Priča o jednom dečaku, njegovom životu, bolesti...

[JESSY]

Život je surov, nepravedan, često se obračunava sa dobrim i poštenim, ne vraća sve i svakom jednako. Ovo je priča koja će vam naterati suze na oči. I nećete se osramotiti zbog toga. Ne, i ovo je život, taj nepravedni neprijatelj..

Bio jednom jedan dečak. U jaslama se združio sa mojim devojkama. Dovođen u 6 izjutra, a kući vraćan poslednji, nekad mama, nekad odrasla sestra ili brat. Mršav i radoznao, živahan. Vanbračno dete vremešne majke, koja je izgovarala: "Rodila sam sebi igračku

U predškolskom je postao plačljiv i agresivan, a vaspitačice su šaputale da ne mogu više da ga "snose". Moje ćerke su ga volele, pa ja jednom bojažljivo upitah majku mogu li da ga povedem kući oko 16h, pa da dođe po njega. Bez ispitivanja mojih motiva: "Ma mooože, samo adresu". 

FOTO: Printscreen

I dolazila je ona po dečaka, nekada oko 19h, a nekada bi ga zaboravljala, pa sam pozivala da dođu po njega. Težak vonj alkohola je pratio... I deca su rasla, a ja ga zavolela do neba, njegov briljantni um, muzikalnost, brzinu, dragost... I razdvojiše se deca u različite škole.

I svaki susret vikendom, bio je sve... teži. Dete sve mršavije i nervoznije. Uvek gladan hrane, gladan zagrljaja, gladan pažnje. Mama se preudala... Za jednim ručkom, kada mu je bilo 11 godina, odjednom, iz atmosfere u kojoj više nije bio gost izgovori da ga očuh zlostavlja.

[JESSY]

Srce nam se zaledilo od detalja. Ujutru ja u socijalno i školu, svi minimiziraju: "Možda nije, možda skreće pažnju...". Samo par dana kasnije, javi nam dečak da je monstrum umro. Zahvalim se nebesima, misleći da je gotovo. A zapravo je najteže počinjalo.

Potucao se dečak između pijane majke, sestrinog doma u kome ga je zet nipodaštavao i tukao, nerazumevanje škole za njegovu rasejanost, a u sve ređim zajedničkim vikendima branio svoju "jadnu mamu", pokrivao modrice i izbegavao razgovore. Samo je tražio... predah i oazu. 

 Želeo je da postane lekar, ali je pod pristiskom majke upisao srednju tehničku školu, a tog leta, sećam se kako su sedeli na zidu ispred zgrade i pevali. Dolazio je sve ređe, a obožavao je da mahnito crta. I uvek insistirao na tome da je sve u redu.

U petak novembra, te prve godine Srednje škole, saznali smo da je u bolnici, u nedelju da ima galopirajuću leukemiju, a u ponedeljak, posle prve hemioterapije, doživeo je masivan moždani udar... Samo dva dana kasnije je napustio svet u kome nije bio željen, voljen ni prihvaćen. 

Srce mi se tada rašilo, a svi pokušaji da utešim svoju decu, raspali su se na sahrani, na kome je neka nastavnica čitala oproštajnu poruku u kojoj je između ostalog rekla: "Njegova oaza bio je dom njegovih drugarica". 

Jecala sam zato što je to tako malo sreće za jedan život.

[JESSY]

Danima i mesecima se sve u meni raspadalo od tuge, od želje da sam učinila više, od nepravde koju je dečak nosio od prvog do poslednjeg dana svog života. Otac ga nije ni u smrt ispratio, majka je nastavila da pije, a čak i njegova humka čekala je par ruku da je oslobodi. 

FOTO: Shutterstock

Suve trave, uvelog cveća, prašine nanete vetrom... Čak i spomenik nimalo ne liči na dečaka, a ni na njemu... je ostao bez prezimena. Tu i tada u meni je ugašen osećaj dostižne pravde, a jedan deo ostao je trajno skamenjen, isušen i slomljen.

Mislim na tebe, stalno, dragi naš N.

P.S. Kod nas ostaše svi njegovi crteži, pa ćemo ih sada, kada bol više nije pulsirajuća, uramiti i jedan zid mu posvetiti. Simbolično - zid doma koji nikada nije imao sačuvaće deo njegovih boja, želja i snatrenja.

Ovo je priča o tom dečaku...

https://direktno.rs/zivot/293241/kamen-da-zaplace-prica-o-jednom-decaku-njegovom-zivotu-bolesti.html