Усиљена побожност

[slovoA]

пре 9 часа, JESSY рече

Реч „метанија“ (или „метаноја“) се више односи на преумљење, промену начина размишљања и делања.

Ријеч метанија се искључиво односи на преумљење и о томе је већ писао владика Атанасије, који ту ставља знак једнакости, покајање= преумљење. Али не само као промјена мишљења, или не уопште као то, већ као изување из ципела, и презување. Мишљење је лако промијенити, али не ради се о томе, него смрде нам ноге, то је та огреховљеност палог Адама. Чак и кад промијени ципеле, то не вриједи много, мораће изнова и изнова да их мијења, као што змија одбацује кошуљице. Покајање= преумљење је процес (литија у Духу Светом), а не питање тренутног осјећаја. И ђаволи имају тај осјећај, и вјерују и дрхћу. А ми не би требали бар за толико, да у том некаквом дрхтању исповиједамо вјеру. Није се Христос зато оваплотио, да се уподобљавамо твореним духовима (демонима). То смо могли и без Њега. Богу треба да се уподобимо као личности (духови).

[sanja84]

JA sam nekad govorila "Bogu hvala" po automatizmu. Ako je to uzrečica samo...onda je dobra uzrečica. Samo jeste glupo nepobožnom čoveku reći Bogu hvala...ali šta kada jeste.

I mene nervira kada nekom kažem Dobar dan ,a on me onako značajno ispravi sa "Pomaže Bog".

[Вукашин]

Серафим Роуз је имао кованицу - луди обраћеници 

[JESSY]

Духовност и њена глума   У неким црквеним круговима је често заступљен одређен начин понашања као стандард. Не говорим сад о неким општим местима. Сви бисмо требали да имамо основно умеће комуницирања, бонтона и поштовања саговорника. Сви знамо како се понаша у цркви. Проблем је кад се човек у цркви и у односу са људма из цркве понаша сасвим другачије него иначе. Као да се попео на позорницу и ушао у улогу друге особе. Прича тише, спорије и дубљом интонацијом. Покрети су му спорији. Помиње Бога више но уобичајено, осмехује се „блажено“ и никада се не смеје гласно. Као да има у себи уграђен апарат којим може по вољи да смањи живост. Не говорим сад о људима који су по нарави тихи и благи, они су такви увек, они су доследни себи, оно што јесу они приносе Богу. Говорим о људима који су иначе гласни, живахни, некад испричају виц и смеју се грохотом, а при сусрету са било чим црквеним – они се „пребаце“ на "побожни" мод. Они не приносе Богу оно што јесу. За њих, бојим се, Црква остаје попут фолклора или позоришта, место у којем уживају у културно-уметничком, духовном програму или прилика да се уклопе у још једно друштво. Можда је још већи проблем уколико сама локална заједница, Црква, не уме да прихвати особе који одударају од неког претпостављеног стандарда понашања, а који сам малопре објаснио. У цркву не иду само благи и тихи људи, већ и гласни, хировити, немирни. Деловање свог карактера усмеравају ка Богу. Добар свештенослужитељ и добар хришћанин умеће да прихвати људе које имају другачији темперамент и интересовања. Не морају сви после службе тихо говорити о одушевљењу због одласка на поклоничко путовање. У реду је ако се неко распитује ко продаје крмачу до сто педесет кила, или ако неко понуди коју карту вишка за рок концерт. После службе се често договарају и завршавају послови и испомоћ једни другима, а зар није и то Црква? Неко ће попити сок, неко ракију. Неко ће говорити тихо, неко гласно (неће викати, дабоме, није реч о општем бонтону). У храм Божији сви улазимо свесни где долазимо и пред Кога стајемо, и та свест и вера природно изазива одређена осећања зависно од нашег тренутног стања и животног пута. И јасно је да постоје основна правила понашања у храму. Али немојмо никада своју духовност силити да се понаша по туђим обрасцима. У Цркви имамо одговорност да чувамо своју посебност, јединственост, али и да прихватамо и волимо јединственост других. Свако крчи свој пут ка Богу, служећи се даровима које нам је дао, и сви заједно идемо једним путем. Као једна велика војска, али свако у свом чину, служби, свако у свом послушању, по својим могућностима и по свом жару за борбу. Да смо баш сви пешадинци или да смо сви стрелци, бој би био изгубљен. Овако, различити смо. И у тој љубави према различитима, ми освајамо Царство небеско.