Ф. М. Достојевски

[deda]

Великан, апостол хришћанства. Званично није уврштен у ред светитеља али за мене јесте. Још један пример где сам научио да Васкрсења нема без страдања и крста. Човек који је рекао неке неверованте ствари о Човеку, Богу, Христу, о суштини човековог живота, о обожењу. Ма милион ствари. Исувише широк а опет тачан и конкретан. Удара право у центар.

Нажалост, нисам прочитао сва његова дела. Доста нисам. Али, годинама га читам и покушавам да га још боље схватим и разумем. Човек за кога је св. Јустин рекао да је за њега био и учитељ и мучитељ. Човек о коме се непрестано пише, који представља непресушни извор када се пише и прича о хришћанству, Русији, религији, књижевности. И, опет, свако га схвата на свој начин. За неке, он је само један од великих писаца. За мене, он је нешто много више од тога.

Беше прво Савле а онда је постао Павле. Открио је многе чињенице из психологије пре саме науке. Често себе питам како му је бре то пошло. Наравно, није то докучио тако што је само седио и читао, него је све муке, патње, злобе осетио на својој кожи, у свом  животу.

Неки критичари су рекли да није морао да напише ништа од својих дела сем Легенду о Великом Инквизитору (поглавље у роману Браћа Карамазови). То поглавље је мени отворило очи о многим питањима и проблемима у животу. Слобода, човек, патња, Велики Бог, Христос... Тек након прочитаног поглавља, буквално сам схватио суштину и значај појма слобода. Од тада сам многе ствари почео да гледам другим очима.

Достојевски се целог свог живота бавио човеком. Докучавао га, улазио му у дубину. И та своја "антрополошка истраживања" је делио са читаоцима кроз папир али не зато што је баш то хтео, већ да би се прехранио. Тако је зарађивао за живота. Своја истраживања није обављао у неким лабораторијама већ је његов живот био истраживање, његов однос са људима около себе, са пријатељима, непријатељима, женама... Чувене су његове речи  "Човек је преширок. Сузио бих га".  Наравно, многима су познате његове изреке.

[deda]

Фјодор Михајлович Достојевски (рус. Фёдор Миха́йлович Достое́вский) рођен је у Москви 11. новембра (30. октобра по старом календару) 1821. године, a умро je 9. фебруара (28. јануара по старом календару), 1881. године у Санкт Петербургу. Један од највећих писаца свих времена.

Завршио је војну школу. У двадесетосмој години због учешћа у револуционарној организацији бива осуђен на смрт. Након помиловања провео је четири године на присилном раду у Сибиру.

Он је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму светски је писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата целине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. Утемељитељ је психолошког романа. По многима је и претеча егзистенцијализма.

Биографија

Фјодор је био други од седморо деце Михаила и Марије Достојевски, који су били потомци белоруских имиграната. Породица Достојевски вуче порекло од белоруских унијатских (гркокатоличких) племића који су се касније вратили у оквире православља. Убрзо пошто је мајка умрла од туберколозе 1837 године, он и брат Михаил су били послани у Војну академију у Санкт Петербургу. Године 1839 умире му и отац, пензионисани војни хирург и насилни алкохоличар, који је служио као доктор у болници Марински за сиромашне у Москви. Претпоставља се да је Михаил убијен од стране својих кметова, за које је познато да су у више наврата били огорчени Михаиловим понашањем у пијаном стању. Претпоставња се да су га убили тако што су га везали и сипали му вотку у уста док се није удавио. По другој причи, Михаил је умро природном смрћу, а насилно објашњење његове смрти је сковао суседни земљопоседник да би лакше купио његов посед.

Фјодору није превише добро ишло у Војној академији у Санкт Петербургу, пошто је био лош из математике коју је презирао. Уместо тога се посветио књижевности. Тада је високо ценио Оноре де Балзака, и 1843 је чак превео једно од његових највећих дела Евгенија Гранде на руски. Достојевски је почео да пише своју дела отприлике у ово време, и 1846 појавио се његов први роман у форми епистоларне прозе Бедни људи, који је добио одличне критике, а један критичар (Висарион Белински) је направио чувену изјаву: “Рођен је нови Гогољ!“.

Достојевски је ухапшен и затворен 23 априла 1849 под оптужбом да је учествовао у револуционарним активностима против Цар Николаја I. 16 новембра исте године је осуђен на смрт због делања против власти у склопу интелектуалног круга, тзв. Круга Петрашевског. После лажног стрељања гду су му везане очи и када је остављен на хладном времену да чека на хитац од стране одреда за стрељање, Достојевски је помилован на присилни рад у Каторга радном кампу у Омску у Сибиру. Током овог периода повећао се број епилептичних напада за које је имао генетску предиспозицију. Године 1854 је пуштен из затвора да би служио у Сибирском регименту. Достојевски је провео следећих пет година као поручник у седмом батаљону која је била стационирана у тврђави у Семипалатинску у данашњем Казахстану.

Овај период се сматра за прекретницу у његовом животу. Достојевски је напустио раније политичке ставове и вратио се традиционалним руским вредностима. Постао је убеђени хришћанин и велики противник философије нихилизма. У то време је упознао и Марју Дмитријевну Исајеву, удовицу пријатеља из Сибира, којом се потом оженио.

Године 1860 се враћа у Санкт Петербург, где започиње неколико неуспешних књижевних часописа са својим братом Михаилом. Достојевски бива изузено потресен смрћу жене 1864, и одмах затим смрћу свога брата. Био је у лошој финансијској ситуацију, а морао је да издржава и удовицу и децу свог брата. У то време је потпнуо утонуо у депресију, коцкајући се, често губећи и задужујући се.

Достојевски је имао проблем с коцком. Тако је и једно од његових најпознатијих дела Злочин и казна написано у рекордно кратком року и брзо објављено да би успео да исплати коцкарске дугове, а пошто их је отплатио поново је остао готово без новца. У исто време је написао и књигу Коцкар да би задовољио уговор са својим издавачем.

Достојевски је у ово време путовао у западну Европу. Тамо је прво покушао да обнови љубавну везу са Аполинариом Сусловом, доста млађом студенткињом, али је она одбила да се уда за њега. Још једном му је сломљено срце, али је ускоро упознао Ану Григорјевну, двадесетогодишњу девојку која је радила као стенограф, којом се оженио 1867. У овом периоду је написао своја највећа дела. Од 1873 до 1881 издаје овај пут успешан месечни књижевни часопис са кратким причама, карикатурама и чланцима о актуеулним дешавањима — Пишчев дневник. Часопис је доживео огроман успех.

Достојевски је 1877 одржао почасни говор на сахрани песника Некрасова, који је тада побудио многе контраверзе, а године 1880 дао је познати Пушкинов говор на отварању споменика Пушкину у Москви.

Пред крај живота је живео у граду Стараја Руса у Новгородској области недалеко од Ст. Петербурга. Умро је 9. фебруара (28. јануара по старом календару), 1881 од проблема са плућима који су били изазваним његовим епилептичним нападима. Сахрањен је на гробљу Тихвин при манастиру Александар Невски у Санкт Петербургу у Русији. Процењује се да је 40.000 људи присуствовало његовој сахрани. На његовом надгробом споменику пише: “Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди." (Јеванђеље по Јовану XII,24), што је и епиграф његовог последњег романа Браћа Карамазови.

Стваралаштво

Најпознатија дела су му Злочин и казна и Браћа Карамазови. У Злочину и казни главни лик, сиромашни студент, искушава себе понет идејама о "великим људима" и социјалној правди. Живећи у највећој беди изграђује поглед на свет који се заснива на идеји да је друштво суштински неправедно, јер омогућава бескорисним и исквареним људима да уживају у богатству док истински вредни људи пропадају у сиромаштву без могућности да развију и остваре своје способности. Правосуђе осуђује ситне злочине, а историја слави људе попут Наполеона који су одговорни за смрт хиљаде људи. Одлучује да искуша себе и да почини злочин који ће му омогућити новац за школовање и човека достојни живот. Међутим, под теретом савести на крају се предаје полицији. Браћа Карамазови је последња књига Достојевског. То је роман сложене структуре у чијем је средишту судбина породице Карамазових. Осим тога познати су му и романи Коцкар и Идиот.

Стваралаштво и име Достојевског је временом постало синоним за дубоку психолошку анализу. Дуго времена, психолошка анализа и контрадикторност његових ликова, чиниле су да у поређењу, систематске психолошке теорије значајних психолога изгледају површно. Многи теоретичари психологије, укључујући и самог Сигмунда Фројда, сматрали су Достојевског зачетником психолошке теорије и анализе. Осећај за зло и љубав према слободи, учинили су његово дело врло релевантним за 20. век, век два светска рата, масовних убистава и тоталитарних режима. Његове идеје и иновације у форми књижевног дела, дубоко су утицале на многе философе и писце, Фридриха Ничеа, Албера Камија, Жана Пола Сартра, Михаила Булгакова, итд. Дела склопљена од комбинације обичних и свакодневних тема са универзалним питањима као што су вера, патња и значење живота, и данас буде живо интересовање читалаца широм света.

Смрт

Преминуо је 9. фебруара по новом или 28. јануара по старом календару, 1881. године у Санкт Петербургу. После два дана, његово тело је испратила на гробље безбројна гомила народа, монаштва и свештенства. Таква почаст одавана је једино телима преминулух руских царева.

ДЕЛА

Романи

Бедни људи, 1846 - роман у писмима

Двојник, 1846 - психолошка студија на тему раздвојене личности

Беле ноћи, 1848 - сентиментални роман

Неточка Незванова, 1849 - недовршено дело, прекинуто хапшењем и одласком у Сибир

Село Степанчиково, 1859 - написано у Сибиру, комични роман с темом о провинцијској властели

Понижени и увређени, 1861 - роман-фељтон, апологија љубави

Записи из мртвог дома, 1861 - роман о заточеништву, један од најбогатијих карактеролошких списа у историји, било да је реч о чисто психолошким, антрополошким или конкретно литерарним остварењима

Злочин и казна, 1866 - прелазни облик према модерном роману, виртуозни роман на тему савести

Коцкар, 1866 такође врста аутобиографског списа, роман о урвинама коцкарске страсти

Идиот (роман), 1868 - апологија доброте, православља и лепоте

Зли дуси, 1871-1872 - "антинихилистички роман"

Младић, 1875 - философско разматрање мотива и циља, невероватно понирање у дубину младе људске душе

Браћа Карамазови, 1879-1880 круна пишчевог стваралаштва, сматра се највећим књижевним делом у историји светске литературе, философско тумачење светлости православног хришћанства, роман, који по правилу, мења читаочев живот

Новеле

Записи из подземља, 1864 - интимна философска исповест човека из "подземља"

Кротка, 1876 - објављена унутар пишчева дневника, "једна од најпотреснијих новела очаја" у светској књижевности

преузето са:  http://sr.wikipedia.org/wiki/Фјодор_Михајлович_Достојевски

[vinston]

Impresioniran sam ovim chovekom i njegovim delima kao i ti.

Za mene najveci mudrac koji je ikada postojao.

Nisam ni ja toliko knjiga od njega prochitao, "Uvredjeni i ponizeni", "Idiot", "Braca Karamazovi", "Zapisi iz Podzemlja", imam prichu "Bele noci" i "Zlochin i kazna" koji josh nisam uspeo da prochitam, ali znam svaki detalj. Toliko sam o tome chitao, chak odgledao i film sa Dempsijem u glavnoj ulozi, Raskoljnikova, ali nadam se da cu ove godine i to uspeti idea

[marija]

' ...Što se, pak, tiče moje diobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne inzistiram na točnim brojčanim podacima.. Ja samo vjerujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopće dijele na dvije kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu riječ.

Tu, razumije se, postoji beskonačno mnogo podjela, ali osobne crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, općenito govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.

Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...

... Prva kategorija je uvijek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...

(Fjodor M. Dostojevski - Zločin i kazna)'

[marija]

Oci i učitelji, pitam sebe:

'Šta je pakao?'

Mislim: 'Patnja što čovek

ne može više voleti.'

- Dostojevski

Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao, već prodao - Dostojevski

[marija]

Ne treba nas zabrinjavati ni pomisao da smo smiješni, nije li tako? Jer, to je istina, smiješni smo, lakoumni, imamo loše navike, dosađujemo se, ne znamo gledati, ne shvaćamo, ama, svi smo mi takvi, i vi, i ja, i oni! Valjda se ne vrijeđate što vam tako u lice govorim da ste smiješni? A ako je tako, zar niste onda dobra građa? Znate, po mom mišljenju, katkad je čak i dobro biti smiješan, pa i bolje je: ljudi lakše mogu oprostiti jedan drugome, lakše se i pomire; ne može se ipak odjednom sve shvatiti, ne može se početi odmah od savršenstva! Da bismo postigli savršenstvo, treba najprije mnogo toga ne shvaćati! A ako prebrzo shvatimo, možda i nećemo dobro sve shvatiti

Dostojevski 'Idiot'

[marija]

Ф. М. Достојевски

МОЖЕ ЛИ ЧОВЕК БИТИ СУДИЈА СЕБИ СЛИЧНИМА?

Нарочито имај на уму да не можеш никоме судија бити. Јер нико не може бити на земљи судија злочинчев, пре него што и он сам - судија - не позна да је и он исти онакав злочинац као и онај што стоји пред њим, и да је он можда више неко ико други крив за злочинство тога што стоји пред њим. Кад постигне то, онда ће моћи постати и судија.

Ма како да то изгледа безумно, истинито је. Јер кад бих ја био праведан, тада можда не би било ни злочинца што стоји преда мном. Ако будеш кадар примити на себе злочинство, онога што стоји пред тобом, и којега твоје срце осуђује, прими одмах и пострадај ти за њега - њега пак без укора отпусти. И баш да те и сам закон постави за његовог судију, ти, колико ти само буде могућно, и тада поступи у том смислу; јер ће оптужени отићи и осудиће сам себе горе, но што би га твој суд осудио. Ако ли га пак твој братски пољубац не дирне у срце, ако не изазове у њему осећање, и он оде од тебе смејући се ти се, не дај се збунити ни тиме: значи, још му није рок дошао, али ће доћи у своје време; а ако не дође, свеједно: ако неће он, други ће место њега доћи до познања, и пострадаће, и осудиће и окривити себе сам, несумњиво веруј; јер баш у томе и лежи све уздање и сва вера светитеља.

Делај неуморно. Ако се сетиш увече, лежући да спаваш: 'нисам извршио, што је требало', а ти онога часа устани и уради. Ако су око тебе људи злобни и неосетљиви, и не усхтеју те слушати, ти падни пред њима и замоли их да ти опросте, јер си ваистину и ти за то крив, што неће да те слушају. А ако већ не можеш да говориш са људима и озлојеђенима, ти им служи ћутећки и у понижењу, никад не губећи наду. А ако те сви оставе, и силом те истерају, ти кад останеш сам, падни на земљу и љуби је, натопи је сузама својим, и даће земља плода од суза твојих, па макар те нико не видео и не чуо у самоћи твојој, Веруј до краја, па макар се и тако десило да сви на земљи скрену с правог пута и покваре се, а ти једини веран да останеш; принеси и тада жртву, и хвали Бога ти једини, који си остао. А ако се двоје такви састанете, - ето вам већ читавог света, света живе љубави. Загрлите један другог у милини и хвалите Господа: јер макар само у вама двојици, али се извршила истина Његова, Ако сам згрешиш, и будеш жалостан смртно због својих грехова, или због каквог свог изненадног греха, радуј се праведнику, радуј се ономе који, кад си већ ти згрешио, остаде праведан, и није сагрешио.

Ако те пакост људска збуни до негодовања и несавладиве жалости, тако, да зажелиш и да се светиш пакоснима - највише се бој тога осећања! одмах иди и сам потражи себи мука - тако као да си ти крив за ону пакост људску. Прими муке и отрпи их, умириће се срце твоје, и појмићеш да си и сам крив; јер си могао сијати пакосницима макар као једини безгрешан, а ниси им сијао. Да си сијао, ти би светлошћу својом и другима обасјао пут, те онај, што је извршио пакост, можда је не би извршио при твојој светлости. Па чак ако ти и сијаш, но видиш да се људи не спасавају ни поред твоје светлости, остани сталан и немој да посумњаш у снагу све-тлости небеске; веруј, ако се сад нису спасли, они ће се после спасти. А ако се не спасу ни после, онда ће се синови њихови спасти; јер неће умрети светлост твоја, макар ти умро. Праведник одлази, а светлост његова остаје. Обично се људи спасавају тек после смрти праведникове. Род људски не прима пророке своје и обично их тера и бије; али људи воле мученике своје, и штују оне које су муком уморили. За целину радиш, за будућност радиш.

Награде никад не ишти, јер и без тога имаш велику награду на овој земљи: духовну радост твоју, коју само праведник осећа. Не бој се ни знатних, ни јаких, него буди премудар и свагда на свом месту. Знај меру, знај време, научи се томе. А кад останеш насамо, моли се. Воли падати на земљу, и љубити је. Земљу љуби непрестано, ненасићено је воли, све воли, свакога воли, и нарочито тражи такво усхићење и занос. натопи земљу сузама радости и воли те сузе своје. А тога се заноса не стиди, цени га, уживај у њему, јер је то дар Божји, велики дар, и не даје се многима, него само изабранима.

[marija]

Ф. М. Достојевски

О МОЛИТВИ, О ЉУБАВИ, И О ДОТИЦАЈУ СА ИНИМ СВЕТОВИМА

Младићу, не заборављај молитву. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, сине ново осећање, а у њему и нова мисао, коју раније ниси знао, и која ће те изнова охрабрити, и разумећеш да је молитва васпитање. Још запамти: свакога дана, и кад год само можеш понављај себи: 'Господе, смилуј се на све који су данас пред Тебе изишли', Јер сваког сата и сваког тренутка хнљаде људи остављају живот свој на овој земљи, и душе њихове долазе пред Господа - а колико се много њих са земљом растало усамљених, никоме незнаних, у тузи и терету душевном, за којима нико неће зажалити, неће чак ни знати за њих да ли су живели. И гле, можда ће се с другог краја земље уздићи твоја молитва ка Господу за покој душе његове, макар ти њега никако и не знао, нити он тебе. Како ли слатко и умилно мора бити души његовој, која је у страху стала лред Господом, да осети да се у тај час и за њега неко Богу моли, да је остао на земљи човечански створ који и њега воли. А сам Бог ће милостивије погледати на обоје вас, јер кад си већ ти онога толико пожалио, колико ли ће га више пожалити Он, који је бесконачно милосрднији и љубазнији, него ти, И опростиће му тебе ради.

Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека и грешног, то је већ слика Божанске љубави, и врхунац је љубави на земљи. Волите све створење Божије, и целокупно, и сваку мрвицу. Сваки листић, сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли волео сваку ствар - и тајну ћеш Божију разумети у стварима А схватиш ли је једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе, - и то, авај, скоро сваки, сваки између нас!

Децу волите нарочито, јер су она безгрешна као анђели, и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете. Мене је отац Антим учио да децу волим: тај мили и ћутљиви човек, кад смо бивали на путу, он је за оне грошиће што нам их је свет делио куповао шећерлеме и колаче, и деци их раздавао. Он није могао проћи поред дечице без душевног потреса: такав је то човек био,

Пред понеком мишљу останеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски, па се запиташ; 'Да ли треба силом побеђивати, или смиреном љубављу?' Свагда одлучуј овако: победићу смиреном љубављу'. Одлучиш ли се тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити. Љубавна смиреност је страшна сила, од свих најјача, нема јој равне на свету! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе и пази на себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим си можда већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздражао пред дететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и делатну љубав.

Браћо, љубав је учитељка, али је треба знати стећи, јер се она тешко стиче, скупо се купује, дугим радом и после дугог времена; јер волети треба не само случајно и на један тренутак, него насвагда. Случајно може свако заволети. Младић, брат мој, птице је за опроштење молио: то изгледа скоро бесмислено, али је истина, јер је све као океан, све тече и додирује се: на једном месту додирнеш, на другом се крају света одазива и разлеже. Нека је безумље птице за опроштење молити! Али и птицама би било лакше, и детету, и свакој животињи око тебе, кад би ти сам био бољи но што си сад - макар једну мрвицу би им било лакше. Све је као океан, кажем вам. Тада би се и птицама почео молити, васионом љубављу мучен, као у неком одушевљењу - молио би их да ти и оне твој грех опросте. Цени и воли то одушевљење, ма како оно људима изгледало бесмислено.

Другови моји, молите радост од Бога. Будите радосни као деца, као птичице небеске. И нек вас у вашем делању не буни грех људски; не бојте се да ће он затрти дело ваше, и да му неће дати да се изврши. Не говорите: 'Јак је грех, јако је непоштење, јака је гадна околина, а ми смо усамљени и немоћни, сатрће нас гадна околина и неће дати да се изврши добра ствар'. Клоните се, децо, од те бојазни! Једини је ту спас: узми и учини себе одговорним за сав грех људски. А то, брате, збиља и јесте тако: јер чим ти себе искрено начиниш одговорним за све и свакога, онога часа ћеш увидети да тако и јесте у самој ствари, а да ти и јеси за све и за свакога крив. А збацујући и товарећи своју рођену леност и своју немоћ на људе, свршићеш тим да ћеш се сатанском гордошћу опасати, и на Бога узроптати.

А о гордости сатанској овако мислим: нама на земљи је тешко њу схватити, и стога је тако лако пасти у погрешку па се здружити са њом, па још при том држати да нешто велико и лепо радимо... И много шта од најјачих осећања и покрета природе наше, ми на земљи схватити не можемо; али ти се тиме не саблажњавај, нити помишљај да ти то ма у чем може служити као оправдање; јер ће вечни Судија од тебе тражити оно што си могао учинити, а не оно што ниси могао; сам ћеш се о том убедити, јер ћеш тада све правилно увидети и нећеш спорити и порицати. На земљи пак, збиља као да лутамо; и да нема драгоценог Христовог лика пред нама, ми бисмо пропали и залутали сасвим - као некада род људски пред потопом. Много је на земљи од нас скривено, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе свезе наше са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати овде на земљи. Бог је узео семена из других светова и посејао их на овој земљи, и однеговао врт Свој, и никло је све што је могло никнути, и све што је збиља живо, живо је свешћу о додиру с другим тајанственим световима; ако то осећање у теби слаби и уништава се, онда умире и оно што је однеговано у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути. Ја тако мислим.

[marija]

UZ "ZABELEŠKE IZ PODZEMLjA", ČETVRTI TOM IZABRANIH DJELA F. M. DOSTOJEVSKOG U IZDANjU "DANA" Bijelo usijanje ruske patnje ~ Dostojevski konačno postaje tragički pisac. Bol ruske književnosti u njemu dostiže najviši stepen. Bol zbog patničke sudbine čovjekove i sudbine svijeta dostiže tačku bijelog usijanja", piše Berđajev

Jedan od najvećih ruskih, ali i svjetskih mislilaca 20. vijeka, Nikolaj Berđajev, bavio se stvaralaštvom ruskog književnog genija Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. I ne samo da ga je proučavao nego, kako priznaje, Dostojevski je ostavio dubok trag na njegovo dalje djelovanje i filozofsko-religizono promišljanje u životu.

"Dostojevski je izvršio odlučujući uticaj na moj duhovni život. Još kao dječak primio sam `klicu` Dostojevskog. On mi je potresao dušu više nego bilo koji drugi pisac ili mislilac. Uvijek sam dijelio ljude na ljude Dostojevskog i na one koji su tuđi njegovom duhu. Vrlo rane sklonosti moga saznanja prema filozofskim problemima bile su vezan za `prokleta pitanja` Dostojevskog", pisao je još 1921. godine Berđajev u "Pogledu na svijet F. M. Dostojevskog".

Berđajev daje i ovakav sud o tvorcu romana "Zabeleške iz podzemlja", čiji je prvi dio izašao juče.

"Dostojevskom je bilo suđeno da čovjeka upozna u strasnom, burnom, pomamnom kretanju, u isključivosti njegove dinamičnosti. Nema ničeg statičnog kod Dostojevskog. On je sav u dinamici duha, u vatrenoj stihiji, u pomamnoj strasti. Sve se kod njega zbiva u ognjenom vihoru, sve je zavitlano tim vihorom. Dok čitamo Dostojevskog, osjećamo kako smo cijelim svojim bićem zahvaćeni tim vihorom. Dostojevski je umjetnik podzemnih kretanja duha. U tom burnom kretanju sve je pomaknuto sa svog uobičajenog mjesta i otuda je njegovo stvaralaštvo okrenuto ne statičnoj prošlosti, kao kod Tolstoja, već neizvjesnoj budućnosti. To je profetsko stvaralaštvo", piše Berđajev, naglašavajući da je Dostojevski "jedinstvena, do sada u svijetu neviđena stvaralačka pojava".

Kako smatra Berđajev, "Zabeleške iz podzemlja", prvi put objavljene 1864. godine, dijele stvaralaštvo Dostojevskog na dva perioda.

"Sve do "Zabeleški iz podzemlja" on je još bio psiholog, premda sa specifičnom psihologijom; on je - humanista pun saosjećanja za `bijedne ljude`, za `ponižene i uvređene`, za junake `mrtvog doma`. Sa "Zabeleškama iz podzemlja" započinje genijalna idejna dijalektika Dostojevskog. On nije više humanista u nekadašnjem smislu te riječi, on ima malo zajedničkog sa Žorž Sandovom, Igoom, Dikensom i drugima. On je konačno raskinuo vezu sa humanizmom Bjelinskog. Ako je on još uvijek humanista, onda je to jedan novi tragični humanizam. Čovjek je još sigurnije u središtu njegovog stvaralaštva, a sudbina čovjeka je isključivi predmet njegovog interesovanja", piše Berđajev. Filozof naročito naglašava:

"Čovjek se bori ne u površinskoj ravni humanizma neg u dubljoj ravni, u duhovnom svijetu koji se otkriva. Sada se prvi put otkriva ono ljudsko carstvo koje se naziva `dostojevština`. Dostojevski konačno postaje tragički pisac. Bol ruske književnosti u njemu dostiže najviši stepen. Bol zbog patničke sudbine čovjekove i sudbine svijeta dostiže tačku bijelog usijanja", piše Berđajev, naglašavajući kako se u Dostojevskom i njegovom stvaralaštvu zgusnula sva tama ruskog života i ruske sudbine, ali istovremeno i zasijala svjetlost prožeta religioznim iskupljenjem, koje dok se čitaju njegova djela omogućuje veliko oslobođenje duha.

Priredila: Ž.J.

Protiv "okoštavanja duha"

- Poslije Dostojevskog sve izgleda bljutavo. Kao da smo boravili u nekim drugim svjetovima, upoznali druge dimenzije i, eto, vraćamo se u naš izmjereni ograničeni svijet, u naš trodimenzionalni prostor. Pažljivo čitanje Dostojevskog je uvijek događaj u životu; ono pali i duša doživljava novo vatreno krštenje. Čovjek koji se unio u svijet Dostojevskog postaje novi čovjek, u njemu se otkrivaju nove dimenzije bića. Dostojevski - to je veliki revolucijonar duha. On je ustremljen protiv svakog okoštavanja duha - pisao je Berđajev o Dostojevskom.

Univerzitet Dostojevski

Svojevremeno sam pitao čuvenog profesora i akademika Nikolu Miloševića da li je bilo susreta između Dostojevskog i Tolstoja. Odgovorio je u svom stilu: "Nije bilo mjesta u jednom rukavcu za dva krokodila".

A prilikom boravka u Rusiji 2001. godine kada sam imao čast da učestvujem na "Njegoševim danima" na Državnom filološkom fakultetu u Petrogradu, čuo sam jednu anegdotu vezanu za ova dva diva svjetske književnosti - Tolstoja, čiji se romani danas uzimaju kao primjer romana hronike, i Dostojevskog, koji je najdublje zašao u tamne vilajete ljudske duše, i za čije romane i danas nakon toliko godina na Zapadu, a naročito u Njemačkoj, vlada velika potražnja i interesovanje.

Naime, kada su pitali Tolstoja kakav je pisac Dostojevski, odgovorio je kratko: "Piše novinarskim stilom, dakle traljavo". A, Dostojevski je uzvratio: "Tolstoj je sjajan pisac, slika na stotine likova i pritom ni jedan nije isti, ali, ni jedan se ne okreće lijevo-desno". Ova anegdota i da je izmišljena u tadašnjim književnim krugovima, živo i duhovito donosi surevnjive opaske dva gorostasa svjetske književnosti i govori puno.

Svakako, Dostojevski je jedan od rijetkih pisaca koji bitno može da utiče na čovjeka. Čak, da mu promijeni život. Naročito mladom čovjeku, koji se nalazi na "raskrsnici svjetova". Njegove knjige posjeduju pored mnogih tajni, ljepote i proročanstva, i onu bogoljubivu Istinu, do koje svaki čovjek stiže ako pročita, ili prije svega - razumije Dostojevskog.

I ništa nije isto prije i poslije Dostojevskog.

[marija]

U krugu velikog inkvizitora

Датум: 17.06.2009



U KRUGU VELIKOG INKVIZITORA [*]

PRISTUP

U drugome od svojih Govora u spomen Dostojevskoga, baveći se čuvenom maksimom da će lepota spasti svet, Vladimir Solovjov je u stvaralačkoj ličnosti Dostojevskog istakao spoj religioznog čoveka, mislioca i umetnika. Posredno je, dakle, nagovestio ostvarenost ideala "totalne umetnosti", ravnoteže između umetnosti, religije i filozofije. Kad je reč o Dostojevskom, međutim, ne može biti ni govora o nekakvim stabilnim sedimentima ili spokojnoj prožetosti ovih triju načela. Naprotiv, Dostojevski kao da je raspet između njih, te u svojoj velikoj sintezi i ne krije tragove teških unutrašnjih borbi iz kojih se ona rađala. O vlastitom religioznom osećanju, uostalom, sâm Dostojevski svedoči: "ja ne verujem u Hrista i ne ispovedam ga kao dečačić, već je moje 'hosana!' prošlo kroz veliko iskušenje sumnji."

"Od svih junaka Dostojevskog samo bi Ivan Karamazov mogao napisati njegove romane" - veli Leonid Grosman, parafrazirajući misao jednoga šekspirologa o Hamletu kao jedinom zamislivom autoru Šekspirovih tragedija. Ivan Karamazov, 23-godišnji student, mislilac i pisac, prema Sergeju Bulgakovu, od cele galerije tipova u Braći Karamazovima najbliži je i najsrodniji ruskoj inteligenciji druge polovine XIX veka; istovremeno, nastavlja Bulgakov, "taj nas lik uzdiže u takve vrtoglave visine, na koje je filozofska misao uzletala samo u liku svojih najhrabrijih služitelja".

Pitanja koja Dostojevski pokreće kroz Ivanove intelektualne bure ostavila su duboku brazdu u ruskoj religioznoj i filozofskoj misli, književnosti i kulturi uopšte, pa i više od toga - otvorila su čitav jedan misaoni i tragalački smer.

Ivan Karamazov zamišljen je kao ateist i antropocentrist. Njegova konkretizacija u romanu Braća Karamazovi, međutim, otima se u tom pogledu pravolinijskim i sasvim jednoznačnim definicijama. To je ateist koji boluje zbog svoga bezbožništva i grčevito traga za onim što će zauzeti mesto Boga u njemu, antropocentrist koji se lomi između ljubavi prema čoveku i svojevrsnog prezira prema njegovoj slabosti, altruist koji nastoji da nametne sebi ideal "čovekoboga" i njegov moral, gde je jedina norma: "smelome je sve dozvoljeno".

Na početku poznatog razgovora i "upoznavanja" braće, Ivan, ne bez ironije, "večna", "svetska" pitanja koja zaokupljaju obrazovanog ruskog čoveka deli u osnovi na dve, međusobno povezane grupe. Oni koji veruju u Boga bave se, po njemu, pitanjem postojanja Boga i besmrtnosti, a oni koji ne veruju - pitanjem socijalizma i anarhizma, odnosno "preuređenja celog sveta". Vođen perom Dostojevskog, prividno nekonsekventno, u formi koja, reklo bi se, ne pruža za to previše prostora (dijalog braće u krčmi), Ivan se ipak vrlo temeljno određuje prema obema grupama pitanja.

U glavi naslovljenoj Pobuna (IV gl. V knjige Pro i contra), koja se u sekundarnim izvorima katkada naziva i Ruski Kandid, Ivan zauzima volterovsko stanovište o beskrajnom jazu između stvarnih patnji čovečanstva, s jedne strane, i Lajbnicove ideje o tome da je Bog, rukovođen principom boljeg, stvorio najbolji od svih mogućih svetova. Ivan, taj ruski Kandid, deli, ali i snagom svoga vlastitog tragičnog doživljavanja toga "najboljeg" među svetovima, mnogostruko produbljuje Volterovu pobunu protiv patnje uopšte. U osnovi je, naravno, problem ravnoteže dobra i zla u svetu, kao i svrha toga zla; iz dubina svoga bića Ivan ustaje protiv teze Lajbnicovog racionalističkog optimizma da je zlo u svetu zapravo samo sredstvo za postizanje višeg dobra, te da postojanje zla nije nikakav dokaz protiv božjeg milosrđa. Pitanje koje se pritom ne postavlja eksplicitno, ali nužno proističe, a za koje je Ivan temeljno pripremio (negativan) odgovor - jeste: zar, dakle, posle svega ipak postoji Bog? Kakav bi to bio Bog koji utire suze tek posle? I kakav bi to bio Bog koji ne kažnjava zločinca i mučitelja odmah, sada i ovde?

Sva ta pitanja Ivan-antropocentrist postavlja u ime ljubavi prema čoveku i čovečanstvu. No kako usmeriti tu ljubav prema čoveku? Kako ga usrećiti i osloboditi patnji? I šta su osnovni uzroci tih patnji? Pošavši od ideje o nespojivosti ljudske sreće i slobode, Ivan odatle dosledno izvodi grandiozni projekat preuređenja - u usmeno (Aljoši) izloženoj "poemi" Veliki inkvizitor. Hristova poseta ljudima, nekakav "međudolazak", u vreme španske inkvizicije (Sevilja, XVI vek) - dakle, kada je zbir ljudskih patnji i straha dolazio do krajnosti - koristi se ovde za ispovest jednoga od zamišljenih idejnih arhitekata ove monstruozne katoličke institucije - Velikog inkvizitora. Reč je, međutim, o alegoriji sa znatno širim, univerzalnijim implikacijama nego što bi to bila puka kritika katolicizma ili pak nekakva apologija pravoslavlja. Tu su se u žiži našle ničeanske ideje "natčoveštva", podele na jake i slabe, dvostrukog morala - morala robova i morala predvodnika, ali pre svega ipak ideje praktičnog preuređenja društva (Bakunjin, anarhizam, socijalizam).

To preuređenje projektuje se u smeru nivelacije većine u tupom blaženstvu, pošto joj je prethodno oduzeto pravo spoznaje dobra i zla (sloboda izbora), a, sa druge strane, u smeru izdvajanja manjine "posvećenih", koja je to pravo većine prenela na sebe. Na taj način samo se prividno negira Bakunjinova ideja o "apsolutnoj slobodi individuuma"; dokazuje se, naime, da je pojam slobode - ako je lišen pozitivnog sadržaja (u ovom slučaju, slobodne vere u Hristovu propoved ljubavi prema bližnjem) - čista potencija, koja je po svojim praktičnim posledicama jednaka negaciji same suštine ljudskog bića.

Rasprava o slobodi i ljubavi koju izlaže Veliki inkvizitor svodi se u najkraćem na to da Hristos, dajući pozitivan primer jakima i hrabrima, što većina, sačinjena od slabih, ne može da sledi, ispoljava ljubav samo prema izabranima, dakle, ne voli većinu, pa otud ni čoveka uopšte. Svaljujući na pleća slabih "preteško breme slobode", Hristos ne samo da precenjuje čoveka, već ga i prezire. Ljubav prema čoveku, kakvu propoveda inkvizitor, okrenuta je, naprotiv, većini, odnosno slabima, pa otud podrazumeva "oslobađanje" čoveka od slobode, i to u ime njegovog ovozemaljskog blaženstva. Cilj inkvizitorove delatnosti jeste nasilno uspostavljanje privida zemaljskog raja. Međutim, u svome krajnjem ishodu ovaj projekat "usrećivanja" čovečanstva "zahteva uništenje čoveka kao božje slike i prilike, zahteva, tako reći, ubistvo njegovoga duha" (S. L. Frank).

Da li bi se na koncu Ivan Karamazov bezuslovno mogao potpisati ispod takvog projekta? Svakako, ne. U tome i jeste njegova tragedija.

Svemu ovome Dostojevski pretpostavlja načelo Hristove ljubavi i bogočovečanske misije. Suprotnost "Čovekobogu" Ivana Karamazova i njegovom Velikom inkvizitoru jeste "Bogočovek", kojeg u romanu Braća Karamazovi u prvom redu zastupa svetiteljski lik starca Zosime. Kao delatna protivteža rušilačkim naletima "preureditelja" čovečanstva ponuđen je projekat unutrašnjeg religioznog i moralnog preporoda koji jedino može doneti iskupljenje i spasenje. Štaviše, taj unutrašnji duhovni sklad može biti zalog buduće svetske "harmonije", odnosno preporođenog kolektivnog čoveka.

Otvorenost za tumačenja, beskrajna iskrenost u pristupu večnim, "prokletim" pitanjima i proročansko sagledavanje krajnjih posledica savremenih mu pogleda na svet i čoveka - čine ceo opus Dostojevskog večno savremenim i, tako reći, nezaobilaznim. Ovo se iznad svega i na poseban način odnosi na Velikog inkvizitora.

"Nenapisana poema" Ivana Karamazova izrasla je tokom vremena u svojevrsnu idejnu osu ruske književnosti, našla je brojne interpretatore, kako među filozofskim i religioznim piscima, tako i među beletristima, a o njenoj misaonoj dubini i značenjskoj višeslojnosti najrečitije svedoči obilje različitih, ponekad i uzajamno isključivih interpretacija. Poema je postala, posredno ili neposredno, mati bezmalo svih potonjih utopijskih i antiutopijskih vizija u ruskoj književnosti, počev od Solovjovljeve Kratke pripovesti o Antihristu (Tri razgovora), preko Rozanova, Mereškovskog ili Bloka, sve do Zamjatina, pa i znatno dalje (up.: Milivoje Jovanović, Dostojevski i ruska književnost XX veka. Beograd, SKZ, 1985, str. 76-115).

Danas, više od stoleća posle svoga nastanka, Veliki inkvizitor dobija posebne dimenzije. Posle tolikih Vavilonskih kula, prevrata i revolucija, posle tolikih replika inkvizicije, posle toliko zla u ime nekog višeg dobra, posle čitave epohe logora i streljačkih vodova, krematorijuma i gasnih komora, Ivanova poema, ta briljantna tvorevina duha Dostojevskog, kao da poprima značenje ostvarenog proročanstva, apokaliptične istine kojoj je suđeno da se uvek iznova proživljava i potvrđuje.

*

Knjizi U krugu Velikog inkvizitora, u smislu sastava autora i tekstova, kao izvornik je u najvećoj meri poslužilo izdanje O Velikom Inkvizitore. Dostoevskij i posledujuščie (1991) u izboru i sa ilustracijama poznatog ruskog intelektualca, arhitekte po obrazovanju, mislioca po opredeljenju i izvrsnog slikara-grafičara po nasušnoj potrebi za izrazom - Jurija Ivanoviča Seliverstova (1941-1990). Osećajući puls vremena u kojem je živeo i stvarao, Seliverstov je odlučio da predoči ruskom čitaocu s početka devedesetih najkarakterističnije tačke u duhovnom vrtlogu koji je na kraju XIX i početku XX veka pokrenuo Veliki Inkvizitor. Tu su, pored uvodnog slova Dostojevskog, najpre dve ključne glave iz Braće Karamazova - Pobuna i Veliki Inkvizitor, a zatim sledi njihov odjek i prelamanje u hronološki raspoređenim delima različitih ruskih mislilaca. Ovaj "drugi" krug otvaraju odlomci iz knjige Konstantina Nikolajeviča Leontjeva (1831-1891) Naši novi hrišćani (1882) i iz Triju govora u spomen Dostojevskog (1885) Vladimira Sergejeviča Solovjova (1853-1900), koji i u odnosu na Dostojevskog, i međusobno - predstavljaju dijalog. Novu etapu u tom procesu otvara studija Vasilija Vasiljeviča Rozanova (1856-1919) Legenda o Velikom Inkvizitoru (1891), koju Seliverstov daje u celini; u neposrednoj vezi sa ovom studijom su i četiri Leontjevljeva pisma upućena Rozanovu, iz kojih je, zajedno sa komentarima Rozanova, načinjen sažet izbor. U krugu ličnosti koje su se ovim pitanjima bavile na početku i u prvim decenijama XX veka našli su se Sergej Nikolajevč Bulgakov (1871-1944) s tekstom predavanja Ivan Karamazov u romanu Dostojevskog "Braća Karamazovi" kao filozofski tip (1901), Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (1874-1948) s jednom glavom iz knjige Nova religiozna svest i društvenost (1907) i Semjon Ludvigovič Frank (1877-1950) sa člankom Legenda o Velikom inkvizitoru, pisanim u Nemačkoj, neposredno po zavođenju Hitlerove strahovlade. Smisao ove bogate polifonije nije pružanje konačnih odgovora, već skretanje pažnje na nerešenost (možda i nerešivost!) večnih pitanja i na njihovu neprolaznu aktuelnost.

*

Otac Justin (Popović) upozorio je 1940. godine u svojoj knjizi Dostojevski o Evropi i Slovenstvu: "Ko je zaražen površnim optimizmom mnogih savremenih preporoditelja i usrećitelja čovečanstva, neka ne ulazi u pakao pravoslavnog Dantea, jer će se u ognjenim ponorima njegove đavodiceje ispariti sav leptirski optimizam i sagoreti svi planovi o preobražaju sveta i čoveka na osnovu čovekomanijskih principa 'čistoga razuma' i 'common sense'-a". Bar jednim svojim dęlom, reči o. Justina mogle bi biti i upozorenje čitaocima knjige U krugu Velikog inkvizitora, koja se ovom prilikom preporučuje njihovoj pažnji.

P. Bunjak

http://www.vidovdan.org/arhiva/print210.html

[Guest Оливера]

..."Da me žali? Zašto da me žali!" - iznenada je tužno povikao Marmeladov ...."Mene treba raspeti, raspeti na krstu, a ne žaliti! Raspni sudijo, raspni i kad raspneš, požali! I tada ću ti ja sam poći na krst i na muke, jer ne žudim za veseljem, već za žalošću i suzama!...Požaliće nas onaj koji je sve požalio , koji je sve i svakog razumevao, On jedini, On je sudija. ...Reći će: "Pristupi! Ja sam ti već jednom oprostio...I svima će suditi, i dobrima i zlima, i premudrima i smirenima...I kad završi sa svima, tada će kazati nama: "Iziđite i vi!. Izađite pijani, slabi, izađite sramotnici!"I mi ćemo izaći svi, bez stida i staćemo. I reći će:"Svinje ste vi! Lika zverskog i znaka njegovog; ali pristupite i vi!" I prozboriće premudri, prozboriće razumni:" Gospode! Zašto ove primaš?" I reći će:" Zato ih primam, premudri, zato ih primam, razumni, što NIJEDAN od ovih nije smatrao da je dostojan ovoga..." I raširiće k nama svoje ruke, i mi ćemo pasti pred njegove noge...i zaplakaćemo...i sve ćemo shvatiti. Tada ćemo sve razumeti!...Gosodi, da pridet carstvije tvoje!..."

[marija]

..."Da me žali? Zašto da me žali!" - iznenada je tužno povikao Marmeladov ...."Mene treba raspeti, raspeti na krstu, a ne žaliti! Raspni sudijo, raspni i kad raspneš, požali! I tada ?u ti ja sam po?i na krst i na muke, jer ne žudim za veseljem, ve? za žaloš?u i suzama!...Požali?e nas onaj koji je sve požalio , koji je sve i svakog razumevao, On jedini, On je sudija. ...Re?i ?e: "Pristupi! Ja sam ti ve? jednom oprostio...I svima ?e suditi, i dobrima i zlima, i premudrima i smirenima...I kad završi sa svima, tada ?e kazati nama: "Izi?ite i vi!. Iza?ite pijani, slabi, iza?ite sramotnici!"I mi ?emo iza?i svi, bez stida i sta?emo. I re?i ?e:"Svinje ste vi! Lika zverskog i znaka njegovog; ali pristupite i vi!" I prozbori?e premudri, prozbori?e razumni:" Gospode! Zašto ove primaš?" I re?i ?e:" Zato ih primam, premudri, zato ih primam, razumni, što NIJEDAN od ovih nije smatrao da je dostojan ovoga..." I raširi?e k nama svoje ruke, i mi ?emo pasti pred njegove noge...i zaplaka?emo...i sve ?emo shvatiti. Tada ?emo sve razumeti!...Gosodi, da pridet carstvije tvoje!..."

Zlo?in i kazna :)Svi smo mi ponekada Raskoljnikov.....

[Guest Izida]

Ja,veselnica,samo "Bracu Karamazove" i "Zlocin i kazna".I to jos u proslom veku.Sve planirajuci da ga celog iscitam kad diplomiram.Ne mogu

da citam realizam i da spremam ispit,posteno govoreci.Probala sam.Pa sam "Zvonara Bogorodicine crkve u Parizu" od Igoa citala cirka mesec

dana,a "Salambu" od Flobera dvadeset dana.Ali,Dostojevski me duboko dirnuo.Cak sam se pronasla u te dve knjige.Tako duboko moze da pise

samo cista i topla dusa pravoslavna.

"Kada bi Hristos bio van istine,

I kada bi istina,zaista iskljucivala Hrista,

Ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom,

A ne sa istinom!" Dostojevski

[Исихаста]

Postavio sam na forumu link ka jednom blogu, ali nije zgoreg da i ovde postavim link ka jednom tekstu koji je na tom bloguhttp://isihazam.blogspot.com/2009/07/blog-post_8760.html, radi se o tekstu o Dostojevskom i isihazmu (tema koja je, priznacete, malo obradjivana u nauci).

[Guest Светлана]

Још од мојих родитеља је сет књига Руски класици, па је у њему поред других писаца и Достојевски са књигом Браћа Карамазови. Неке књиге фале, јер су позајмљиване другима, а нису враћене. Тако је са Браћом Карамазови, од 4 укупно књига остале су 3, у преводу Исидоре Секулић. Кад сам дошла до последњег дела позајмила сам од другарице, она је имала укупно у 2 књиге, али у новијем преводу. Било ми је много горко да књигу завршавам у том преводу.