Истина или застрашивање - Филм "Дигитални анђео"

[Искушеник]

Филм "Дигитални анђео"

Истина или застрашивање

Аутор: Обрад Карановић, студент Православног Богословског Факултета УБ, Број 1032, Рубрика Црква и савремени свет

Нико не може да зна шта су последње ствари. Морамо због тога да их прихватимо онако како их доживљавамо. И, ако једно такво искуство помогне да живот учинимо здравијим или лепшим, или потпунијим, или смисленијим за самог себе и за оне које волимо, можемо мирно рећи: Била је то Божија милост. Јунг, Психологија и алхемија

Ову велику тему последњих ствари, иако је најлепше започети мислима светих отаца, одлучили смо се, ипак, да је отворимо мишљу познатог психолога Јунга, који нас је упутио у духу хришћанске мисли, и уједно, одговорио на нашу проблематику. На сцену православног света, обавијен велом анонимности, излази филм под називом „Дигитални анђео, - Жиг звери“. То је филм чија је тематика првенствено осветљавање и изношење на видело истине о чиповима, који се неприметно намећу простом човеку и то са циљем да се подвргну контроли сви житељи васељене.

„Ко се мача лати од мача ће и да страда“ - назив је другог дела истоименог филма.  

Из самог назива може се приметити да је изражена потпуна спремност ка супротстављању глобалном светском поретку. И трећи део истоименог филма надовезује се на исту тематику. Овај „анонимни“ филм, изражава опозицију данашњем свету и представља духовно стање човека, који заплашен и збуњен свеопштим стањем које влада у свету, покушава да на један тривијалан начин поврати осећај сигурности. Осећај губитка слободе, као и егзистенцијалне угрожености изазива природан револт и покушај да се ситуација, која намеће угроженост превазиђе, а у најбољем случају да се елиминише. Филм говори о потреби да се данашњи човек заштити од разних овосветских манипулисања која се покушавају наметнути, како аутор филма сматра, нашој популацији. Сходно томе аутор самог гледаоца истовремено обавештава и упозорава на спекулације које се чине у овосветском врху. Сила са којом се сусрећу несразмерно је већа у односу на угроженог и да би се потлачени супротставили таквој моћи, неопходно је освешћивање, што је управо и тема филма.

Филм карактеришу мотиви и поруке који су специфични за религиозну популацију друштва, због чега се аутор служи наводним благословом Цркве, иза којега апсолутно нико не стоји. Светом овладава Антихрист, који се учврстио у владајућим земљама и њиховим водећим личностима (какви су били Бил Клинтон, Џорџ Буш и Џон Кери, Карл Маркс и Фридрих Енгелс, као и многи други) и сада настоји да овлада целим светом. Изражен осећај припадања једној нацији, која у нашем случају јесте српска, изазива бунт и револт управо према онима који се намећу као владајући и крманећи овосветском политиком. По речима Николаја Берђајева и најпросечнији и најништавнији човек, осећа се узвишеним и уздигнутим кроз припадност „националноме“ и „народноме“. Берђајев наводи да један од узрока поробљавајућих саблазни, управо јесте у томе што оне дају човеку веће осећање власти. Постајући роб идола, човек се осећа уздигнутим ка истини. Човек постаје роб, али без тог ропства осећао би да стоји још ниже. Када је човек безличан и када се у њему не разоткрива никаква универзална садржина, онда му заробљеност активацијама разних врста даје осећање испуњености. „Национално“ понајлакше испуњава празнину; то се показује могућим за огромне масе и не претпоставља никаква квалитативна достигнућа. Према речима Берђајева, овом ропству може да се супротстави једино особа са духовним садржајем. Потреба за оваквим типом човека, као и за човеком који се може супротставити најезди манипулативних сила, представља вапај аутора филма. Ова конфузија у свести једног грађанина (Србина), изазива револт усмерен на државну власт и незадовољство истом, што проузрокује неизбежну скепсу према свим државним органима, а уколико је члан Цркве, онда и према самој црквеној јерархији. У непрестаном страху и неповерењу, једина утеха јесте нада на други долазак Христа који ће свет ослободити по други пут. Очекивање месије, стари јеврејски синдром, сада се јавља и у хришћанском добу и то као отров Антихристу. Међутим, за разлику од отачког схватања другог Христовог доласка, које је било устремљено ка ишчекивању избавитеља од греха, ми данас ишчекујемо избавитеља од чипова, које називају „дигитални анђели“, а који ће у блиској будућности бити наша лична карта, преко које ће се помоћу разних спектара фреквенција утицати на мишљење и расуђивање човека. Све ово није немогуће и блиско је данашњем схватању света, које у свеукупној поремећености система вредности налази своје место. Како би се ова конфузна политика „религиозног“ аутора филма аргументовала и добила на поверењу, као и много пута у историји, прибегава се окриљу Цркве, која својој јединствености допушта и плуралност мишљења. Кроз призму Цркве могу се пронаћи и тумачити многа места попут: гласова из пакла, чувених «666», светског признања Нове Светске Цркве на челу са Антихристом, потом, подизање Соломоновог храма, разни масонски символи и ознаке које се налазе на новим пасошима, личним картама и другим документима.

Аутор је заборавио да су у разним временима кроз историју постојали слични проблеми. Позивамо се на самог апостола љубави, Јована Богослова, који у својој Првој саборној посланици упозорава да је последњи час (а пре колико је то било!?), да Антихрист долази и да се појављују многи антихристи (1Јован 2, 18), али исто тако, наглашава и то да су сви они немоћни пред Христом који је Истина. Тако нас упућује не на страх од Антихриста него на љубав, веру и истрајност у Христу. Сам апостол опомиње да је Христос дао обећање које је живот вечни (1Јован 2, 25), те да се, усмерени ка том обећању, чувамо да нас нешто не омете. Апостол ипак, ни у трену не прибегава очају, него се потпуно препустио Христу, јер је потпуно свестан да је управо Он тај који о нама брине и који нас чува, али подразумева да се и ми бринемо о себи. Онај који не познаје Христа и не исповеда Га, тај је у опасности. Безбрижан је онај који исповеда и живи у Христу.

Духовном човеку је јасно да тамо где непрестано некога упозоравају на нешто, где непрестано говоре о некаквим забранама, где стално осуђују, где је апсолутан страх од тога да ће те неко окрњити и оштетити - као да Господ о свему не брине - нема Јеванђеља (радосне вести). Јеванђеље исцељује сваки грч, сваку укоченост, оно је Литургија - „лек бесмртности“. Јеванђеље је ту да нас крепи и да нам открива Царство Божије, да нас припреми да живимо у њему, а не да нас припрема да живимо у царству Антихриста. Стога православном свету потребан је евхаристијски живот а не живот у страху од „Дигиталног анђела“.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1032/tekst/istina-ili-zastrasivanje/

[Пантелејмон Нови]

Одличан текст!  algabacaju

https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/aplauz.gif

[Зорица екс Милева]

Хвала брате Искушениче!  algabacaju

[Искушеник]

molimmmmm

slavabogu

[Искушеник]

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,2994.0.html

Текст на исту тематику.

[JESSY]

molimmmmm slavabogu

[Justin Waters]

Врло добар текст за разлику од осталих које сам читао на критику дигиталног анђела, попут Доситеја Хиландарца и сличних.

[Искушеник]

Врло добар текст за разлику од осталих које сам читао на критику дигиталног анђела, попут Доситеја Хиландарца и сличних.

Баш је обратно.

Аргументованији је текст о.Доситеја, од овог.

[Mиљан Танић]

Moram da odgledam ovo čudo od filma pa da vidim.

Terali su me neki da gledam Zeitgeist, al' me smorio toliko da sam prekinuo posle 20ak minuta.

[andrej]

У времену апостасије, потпуно је контрапродуктивно и немисионарски ширити теологију страха - поготово на тако примитиван и провидан начин као у овом материјалу. Пошто силом прилика морам да пратим овакве садржаје, одгледао сам сва три дела и нисам ни мало импресиониран ни поруком, ни техником, а сматрам и да духовној музици у оваквим садржајима није место.

Мислим да је критички осврт господина Карановића одличан и да скреће пажњу на значајне недостатке овог материјала. Што се, пак, мене тиче, усудио бих се да додам да је најбољи домаћи садржај на ову тему документарни филм Електронски логор. Не бих се баш сложио ни са свим тамошњим ставовима, али су бар изнети на знатно аргументованији и данашњем човеку приступачнији начин. Наравно, ово јесу теме о којима треба и писати и размишљати - проблем је у томе што се неки људи оваквим стварима преоптерете и уђу у нездраво стање подозрења које наликује на параноју.

Такође, неки (нарочито млађи) људи, понекад показују нездраву тенденцију да радикализују свој приступ верским и националним питањима, управо се изговарајући оваквим садржајима.

[Жика]

Боље је да људи читају старца Порфирије него да гледају Дигиталног анђела. isus-sinai

[Жика]

Број 666 и антихрист

Да вам кажем шта ми је још рекао:

„Оче Атанасије (узео ме је за руку тако чврсто), ја сам сада слеп, моје телесне очи не служе ме више,  јер имам рак на хипофизи, али ипак имам духовне очи и видим. Пре него што одеш, желим да ми нешто кажеш. Шта је рекао Старац Емилијан, наш Емилијан, о броју 666 и о антихристу?“

То је било оних дана после Чернобила. Људи су били узнемирени и ишли су у великом броју сваки дан, посебно Старцу Порфирију који је био близу Атине, и тако узнемирени питали би га:

„Шта ће се догодити? Хоће ли доћи антихрист да нас бележи бројем 666?“

И упитао ме је:

„Хајде, реци ми, дете моје, шта каже Старац Емилијан о броју 666 и о антихристу?“

Ја му кажем:

„Старче, прекјуче на једном скупу рекао нам је да не бринемо. Него да се бринемо о томе да имамо живи однос са Христом, а антихристу да не дајемо много значаја, јер ће он постати центар нашег живота а не Христос.“

Одмах је лупнуо ручицама о кревет и рекао:

„Шта кажеш, дете моје, шта кажеш, дете моје, слава ти, Боже, што сам нашао и једног духовника да се слаже са мном. Бре, дете моје, ови духовници, шта урадише                              људима овде! Узнемирили су душе, проузроковали су мноштво проблема, породичних и психолошких са бројем 666. Људи не могу да спавају и почели су да узимају лекове за смирење и успављујуће пилуле како би могли да спавају. Каква је то ствар? Не жели тако нешто Христос, дете моје. И да ти кажем нешто?“

Ја му кажем:

„Старче, шта?“

Каже ми:

„За нас хришћане, за нас када живимо Христом не постоји антихрист. Хоћеш ли ми рећи, овде где ја седим на кревету можеш ли сести и ти?“

Рекох му:

„Не, Старче.“

Каже ми:

„Зашто?“

Одговорих му:

„Јер, ако седнем на вас, спљоштићу вас.“

Каже ми:

„А када би могао ти да седнеш?“

Кажем му:

„Када одете ви, могу да седнем ја.“

Каже ми:

„Тачно тако, дете моје, тако се догађа и са нашом душом. Када у себи имамо Христа, може ли да дође антихрист? Може ли да уђе ма које друго супротно постојање у нашу душу? Зато што данас, дете моје, немамо Христа у себи зато и бринемо о антихристу. Када ставимо Христа у себе, све постаје Рај. Христос је све и тако увек, дете моје, да говориш људима, а противника немојмо се плашити. И гле да ти кажем нешто. Када би сада дошао сам антихрист са неком справом са ласерским зрацима да би ме обележио на силу бројем 666, ја се не бих забринуо. Рећи ћеш ми, старче, зар то није знак антихриста? Да, али и хиљаду 666 неизбрисиво да напише по мени ласерским зрацима,  ја се не бих забринуо. Зашто? Зато што, дете моје, и прве мученике су бацали зверима, они су се осењивали крстом, а зверови су постајали као јагањци; бацали су их у море, осењивали би се крстом и море је постајало земља по којој су ходали; бацали су их у ватру, осењивали би се крстом и ватра је постајала пријатна свежина. Благословено моје дете, шта смо ми данас? Верујемо ли у Христа? У крст? Ма, зашто ли је Христос сишао? Да није можда сишао како би оснажио наше страдање? Тако, дете моје, да говориш и Старцу, и да говориш људима да се не боје антихриста. Ми смо деца Христова, ми смо деца Цркве.“

Ово што је урадио је оставило велики утисак на мене.

И додао је:

„Да ти кажем нешто?“

Кажем:

„Молим, оче.“

„Како је Патријарх Димитрије дошао у Атину?“

Кажем му:

„Авионом.“

„Е, добро, знам да је дошао авионом. Зар је човек дошао пливајући? Са којим документима је дошао?“

Кажем му:

„Са пасошем, Старче“.

„Грчким или турским?“

Кажем му:

„Не знам“.

„Е, сад ми се и паметан правиш! Са турским је дошао. А који је национални знак Турске, знаш ли?“

Кажем му:

„Не знам, Старче“.

„Е, сада претерујеш, не знаш национални знак Турске? Полумесец. А знаш ли како су Оци наше Цркве називали полумесец након што се појавио Мухамед?“

Кажем му:

„Не, Старче“.

„Е да узмем твоју диплому и да је исцепам. Какав си ти теолог?“ рече шаљиво.

Дијалог између о. А.танасија и о. Клиа, коме о. А. препричава један свој сусрет са Старцем Порфиријем:

- Представљате га веома лепо, видим га испред себе сада.

- Ма, и ја га имам испред себе, у срцу га имам. Зато вам све ово и казујем тако. И још је рекао:

„Полумесец је знак антихриста. Ако је полумесец знак антихриста, а Патријарх наш има на свом пасошу овај знак (а на печатима, колико печата лупају наопачке?  ), што ће рећи - да је наш Патријарх Антихрист!? Не, бре дете моје, не бре дете моје! Немојмо толико ограничавати еванђелску поруку! Није Христос толико ограниченог ума колико смо ми људи који желимо да одбранимо и заштитимо своја права. Тако да кажеш и Старцу и тако да говориш људима; нити антихриста да се бојимо, нити броја 666“.

И ово је, оче Клио, оставило на мене утисак и веома сам одахнуо. И ја то говорим људима који ми долазе.

[Никола Ђоловић]

У времену апостасије, потпуно је контрапродуктивно и немисионарски ширити теологију страха - приступ верским и националним питањима, управо се изговарајући оваквим садржајима.

gringrin