О дјеци

[JESSY]

 

Бавећи се питањем васпитања и образовања, као и питањем родитељства, природно долазимо до нове, бескрајно широке и богате теме: до теме дјетета, која у правом свјетлу открива и суштински осмишљава и васпитање и родитељство.

Попут спужве, дијете у себе упија све оне утиске и искуства са којима се сусреће, и сав потоњи живот човјека у многоме почива  на тим почетним искуствима дјетета. Зато је веома важно пружити му услове и окружење у којима ће дијете на прави начин моћи да се развија, а то окружење је, прије свега, топлина родитељског дома и породице кроз коју оно постепено упознаје свијет око себе. Но, након што у том дому стане на своје ноге, први наредни корак дјетета требало би да буде – корак ка природи. Једино у природном окружењу, ослобођено окова вјештачког и свега што спутава његово тијело, као и окова савремене технологије који – у све већој мјери – спутавају његов дух, до изражаја могу доћи сви потенцијали, све оне богомдане способности и дарови који су у биће човјека, попут сјемена у земљу, при стварању похрањени. Дјетету су потребни цвијеће и трава, плаветнило неба и жубор воде, треба му топлина сунца које, послије дуге зиме, својим зрацима милује пробуђену земљу. На дјетињем бићу, попут додира на тананој струни, остављају траг и бујање прољећа кроз боје и звуке, и тихо гашење љета, и зрење јесењих плодова, и рани мраз, и хиљаде боја шуме која – прије него остане без лишћа – покаже сву своју раскош и љепоту. Оно је умјетник који има потребу да упозна најљепшу од свих умјетности – умјетност живљења. Но оно неће моћи постати стваралац без познања твари, и у њој Творчеве стваралачке моћи.

[JESSY]

Дијете је биће које стасава кроз игру. За игру су му потренби вријеме и простор ради непосреднијег испољавања свих његових способности и умијећа, а језик којим оно најлакше комуницира са свијетом око себе, јесте управо игра. Права игра, за разлику од свега онога што се данас зове њеним именом, прво – захтјева непосредан контакт са свијетом и природом, као и лични непосредни контакт са другим дјететом, а потом – никада није она која води и намеће, већ је увијек од стране самог дјетета усмјеравана. Права игра буди и обликује у младом бићу иницијативу и креативност, двије прекрасне особине које у данашњем времену грубих, дјетету непримјерених и крајње агресивних видео-игрица бивају полако али сигурно брисане и заборављане.

Најаутентичнији простор за игру је природа. Ништа тако непосредно као природа не позива на покрет, ништа тако не подстиче жељу за сазнањем. Природа је, у свом својем богатству, у изобиљу звукова, боја и покрета којима живи, увијек нова и увијек бескрајно занимљива. Уз то, она је истинита, и зато у дјетету које природно тежи истини, буди осјећај повјерења и отворености: у природи, дијете без страха и намјетнутих форми може бити оно што уистину јесте.

[JESSY]

Модерно доба бјежањем од природе покушава да измјени и људе. Не само њихов начин живота, обичаје и понашање, већ и њихове инстикте и њихову урођену потребу за природом, кроз коју спознају и сами себе и свијет који их окружује. Она сама, од Бога створена као кротка и мирољубива, постаје нам све даља, постаје готово занемарљива за човјека потапаног таласима производње, потрошње, зараде, константне журбе која то модерно доба карактерише. Управо зато дијете треба непрестано враћати ка природи и упућивати га на њу, јер у природи оно постаје трагач и стваралац, зачињу се у њему жеља за новим сазнањима и здрава радозналост, које су веома важне особине у формирању личности. Мноштво боја, звукова, мириса и покрета који у себи носе сву динамику живота, ту, у природи – иза дугих и глатких површина безличног асфалта, иза магли од густог дима великих градова, иза вјештачких свјетала малих екрана и великих неонских реклама – једини могу пружити дјетету ону светковину душе која се данас све теже сусреће и све рјеђе тражи. Кроз љепоту и красоту природе, кроз величанство и чудесност творевине, чак и поред тога што она кроз земљотресе, непогоде, олује и поплаве пројављује пролазност и пропадљивост која у свијету влада, открива се неизмјерна сила и слава Божија.

[JESSY]

За разлику од средстава информисања која се намећу као неизоставни елемент наше свакодневице и која, на овај или онај начин, у мањој или већој мјери, свједоче и објављују агресију која је све присутнија, творевина сваким покретом свједочи о Творцу и још увијек, по ријечима старозавјетног Пророка: „Небеса казују славу Божију“ (Пс. 18,2). Боравећи у таквом природном окружењу, учећи од природе и кроз природу, дијете које отвореног ума и неподијељеног срца поима свијет око себе на најбољи могући начин стасава у здравог, непосредног и отвореног човјека. Човјека способног да и сам буде стваралац.

Створивши свијет, Бог је и човјеку који је по Његовом Лику створен дао тај стваралачки дух, надахнувши га да чува и управља створеним свијетом. Но, то што је човијеку дата способност рађања дјеце, не значи да он рађа украсе и посједе за свој живот, нити продужетке сопствене личности, већ, по ријечима грчког епископа и теолога Николаја Хаџиниколауа, „рађамо душе са вјечном перспективом“ и тако постајемо „не само Божија створења и потомци Једног Бога-Творца, већ и сами бивамо сатворци.“

[JESSY]

Упркос својој младости и недостатку животног искуства, а можда управо благодарећи тој младости и неискуству, дјеца често умију бити праве аристократе духа. Ово је тако, зато што Дух Божији у њима налази чисте сасуде у којима несметано може да обитава. „Дјеца лијече човјекову душу“, каже кнез Мишкин, један од најљепших ликова Достојевског. И заиста, нико као дијете не пројављује чистоту Божијег Лика по коме смо створени. Дијете, неначето сумњом и подозрењем. Још увијек сачувано од гријеха и духовних посрнућа,  кадро је да се искрено радује и диви и да – не толико ријечју колико животом и настројењем – кроз то дивљење и радост благодари на свему. Зато је Христос и рекао: „Будите као дјеца“, и „Пустите дјецу да долазе мени, јер је таквих Царство Небеско.“

И док одрасли често говоре о великим, суштинским, животним темама, они у свакодневном животу свједоче наклоност и поробљеност малим, неважним, често штетним стварима. Дијете, пак, које говори „малим ријечима“ и из „несавршеног знања“, свеукупним својим ставом свједочи и живи најважнија животна питања. Непоробљено формом и готово инстиктивно свјесно важности свих оних малих-великих ствари са којима се сусреће, оно у игри даје цијелога себе, будући неподијељено присутно у сваком тренутку.

[JESSY]

У свијету око себе, дијете без иједне ријечи, кроз игру, тражи инспирацију, истину, потврду својих најдубљих порива. За њега је живот важан и лијеп, а игра је – исто што и живот. Оно живи без резерве и зато је битно усмјерити његову игру на трајне, непролазне вриједности и што више га водити у сусрет природи. Опасност није у понекој огреботини, могућности да покисне или да се прехлади већ – напротив – опасност је у тој тенденцији да се оно што дуже сачува под стакленим звоном и да се отхрани у једној стерилној и посве нереалној атмосфери од које користи неће имати ни тијело – које ће као нејаку биљку први јачи вјетар сломит, ни дух – који ће остати спутан и „пресјечен“, тј. онемогућен да се оствари и изгради кроз комуникацију са свијетом око себе.

Од дјеце морамо учити, јер „таквих је Царство Небеско.“ Морамо стећи њихову једноставност, повратити њихову способност да се радују малим стварима. Схватити – по угледу на њих – живот као игру, али не као игру којом се „убија вријеме“ већ игру у којој смо свецијело присутни, и која постаје врхунац нашег стваралаштва и креативности. Повратити повјерење у људе и једноставно – завољети свијет око себе: само ћемо тако бити уистину живи људи и само ћемо тако моћи – вођени дјетињом непатвореном љубављу према животу – да на прави начин употријебимо сопствено животно искуство а њима постанемо ослонац и примјер који ваља слиједити. Учећи од дјеце, постаћемо учитељи. Када бисмо према свему што радимо имали тако чист однос какав дјеца имају према игри коју играју, било би то равно великом чуду, и био би то прави успјех наше зрелости. Дјеца не глуме, она живе!

[JESSY]

Агресивност, злоба, завидљивост – не могу бити упућени као приговор дјеци онда када су им ускраћени вријеме и простор за игру. Она ће нам се осветити за нашу небригу. Још је премудри Соломон у старозавјетно вријеме говорио: „Пази на сина својега у младости, да га се не бојиш у старости.“ Тући ће нас, неће имати љубави, отимаће нам новац и ствари да би купила дрогу којом ће жељети да ублаже бол непријатног и хладног односа. А све због тога што смо им приредили дјетињство изван свијета у коме су створена, и нисмо им указивали на свијет за који су стварана. Живот често није лак, али и небо, и земља, и море, и све што је у њима, и дан пун благораствореног ваздуха као да говоре човјеку сваки пут изнова да је добродошао у овај свијет. И да је позван на велико и величанствено дјело: да буде господар и цар свега створеног, а не тужни и болесно уплашени слуга.

Морамо пазити на дјецу, јер она нас оправдавају пред Богом. И као што је цвијеће радост за наше људско сазнање и дјеца су као и цвијеће остатак изгубљеног раја и наговјештај будућег Царства.

владика Григорије

 

https://vladikagrigorije.info/o-djeci/