ИНТЕРВЈУ – Владика Јероним: Између Истока и Запада

[Драгана Милошевић]

Имали смо ту част да разговарамо са владиком Јеронимом, епископом Руске Заграничне Цркве Московске Патријаршије. Владика Јероним је викарни епископ Источно Америчке Епархије са седиштем на Менхетну. Владика Јероним је задужен за Западни обред Православља у Руској Православној Цркви. Он ће нам овде рећи о свом путу ка Православљу и о Западном обреду.

Дали сте рођени у Православној вери или сте конвертит?

Никада нисам чуо за православље до своје 14. године. Одрастао сам у Америчкој породици Енглеског порекла у градићу званом Нова Енглеска где је било само неколико стотина људи и 3 цркве (једна је била Пуританска, друга Римокатоличка, а главна је била Епископална која је део Англиканске комуније). Англиканска црква у мом граду је била саграђена почетком 18. века. То је била црква коју сам похађао док сам ишао у средњу школу и тада сам почео да учим о Православљу. Англиканци су ме уверавали да су Православна и Англиканска Црква једно те исто, те су ме навели на закључак да су ове две Цркве у заједници. У том уверењу сам био до своје 18. године, када сам посетио Грчку и сазнао да ове две Цркве нису у заједници и такође сам доста научио о Православљу.

Када сте схватили да је Православна Црква управо она која се помиње у Символу Вере и како је дошло до тога да сте примљени у Православну Цркву?

У то време је била контраверза око епископа Англиканске Цркве, бискупа Пајка, који је негирао божанство Исуса Христа и Тринитарну догму. Када су се скупили бискупи Англиканске Цркве на сабору, нису могли да одлуче дали да осуде јерес бискупа Пајка, зато што већина бискупа није веровала (бар не приватно) у основне догме Хришћанства. Ово ме је лично потресло и тада сам схватио да Англиканска Црква није она која се помиње у Символу Вере. Римска Црква је у то време била у процесу Другог Ватиканског Концила, али ни већина њихових бискупа није била сигурна у шта верује. После истраживања које сам спровео, закључио сам да су и Католици и Протестанти имали своје реформације и да су изменили учење Цркве које се спомиње у Символу Вере.

 

Колико сте година имали када сте прешли у Православље, и ко Вас је навео на тај корак?

Проучавао сам Православље од своје 16. године и после годину дана сам одлучио да приступим Православној Цркви. Похађао сам Литургију у Руској Цркви сваке недеље, и дан након што сам напунио 17. година сам званично приступио Православној Цркви. Тај потез никада нећу зажалити.

Дали бисте хтели да нам испричате ваше искуство из Грчке и Русије?

Открио сам да ми студирање језика представља лакоћу и задовољство. У то време Француски и Латински су били обавезни школски предмети. Пред крај прве године средње школе, мој пријатељ и ја смо се шетали градом и наишли на књижару. Ту сам нашао књигу под називом “Модерна Јеврејска Фразеологија“. Књига ми се учинила интересантном и то ме је навело да почнем да учим Библијски Јеврејски, потом Старогрчки, Модерни Грчки и на крају Руски језик. Открио сам да сам талентован за Руски језик, а после боравка у Грчкој сам почео да користим и Грчки језик који сам тамо усавршио. Касније сам открио да ми ови језици доста користе у свештеничкој служби, а такође сам сазнао да имам Руске и Грчке рођаке које никада нисам упознао.

   

 

Шта Вас је навело да приступите Руској Заграничној Цркви, иако сте знали да она у то време није била у заједници са осталим Црквама?

Приступио сам Заграничној Цркви 1964. године, која у то време није прекинула заједницу са свим Помесним Црквама. Када је Митрополит Анастасије преминуо 1965. године, Архиепископ Јаков, тадашњи владика Грчке Архиепископије у Америци је служио опело у Саборном Храму Заграничне Цркве, уз саслужење Грчких свештеника и клира Заграничне Цркве. Али касније је избила контраверза око састанка Патријарха Атинагоре и Папе Павла Шестог, што је довело до тога да су се многи верници Заграничне Цркве удаљили од осталих Помесних Цркава. Занимљиво је споменути да Загранична Црква никада није прекинула заједницу са Српском и Јерусалимском Црквом, тако да нисмо осећали да смо у расколу, али је нездравом фанатизму било дозвољено да буја.

Објасните нам како је текао процес уједињења са Московском Патријаршијом.

Током година, фанатизам који сам споменуо је наставио да расте и стварао је непријатности. Када је Михаил Горбачов дошао на власт, почео је процес демократизације Совјетског Савеза и полако је заустављен прогон Цркве. Ово је навело многе да мисле да је дошло боље време за Цркву у Русији. Цркве су поново отваране и нове су грађене. Катедрални храм у Москви је поново отворен, а такође и Казанска катедрала у Сант Петерсбургу. 2003. године Владимир Путин је дошао у Њу Јорк и затражио састанак са Митрополитом Лавром. То је довело до стварања комисије за уједињење Заграничне Цркве са Московском Патријаршијом. Комисија је деловала 4 године после чега су уклоњене препреке за уједињење. У међувремену десила су се 2 састанка у Заграничној Цркви, од којих један у Њу Јорку 2003. године у којем сам учествовао и који је довео до Четвртог Сабора Емиграције 2006. године. Резултати ова два састанка су били такви да је већина била спремна за уједињење са Москвом које се коначно десило 17. маја 2007. године на Спасовдан. Тада је служена Литургија у катедралном храму у Москви. Служили су Патријарх Алексије и Митрополит Лавр.

Ви сте надлежни за Западни Обред. Објасните нам разлику између Литургије Светог Јована Златоуста и Литургије Западног Обреда.

По мом мишљењу постоји само једна Литургија, али различити Типици. Основна структура свих Литургија (Светог Јована Златоустог, Василија Великог, Светог Јакова, Светог Марка и осталих) је иста. Разлике су у појању, јектенијама, возгласима, одељцима Апостола и Јеванђеља који се читају…

Сазнао сам да постоји и Литургија Светог Апостола Петра која је сачувана на Црквенословенском језику у ручно писаном Служебнику у манастиру Хиландар. Ова Литургија садржи древни Римски Евхаристијски канон (исти као и у Римској миси), који је уклопљен у структуру осталих “Византијских“ Литургија. Ова Литургија је некада слављена једном годишње на празник Светих Петра и Павла. Чињеница да је постала “Византизована“ показује да је била вековима у употреби. Ово показује да Латинска миса није јеретичка, већ да је прихваћена у потпуности као православна. Исто се може рећи и за Западну форму Вечерње, Јутарње, службе Часова и осталих служби.

Познати сте као велики Слависта и подржавалац Руса и Срба. Реците нам мало о свом Славизму, о Вашој посети Београду и односу са Српским владикама.

Путем ДНК теста сам утврдио да имам Словенске крви. После лета проведеног у Минхену, био сам у могућности да посетим Београд. Тамо сам посетио већи број храмова (цркву Светог Марка, Саборни Храм, цркву Ружицу на Калемегдану и друге). Открио сам да ми је знање Руског помогло у учењу Српског језика. Осим тога, у Заграничној Цркви је било више владика и свештеника који су живели у Србији и говорили Српски. Одувек смо имали добре односе са Србима и Српском Црквом. Чак и пре уједињења са осталим Црквама, имао сам прилику да служим са блаженопочившим Патријархом Павлом приликом његове посете Америци. Такође, владика Лонгин ме је више пута благословио да исповедам Српске свештенике. Одлазио сам више пута на исповест у Српски манастир у Винсконсину. Када сам 2006. био на Четвртом Сабору Заграничне Цркве, отац Марко Тодоровић из Српске парохије Светог Николе у Винсконсину ме је замењивао до повратка

Као човек велике вере, молим Вас да нам дате духовну поуку.

Нико од нас не треба себе да сматра човеком велике вере јер је то пут самообмане. Али наравно, увек морамо бити чврсти у вери и лојални Цркви.

Хвала вам Владико на овом разговору, желим Вам да још дуго живите и служите Богу!

Хвала и вама, Бог вас благословио.

Разговор водио: Миљан Митић

извор

View full Странице