Kako uopšte ateisti misle da se postaje vernik...

[w.a.mozart]

Reći ću da me za ovu temu inspirisao razgovor sa pojedinim ateistima...

Dakle..kako uopšte ateisti zamišljaju da se postaje venik...naravno,svako je postao vernik na drugačiji način...ali,neki opšti principi postoje...medjutim,pošto opšti principi ne vode ničemu,od sada ću govoriti strogo o sebi...

smatram da moj IQ zadovoljava minimum koji podrazumeva da nisam verski fanatik koji svoju veru bazira na slepoj poslušnosti bibliji i Crkvi.... da,ja sam vernik... moja vera se krčkala dugo... Bog koga sam tražio je Bog koga možete ispitivati i obrtati naglavačke...shvatio sam da sam u stvari sebe obrtao naglavačke a On je sve vreme bio tu... i ne-On nije bio neko u čijioj sam senci ja bio... nije bio ni nemi posmatrač...jednostavno,kada sam se otvorio-pri tom naglašavam da nisam u to vreme bio trudnica-,shvatio sam da je On sve vreme bio tik uz mene... malo je nezgodno pisati o ovome jer postoji opsanost od dvosmislenosti...ono što mene zanima je-kako uopšte ateisti zamišljaju da se postaje vernik...ako je neko ateista jer nema potrebu za Bogom meni je to super...smetaju mi ateisti koji vernike vide kao pošast i pretnju po savremeno društvo...kao nekog ko unazadjuje celokupnu civilizaciju...smetaju mi jer svoje mišljenje potkrepljuju fanaticima u Crkvi a ne istinskim vernicima...parcijalno sagledavaju veru i komadaju je,uzimajući iz nje samo ono što im ide u prilog....

zar neko zaista misli da se vernik postaje da bi se lečili kompleksi,da bi se imao osećaj sigurnosti ili da bi se objasnilo nepoznato...ove fraze lepo zvuče u knjigama al ikad predsobom imate čoveka od krvi i mesa,makar i virtuelno,stvari se menjaju...

zato pitam ateiste-kao prvo-da li smatraju da postoji kategorija normalnog vernika- tu podrazumevam osobu koja je apsolutno normalan član društva i porodice a predstavlja se kao pravoslavni vernik i naravno-drugo pitanje je ono iz naslova.... kako mislite da neko uopšte postaje vernik... indoktrinacijom od malena,slepom potrebom da se u nešto veruje .... mislim da neće biti baš tako... naglašavam da sam svestan da ima pomenutih slučajeva ali...šta ćemo sa onima koji ne spadaju u tu kategoriju...

[Max Butcher]

Retki su ljudi, a da ih ja poznajem, koji se nisu posveti Bogu nakon neke tragedije, nesrece, bolesti i sl. Imam puno primera iz svoje okoline. Moj otac, dobar covek, postenjacina, miran tih i povucen celoga zivota, nakon povratka sa ratista je psihicki oboleo, Vijetnamski sindrom. On se recimo nije okrenuo Bogu i zivi manje-vise normalno. Dok je moj brat koji je doziveo saobracajnu nesrecu i preziveo sa psihickim poremecajem, postao, bukvalno zilota. Niko ga od porodice ne dira jer su svi u fazonu: "Ma samo neka je ziv." Baba je bogomoljka a deda nikada u zivotu nije pustio popa u dvoriste i trazio testamentom da se sahrani bez popa. Mene licno je uvek privlacila ta mistika ok religija, kultova, obreda i sl. Ali nikada nisam postao nista do ateiste jer mi je sve to bilo malo bljak. Neuverljivo, nedostojno, licemerno, neiskreno itd.

Bio sam i ja u situacijama gde bi se poteglo za bogom ili necim drugim (vojska 1992., ubistva najboljih prijatelja, clanova porodice, prvi brak, smrt deteta i da ne nabrajam dalje, ali sam ostao normalan, razuman i teram sam dalje). Doduse imam i ja dijagnozu, ali sifriranu slavabogu

Nadam se da nisam smorio, i da nisam omasio temu.

[Gospodin Jakov]

Brate, ti si dobar čovek    slavabogu ....

[Justin Waters]

Retki su ljudi, a da ih ja poznajem, koji se nisu posveti Bogu nakon neke tragedije, nesrece, bolesti i sl. Imam puno primera iz svoje okoline. Moj otac, dobar covek, postenjacina, miran tih i povucen celoga zivota, nakon povratka sa ratista je psihicki oboleo, Vijetnamski sindrom. On se recimo nije okrenuo Bogu i zivi manje-vise normalno. Dok je moj brat koji je doziveo saobracajnu nesrecu i preziveo sa psihickim poremecajem, postao, bukvalno zilota. Niko ga od porodice ne dira jer su svi u fazonu: "Ma samo neka je ziv." Baba je bogomoljka a deda nikada u zivotu nije pustio popa u dvoriste i trazio testamentom da se sahrani bez popa. Mene licno je uvek privlacila ta mistika ok religija, kultova, obreda i sl. Ali nikada nisam postao nista do ateiste jer mi je sve to bilo malo bljak. Neuverljivo, nedostojno, licemerno, neiskreno itd.

Bio sam i ja u situacijama gde bi se poteglo za bogom ili necim drugim (vojska 1992., ubistva najboljih prijatelja, clanova porodice, prvi brak, smrt deteta i da ne nabrajam dalje, ali sam ostao normalan, razuman i teram sam dalje). Doduse imam i ja dijagnozu, ali sifriranu slavabogu

Nadam se da nisam smorio, i da nisam omasio temu.

Ја не познајем ниједну особу са којом сам пријатељ чисто, или сам повезан кроз активну евхаристијску зајединцу, а који је почео веровати због преживљене несреће, друге трагедије, болести. Прво нисам сам такав. Не спорим ни да нема таквих људи које помињеш, познајем их неколико који су дали некакве завете након преживљење несреће, а таквих је који су такођер вероварали, само се након несреће то појачало. Тако да ако имаш имало мисли које те наводе да помислиш да људи углавном постају верујући због личне трагедије или прежвиљене болести, то заиста није тако. Таквих је напротив мало.

[Аурор]

Bog koga sam tražio je Bog koga možete ispitivati i obrtati naglavačke...shvatio sam da sam u stvari sebe obrtao naglavačke a On je sve vreme bio tu... i ne-On nije bio neko u čijioj sam senci ja bio... nije bio ni nemi posmatrač...jednostavno,kada sam se otvorio-pri tom naglašavam da nisam u to vreme bio trudnica-,shvatio sam da je On sve vreme bio tik uz mene...

Ali on nije tvoj imaginarni prijatelj?

[w.a.mozart]

ne,nije

[laetitia]

Ali on nije tvoj imaginarni prijatelj?

Није Он неки имагинарни лик који постоји само у глави, чак и да ми избришу сав садржај из мозга, моје срце би увек препознало Христа. Како ми само некад заигра кад помислим на Њега, кад треба да се причестим итд.

Ја сам са 19 постала хришћанин и мој разум је дуго одбијао то да прихвати, ја сам интелектуалац, религија је за необразоване и глупе и сл. Али срце Га је срело и нисам могла да побегнем од тога. После сам схватила да сам заправо читав живот тражила Њега а да тога нисам била ни свесна.

Мислила сам да људи постају верујући из страха, незнања, глупости, али сам се на сопственом примеру уверила да није тако, мада знам примере где страх јесте играо одлучујућу улогу.

[Милан Меденица :)]

ја сам се 5 година образовао да рашчиним сваку религију понаособ, до једног тренутка кад сам инстант постао верник, јер сам чуо нешто што сам сам целог живота тежио и што ми је била водиља. схватио сам у том тренутку да сам уствари пропутовао света да бих се вратио кући  8086.gif

иначе, успело ми је са сваком сем са православљем 

иначе, атеисти, Бог је човек као и ми, у томе је и лепота што не морамо да Га замишљамо  srcee

чак и сваки пут кад отворите смајлије овде, имате Његов лик на видело 

сем тога што се погледате и у огледало, па ћете видети и одраз Његовог лика  dada

[w.a.mozart]

niko nam ne reče o tome šta misle-kako se postaje vernik...

[Милан Меденица :)]

паааа, ја сам покушао да одговорим из перспективе бившег атеисте, да нисам ни размишљао о томе, већ је моје интересовање било сасвим супротно усмерено - да одвајам вернике од вере и институције ...

све остало ми је било неважно и у служби тога :cheesy:

[andrej]

Правих атеиста колико ја знам (а слажем се да је моје знање ништавно и радо ћу прихватити исправке и примедбе) нема. Зашто? Атеизам, каквим га ја у његовој идеалној форми схватам, требао би да се постави крајње индиферентно према предмету - у овом случају не само постојању Бога који је личност, него и било чега трансцендентног. Ово сам већ раније написао као групе које разликујем међу онима који се збитно називају атеистима:

1, Агностици - који имају, у суштини, апофатичан став да знају да о Богу (па и његовом постојању) нема знања. Из визуре верника, они су у првау - са становишта апофатичког богословља - ми не знамо, али верујемо. Наравно, у директном сусрету с Божијим откривењем, ми по благодати понешто и сазнајемо - али, суштина божанства за нас остаје тајна.

2. Деисти - прихватају могућност постојања индиферентног или имперсоналног божанства, које нема интеракцију са светом. Деизам често може да буде несвесни став декларисаних "атеиста" - "има нешто," "има нека сила," али аморфна и индиферентна-далека. Многи деисти су заправо боготражитељи.

3. Пантеисти - бог је, насупрот деизму, присутан у свему. Ако се не тумачи исувише буквално, овде је могуће подвести и све оне који верују у "судбину," "предодређеност" и који, у суштини, имају идолатријски однос према разним појавама и идејама у којима, често и несвесно, "виде бога." И пантеисти често могу да изјаве да су атеисти.

4. Апостате - они који су некада и под неким околностима веровали у нешто, а затим се разочарали, уморили, отпали и једноставно, најчешће због личних околности, "одлучили" да бога заправо ни нема. У суштини, они остају у некој врсти борбе против самих себе и сопствених амбиваленција.

5. Богоборци - Могу да припадају било којој од претходних група. Ово су људи који се не боре против Бога, већ пре свега против организованих облика религија, које најчешће желе да замене неким својим идеолошким конструктима.  По правилу, ово су личности тоталитарног менталног устројства, које просто не подносе да постоји толико "глупих" људи који верују у религију, када би они имали да им понуде толико "паметнију" алтернативу. Те секуларистичке, идеолошке алтернативе вери, видели смо током XX века у Јерменији, Русији, Немачкој, Кини, Јапану, САД, Камбоџи, Вијетнаму, Анголи, Руанди, Шри Ланци...

Готово по правилу, верници најпре могу да постану управо они који се највише боре и рву с Богом. Управо тај жар у неприхватању Бога и схватање себе као некога ко је изнад било какве трансценденције јесу оне божанске особине које инхерентно садржи људска природа.

Дакле, закључио бих - управо је богоборство она погрешно усмерена духовна енергија која садржи потенцијал за светитеље, мученике и велике подвижнике.

[Милан Меденица :)]

Дакле, закључио бих - управо је богоборство она погрешно усмерена духовна енергија која садржи потенцијал за светитеље, мученике и велике подвижнике.

одличан закључак  greengrin 4chsmu1  

[Ateistički Jurišnik]

Kako se postaje vernik?

Pa na više načina...

1) Indoktrinacijom od malena, gledaš roditelje kako cvile i moljakaju se, zatim ideš u crkvu, pa čitaš dečiju bibliju i dečije verske knjige, zatim ideš na veronauku, pa slušaš popa kako ti priča priču...

2)Usled teškog života i mnogih nedaća, niko nije od čelika i svakome je potrebna podrška, kada stvarnost dovede čoveka u bezizlazni položaj ostaje mu samo da se nada u čudo i neku nadljudsku pomoć ne bi li se iščupao iz beznadja

3)Psihički slabe osobe, ljudi koji se boje svega, ljudi koji se boje i da žive. Ljudi koji nisu karakter i treba im neka poštapalica, stalna svemoguća podrška. Ljudi kojima treba upijač za strah i neki lažni smisao kao spas od depredije.

4) Psihički oboleli. Psihički bolesnici manje teže ka racionalnom i razumnom a više ka šizoidnom i fantazoidnom, zato takvim ljudima vera može biti veoma privlačna.

5) "Radoznali pa sludjeni" neki ljudi iz radoznalosti i želje za širim opštim obrazovanjem počnu da čitaju verske knjige. Medjutim, vremenom , mozak im ne može više izdržati navalu fantazije i gluposti i oni bivaju sludjeni i indoktrinirani...

[laetitia]

Заборавио си један... 0110_hahaha

Vera nije prosto i samo ucenje (iako naravno i to jeste), nego pre svega iskustvo licnog dozivljaja, odnosno zivi susret zivoga coveka sa zivim Bogom, kao sto se i covek sa covekom uzivo srece...

Bog i ja smo se sreli licno - ovu recenicu odmah ce rado da ti potvrdi svako od ljudi sa kojima ovde pricas...

Kako? E to je ono sto je tesko objasniti recima, pa je bas zato i potreban neposredan licni dozivljaj - SUSRET...

Kad covek jednom susretne Boga uzivo, onda mu vise ne treba nikakvo objasnjavanje i dokazivanje, ne postoji nacin da ga neko ubedi u nesto drukcije, jer je osecaj susreta sa zivim Bogom apsolutno jedinstven, ni sa cim drugim uporediv... 0907_sport

[Guest]

Kako se postaje vernik?

Pa na više načina...

1) Indoktrinacijom od malena, gledaš roditelje kako cvile i moljakaju se, zatim ideš u crkvu, pa čitaš dečiju bibliju i dečije verske knjige, zatim ideš na veronauku, pa slušaš popa kako ti priča priču...

2)Usled teškog života i mnogih nedaća, niko nije od čelika i svakome je potrebna podrška, kada stvarnost dovede čoveka u bezizlazni položaj ostaje mu samo da se nada u čudo i neku nadljudsku pomoć ne bi li se iščupao iz beznadja

3)Psihički slabe osobe, ljudi koji se boje svega, ljudi koji se boje i da žive. Ljudi koji nisu karakter i treba im neka poštapalica, stalna svemoguća podrška. Ljudi kojima treba upijač za strah i neki lažni smisao kao spas od depredije.

4) Psihički oboleli. Psihički bolesnici manje teže ka racionalnom i razumnom a više ka šizoidnom i fantazoidnom, zato takvim ljudima vera može biti veoma privlačna.

5) "Radoznali pa sludjeni" neki ljudi iz radoznalosti i želje za širim opštim obrazovanjem počnu da čitaju verske knjige. Medjutim, vremenom , mozak im ne može više izdržati navalu fantazije i gluposti i oni bivaju sludjeni i indoktrinirani...

Е добро си ме насмејао  0110_hahaha