Апликација за старост

[.............]

Појавила се нова апликација која необично реално приказује како ће особа изгледати кад остари.

У човеку се јави низ необичних осећања кад види себе као старог.

Буде узнемирен јер схвати да ће остарити, ако му Бог да. Осећа нелагоду јер је технологија толико напредовала да више не разликујеш истину од илузије. Насмеје се свом матором лику и забавља остарелим одразом. Опет, иза тог смеха чучи необичан и до краја нејасан страх.

Али треба размишљати о том одразу, са или без апликације.

Кад заиста види колико време никога не штеди, и како су старост и смрт неминовне, човек научи више да цени садашњост.

Ако Бог да, остарићу и крећем се ка томе. Нећу више бити ни леп, ни снажан, ни способан колико сам данас. Можда ћу бити мудрији, али шта ако та мудрост дође сувише касно?

Један свештеник је повео породицу да изаберу његово гробно место. Њему није уопште важно где ће бити сахрањен али породица ће обилазити његов гроб, нека одаберу. За њих је ту поставио и клупу, али је и сâм долазио. Седео би на клупи, гледао земљу која ће једног дана, баш ту, чувати његове кости и размишљао о животу. О томе шта му је чинити. Док још има времена.

Узимамо ми време, па и живот, здраво за готово.

Христос је говорио да ће Његов Други долазак бити изненадан - човек не би спавао кад би знао да ће му те ноћи доћи лопов (Мт. 25,13). Толико треба да будемо будни. Као што не знамо кад ће доћи Христос, не знамо ни кад ће нас призвати Себи.

Можда сутра, па ни не доживимо да видимо колико је апликација погодила. Од силних планова, бригâ, стрепњи често не видимо оно што нам је испред носа.

Живот у свој својој лепоти.

Не говорим да не треба правити никакве животне планове, нити да је свака брига лоша. Ко воли - бринуће се, и Господ се бринуо. Али постоје различите бриге, важно је да не дозволимо да нам оне преотму живот. (Мт. 6, 25-33)

Неки кажу да једина брига која мора остати вечно жива јесте брига за спасење своје душе.

Мени лично то звучи себично.

Једина брига која мора остати вечито жива јесте да ли смо заиста волели Бога и ближње, и да ли смо учинили све што је до нас.

А Бог ако ме спаси, хвала Му; и ако ме не спаси, хвала Му, учинио је то с разлогом; хвала Му, дао ми је шансу.

Не волимо људе да би нам се душа спасила. Волимо људе и не тражимо разлог. Тако је и Бог нас заволео.

 

За оне који су већ стари, па им апликација и не треба, немам ништа другачије да кажем. Ако су добро схватили животне лекције, вероватно су свеснији шта је живот и колико вреде његови ожиљци и његове радости. Разбуђени су, још више се радују животу и цене тренутке као светиње.

То се најбоље види кад се осмехују унучадима.

Ценимо живот.

Кратак је овде.

Извор: Авденаго

 

[Предраг М]