерского в Киево-Печерской Лавре

[Протомајстор]

А што су му прсти у том положају?

[Guest]

Koliko je meni poznato ( takav sam odgovor dobio kada sam se isto tako raspitivao ) , u trenutku časa smrti zadnji pokret mu je bio kada se prekrstio , u trenutku dok je pravio znak krasta na telu sveti Iija je izdahnuo i ruka je tako ostala evo do dana današnjeg. Tadašnji monasi ceneći Svetitelja za života , nisu hteli da mu ruku pomeraju , ostavili su je onako kako je sam Sveti u tom položaju ostavio.

[Guest]

Святитель Иоасаф, епископ Белгородский

[Guest]

[Guest]

[Guest]

Преподобный Игнатий,

Настоятель Печерского монастыря (1435-38(?)

[Guest]

мощей священномученика Николая Искровского