Корона-анксиозност

[JESSY]

Страх, забринутост и тескоба су разумне реакције на угрожавајућу ситуацију, али ако су претерано изражене, вероватно особа прецењује постојећу опасност

Светска епидемија коронавируса и болести коју узрокује ретко кога оставља равнодушним. Невидљиви, микроскопски ситан непријатељ може бити присутан било где и било ко може бити угрожен. Природно је да на такву ситуацију људи реагују страховима као што су страх, забринутост, тескоба и паника.

Страх. У оваквим околностима страх је природна и корисна реакција. Неки људи греше јер свој страх виде као проблем, уместо да као проблем виде ситуацију на коју реагују страхом. Сва осећања која убрајамо у породицу страхова се појављују онда када особа процени да њу или нешто што је за њу висока вредност, угрожава нешто што је јаче од ње. Због тога страх мотивише особу да се склони или побегне из ситуације у којој је угрожена и оде у ону другу у којој оно што је угрожава не постоји. На жалост, када је у питању вирус, та друга, апсолутно сигурна ситуација једноставно не постоји.

Ако је страх од вируса короне разуман, на шта нас он мотивише? Да заштитимо себе од вируса и друге од нас. То значи да треба да се придржавамо прописаних упутстава стручњака: да често перемо и дезинфикујемо руке, користимо маске и рукавице када смо у јавном простору, смањимо социјалне контакте на минимум, итд. Сви ови поступци смањују вероватноћу да ћемо се заразити, па самим тим и страх.

Као што је страх користан за појединца, користан је и за заједницу. Што је више људи уплашено, више је људи који ће се придржавати мера заштите. Као што ћемо касније видети, најмање се придржавају ових мера они који се не плаше, који су „храбри“.

Тескоба. Људи осећају тескобу (анксиозност, стрепњу) онда када процењују да нису довољно спремни да се успешно носе са својом животном ситуацијом. Током епидемије до тескобе долази зато што је свет променио свој „идентитет“. То значи да је познати свет у којем су се људи осећали сигурно променио своју природу, постао контаминиран вирусом, тако да је постао друкчији, непријатељски. Људе муче разна питања у вези с неизвесном будућношћу: Колико ће ово трајати? Шта ако вирус мутира и постане опаснији? Какве ће све то имати последице по економију, домаћу и светску? Због свега тога у садашњој ситуацији осећање тескобе у односу на неизвесну будућност је такође потпуно природна и нормална реакција.

Забринутост. Још једно осећање из породице страхова које у садашњој ситуацији има пуно оправдање да постоји. Људи постају забринути када замишљају неке негативне будуће сценарије. Сврха забринутости јесте да када замислимо неку могућу негативну ситуацију да се запитамо: шта ја сада могу да урадим да то спречим, или, ако не могу да спречим тај развој догађаја како да га дочекам спреман. Ако неко замишља да ће због ове епидемије остати без хране, да његова деца неће имати шта да једу, он жури у продавницу да би купио храну и спречио ту врсту негативне будућности.

Паника. Иако је страх користан, паника није. Људи се успаниче онда када оцењују да ће веома брзо, за дан-два или седмицу доћи до катастрофе која ће имати веома негативне последице. Како верују да нема времена, да морају тренутно да реагују, не промисле довољно добро како да поступе, тако да вуку потезе због којих касније могу да зажале. У социјалном смислу паника је „заразна“ јер када једни виде оне који су успаничени, мисле да ти други нешто знају што они не знају, тако да се покрене стампедо који прави вештачке несташице.

Иако су сва ова осећања разумна реакција на угрожавајућу ситуацију, она могу бити и претерано изражена. У том случају, вероватно је да особа прецењује постојећу опасност. Зато је добро да се разговара с блиским особама којима се верује, јер то помаже да се страхови сведу на разумну меру.

Неустрашиви. Људи који се уопште не плаше у ситуацији која јесте опасна, погрешно је процењују. Резултат овог потцењивања опасности јесте што „неустрашиви“ нису мотивисани да примењују заштитне мере и тако угрожавају друге. Њихова погрешна самоувереност је велика опасност за друге. У ситуацији епидемије неодговорно понашање према себи је истовремено и неодговорно, али и кажњиво понашање према другима. На њиховом примеру видимо колико је страх корисно осећање, а колико штетан може да буде његов изостанак.

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/450357/Магазин/Корона-анксиозност

 

[Grizzly Adams]

Nesto "deep" na vrlo slicnu temu, C.S.Lewis:

 

[Dimitrije]

Страх, забринутост и тескоба су разумне реакције на угрожавајућу ситуацију, али ако су претерано изражене, вероватно особа прецењује постојећу опасност

Светска епидемија коронавируса и болести коју узрокује ретко кога оставља равнодушним. Невидљиви, микроскопски ситан непријатељ може бити присутан било где и било ко може бити угрожен. Природно је да на такву ситуацију људи реагују страховима као што су страх, забринутост, тескоба и паника.

Страх. У оваквим околностима страх је природна и корисна реакција. Неки људи греше јер свој страх виде као проблем, уместо да као проблем виде ситуацију на коју реагују страхом. Сва осећања која убрајамо у породицу страхова се појављују онда када особа процени да њу или нешто што је за њу висока вредност, угрожава нешто што је јаче од ње. Због тога страх мотивише особу да се склони или побегне из ситуације у којој је угрожена и оде у ону другу у којој оно што је угрожава не постоји. На жалост, када је у питању вирус, та друга, апсолутно сигурна ситуација једноставно не постоји.

Ако је страх од вируса короне разуман, на шта нас он мотивише? Да заштитимо себе од вируса и друге од нас. То значи да треба да се придржавамо прописаних упутстава стручњака: да често перемо и дезинфикујемо руке, користимо маске и рукавице када смо у јавном простору, смањимо социјалне контакте на минимум, итд. Сви ови поступци смањују вероватноћу да ћемо се заразити, па самим тим и страх.

Као што је страх користан за појединца, користан је и за заједницу. Што је више људи уплашено, више је људи који ће се придржавати мера заштите. Као што ћемо касније видети, најмање се придржавају ових мера они који се не плаше, који су „храбри“.

Тескоба. Људи осећају тескобу (анксиозност, стрепњу) онда када процењују да нису довољно спремни да се успешно носе са својом животном ситуацијом. Током епидемије до тескобе долази зато што је свет променио свој „идентитет“. То значи да је познати свет у којем су се људи осећали сигурно променио своју природу, постао контаминиран вирусом, тако да је постао друкчији, непријатељски. Људе муче разна питања у вези с неизвесном будућношћу: Колико ће ово трајати? Шта ако вирус мутира и постане опаснији? Какве ће све то имати последице по економију, домаћу и светску? Због свега тога у садашњој ситуацији осећање тескобе у односу на неизвесну будућност је такође потпуно природна и нормална реакција.

Забринутост. Још једно осећање из породице страхова које у садашњој ситуацији има пуно оправдање да постоји. Људи постају забринути када замишљају неке негативне будуће сценарије. Сврха забринутости јесте да када замислимо неку могућу негативну ситуацију да се запитамо: шта ја сада могу да урадим да то спречим, или, ако не могу да спречим тај развој догађаја како да га дочекам спреман. Ако неко замишља да ће због ове епидемије остати без хране, да његова деца неће имати шта да једу, он жури у продавницу да би купио храну и спречио ту врсту негативне будућности.

Паника. Иако је страх користан, паника није. Људи се успаниче онда када оцењују да ће веома брзо, за дан-два или седмицу доћи до катастрофе која ће имати веома негативне последице. Како верују да нема времена, да морају тренутно да реагују, не промисле довољно добро како да поступе, тако да вуку потезе због којих касније могу да зажале. У социјалном смислу паника је „заразна“ јер када једни виде оне који су успаничени, мисле да ти други нешто знају што они не знају, тако да се покрене стампедо који прави вештачке несташице.

Иако су сва ова осећања разумна реакција на угрожавајућу ситуацију, она могу бити и претерано изражена. У том случају, вероватно је да особа прецењује постојећу опасност. Зато је добро да се разговара с блиским особама којима се верује, јер то помаже да се страхови сведу на разумну меру.

Неустрашиви. Људи који се уопште не плаше у ситуацији која јесте опасна, погрешно је процењују. Резултат овог потцењивања опасности јесте што „неустрашиви“ нису мотивисани да примењују заштитне мере и тако угрожавају друге. Њихова погрешна самоувереност је велика опасност за друге. У ситуацији епидемије неодговорно понашање према себи је истовремено и неодговорно, али и кажњиво понашање према другима. На њиховом примеру видимо колико је страх корисно осећање, а колико штетан може да буде његов изостанак.

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/450357/Магазин/Корона-анксиозност

 

 

Bla bla bla. Evo zbog čega ne karantinu:

Ima hiljade ovakvih slučajeva

 

 

[JESSY]

ve znate. Informacije stižu sa svih strana. Tačne informacije, lažne informacije. Previše informacija. Policijski čas. Karantin. Pandemija. Strah. Panika. Neizvesnost. Očaj. Usamljenost. Bespomoćnost. Bes.

Da li je normalno u ovakvim okolnostima osećati sve to? Jeste.

Da li je realno siliti sebe da budemo produktivni, optimistični, pozitivno-misleći? Nije.

Da li je moguće između ova dva ekstrema naći balans? Hajde da pokušamo.

Preživljavanje realnosti… u svoja 4 zida

Kad se desi globalna pandemija nekog poganog virusa i iz korena nam promeni sve što smo do juče uzimali zdravo za gotovo, onda više nemamo iste prioritete kakve smo imali u normalnim okolnostima. Onda se stavljamo u mod preživljavanja, pa čak i ako smo fizički bezbedni, promene sa kojima se suočavamo na psihičkom planu su promene tektonskih razmera.

Kako možemo da olakšamo sebi prilagođavanje na ovu novu realnost i njeno preživljavanje? Evo nekoliko smernica u tom pravcu.

Uspostavimo rutinu. Kada znamo kako nam izgleda dan, čak i u ovim potpuno nenormalnim okolnostima, onda imamo doživljaj izvesnosti i kontrole. Makar nad tim kako će nam izgledati dan. Zato, postojanje vremena za buđenje, rad, zabavu, odmor i spavanje u ovakvim okolnostima može da nam vrati veru u to da realnost ipak nije hrpa nasumičnih događaja nad kojima nemamo nikakvu kontrolu.

Budimo fleksibilni. Danas ste ispali iz svoje rutine i spavali duže sat vremena? Pa šta! Rigidno se pridržavati rutine ili bilo kog samonametnutog pravila može samo da dodatno rasplamsa sigurno već prisutnu anksioznost. A to u ovim okolnostima ne želimo. Imaš dan kad ti se samo leži i bulji u plafon? Onda lezi i bulji u plafon. Plače ti se? OK, isplači se. Sve što osećamo kao svoju psihološku potrebu je dobrodošlo, da se time bavimo i da izađemo u susret samima sebi.

Sitnice život znače. Ne moramo da budemo produktivni. Ne moramo da sredimo sve svoje ormare. Niti da naučimo novi jezik. Ako vam se to radi, onda super. Ali nije moranje. Sad nije vreme ni za kakve tiranije. Sad je važno da budemo nežni prema sebi, uz uvažavanje svega onoga što nam nameću spoljašnje okolnosti. OK, ne možemo da izađemo napolje i pozovemo prijatelje na druženje, ali možemo da spremimo hranu koju volimo i gledamo omiljenu seriju. Upravo ove sitnice i načini na sebi ugodimo olakšaće nam ne samo socijalnu izolaciju, već sav teret koji nam aktuelna kriza neprestano donosi.

Sve emocije su normalne. Kao što je već rečeno, sve što osećamo u ovim okolnostima je normalno. Okolnosti su te koje su nenormalne, a ne naše reakcije. Zato je sasvim u redu osećati bespomoćnost, strah, očaj, bes, tugu i sve, baš sve emocije. Kada nam se to dešava, možemo odrediti vreme za sebe, pustiti da emocija prođe i potom se, mic po mic, vratiti u svoju rutinu. Na primer, kad se osećamo bespomoćno, možemo očajavati sedeći na podu 15 minuta, a potom namestiti krevet i eto ga – uspeli smo da svojim delanjem (ustajanjem sa poda i nameštanjem kreveta) nešto postignemo (namestimo krevet). Vrlo je jednostavno, ali donosi veliku psihološku dobit. To je onaj deo realnosti na koji možemo da utičemo, a da opet ne uđemo u samonametnutu tiraniju po pitanju toga kako se sad imamo ponašati i osećati.

Ostanimo u kontaktu. „Socijalno distanciranje” teško pada većini ljudi. Naravno da je lepše videti se sa ekipom na piću u omiljenoj kafani, nego se preko skajpa prvih pet minuta derati: „Da li me čujeeeš?!”. Ali, to je ono što određuju spoljašnje okolnosti, na koje ne možemo da utičemo. Izolacija u psihološkom smislu nije isto što i izolacija u fizičkom, a srećna okolnost je što živimo u vremenu kad nam je većina važnih ljudi dostupna putem dva stiskanja ekrana na telefonu.

Činjenica je da nemamo kontrolu nad okolnostima oko nas. Isto tako, činjenica je da donekle imamo kontrolu nad tim kako će nam život, baš u okviru tih okolnosti na koje ne možemo uticati, izgledati.

Zato je važno imati na umu da je sve što osećamo normalno, dozvoliti sebi da sve svoje doživljaje i osećanja proživimo, a potom uradimo nešto dobro i lepo za sebe, bila to mirišljava kupka ili čitanje ovog teksta. To nisu male stvari, čak i u uslovima koje smo do sad zvali normalnim.

http://www.psihoverzum.com/kako-ostati-normalan-u-karantinu/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+(Psihoverzum)

 

[Драшко]

iako nisam preterani fan utiska nedelje ali pogledajte ovaj prosli

neka gospodja koja je bila gost iz kuce, zbog godina, valjda je psiholog, jako lepo i zdravorazumski je govorila

vrlo zivotno i pozitivno na ovu temu, a plus uopste ne izgleda kao da je 65+

[Desiderius Erasmus]

пре 6 минута, Драшко рече

iako nisam preterani fan utiska nedelje ali pogledajte ovaj prosli

neka gospodja koja je bila gost iz kuce, zbog godina, valjda je psiholog, jako lepo i zdravorazumski je govorila

vrlo zivotno i pozitivno na ovu temu, a plus uopste ne izgleda kao da je 65+

A, sutra gostuje o. Vukašin Milićević u Utisku.

[Драшко]

пре 2 минута, Desiderius Erasmus рече

A, sutra gostuje o. Vukašin Milićević u Utisku.

Oh dear!

I expect a warm "zru" evening 

[Jestira.]

пре 16 часа, Драшко рече

Oh dear!

I expect a warm "zru" evening 

Draško za Admina ko je za?

[Драшко]

Управо сада, Jestira. рече

Draško za Admina ko je za?

neeeeeeeeeeeeeee  

[JESSY]

пре 21 минута, Jestira. рече

Draško za Admina ko je za?

bio čovek, pa nas napustio....

[Jestira.]

Пре сат времена, JESSY рече

bio čovek, pa nas napustio....