Ф. М. Достојевски

[Тавита]

Достојевском у част!!

Достојевски није био само велики уметник, он је био такође велики мислилац и човек видовит у стварима духа. Он је велики и генијални дијалектичар, највећи руски метафизичар. Идеје имају значајну, централну улогу у стваралаштву Достојевског. И генијална идејна дијалектика не заузима ништа мање значајно место код Достојевског него његова необична психологија. Дијалектика идеја је специфични род његовог стваралаштва. Својом уметношћу он је проникао у првобитне основе живота идеја и живот идеја прожима његово стваралаштво. Код њега идеје живе органским животом, имају своју неумитну животну судбину. Тај живот идеја је диманичан, у њему нема ничег статичког, нема заустављања, нема ничег окошталоп И Достојевски истражује динамичке процесе у животу идеја. У његовом стваралаштву осећа се ватрена бура идеја. Живот идеја протиче у усијаној, ватреној атмосфери - хладних идеја код Достојевског нема, њега оне не занимају. Све је код њега ватрено и динамично, све се креће, кроз противуречности и борбе. Све идеје Достојевског су у вези са човековом судбином, са судбином света, са судбином Бога. И Достојевски показује како експлозије идеја разарају и доносе пропаст. Но, у идеји је такође концентрисана и скривена и енергија која васкрсава и обнавља. Свет идеја Достојевског је веома особен, сасвим оригиналан, то нису праслике бића, нису првобитне суштине, нити су, наравно, норме, него судбине бића, првобитна ватрена енергија. Достојевском не можемо приступити, не можемо га схватити, ако се не удубимо у његов богати и особени свет идеја. Стваралаштво Достојевског је истински празник и пир мисли. И они који одбијају да учествују у том пиру, само на основу тога што су у својој скептичкој рефлексији посумњали у вредност сваке мисли и идеје, осуђују себе на тужно, јадно и сиромашно таворење. Достојевски открива нове светове. Ти су светови у стању бурног кретања. Кроз те светове и њихова кретања одгонетају се људске судбине. Они који своја интересовања своде само на психологију, који се занимају само за формалну страну уметности, затварају себи приступ у те светове и неће никада схватити оно што се открива и стваралаштву Достојевског.

Достојевски је имао своје откровење. Схватање света код Достојевског - то је његова генијална интуиција људске судбине и судбине света. То је уметничка интуиција, али не само уметничка, то је такође, идејна, сазнајна, филозофска интуиција то је ^позјз. Из преданог читања Достојевског свако треба да изађе обогаћен знањем.

[Тавита]

О Достојевском је много написано. Много је интерсантног и тачног о њему било речено. Па ипак, није било довољно целовитог приступа, Достојевском су приступали полазећи од веома различитих "тачки гледишта", судили су о њему у светлу најразноврснијих погледа на свет и различите стране Достојевског, у зависности од свега тога, показивале су се или остајале скривене. За једне он је био, пре свега, заступник "понижених и увређених", за друге "жестоки таленат", за треће - пророк новог хришћанства, за четврте он је открио "подземног човека", онима петима даље, он је био пре свега човек православља и гласник руске месијанске идеје. Но у свим тим приступима, који откривају понешто из Достојевског, није било конгенијалности његовом интегралном духу. За традиционалну руску критику Достојевски је дуго времена био затворен, као што су то биле и све најзначајније појаве руске књижевности.

Сваког великог писца као велику духовну појаву треба примити као интегралну духовну појаву. У интегралну духовну појаву треба интуитивно проникнути, треба је сагледати и доживети као живи организам, потребно је уживети се у њу. То је једино исправни метод. Великој духовној појави треба приступити са душом испуњеном вером, не разарати је сумњом и скепсом. Међутим, људи наше епохе склони су да подвргну операцији било кога великог писца сумњајући да он има рак или неку другу скривену болест. На тај начин интегрални духовни лик нестаје и сагледавање и поимање постаје немогуће.

Ако је тачно да је сваки геније националан, a не интернационалан, ако изражава општељудско кроз национално, онда је то посебно тачно када је у питању Достојевски. Он је до дна душе карактеристично руски геније, најбољи Рус међу великим писцима, и поред тога општељудски у највећој мери по свом значају и по својим темама. Он је био Рус. "Ја сам одувек био прави Рус" - каже он за себе. Стваралаштво Достојевског - то је руска реч о општељудском. Због тога је он од свих руских писаца најзанимљивији људима западне Европе. Они траже у њему откровење о оном другом, за њих загонетном свету, свету руског Истока Схватити Достојевског у целини - то значи схватити нешто суштинско у карактеру руске душе, значи приближити се одгонетању саме Русије.

Пажљиво читање Достојевског је увек догађај у животу; оно пали и душа доживљава ново ватрено крштење. Човек који се унео у свет Достојевског постаје нови човек, њему се откривају нове димензије бића. Достојевски то је велики револуционар духа. Он је устремљен против сваког окоштавања духа. Он нам је данас ближи него што нам је некада био. Опет смо му се приближили. Много новога налазимо за себе у њему у светлости сазнања трагичне судбине коју смо преживели.

Никола ј Берђајев

[Тавита]

1821.

30. oktobra u Moskvi rođen je Fjodor Mihajlovič Dostojevski.

1831.

Braca Dostojevski Mihail i Fjodor leto su provodili  na malom imanju u Tulskoj guberniji, uživajući u živopisnosti seoskih pejzaža. U piščevom sećanju neizbrisivo će ostati sećanje na poznanstvo sa seljacima, na upečatljive slike njihovog siromaštva i na bogatstvo duševne lepote.

1834.

Oba brata odlaze u privatni pansion Leontija Čermaka u Moskvi, u kom su naučili mnogo toga o literaturi. Dostojevski je tada naročito čitao Puškinova dela.

1837.

Dostojevskog je potresla smrt voljenog pesnika Puškina. Mesec dana kasnije Dostojevskom umire majka. To je bilo vreme jedne od najtežih reakcija u Rusiji, sa robijanjem u Sibiru, izgnanstvima na Kavkazu, ugušivanjem slobodne misli, delatnostima Hercena, Bjelinskog i naprednih časopisa.

Te godine braća su prešla u Petrograd na dalje školovanje.   

1838.

U januaru Dostojevski se upisuje u inženjerijsku školu, u kojoj će ostati šest godina, bez ikakve ljubavi i naklonosti.

Brata je izveštavao o teškoj duševnoj krizi i o čitanjima dela Hofmana, Balzaka, Getea, Igoa.

1839.

Smrt oca Mihaila, koga su ubili njegovi seljaci.

1841.

Prvi pokušaji sa originalnim delima; u svom stanu čitao je odlomke svojih (nesačuvanih)  drama Marija Stjuart i Boris Godunov.

Tragična i prerana smrt pesnika Ljermontova, takodje ima uticaja na Dostojevskog.

1843.

Dostojevski je završio vojnu inzenjerijsku školu kao inženjer potporučnik. Službu u inženjerijskom departamentu u Petrogradu nije voleo; vremena za književni rad nije imao; živeo je bedno sa malom činovničkom platom i često se zaduživao.

Prevodi Evgeniju Grande od Balzaka.

1844.

Dostojevski je podneo ostavku, koja mu je uvažena sa činom poručnika u ostavci.

Brata izveštava da je pocčeo da piše roman u obliku Evgenije Grande; nekoliko puta ga prepravlja.

1845.

Do iscrpljenosti radi na romanu Bedni ljudi. Počinju prvi nervni napadi za vreme šetnji sa Grigorevičem. Čuveno noćno čitanje Bednih ljudi, koje su na smenu čitali Njekrasov i Grigorovič.; utisak je bio neobično jak, a radost mladog pisca neizmerna. Posećivao je Bjelinskog i divio mu se; Počeo je rad na Dvojniku.

1846.

U « Perogradskom zborniku», 15. januara, na prvim stranama pojavilo se delo Dostojevskog, Bedni ljudi. Te godine završava Dvojnika, počinje da piše Gazdaricu, Njetočku Njezvanovu. Bjelinski piše o prvom delu oduševljeno. U to vreme sukobljava se i razilazi sa «Savremenikom», a upoznaje se sa Hercenom i Petraševskim.

1847.

Neslaganje sa Bjelinskim i konačno razilaženje; Bedni ljudi izlaze u posebnoj knjizi.

[Тавита]

1848. .

Dostojevski objavljuje pripovetke: Slabo srce, Polzunkov, Pošten lopov. Bjelinski je napisao negativnu ocenu o Gazadrici u « Savremeniku» i nešto više od mesec dana posle toga umro u rano jutro 26. maja.

1849.

Dostojevski se približava  krajnje levim petraševcima, kakav je Spešnjev  i sa njima učestvuje u organizovanju tajne štamparije. U «Otadžbinskim Zapisima» objavljena su prva dva dela Njetočke Njezvanove.

Prijava protiv Dostojevskog, a 23. aprila, u četiri sata ujutru, i hapšenje. Pred komisijom na saslušanju, držao se čvrsto i dosledno. Zatvoren je u tvrdjavi, od brata je primio za čitanje Šekspira, Bibliju i «Otadžbinske zapise». Na sudjenju, zajedno sa petraševcima, osuđen je na smrt streljanjem. Decembra 22. na gubilištu, pročitana je smrtna presuda. Vešto i stravično iscenirano pogubljenje zamenjeno je od strane cara dugogodišnjim robijama.

1850– 1854.

Robija, najpre, u Tobolskom, a onda, tri godine u Omsku.

1854.

S' proleća Dostojevski je u Semipalatinsku, gde služi u vojsci kao običan redov i  čita Lovčeve zapise Turgenjeva. Poznanstvo sa porodicom Isajevih i tek došlim baronom Vrangelom koji će mu biti od znatne pomoći.

1855.

Dostojevski se zaljubljuje u Mariju Isajevu, pomaže joj posle smrti njenog muža i počinje rad na Zapisima iz mrtvog doma.

1857.

Dostojevski se venčava sa Marijom Dimitrijevom Isajevom u Kuznjecku. Na povratku za Semipalatinsk dobija epileptični napad, prvi put se lekarski konstatuje da boluje od epilepsije.

1858.

Dostojevski počinje da piše Ujkin san i Selo Stepančikovo.

U književnoj kritici zapaža se Dobroljubov.

1859.

  U «Ruskoj reči» objavljen je Ujkin san; Dostojevski je oslobodjen vojne službe, ali je izdata naredba ministarstva unutrašnjih poslova da ga tajno prate. Te godine Dostojevski prelazi u Tver; radi dalje na Zapisima iz mrtvog doma i krajem godine dolazi u Petrograd.

1860.

U januaru izlaze dva toma sabranih dela Dostojevskog, a u jesen objavljuje program za pokretanje časopisa «Vreme»; u novinama Stelovskog štampaju se prve glave Zapisa iz mrtvog doma.

1861.

Izlazi prva sveska časopisa « Vreme», sa početkom romana Poniženi i uvredjeni i nastavljanjem (iz novina) Zapisa iz mrtvog doma. Dobroljubov objavljuje u «Savremeniku» važan članak o delima Dostojevskog; Turgenjev piše Dostojevskom iz Pariza da su neke slike iz Zapisa iz Mrtvog doma danteovski snažne. Dostojevski se upoznaje sa Ostrovskim, Dobroljubovom i Ščedrinom.

1862.

Dostojevski se upoznaje sa Černiševskim; prvi put putuje u inostranstvo: Pariz, London (susret sa Hercenom, poznanstvo sa Bakunjinom), Keln, Švajcarska, Italija. Prijateljstvo i ljubav prema Apolineriji Suslovoj.

[Тавита]

1863.

Velika polemika Između saradnika «Savremenika» i «Vremena»; zabrana «Vremena» zbog članka N. Strahova  o poljskom pitanju. Ponovni put Dostojevskog u Pariz i Italiju ( sa Suslovom). Početak rađanja zamisli o Kockaru  i Zapisima iz podzemlja.



1864.

Brat Dostojevskog, Mihail, dobija dozvolu da pokrene časopis «Epohu» u kojoj se nastavlja objavljivanje Zapisa iz mrtvog doma, početak Zapisa iz podzemlja a i polemika Dostojevskog sa Ščedrinom. U maju i julu Dostojevskom umiru žena Marija I brat Mihail; nasleđuje dugove i izdržava bratovljevu decu i ženu.



1865.

Početak rada na romanu Zločin i kazna, zamisli, nacrti i borba sa sobom oko forme; izlaze u dva toma sabrana dela, sa piščevim dopunama.



1866 .

U «Ruskom vesniku» počinje objavljivanje romana Zločin i kazna; prvi put Dostojevskog posećuje stenodaktilografkinja Ana Grigorijevna Snitkina i počinje diktiranje Kockara; Posle završenog posla Dostojevski joj predlaže da zajedno rade na petom delu romana Zločin i kazna.



1867.

U februaru mesecu Dostojevski se venčao sa Anom. Put i boravak u inostranstvu koji će trajati više od četiri godine: Berlin, Drezden, Frankfurt, Baden, Ženeva, Bazel. U Ženevi je zajedno sa suprugom prisustvovao kongresu Lige za mir i slobodu.

U Rusiji se pojavila opširna rasprava Pisareva o Zločinu i kazni. U tuđim zemljama Dostojevski smišlja Idiota.



1868.

«Ruski vesnik» počinje da objavljuje roman Idiot; Dostojevskom se u Ženevi rađa devojčica Sonja koja posle nepuna dva meseca umire, a on zajedno sa ženom dva dana moli  za dozvolu da je sahrane.

U Rusiji se pojavljuje veliki i znameniti  Tolstojev roman Rat i mir; Dostojevski odmah traži da mu se pošalje.



1869.

Nastavlja se putovanje i stradanje zbog nemaštine Dostojevskih: Prag, Venecija, Bolonja, Trst, opet Drezden, gde im se rađa kći Ljubov. Nastaje zamisao o romanu Život velikog grešnika (Ateizam), koji bi, prema pisanju Dostojevskog , trebalo da bude obimom kao Rat i mir; počinje ras na romanu Zli dusi.



1870.

Rad na romanu Zli dusi, povodom kojeg se naročito interesuje za ubistvo studenta Ivanova I sudbinu Nječajeva.



1871.

U inostranstvu doživljava Parisku komunu, o kojoj piše Strahovu nepovoljno . Pripremajući se za povratak u Rusiju i plašeći se pretresa na granici, Dostojevski je spaljivao svoje rukopise. Povratak u Rusiju i julu mesecu i rođenje sina Fjodora u Petrogradu.

Roman Zli dusi počeo je da izlazi u «Ruskom vesniku».



1872.

Dostojevski postaje redaktor reakcionarno orijentisanog «Građanina»; Upoznaje se sa Konstantinom Pobedonoscevim, jednim od krupnih ideologa carskog samodržavlja. Prve zamisli o Piščevom dnevniku.



1873.

Zapaženi napadi N. Mihajlovskoga protiv Dostojevskog povodom uređivanja «Građanina» i objavljivanja u njemu prvih odlomaka iz Piščevog dnevnika; polemika između Dostojevskog i Mihajlovskog.



1874.

Početak rada na romanu Mladić.

[Тавита]

1875

U «Otadžbinskim zapisima» počinje u nastavcima da izlazi Mladić. Iste godine Tolstoj je objavljivao roman Ana Karenjina.  Molba Dostojevskog da može posebno izdavati Piščev dnevnik.

1876.

Rad na pripoveci Krotka.

1877.

Dostojevski posećuje bolesnog Njekrasova, o čemu će, sećajući se prvog susreta  i objavljivanja prvog svog dela, napisati dirljivi  članak u «Piščevom dnevniku». U «Piščevom dnevniku» pojavljuje se i njegov čuveni prikaz Ane Karenjine. U decembru je izabran za člana Akademije nauka odeljenja ruskog jezika i knjizevnosti; Krajem istog meseca drži govor nad grobom Njekrasova.

1878.

Dostojevski sastavlja detaljni plan romana Braća Karamazovi.

1879.

U «Ruskom vesniku» počinju da se objavljuju pojedine glave romana Braća Karamazovi.  Na jednoj književnoj večeri čita svoju priču Mališan kod Hrista na Božić; u Londonu ga biraju za člana komiteta Međnarodnog  književnog udruženja.

1880.

Velika popularnost Dostojevskog: na mnogim književno – muzičkim večerima čita odlomke iz svojih dela; pozvan je da učestvuje u otkrivanju spomenika Puškinu u Moskvi; ukazivale su mu se najviše počasti; U junu na svečanosti posvećenoj Puškinu, održao je čuveni govor koji je na sve prisutne ostavio silan utisak. Konačno završava roman Braća Karamazovi, na kome je radio tri godine, a objavljivao dve.

1881.

U januaru Dostojevskog muči bolest. U sredu, 28. januara Dostojevski umire. 29. januara izlazi januarski broj «Piščevog dnevnika»; 1. februara Dostojevski je sahranjen.

Priredio: Vasilije Kalezic

[w.a.mozart]

Достојевски, Браћа Карамазови (Разговор старца Зосиме и маловерне даме)

- Не брините се због мога мишљења - одговорио је старац. - Ја потпуно верујем у искреност ваше туге.

- Ох, како сам вам захвална! Видите, ја затварам очи и мислим: ако сви верују, откуда онда то? Сада уверавају да је све настало у почетку, од страха пред ужасним природним појавама и да свега тога нема. Како то, мислим, целог века сам веровала- а када умрем- одједном нема ничега, само ће „ коров израсти на гробу“, као што сам прочитала у једног писца. То је ужасно! Чиме, чиме да повратим веру? Истина, ја сам веровала само када сам била девојчица, механички, ништа не мислећи... Чиме, чиме да се докаже? Ја сам сада дошла да клекнем пред вас и да вас молим за то. Јер ако испустим и ову прилику, онда ми до краја живота нико неће одговорити. Чиме да се докаже, како да се убедим? О несреће моје! Стојим и видим око себе да је свима свеједно, готово свима, нити се о томе сада не брине, само ја једина не могу то да поднесем. То је убиствено, убиствено!

-Нема сумње, убиствено је. Али ту се ништа не може доказати, а могуће је убедити се.

- Како? Чиме?

-Искуством активне љубави. Потрудите се да волите ваше ближње активно и неуморно. Колико будете успевали у љубави, толико ћете се убеђивати у егзистенцију Бога и бесмртност ваше душе. Ако постигнте потпуно самоодрицање у љубави према ближњем, онда ћете несумњиво поверовати и никаква сумња неће моћи да се поткраде у вашу душу. То је испробано, то је тачно.

...

Ако не постигнете срећу, увек памтите да сте на добром путу и потрудите се да не силазите с њега. Најважније је – избегавајте лаж, сваку лаж, а нарочито на лагање самој себи. Пазите на своју лаж и контролишите је сваки час, сваки тренутак. Избегавајте гадљивост и према другима и према себи: то што вам се чини гадним у себи, чисти се већ самим тим што сте то приметили. Такође избегавајте страх, мада је страх последица сваке лажи. Не плашите се никада своје малодушности у постизању љубави, не плашите се много чак ни рђавих својих поступака. Жалим што вам не могу рећи ништа утешније, јер активна љубав, у поређењу са оном из маштања, представља сурову и застрашујућу ствар. Сањалачка љубав чека брзи подвиг, брзо задовољење и да га сви посматрају. Ту заиста долази дотле да чак и живот човек даје само да не би дуго трајало, да би се што пре завршило, као на сцени, и да га сви гледају и хвале. А активна љубав је- рад и истрајност, а за неке, можда, цела наука. Али проричем вам да ћете, чак и у тренутку када будете са ужасом видели да се, упркос свим вашим напорима, не само нисте приближили циљу већ да сте се чак и удаљили, и у том тренутку, предсказујем вам, ви ћете неочекивано достићи циљ и јасно ћете осетити на себи чудотворну силу Божију, Који вас је све време волео и стално потајно руководио вама.

[Razmetljivko]

Ево лепих речи за читање, размишљање, живљење и ползовање...

(Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ, БРАЋА КАРАМАЗОВИ)

Младићу, не заборављај молитву. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, сине ново осећање, а у њему и нова мисао, коју раније ниси знао и која ће те изнова охрабрити и разумећеш да је молитва васпитање. Још запамти: свакога дана и кад год можеш само понављај себи: „Господе, смилуј се на све који су данас пред Тебе изашли“. Јер сваког сата и сваког тренутка хиљаде људи остављају живот свој на овој земљи и душе њихове долазе пред Господа – а колико се много њих са земљом растало усамљених, никоме незнаних, у тузи и терету душевном, за којима нико неће зажалити, неће чак ни знати за њих да ли су живели. И гле, можда ће се с другог краја земље уздићи твоја молитва ка Господу за покој душе његове, макар ти њега никако и не знао, нити он тебе. Како ли слатко и умилно мора бити души његовој, која је у страху стала пред Господом, да осети да се у тај час и за њега неко Богу моли, да је остао на земљи човечански створ који и њега воли. А сам Бог ће милостивије погледати на обоје вас, јер кад си ти већ онога толико пожалио, колико ли ће га више пожалити Он, који је бесконачно милосрднији и љубазнији, него ти. И опростиће му тебе ради.

Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека грешног, то је већ слика Божанске љубави и врхунац је љубави на земљи. Волите све створење Божје и целокупно и сваку мрвицу. Сваки листић, сваку зраку Божју волите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли волео сваку ствар – и тајну ћеш Божју разумети у стварима. А схватиш ли је једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божјој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе, - и то, авај, скоро сваки, сваки између нас!

Децу волите нарочито, јер она су безгрешна као анђели и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете. Мене је отац Антим учио да децу волим: тај мили и ћутљиви човек, кад смо бивали на путу, он је за оне грошиће што нам их је свет делио куповао шећерлеме и колаче и деци их раздавао. Он није могао проћи поред дечице без душевног потреса: такав је то човек био.

Пред понеком мишљу станеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски, па се запиташ: „Да ли треба силом побеђивати, или смиреном љубављу?“. Свагда одлучуј овако: „Победићу смиреном љубављу“. Одлучиш ли се тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити. Љубавна смиреност је страшна сила, од свих најјача, нема јој равне на свету! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе и пази на себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али оно је тебе видело и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим си можда већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздржао пред дететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и делатну љубав.

Браћо, љубав је учитељка, али је треба знати стећи, јер се она тешко стиче, скупо се купује, дугим радом и после дугог времена; јер волети треба не само случајно и на један тренутак, него насвагда. Случајно може свако заволети, - тако може и злочинац заволети. Младић, брат мој, птице је за опроштење молио: то изгледа скоро бесмислено, али је истина, јер је све као океан, све тече и додирује се: на једном месту додирнеш, на другом се крају света одазива и разлеже. Нека је базумље птице за опроштење молити! Али и птицама би било лакше, и детету, и свакој животињи око тебе, кад би ти сам био бољи но што си сад – макар једну мрвицу би им било лакше. Све је као океан, кажем вам. Тада би се и птицама почео молити, васионом љубављу мучен, као у неком одушевљењу – молио би их да ти и оне твој грех опросте. Цени и воли то одушевљење, ма како оно људима изгледало бесмислено.

Другови моји, молите радост од Бога. Будите радосни као деца, као птичице небеске. И нек вас у вашем делању не буни грех људски; не бојте се да ће он затрти дело ваше и да му неће дати да се изврши. Не говорите: „Јак је грех, јако је непоштење, јака је гадна околина, а ми смо усамљени и немоћни, сатрће нас гадна околина и неће дати да се изврши добра ствар“. Клоните се, децо, од те бојазни! Једини је ту спас: узми и учини себе одговорним за сав грех људски. А то, брате, заиста и јесте тако: јер чим ти себе искрено начиниш одговорним за све и свакога, онога часа ћеш увидети да тако и јесте у самој ствари и да ти и јеси за све и за свакога крив. А збацујући и товарећи своју рођену леност и своју немоћ на људе, свршићеш тим да ћеш се сатанском гордошћу опасати и на Бога ћеш узроптати.

А о гордости сатанској овако мислим: нама на земљи је тешко њу схватити и стога је лако пасти у погрешку па се здружити са њом, па још при том држати да нешто велико и лепо радимо… И много шта од најјачих осећања и покрета природе наше, ми на земљи схватити не можемо; али ти се тиме не саблажњавај, нити помишљај да ти то ма у чем може служити као оправдање; јер ће вечни Судија од тебе тражити оно што си могао учинити, а не оно што ниси могао; сам ћеш се о том убедити, јер ћеш тада све правилно увидети и нећеш спорити и порицати. На земљи пак, заиста као да лутамо; и да нема драгоценог Христовог лика пред нама, ми бисмо пропали и залутали сасвим – као некада род људски пред потопом. Много је на земљи од нас скривено, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе свезе наше са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати овде на земљи. Бог је узео семена из других светова и посејао их на овој земљи и однеговао врт Свој и никло све што је могло никнути и све што је заиста живо, живо је свешћу о додиру с другим тајанственим световима; ако се то осећање у теби слаби и уништава се, онда умире и оно што је однеговано у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути. Ја тако мислим.

[Milan Nikolic]

То је било: О молитви, о љубави и о дотицању са иним световима (о.Зосима).

[Milan Nikolic]

О паклу и пакленом огњу, размишљање мистичко (о.Зосима)

Оци и учитељи, ја мислим: >>Шта је пакао?<< Судим овако: >>Патња због тога што се више не може волети.<< Једном, у бесконачном битисању, које се не може измерити ни временом ни простором, дата је била неком духовном бићу, кад се појавило на земљи, способност да каже само себи: >>Ја постојим и ја волим.<< Једном, само једном, дат му беше тренутак љубави делотворне и живе, и ради тога дат земаљски живот, а с њим времена и рокови, и шта би: то срећно биће одбаци тај неоцењиви дар, не оцени га, не заволи га, погледа га подругљиво и остаде равнодушно. И кад је такав отишао са земље, видео је крило Аврамово и беседио са Аврамом, као што нам је у причи о богаташу и о Лазару казано; и рај је видео и ка Господу могао да иде, али се баш тиме и мучио што до Господа оде без љубави, и дође у додир са онима који су волели, а он њихову љубав није прихватио. Тада виде јасно и сам себи рече: >>Сад знање имам, али ма како жудно да волим, у љубави мојој не може бити никаквог подвига, нити каквог пожртвовања, јер је довршен живот земаљски и неће доћи Аврам да макар капљицом живе воде(то јест, поновним даром земаљског живота, пређашњег и делотворног) расхлади пламен жудње за љубављу духовном, којом сад горим, а презрео сам је на земљи; нема више живота нити ће више бити времена! Премда бих сад спреман био и живот свој дати за друге, сад већ није могућно, јер је прошао онај живот који се могао принети љубави на жртву, и сад је бездан међу оним животом и овим битисањем.<< Говори се о материјалном пакленом пламену: не испитујем тајну ову, бојим се, али мислим кад би и постојао пламен материјални, њему би се збиља обрадовати могли, јер, тако мислим, у мучењу материјалном би макар на један тренутак могли заборавити још страшнију муку духовну. А одузети муку духовну немогућно је, јер мучење то није спољашње, него је унутрашње. А кад би се и могло одузети, мислим да би постали још несрећнији. Јер, ако би им праведници из раја, гледајући муке њихове, опростили и дозвали их к себи, у безграничној љубави својој, тиме би им још повећали муке, јер би још јаче пробудили у њима пламен за сличне, делотворне захвате љубави, која је за њих већ немогућна. У бојазни срца свога мислим ја, међутим, да би им баш свест о тој немогућности, напослетку, послужила као олакшање, јер, примивши љубав праведних а не могући је узвратити, они би, у покорности тој, и у дејству смирености те, нашли најзад као неки облик оне делотворне љубави коју су занемарили били на земљи, и као неко дејство њој слично... Сажаљевам, браћо и пријатељи моји, што не умем да кажем ово јасно. Али тешко онима који сами себе униште на земљи, тешко самоубицама! Мислим да од тих нико не може бити несрећнији. Грех је, рећи ће нам се, за такве се Богу молити, и црква њих на изглед одбацује, али ја мислим у тајности душе своје да би се могло помолити Богу и за њих. Та неће се Христос на љубав разљутити. За такве сам се ја у себи целог свог живота молио, то вам исповедам, оци и учитељи, а и сад се сваког дана молим.

О, има их који и у паклу остају горди и свирепи, крај свег неоспорног знања и посматрања непобитне истине; има их страшних, који су се сасвим предали сотони и гордом духу његовом. За њих је пакао нешто добровољно и незаситно: то су добровољни мученици. Јер они су сами себе проклели, проклевши Бога и живот. Злобном се гордошћу својом хране, као кад би гладан у пустињи сопствену крв из тела сисати почео. Али, вечито незаситни, они и опроштај одбацују, Бога који их зове, проклињу. Бога живог без мржње гледати не могу и захтевају да не буде Бога живога, да Бог уништи себе и све створење своје. Они ће горети у огњу гнева свога вечно, жудећи за смрћу и небићем. Али неће добити смрти...

Ту се завршава рукопис Алексеја Фјодоровича Карамазова.

[Guest ага пије млеко]

Одличне ставари Милане и Разметљивко !  klapklap

Сад да нађемо некога и "Инквизитора" овде да нам постави....

[Guest Оливера]

Северна престоница Русије обележава Дан Достојевског

3.07.2010.

Северна престоница Русије први пут обележава нови празник - Дан Достојевског.

Он мора да још једном подсети људе на великог писца који је опевао Петербург. Празник  ће се обележавати једног од првих нерадних дана у јулу. То подсећа на прве ретке романа Злочин и казна: Почетком јула, када је била необична жега... Улична позоришта дају представе у којима се могу видети и хероји Достојевског, и он сам. У празнику учествује више од 20 позоришта, музеја и библиотека.

[Јаков.]

Imate na netu da skinete film o Dostojevskom, gde pisca tumači naš Miki.

Film je inače italijanski.

[Тавита]

"Фјодоре, хвала Ти" 

[Guest Оливера]

Живот Достојевског није мање занимљив од његових романа

7.10.2010.

Познати руски филмски режисер Владимир Хотињенко завршио је снимање серије о великом руском писцу Фјодору Достојевском. У интервјуу за федералну телевизију Култура он је изнео своја размиштања о тој грандиозној фигури светске књижевности и свом раду на филму.

Достојевски је бренд Русије - такво је распострањено мишљење о писцу. Али није оно било одређујуће за Владимира Хотињенка. Режисер подвлачи: Не желим да мој Достојевски личи на споменик.

Бавим се на овом пројекту не Достојевским генијем, већ Достојевским човеком, каже Владимир Хотињенко. Како бисмо схватили његову генијалност треба да читамо његове књиге. Мој задатак број један био је да осликам људски портрет писца. У представи о њему владају одређени стереотипи, засновани рецимо на предивном портрету руског сликара реалисте Перова: код њега Достојевски је важан, тром, некако досадан...

Хотињенко по његовим речима приказује Достојевског у филму као страсног, рањивог, ризичног. У његовом животу све је доведено до граница: љубав, стваралаштво, игра у казину. Исто као код његових јунака, које је он често стварао према самом себи, примећује Владимир Хотињенко.

Тврде да живот Достојевског није мање занимљив од његових романа. И то је истина. Али како показати стваралаштво писца? Помогао је сам Достојевски. На пример, он је волео јавно да чита своја дела, као и дела Гогоља, Пушкина. Када је читао чувену Пушкинову песму Пророк, људи су падали у несвест - такву необичну магију утицаја је поседовао! Када је читао, он је преживљавао, престављао - а то је већ визуални корак ка сфери стваралаштва. Да не говоримо о томе како је диктирао својој жени роман Коцкар. Овде се може видети читав процес, све до детаља. На пример, за време диктирања Достојевски је прелазио одређену маршруту: од прозора ка вратима, затим ка пећи, којом се прислањао дланом... Чинило би се празан детаљ. Али то није просто додир, то је некакав унутрашњи ритам...

Све то је оваплотио познати руски глумац Јевгениј Миронов, који је пре неколико година блиставо одиграо главну улогу у екранизацији романа Достојевског Идиот. Миронов је морао да прође на екрану животни пут писца, почев од 26. године и скоро до смрти. Хапшење за близину друштву Петрашевског - слободног мислиоца свог доба, страшан тренутак очекивања погубљења и укидање смртне пресуде, унижавајућа процедура грађанског погубљења и тамница у Сибиру, игра на рулету и чувеном немачком Баден-Бадену... Најтеже је, по речима режисера, било без превишег натурализма приказати болест од које је цео живот патио писац. У филму постоје три епизоде напада епилепсије и сматрам да смо их решили уметнички, уверава Владимир Хотињенко. Кључ за решење се нашао у сећањима чувеног математичара Софије Коваљевске, која је као 13-годишња девојчица била заљубљена у Достојевског.

Једном су они седели, разговарали, и она је све хтела да пита Достојевског за његову болест. Он је то схватио и рекао: Ви се не устручавајте. Ево о чему се ради: неки сматрају да је пророк Мухамед, који је био епилептичар, лагао да је видео рај. Али ја кажем да је то истина. Зато што у тренутцима пред напад осећам такву спознају суштине, да те тренутке не мењам ни за шта.

У томе је читав Достојевски који је још са 17 година одредио суштину свог стваралаштва овако: Човек је тајна. Треба је одгонетати. Ако је будеш одгонетао читавог живота, не говори после да си изгубио време. Ја се бавим том тајном, јер хоћу да будем човек.

Извор: Глас Русије