Ф. М. Достојевски

[Božena]

[Božena]

[Božena]

 

[Снежана]

Визија Фјодора Достојевског из “Злочина и казне” и других његових капиталних дела остварује се пред нашим очима, чини се до најситнијих детаља. Овај пасус, који тек у нашим данима постаје разумљив, још једанпут потврђује осведочене пророчке способности великог руског писца

Већ оздрављајући, он се присетио свога сна, када је још лежао у врелини и бунилу. Њему се приснило у болести, као да је цео свет осуђен да буде жртва неке страшне, нечувене и невиђене куге која је ишла из Азије у Европу. Сви су морали да умру, осим неколицине, веома малобројних, изабраних. Појавиле су некакве нове трихинеле, бића микроскопска, која су се усељавала у људе.

Али, та бића су били духови, обдарени умом и вољом. Људи, примивши их у себе постајали су истог часа ђавоимани и као сишли с ума. Али никада, никада људи нису сматрали себе тако умним и непоколебљивим у истини, као што су себе сматрали заражени. Никада нису сматрали непоколебљивијим и чвршћим своја расуђивања, своје научне закључке, своја морална убеђења и веровања. Цела села, цели градови и народи заражавали су се и силазили с ума. Сви су били у узнемирењу и нису схватали један другога, свако је мислио да се у њему самом налази истина, гледајући на друге, ударао је себе у груди, плакао и ломио себи руке. Нису знали кога и како да суде, нису могли да се усагласе шта да рачунају за зло а шта за добро. Нису знали кога осуђивати а кога оправдавати. Људи су убијали један другог у некаквој бесмисленој злоби. Ишли један на другог целим војскама, али војске, већ у походу, одједном су се почеле раздирати изнутра, поредак се пореметио, војници кидисали једни на друге, клали се и секли, гризли и јели међусобно. У градовима су по цео дан звонила звона на узбуну: сазивали су све, али ко и због чега зове – нико није знао а сви су били узнемирени и узбуњени. Напустили су обичне занате јер је свако предлагао своје мисли, своје предлоге за промене и нису се могли усагласити; напуштена је земљорадња. Понегде су људи бежали у гомилама, договарали се заједно о нечему, клели се да се не растају – али истог тренутка су почињали нешто сасвим друго од онога што су сами претпостављали, почињали да окривљују један другог, тукли се и секли се међусобно. Почели су пожари, почела је глад. Све је гинуло. Зло је расло и ширило се све даље и даље. Спасити се, у целом свету, могло је само неколико људи. То су били чисти и изабрани, предвиђени да зачну нови род људи и нови живот, да обнове и очисте земљу, али нико и нигде није видео те људе, нико им није чуо ни једне речи нити гласа.

“Злочин и казна”, Ф. М. Достојевски

Пети сан Раскољникова

[Božena]

 

[Božena]

[Božena]

 

[JESSY]

"Не привлаче чуда реалисту вери. Прави реалиста, ако је атеиста, увек ће наћи у себи снаге и способности да не поверује у чудо, а ако се пред њим чудо појави као неоспоран факат, он пре неће поверовати својим осећањима него што ће допустити могућност тог факта. А ако га буде сматрао могућим, сматраће га природном појавом која му само до сада није била позната. У реалисте не настаје вера од чуда, већ чудо од вере. Ако реалиста једном поверује, онда управо на основу свог реализма мора обавезно допустити могућност чуда. Апостол Тома је изјавио да неће поверовати док не види, а када је видео, казао је: "Господ мој и Бог мој!" Да ли га је чудо приморало да поверује? Највероватније је да није, већ је поверовао једино зато што је желео да верује и што је, можда, већ потпуно веровао у дубини своје душе, чак и онда када је говорио: "Нећу поверовати док не видим"."

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

[Božena]

 

[Božena]