Будући Велики Сабор Православне Цркве

[Guest Светлана]

Почела Четврта предсаборска свеправославна конференција

9. јун 2009 - 8:19

Светом Aрхијерејском Литургијом којом је началствовао Митрополит пергамски Јован у недељу, на дан Педесетнице, у храму Светог апостола Павла Православног центра Васељенске Патријаршије, у Шамбезију поред Женеве, означен је почетак рада Четврте предсаборске свеправославне конференције.

Тема дијаспоре, о којој ће бити речи, јесте седма тема од укупно десет наведених у каталогу темâ будућег Великог Сабора Православне Цркве. Преостале три су: питање начина проглашавања аутокефалије и аутономије, као и питање диптихâ, то јест ранга првенстава части унутар Православне Цркве.

Одлуком Светог Архијерејског Синода, Српску Православну Цркву представљају Преосвећени епископи бачки г. Иринеј и умировљени захумско-херцеговачки г. Атанасије у пратњи свештеникâ Гаја Гајића и Вукашина Милићевића, као консултаната.

Обраћајући се присутном народу и учесницима скупа, по завршетку свете Литургије и празничног вечерњег, Митроплит пергамски Јован је, призивајући благодат Светог Духа на све сабране, подсетио на светотројични карактер Цркве и конститутивно деловање Светог Духа у изграђивању и очувању јединства Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, истичући као нашу примарну дужност и одговорност, заједничко и једногласно сведочење јединства Православне Цркве.

Радни задатак ове конференције јесте анализа, евентуално побољшање и, најзад, усвајање предлога припремних комисија (1990. и 1993.) о начину организовања живота и мисије Православне Цркве у областима у којима Православље делује у условима расејања.

http://www.spc.rs/sr/pocela_cetvrta_predsaborska_svepravoslavna_konferencija

[Guest Светлана]

ДОКЛАД Председателя четвертого Предсоборного Всеправославного Совещания

Высокопреосвященнейшего Митрополита Пергамского Иоанна На открытии работ Совещания

Шамбези, 8 июня 2009 г.

Уважаемые и дорогие Отцы и братья, участники настоящего Всеправославного Совещания.

С Божией помощью и по единогласному решению Предстоятелей святейших Православных Церквей, а также по приглашению Его Всесвятейшества Вселенского Патриарха Варфоломея, являющегося, согласно каноническому порядку, выразителем этого единогласного решения, собрались здесь, представители наших поместных Православных Церквей, чтобы участвовать на очередном, четвертом Предсоборном Всеправославном Совещании на пути к Святому и Великому Собору Православной Церкви.

От имени Его Всесвятейшества Вселенского Патриарха приветствуем вас в этом доме священного Вселенского Престола в качестве гостей Матери Церкви Константинопольской и желаем вам приятного пребывания, плодотворного сотрудничества во благо нашей Святейшей Православной Церкви.

По благоволению и благодати Бога в Троице наше собрание происходит в то время, когда мы празднуем Пятидесятницу, чтобы таким образом мы заявили о том, что, то поручение, которое дала нам наша Святая Православная Церковь – священное и является поручением самого Параклита. Поэтому вчера, в день празднования Пятидесятницы, когда в этом святом храме мы совершили межправославное совместное богослужение, и сегодня, принимая участие в Божественном Богослужении в честь Святого Духа, мы помолились, чтобы благодать Параклита направляла наше Совещание и привела наши мысли и наши сердца к решениям, согласным святой воле Бога в Троице Святой, ради единства и благоустройства Его Святой Церкви.

В самом деле, дорогие братья во Христе, моя смиренность призывает вас, чтобы на этом собрании мы стали органами Параклита, и следуя Тому, кто учредил институт Церкви, внести свой вклад в утверждение и дальнейшее углубление единства Единой, Святой, Соборной и Апостольской Церкви, которой мы принадлежим по Божиему милосердию. Это единство, хотя и является даром Божии благодати, всегда нуждается в заботе и усовершенствовании, так как противник наш дьявол (1 Петр 5, 8) не перестает сеять семена раздора и угрожать ему иногда безуспешно, а иногда очень серьезно и опасно. Поэтому долгом всех нас, особенно же кому доверили епископство, является беспрерывная защита этого единства и его утверждение любыми путями. Это особо необходимо для нас православных, потому что после создания наших автокефальных Церквей очень часто нас считают скоплением Церквей, а не единой Церковью. В самом деле, Православные Церкви представляют единство Церкви как единство автокефальных Церквей, но никоим образом это не должно быть истолковано так, будто мы являемся «Церквами», а не «Церковью». Существует только одна и единая Православная Церковь и это проявляется как в нашей общей вере и в общем исповедании, так и в ее канонической структуре. Как подчеркнул Его Всесвятейшество Вселенский Патриарх Варфоломей в своем выступлении на Собрании Предстоятелей Православным Церквей в Фанаре в октябре прошлого года, автокефалия не должна превратиться в «автокефализм». В своих отношениях друг с другом и с внешним миром, автокефальные Православные Церкви должны действовать как единое тело, как одна, единая Церковь.

Именно в этом духе все Православные Церкви, действуя единодушно как единая и не разделимая Церковь, приняли решение провести Святой и Великий Собор Православной Церкви. Потому что в многовековой традиции Церкви, которая относится к первым апостольским общинам, и об этом свидетельствуют Деяния Апостолов (гл. 15), соборная система является самым подлинным подтверждением, сохранением и исповеданием единства Церкви. И в этом отношении наша Святая Православная Церковь не могла не действовать согласно этой традиции и диктующей ее экклезиологии.

Однако созыв этого Собора задерживается настолько, что вызывает смущение у единоверных, а иногда и насмешку не православных, которые подвергают сомнению единство Православной Церкви и ее способность осуществить объявленный ею собор. И в этом ответственность наших Церквей огромная. Недостаточно говорить, что нас объединяет вера и богослужение. Мы должны доказать на деле, что мы являемся единой и неразделимой Церковью, которая способна собраться на Соборе. Созыв и осуществление заявленного Святого и Великого Собора Православной Церкви не может больше задерживаться, не нанеся глубокую травму на авторитет и на надежность нашей Церкви.

Сознавая эту ответственность, Вселенский Патриарх предложил Предстоятелям Православных Церквей на собрании в октябре прошлого года в Фанаре, ускорить процесс подготовки Святого и Великого Собора, созвав в этом году Подготовительные Комиссии и Совещания для рассмотрения оставшихся вопросов одобренной на всеправославном уровне повестки дня, по которым должен принять решение будущий Святой и Великий Собор. Это предложение Вселенского Патриарха было принято единогласно и с готовностью всеми святейшими Предстоятелями Православных Церквей, а затем, согласно действующему Регламенту подготовки Собора и каноническому порядку Православной Церкви, своими Патриаршими Посланиями он созвал все относящиеся к подготовке Собора органы.

Таким образом, по вопросу о православной диаспоре, подготовка которого уже созрела, было созвано нынешнее четвертое Предсоборное Всеправославное Совещание. По остальным вопросам, т.е.: способ провозглашения автокефалии, способ провозглашения автономии и диптихи, подготовка которых еще не завершена, в этих же Патриарших Посланиях было отмечено, что в декабре нынешнего года планируется заседание Межправославной Подготовительной Комиссии.

Итак, дорогие братья во Христе, мы, уполномоченные представители наших Церквей, призываемся обсудить и принять решение, по отношению к будущему Святому и Великому Собору, по вопросу, которое было изучено долго и детально и было подготовлено на заседаниях Межправославной Подготовительной Комиссии, которая составила согласованные на межправославном уровне тексты. Эти тексты находятся перед вами для одобрения, как это предусматривается Регламентом. Следовательно, мы не будем обсуждать вопрос диаспоры с самого начала, отменяя уже достигнутое межправославное согласие, но сконцентрируем свои комментарии на находящихся перед вами всеправославно принятых текстах, внеся, может быть, какие-то изменения и наконец, если на то воля Божия, одобрить их по отношению, как уже было сказано, к Святому и Великому Собору.

Все знаем, дорогие братья, что вопрос православной диаспоры является одной из самых серьезных проблем, с которыми сталкивается сегодня Православная Церковь. Серьезность и безотлагательность этой проблемы были признаны Предстоятелями наших Церквей на недавней встрече в Фанаре, как это видно в их Послании, опубликованном после этой встречи. В своем Послании Предстоятели, среди прочего, отмечают следующее:

«Мы, Предстоятели и представители Святейших Православных Церквей… еще раз подтверждаем нашу волю к скорейшему уврачеванию канонических нестроений, происходящих из исторических обстоятельств и пастырских нужд в так называемой православной диаспоре, желая преодолеть всевозможные влияния, чуждые православной экклезиологии. В этой связи мы приветствуем предложение Вселенской Патриархии созывать в следующем 2009 году по этому вопросу Всеправославные совещания…»

В Послании святейших Предстоятелей мы должны обратить наше внимание на два момента:

а) Уврачевание, т.е. урегулирование вопроса православной диаспоры, должно быть кратким. Именно поэтому Его Всесвятейшество Вселенский Патриарх, выражая желание Предстоятелей, поставил этот вопрос на первое место, тем более что в отличие от остальных вопросов Собора, он прошел все стадии подготовки, предусматриваемые Регламентом, и он теперь готов к одобрению Предсоборным Всеправославным Совещанием.

б) Предстоятели наших Церквей признают, что существует необходимость уврачевания «канонических нестроений, происходящих из исторических обстоятельств и пастырских нужд в так называемой православной диаспоре, желая преодолеть всевозможные влияния, чуждые православной экклезиологии». Мы должны серьезно принять во внимание эти крайне важные слова Предстоятелей при выполнении порученной нам миссии.

Трудно поставить под сомнение тот факт, что нынешнее устройство православной диаспоры серьезно страдает как с канонической, так и с экклезиологической точек зрения. Как мы все знаем 8-е правило Первого Вселенского Собора четко определяет, что в одном городе не может быть больше одного епископа. Этот канон является основополагающим, так как он ясно выражает православную экклезиологию. Согласно фундаментальному экклезиологическому принципу, который упоминается еще во времена Святого Игнатия Антиохийского и уважался в древней неразделимой Церкви, епископ объединяет в своем лице в качестве ее главы всю поместную Церковь, независимо от природных, расовых, национальных, социальных и других различий. В лице епископа превосходятся все эти различия, как это происходит во Христе, которого олицетворяет епископ: «где нет ни Еллина, ни Иудея, ни обрезания, ни необразания, варвара, Скифа, раба, свободного» (Кол. 3, 11). В древней Церкви было бы совершенно невообразимым существование в одном городе одного епископа для Греков и другого для Сирийцев или Латинян или любой другой культурной или национальной идентичности.

Этот принцип соблюдал с благоговением Православная Церковь примерно вплоть до начала 20-го века, когда постепенно начинают появляться, в начале с некоторой нерешительностью, параллельные юрисдикции в диаспоре. Следовательно, речь идет об относительно новом историческом явлении нарушения основополагающего экклезиологического принципа, который выражает вышеупомянутое правило Первого Вселенского Собора.

При появлении этого феномена Вселенская Патриархия отреагировала, выдвинув 28-е правило Четвертого Вселенского Собора, согласно которому «у иноплеменников», т.е. за установленными для каждой автокефальной Церкви географическими пределами, епископов рукополагает Константинополь. Однако это толкование правила было оспорено некоторыми православными и в результате часть православных его не принимает. Сейчас не время обсудить этот вопрос и наше Совещание не может заняться им, тем более, что создавшаяся ситуация поставила эту проблему на другую основу. Вселенская Патриархия, не отклоняясь от своего толкования данного священного правила, и ради единства Православной Церкви, которое она считает высшим благом, согласилась с присутствием в диаспоре епископов от других православных церковных юрисдикций до тех пор, пока не будет найден способ урегулирования ситуации согласно каноническому порядку, выражающемуся 8-м правилом Первого Вселенского Собора и основополагающими экклезиологическими принципами православной веры и предания.

И вот – мы находимся в критическом моменте. Готовы ли мы, Православные Церкви, вернуться к древнему каноническому порядку, предусматривающему одного епископа в каждой поместной Церкви? Подготовительные Комиссии, которые рассмотрели этот вопрос и составили тексты, ожидающие наше одобрение, посчитали, что по разным причинам Православные Церкви пока не готовы вернуться к точному каноническому порядку. Однако они предлагают постепенный переход к этому порядку, начиная с создания Епископских Конференций «канонических» епископов каждого региона. Разработка деталей работы этих Конференций была поручена специальной Комиссии православных специалистов по каноническому праву, которая и составила находящийся перед вами текст.

Такова в общих чертах работа, проделанная Подготовительными Комиссиями. Наши Церкви посчитали, что эта работа исчерпала стадию подготовки вопроса православной диаспоры, и она может быть представлена, согласно регламенту, на этом Предсоборном Совещании для одобрения и по отношению к Святому и Великому Собору. Из вышесказанного мы можем прийти к выводу о том, что есть две основные оси, вокруг которых мы призываемся построить наше согласие на этом Совещании:

Первое, Православная Церковь вновь подтверждает и заявляет свою преданность святым канонам и экклезиологии, которые предусматривают и диктуют присутствие одного только епископа в каждой местной Церкви.

Второе, из-за создавшейся исторической конъюнктуры и связанных с ней пастырских нужд, работа епископских конференций должна стать некой переходной к каноническому порядку стадией, как это предусматривается в составленных на межправославном уровне текстах Подготовительных Комиссий.

Вокруг этих осей можно было бы составить после обсуждения окончательный текст нашего согласия, который и будет представлен Святому и Великому Собору единой и объединенной Православной Церкви, который, с Божией помощью, соберется в будущем.

Дорогие и уважаемые братья во Христе,

Ответственность, которую берем на себя мы, участники этого Совещания, поистине огромная. Это ответственность перед Богом, перед народом Божиим и перед историей. Перед нами стоит следующий вопрос: ускорится или замедлится созыв Святого и Великого Собора нашей Православной Церкви? Это будет зависеть от наших решений. Что мы скажем народу Божиему, который ожидает с нетерпением результатов нашего Совещания? Скажем ли мы, что нам не удалось договориться? Но кто из нас посмел бы взять на себя эту ответственность? Кто смог бы поставить не первое место узкие интересы своей Церкви против общего блага всего Православия и его верности каноническому порядку и экклезиологии?

Вопрос канонического урегулирования православной диаспоры является, на самом деле, сложным и не может в одночасье принять свою окончательную каноническую форму. Однако он актуален и безотлагателен и если мы сейчас не примем меры в направление его канонического урегулирования, то закрепиться то положение, в котором Православие будет выглядеть разделенным. Уже многие возмущаются из-за создавшейся ситуации и нас постоянно осуждают. Мы больше не можем бездействовать.

Самое малое, что мы сможем сделать это – заявить нашу преданность принципам экклезиологии и священным правилам, на которых стоит наша Церковь, чтобы нас не обвинили в том, что мы отказались от веры наших Отцов, и, признавая одновременно существующие трудности для непосредственного возврата к точному каноническому порядку, предложить меры для постепенного возвращения к нему. Именно такие меры содержат, находящиеся перед вами и ожидающие ваше одобрение тексты Подготовительных Комиссий, которые предусматривают форму работы поместных епископских конференций. Давайте же начнем работу нашего Совещания в духе любви и искреннего диалога и пусть Параклит, Дух истины станет нашим проводником, чтобы нашим единогласием прославился и сейчас Пресвятое имя Бога в Троице.

Аминь.

http://www.iak.gr/oikoym_patriarheio.html

[Guest Светлана]

Доклад Высокопреосвященнейшего Митрополита Швейцарского Иеремия,

Секретаря по подготовке Святого и Великого Собора Православной Церкви.

Четвертое Предсоборное Всеправославное Совещание Шамбези, 6-13 июня 2009.

Ваше Высокопреосвященство владыко Председатель,

Дорогие представители Святейших Православных Церквей,

С особым волнением я принимаю участие на четвертом Предсоборном Всеправославном Совещании в качестве Секретаря по подготовке Святого и Великого Собора, потому, что, во-первых, вопрос православной диаспоры стал в наше время одним из главных вопросов в межправославных отношениях; во-вторых, потому, что в течение 50-ти лет я служил, и продолжаю служить в православной диаспоре в Западной Европе иногда в условиях сложных и противоречивых. Этот многолетний опыт моего служения, которое доверила моей смиренности Церковь Мать, показал мне со всей ясностью не только реальные пастырские измерения данного вопроса, но также и ту безотлагательную необходимость найти приемлемое для всех решение, выражающее единство Православной Церкви и принимающее во внимание пастырские особенности каждой национальной диаспоры.

Это утверждение выражается как в практически единогласном решении первого Предсоборного Всеправославного Совещания (Шамбези 1976) включить вопрос православной диаспоры в короткий список вопросов повестки дня Святого и Великого Собора, так и в Докладах поместных святейших Православных Церквей, а также и в рапортах Секретариата по подготовке Святого и Великого Собора Православной Церкви, и нашло свое отражение в протоколах заседаний (Шамбези 1990, 1993) Межправославной Подготовительной Комиссии (МПК).

Я считаю не бесполезным коротко проинформировать наше собрание о том, как развивался процесс обсуждения данного вопроса.

На двух своих заседаниях (1990, 1993) Межправославная Подготовительная Комиссия (МПК) дала свою оценку почти по всем экклезиологическим, каноническим и пастырским сторонам выдвинутых предложений и пришла единогласно к некоторым объективным выводам относительно реальных трудностей для безотлагательного и соответствующего православной экклезиологии канонического решения проблемы. Таким образом, МПК (1990) подчеркнула, что «общей волей всех святейших Православных Церквей является скорейшее решение вопроса… в согласии с православной экклезиологии и каноническими традициями и практикой Православной Церкви», поэтому и решила, «предложить образование какого-то переходного периода, которое подготовило бы почву для строгого канонического решения проблемы» (Принятый текст 1990 г., пар. 1а-б).

Это переходное положение было определено созданием «епископских конференций» в конкретно обозначенных территориях и установлением основных принципов их формирования и работы, чтобы с их помощью подготовить почву до созыва Святого и Великого Собора для «канонического решения проблемы» (МПК 1990). Следовательно, «переходная стадия» имеет конкретные временные рамки, т.е. созыв Святого и Великого Собора, и конкретную цель – подготовить с помощью Епископских Конференций «каноническое решение», которое будет принято Святым и Великим Собором. Поэтому МПК посчитала, что необходимо безотлагательно реализовать данные предложения на примере уже существующих моделей в Северной Америке и в Западной Европе.

В этом смысле, на своем втором заседании по данному вопросу (Шамбези 1993) Межправославная Подготовительная Комиссия приняла решение, чтобы проект регламента, который предложит Секретариат по подготовке Святого и Великого Собора согласно утвержденной на пленарном заседании процедуре, должен быть составлен на основе утвержденного текста следующей Межправославной Подготовительной Комиссией (МПК Шамбези 1993, пар. 2в). Нынешнее четвертое Предсоборное Всеправославное Совещание примет решение относительно этого регламента.

Проект регламента.

Таким образом, согласно указанию Межправославной Подготовительной Комиссии (Шамбези 1993), Секретариат созвал отдельную «межправославную конференцию» специалистов по каноническому праву (Шамбези 1995), которая работала на основе единогласных решений МПК (Шамбези 1990, 1993) и составила «Проект регламента работы Епископских Конференций в православной диаспоре». Само собой разумеется, что данный Проект регламента относится только к переходному периоду и к работе Епископских Конференций в этот же период для составления «канонического решения» проблемы Святым и Великим Собором Православной Церкви.

Утвержденный четвертым Предсоборным Всеправославным Совещанием проект, должен быть использован в качестве общих руководящих принципов для составления специального Регламента работы каждой Епископской Конференции.

Участие на этой межправославной конференции многих представителей православной диаспоры сделала возможным более ясное и более полное определение общих принципов организационных и функциональных нужд Епископских Конференций в рамках, конечно, буквы и смысла решений МПК.

В свете вышесказанного, миссия четвертого Предсоборного Всеправославного Совещания, созванного Его Всесвятейшеством Вселенским Патриархом Варфоломеем, с единогласным решением блаженнейших Предстоятелей поместных святейших Православных Церквей, заключается, с одной стороны, в оценке и утверждении единогласно принятого текста МПК относительно православной диаспоры, всегда по отношению к Святому и Великому Собору, а, с другой, в оценке и утверждении Проекта регламента работы Епископских Конференций в православной диаспоре. Таким образом, регламент мог бы быть оценен после его утверждения и до созыва Святого и Великого Собора как посредством составления регламентов создания и работы Епископских Конференций в диаспоре, так и для подготовки почвы для соборного решения вопроса канонической организации православной диаспоры. Любое изменение какого-либо основополагающего принципа или направления составленного текста о православной диаспоре подразумевает и соответствующие изменения в проекте регламента. Если мы останемся в рамках того, что было единогласно принято, то будет легче принять и проект регламента работы Епископских Конференций с некоторыми изменениями или без них. С другой стороны, если будут единогласно введены в основополагающие принципы текста МПК значительные изменения, то тогда необходимо и немедленное согласование с ними соответствующих предложений Проекта регламента до того, как он будет утвержден настоящим Предсоборным Всеправославным Совещанием.

Общие замечания.

Стремительные и непредсказуемые политические, идеологические и социальные изменения, произошедшие в Европе и в мире за последние два десятилетия, имели тяжелые и болезненные последствия для жизни большинства православных народов Восточной Европы, в результате которых у поместных Православных Церквей накопились новые пастырские проблемы и была вызвана массовая миграция православных верующих в страны Запада.

Мой многолетний личный опыт в православной диаспоре позволяет мне выразить мнение о том, что, если бы были созданы предлагаемые в тексте МПК Епископские Конференции, тогда стало бы более координированным и результативным не только принятие новых эмигрантов в каждую страну, но также и решение их, хотя бы, первоочередных пастырских проблем.

Однако замедление, которое отметилось в создании поместных Епископских Конференций для переходного периода до созыва Святого и Великого Собора, ослабляет и одновременно отменяет миссию, порученную им всеправославным решением, подготовить почву для нахождения общепринятого канонического решения, которое будет принято Святым и Великим Собором. Кроме того, это замедление сохраняет и известные тенденции пристрастной и исключительной замкнутости церковного руководства национальных диаспор, которая распространяется и на местную православную полноту в ущерб всем национальным диаспорам.

В тексте Межправославной Подготовительной Комиссии предлагается важное временное упорядочивание не только для преодоления замкнутости, но также и для конструктивного вклада национальных диаспор в каноническое решение проблемы, поэтому и этот текст был принят с удовлетворением в православной диаспоре. Я должен признаться, что, как один из получателей этого текста, имею сокровенную надежду об окончательном урегулировании данной проблемы на Святом и Великом Соборе. Мои надежды усилились после моего участия на межправославной конференции специалистов по каноническому праву (1995), на которой был составлен Проект регламента работы Епископских Конференций в диаспоре, однако продолжение не оправдало моих ожиданий.

Сегодня, с позиции Секретаря по подготовке Святого и Великого Собора имею более полное представление не только старых и новых трудностей, но и того исключительного значения, которое имеет всеправославное согласие по основным принципам предлагаемого Межправославной Подготовительной Комиссией временного упорядочивания, т.е. до решения проблемы канонической организации православной диаспоры Святым и Великим Собором. Именно в таком ракурсе следует истолковывать согласие блаженнейших Предстоятелей Святейших Православных Церквей на инициативу Всесвятейшего Вселенского Патриарха для скорейшего созыва четвертого Предсоборного Всеправославного Совещания, которое должно оценить и утвердить, по отношению к Святому и Великому Собору, текст МПК относительно православной диаспоры, т.е. до завершения подготовки оставшихся вопросов списка, отклоняясь от соответствующего решения третьего Предсоборного Всеправославного Совещания (1986).

Следовательно, согласие блаженнейших Предстоятелей Святейших Православных Церквей на скорейшее завершение предсоборного процесса по вопросу православной диаспоры имеет отношение к их желанию предотвратить новые и бесконтрольные смущения в православной диаспоре, из-за увеличивающейся массовой миграции православных в страны Запада, поэтому и Его Всесвятейшество Вселенский Патриарх ускорил созыв настоящего четвертого Предсоборного Всеправославного Совещания. Очевидно, что миссия Совещания заключается в оценке и утверждении, по отношению к Святому и Великому Собору, с одной стороны, текста МПК относительно православной диаспоры, а, с другой, проекта регламента работы Епископских Конференций с изменениями и дополнениями или без таковых. Однако предлагаемые изменения или дополнения предполагают, как это принято, единогласное их принятие всеми представителями поместных Православных Церквей.

Все это представляю на суд любви всех участников четвертого Предсоборного Всеправославного Совещания и молюсь, чтобы Святой Дух направил всех нас на правильное выражение наших точек зрения, во славу истинного свидетельства Единой Православной Церкви и для блага благочестивой и верной Ее полноты и всего мира.

http://www.iak.gr/oikoym_patriarheio.html

[Guest Светлана]

Саопштење са Четврте предсаборске свеправославне конференције, Шамбези 6-12. јун 2009. године

15. јун 2009 - 12:27

ЧЕТВРТА ПРЕДСАБОРСКА СВЕПРАВОСЛАВНА КОНФЕРЕНЦИЈА

Православни центар Васељенске Патријаршије

Шамбези, 6 - 12. јун 2009.

САОПШТЕЊЕ

Четврта предсаборска свеправославна конференција - коју је сазвао Његова Светост Васељенски Патријарх г. г. Вартоломеј, уз сагласност Блажењејших Предстојатеља помесних Православних Цркава, изражену на њиховом Свештеном Сабрању у Фанару од 10. до 12. октобра 2008. године - одржана је у Православном центру Васељенске Патријаршије у Шамбезију (Женева) од 6. до 12. јуна 2009.

Рад Конференције је отпочео свеправославном светом Литургијом на празник свете Педесетнице, а одвијао се под председништвом Његовог Високопреосвештенства митрополита пергамског г. Јована, представника Васељенског Патријарха, и уз садејство секретара за припрему Светог и Великог Сабора Православне Цркве, Високопреосвећеног митрополита швајцарског г. Јеремије. У раду Конференције су, на позив Његове Светости Васељенског Патријарха г. г. Вартоломеја, учествовали представници свих аутокефалних Православних Цркава.

Предстојатељи помесних Православних Цркава упутили су учесницима Конференције поздравне поруке, писмено или преко својих представника. Учесници Конференције су са своје стране послали телеграме свим предстојатељима помесних Цркава, иштући њихове молитве и благослов за посао који им предстоји.

Садржај рада Четврте предсаборске свеправославне конференције била је - сагласно вољи предстојатељâ и представникâ помесних Православних Цркава, израженој у Поруци са њиховог Свештеног Сабрања у Фанару (октобар 2008.) - дискусија о питању канонског организовања православне дијаспоре. Одговарајућа одлука о дневном реду донета је на почетку рада Конференције.

Конференција је размотрила документе које је Међуправославна припремна комисија припремила на својим заседањима у Шамбезију, одржаним од 10. до 17. новембра 1990. и од 7. до 13. новембра 1993. године, као и текст са закључцима конгреса православних канониста одржаног у Шамбезију од 9. до 14. априла 1995. године. У ове документе су унета разјашњења, допуне, исправке и додаци, па су онда једногласно одобрени.

Конференција је изразила заједничко хтење свих Православних Цркава да проблем канонског организовања православне дијаспоре буде решен у складу са еклисиологијом и са канонском традицијом и праксом Православне Цркве. Конференција је одлучила да се успоставе нова епископска сабрања у одређеним подручјима света ради регулисања стања у дијаспори, то јест међу православним верницима настањеним изван традиционалних граница помесних Православних Цркава. Председници тих сабрања биће епископи који имају првенство међу епископима Васељенске Патријаршије у датом региону, а у њиховом одсуству следећи епископи, по реду у диптисима Цркава. Чланови пак тих сабрања јесу сви епископи које све Православне Цркве признају као канонске, а који врше пастирску службу и имају надлежност над постојећим заједницама у сваком региону. Мисија епископских сабрања јесте да манифестују и унапређују јединство Православне Цркве, да заједнички врше пастирску службу међу православним верницима региона и да заједнички сведоче Православље пред светом. Одлуке епископских сабрања доносе се на основу начела консензуса Цркава које су у њима заступљене преко својих епископа.

Конференција је, претходно уневши потребна разјашњења, исправке и допуне, одобрила и нацрт Правилника о раду епископских сабрања којим се одређују основна начела њихове организације и њиховог функционисања.

Преостале теме за Свети и Велики Сабор, односно тема која се тиче начина проглашавања аутокефалије и аутономије, као и тема редоследа Цркава у диптисима, биће разматране на следећим заседањима Међуправославних припремних комисија, чији ће предлози бити поднети следећим Предсаборским свеправославним конференцијама на одобрење.

Шамбези (Женева), 12. јуна 2009.

Председник Кoнференције

+ Митрополит пергамски Јован

 

(превео и доставља епископ бачки Иринеј)

http://www.spc.rs/sr/saopstenje_sa_cetvrte_predsaborske_svepravoslavne_konferencije_sambezi_6-12_jun_2009_godine

[Guest о. Агапије]

Рад на припреми Свеправославног Сабора приводи се крају

 

Његова Светост Патријарх Константинопољски и Васељенски Господин Вартоломеј изјавио је за грчки портал .gr, да се рад на припреми Свеправославног сабора приводи логистичком крају.

„Вера је жива и Православље је живо. Православље ће живети и Божијом помоћи биће одржан Свети и Велики Сабор, чија се припрема приводи крају. Почетком следеће 2011 године, у патријаршиском центру у Женеви, одржаће се, вероватно, предпоследњи сусрет, Комисије која припрема почетак рада Великог Сабора и то ће бити велики догађај. Сличних догађаја није било још од 787 године, од осмог века нисмо имали Васељенског Сабора таквих размера. Божијом благодаћу, то ће бити добро и за Православље и за наше везе с другим хришћанским Црквама и исповедањима“, саопштава Седмица.Ру.

Светигора

[Лазар Нешић]

Његова Светост Патријарх Константинопољски и Васељенски Господин Вартоломеј изјавио је за грчки портал .gr, да се рад на припреми Свеправославног сабора приводи логистичком крају.

„Вера је жива и Православље је живо. Православље ће живети и Божијом помоћи биће одржан Свети и Велики Сабор, чија се припрема приводи крају. Почетком следеће 2011 године, у патријаршиском центру у Женеви, одржаће се, вероватно, предпоследњи сусрет, Комисије која припрема почетак рада Великог Сабора и то ће бити велики догађај. Сличних догађаја није било још од 787 године, од осмог века нисмо имали Васељенског Сабора таквих размера. Божијом благодаћу, то ће бити добро и за Православље и за наше везе с другим хришћанским Црквама и исповедањима“, саопштава Седмица.Ру.

Светигора

:cheesy:

[Milan Nikolic]

Мислим да можемо сви да се радујемо као некада Златоустови слушаоци. Пренео бих поруке нејлепших нада и жеља за јединство Хришћана, за решавање спорова и раскола, за решавање проблема утицаја света и посветовњачења, као и за непоколебиво потврђивање љубави свих Цркава, Епископа и чланова Тела Католичанског.

[Guest]

Мислим да можемо сви да се радујемо као некада Златоустови слушаоци. Пренео бих поруке нејлепших нада и жеља за јединство Хришћана, за решавање спорова и раскола, за решавање проблема утицаја света и посветовњачења, као и за непоколебиво потврђивање љубави свих Цркава, Епископа и чланова Тела Католичанског.

mense0198626478946378946

[Guest о. Агапије]

Мислим да можемо сви да се радујемо као некада Златоустови слушаоци. Пренео бих поруке нејлепших нада и жеља за јединство Хришћана, за решавање спорова и раскола, за решавање проблема утицаја света и посветовњачења, као и за непоколебиво потврђивање љубави свих Цркава, Епископа и чланова Тела Католичанског.

и  mense0198626478946378946

[suza]

Мислим да можемо сви да се радујемо као некада Златоустови слушаоци. Пренео бих поруке нејлепших нада и жеља за јединство Хришћана, за решавање спорова и раскола, за решавање проблема утицаја света и посветовњачења, као и за непоколебиво потврђивање љубави свих Цркава, Епископа и чланова Тела Католичанског.

и  mense0198626478946378946

mense0198626478946378946

[Leo I Magnus]

Поводом сазива

"Великог Сабора Православне Цркве"

Кад год је Црква била на крсту, онда је сваки њен уд био призван

да одстрадава њену Истину, а не да дискутује о измишљеним проблемима

или да на лажан начин решава стварне проблеме - "ловећи у мутном"

с циљем остварења својих амбиција.

Недавно је одржана у Шамбезију крај Женеве "Прва Предсаборска конференција" (21-28 новембра 1976. године). Прочитавши и проучивши акта и одлуке ове Конференције, објављене у издању "Секретеријата за припрему Светог и Великог Сабора Православне Цркве" у Женеви, осећам насушну еванђелску потребу да се по савести својој, као члан Свете и Саборне Цркве Православне, иако најмањи између њених служитеља, обратим овом молбеном претставком Вашем Преосвештенству и преко Вас Светом Архијерејском Сабору Српске Цркве, износећи своја тужна запажања, болна сазнања и вапајна осећања поводом припремања тог будућег Сабора.

Молим ваше Преосвештенство и Преосвећене Архијереје да са еванђелском ревношћу саслушају и размотре овај вапај једне православне савести, која, Богу хвала, никако није ни једна ни усамљена данас у православном свету када је реч о овом Сабору .

1. Из аката и одлука ове сада тако назване "Прве Предсаборске православне конференције", одржане, не знам зашто, у Женеви, где једва да има пар стотина православних верника, види се да је она спремила и одредила један, сада нови, каталог тема за будући "Велики Сабор" Православне Цркве.

То више није била једна од такозваних "Свеправославних конференција", какве су биле родоске и оне после њих; нити је то био такозвани "Просинод", на коме се досада радило, него је то била "Прва предсаборска конференција" , која ступа у стадиј непосредне припреме за одржавање Васељенског Сабора.

Исто тако, ова Конференција није више радила на основу "Каталога тема" одређеног на Првој свеправославној конференцији 1961. године на Родосу и разрађиваног све до 1971. године, него је извршила "ревизију" тог каталога и донела свој нови "Каталог тема" за Сабор. Али, изгледа, ни овај каталог није коначан, него ће и он, вероватно бити мењан и употпуњаван.

Конференција је, даље, ревидирала и доскорашњу "методологију" обраде и коначног спремања тема за Сабор; скратила је цео процес, због нечије очигледне журбе и хитања да се Сабор одржи што пре. Јер, према изричитој изјави председавајућег на овој Конференцији митрополита Мелитона, цариградској патријаршији и још некима се жури да се "што пре сазове" и одржи тај будући Сабор: Сабор треба да буде "краткотрајан", да се позабави само "ограниченим бројем тема", и још, по речима Мелитоновим: "Сабор треба да се удуби у горуће проблеме који сметају правилно функционисање сплета система помесних Цркава као једне јединствене Православне Цркве..." - Све ово намеће нам питање: Шта све ово треба да значи; и чему ово ужурбано рађење; и куда оно води?

2. Питање припремања и одржавања новог "Васељенског Сабора" Православне Цркве није ни ново ни скорашње у овом нашем веку историје цркве. То питање је покренуто још у време несрећног патријарха Цариградског Мелетија Метаксакиса, познатог уображеног модернисте и реформатора и творца раскола у Православљу, на његовом такозваном "Свеправославном конгресу" у Цариграду 1923. године. Тада је пао предлог да се Сабор одржи у Нишу 1925 г.; али како Ниш није "на територији Васељенске патријаршије" Сабор, ваљда зато није ни одржан. Уопште, изгледа, Цариград је присвојио себи монопол на све - "свеправославне": "конгресе", "конференције", "просиноде" и "саборе" - После тога је 1930. године одржана у манстиру Ватопеду такозвана "Припремна комисија Православних Цркава". Она је одредила "каталог тема будућег православног Просинода", који би даље довео до одржавања Васељенског Сабора.

После ИИ Светског рата дошао је цариградски патријарх Атинагора са његовим родоским "Свеправославним конференцијама" (опет искључиво на територији Цариградске патријаршије). Прва од њих 1961. године покренула је припрему "Свеправославног Сабора", с тим да се најпре одржи један "Просинод", и потврдила унапред припремљени и од Цариграђана познати "каталог тема" за Просинод: осам великих поглавља, са око четрдесет главних тема и давпут више параграфа и подпараграфа.

После 2. и 3. Родоске (1963 и 1964 г.) дошла је "Београдска конференција" 1966. године. Она је најпре названа "Четврта Свеправославна конференција" ("Гласник" Српске Православне Цркве бр.10, 1966. г., и документа на грчком објављена под тим именом), али је затим деградирана од стране Цариградске патријаршије на степен "Међуправославне комисије", да би уместо ње, следећа конференција, одржана на цариградској "територији" (у "Православном центру Васељенске патријаршије" у Шамбезију - Женева) године 1968. била проглашена за "Четврту Свеправославну Конференцију". На овој ИВ Конференцији њени организатори, очигледно нестрпљиви, пожурили су да скрате пут до Сабора, па су из гломазног Родоског каталога (који је био њихова творевина, не туђа) издвојили "првих шест тема" за обраду и одредили нову "процедуру" рада. Том приликом је образовано и једно ново тело: "Међуправославна припремна комисија". Она треба да "координира" рад на темама. Тада је отворен и "Секретаријат за припрему Сабора", тојест, у ствари, назначен за то један цариградски епископ са седиштем у споменутом центру у Женеви, док су предлози о укључењу и других православних чланова у овај "Секретаријат" одбијени.

Ова "Припремна комисија" и "Секретеријат" одржавали су, по жељи Цариграда, своје заседање у истом центру у Женеви, јуна 1971 године. На њему су прегледани и "усаглашени" изражени реферати на споменутих шест тема, који су затим и штампани на више језика, али су доживели, као и сав ранији рад на припремању Сабора, непоштедну критику православних богослова. Ове критике православних богослова (међу које спада и моја Претставка, упућена својевремено преко Вашег Преосвештенства, и подржана с Ваше стране, Светом Архијерејском Сабору, а затим подржана и од многих православних богослова, и зато објављивана на више мјеста и више језика широм православног света) вероватно су утицале да се одлука поменуте "Припремне комисије" у Женеви, о одржању "Прве Предсаборске Конференције у 1972. години" ради извршења ревизије Родоског каталога, не оствари у одређеном року, већ с добрим закашњењем. И ето, та "Прва Предсаборска конференција" је и одржана ево тек новембра 1976, наравно, опет на Цариградском "терену", у споменутом центру Шамбези у Женеви.

Као што се види из тек објављених аката и одлука њених, које сам, као што рекох, проучио, ова Конференција је "ревидирала" Родоски каталог на тај начин што су делегације - учеснице преко својих комисија заједно изгласале само 10 тема за Сабор (у које су од оних 6 ушле само три!), док су још око 30 тема, разногласно изгласаних, упућене "на посебно проучавање појединим Црквама", као "проблематика Православне Цркве" (а у суштини сасвим туђе Православљу), које би теме убудуће могле постати предмет "православног испитивања", и можда унете у каталог. Ова Конференција је, као што рекосмо, изменила и "процес", и "методологију" обраде тема и припреме за Сабор, за који је, понављам, цариградском и осталим организаторима стало да се "што пре" одржи и "што пре" заврши.

Из свега овога очигледно је за сваког православног да ова "Прва Предсаборска конференција" ништа суштински ново и стварно није урадила, него и даље заводи православне душе и савести многих у нове и нове лавиринте нечијих амбиција, због којих се, изгледа и припрема Васељенски Сабор још од 1923. године, а и сада се на њему ужурбано ради.

3. Сва ова досадашња "проблематика" око тема за будући Сабор, несигурност и променљивост око њиховог изналажења, фиксирања, вештачког "каталогизирања", па онда опет по неколико пута мењања и "редиговања", показује за сваку истинску православну савест само једно: да стварна и неодложна тема за сазивање и одржавање једног новог Васељенског Сабора Православне Цркве, не постоји у садашњем моменту.

Ако пак и постоји тема која би заслуживала да буде предмет сазива и одржавања једног Васељенског Сабора, онда ње нису довољно свесни досадашњи иницијатори, организатори и редактори свих споменутих "Конференција" и њихових ранијих и најновијих "каталога". Јер ако није тако, како онда објаснити да се од Цариградског скупа 1923, преко Родоског 1961, до овог Женевског 1976 г. стално мења "тематика" и "проблематика" тог будућег Сабора; мења се број, распоред, садржај и сам критериј "каталога тема" које треба да буду предмет рада тако великог и тако јединственог црквеног тела какав је био и какав треба да буде сваки Свети Васељенски Сабор Православне Цркве?

У ствари, у свему овоме открива се и пројављује не само обична недоследност, него и очита неспособност и непознавање Православља од оних који сада и у оваквој ситуацији, и на овакав начин, намећу Православним Црквама тај свој "Сабор", незнање и неспособност да осете и схвате шта је значио и шта значи један истински Васељенски Сабор за Православну Цркву и њену христоимену пуноћу верних. Јер кад би то осећали и схватали, онда би знали пре свега да у историји и животу Православне Цркве никада ни један Сабор, а поготову такав изузетно благодатни, светопедсетнички догађај какав је Васељенски Сабор, није вештачки тражио и измишљао теме за свој рад и заседање; није никада наметљиво одржавао "конференције", "конгресе", "просиноде" и сличне вештачке скупове потпуно туђе и непознате православној саборској традицији, а у ствари копиране од западњачких организација туђих Цркви Христовој.

Очигледна је историјска стварност: свети и богосазивани Сабори светих отаца увек су имали пред собом конкретно један, или највише два до три проблема, жеравично постављених пред њих од стране великих јереси и раскола, који су извртали праву веру, цепали Цркву и озбиљно доводили у питање спасење душа људских, спасење православног народа Божијег и васцеле ствари Божје. зато су Васељенски Сабори увек имали христолошки, сотиролошки, еклисиолошки карактер, а то значи да им је централна тема - светема и главна благовест - свеблаговест увек била: Богочовек Исус Христос и наше спасење у Њему, наше обожење у Њему. Да, да, да: Он - Јединородни и Једносуштни Син Божји оваплоћени, Он - сав у телу Цркве, Он - Вечна Глава Телу Цркве, ради спасења и обожења човека, Он - сав у Цркви благодаћу Светога Духа и вером правом у Њега, вером православном. То је истински православна, апостолско-светоотачка тематика, бесмртна тематика Цркве Богочовекове за сва времена, прошла, садашња и будућа. Она, једино она може бити предмет и евентуалног будућег Васељенског Сабора Православне Цркве, а не схоластичко - протестански "каталози тема", који никакве суштинске везе немају са духовним искуством и духовним животом апостолског Православља кроз векове, него су само анемичне хуманистичке теореме.

Вечна саборност Православне Цркве и свих њених Васељенских Сабора састоји се у свеобухватној Личности Богочовека Господа Христа. Из те централне, свеобухватне, православносаборне теме и стварности, из те јединствене Богочовечанске тајне и стварности, на којима стоји и постоји Православна Црква Христова, и сви њени Васељенски Сабори, и све њене историјске стварности треба и данас иступати пред земљом и небом, а не са схоластичко-протестантских хуманистичких, са којих иступају Цариградски или Московски црквени "делегати" и "делегације", који се у овом горком и критичном историјском моменту појављују као "вођи и представници" Православне Цркве у свету.

4. У актима последње Женевске "Предсаборске конференције", а и у ранијим сличним случајевима, јасно се види да се ни Цариградска ни Московска "црквена делегација" битно не разликују у проблематици и темама које представљају као предмет рада будућег Сабора. За њих су исте теме, скоро исти језик, исти менталитет, сличне амбиције. Али то није ни чудо. Јер кога управо "репрезентују" и коју Цркву и народ Божји у овом моменту представљају и једни и други? Цариградска јерархија, скоро на свим свеправославним скуповима, састављена је углавном од титуларних митрополита и епископа, дакле од пастира без пастве и конкретне пастирске одговорности пред Богом и својом живом паством, - кога претставља, и кога ће претстављати на будућем Сабору? Међу званичним претставницима Цариградске васељенске патријаршије нема чак ни оних јерараха са грчких острва где постоји жива православна паства, нити грчких епархијских јерарха из Европе и Америке, а и да не говорим о осталим православним епископима: Русима, Американцима, Јапанцима, Црнцима, који иза себе имају бројну православну паству и опробане православне богослове.

С друге стране, садашње делегације Московске патријаршије да ли заиста представљају свету и мученичку велику Руску Цркву и њене, само Богу познате милионе мученика и исповедника? Према ономе што те "делегације" изјављују и заступају кад год изађу из Совјетског Савеза пред свет, оне нису носиоци и изражаваоци истинског духа и става Руске Православне Цркве и њене верне православне пастве, јер најчешће те "делегације" претпостављају ћесарево Божјем. А благовест је и заповест је: Већма се покоравати Богу него ли људима (Д.А. 5,29).

Уосталом да ли је уопште правилно и православно ово и овакво "представништво" и "репрезентовање" Православних Цркава на досадашњим Свеправославним скуповима Родоским и Женевским? Цариградски иницијатори таквог принципа "репрезентовања" Православне Цркве на Саборима, а и они који такав принцип "репрезентовања" прихватају, принципа по њиховој теорији сагласног "систему Аутокефалних и Аутономних" Помесних Цркава, заборавили су да је такав принцип у ствари супротан саборном предању Православља. Овај и овакав принцип "репрезентовања", нажалост, прихватили су и скоро сви остали православни представници, јер су ћутке или уз голоречиве протесте прихватали такво "репрезентовање", заборављајући притом да је Православна Црква по својој природи и догматски непроменљивом ставу епископална и епископоцентрична. Јер: епископ са мноштвом верних око себе јесте израз и манифестација Цркве као Тела Христовог, особито на светој Литургији; Црква је Апостолска и Саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница - епископија. Међутим, остале, историјски настале, и зато променљиве, форме црквене организације Православне Цркве: митрополитска, архиепископска, патријаршка, пентархиска, аутокефална, аутономна и друге, ако их је било или их буде, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај у саборном систему Православне Цркве. Штавише, оне могу бити и сметња правилном функционисању саборности, ако собом заклањају и потискују епископални карактер и структуру Цркве и Цркава.

Нема сумње, у томе је управо главна разлика између православне и папске еклисиологије. Пошто је тако, како онда може бити "репрезентована" по "делегатском" принципу, то јест истог броја "делегата", на пример Чешка и Румунска Црква? Или још више: Руска и Цариградска Црква? Или коју паству представљају једни епископи а коју други?

У последње време Цариградска патријаршија је произвела огроман број епископа и митрополита, све углавном титуларних и фиктивних. Ваљда се врши припрема да се на будућем "Васељенском Сабору" бројношћу титула обезбеди већина гласова за неопапистичке амбиције Цариградске патријаршије. А с друге стране, апостолски ревносне у мисионарењу Цркве, као што су: Америчка Митрополија, Руска Загранична Црква, Јапанска и друге, не могу имати ни једног јединог представника! Где је ту онда саборност Православља; и какав ће то бити Васељенски Сабор Православне Цркве Христове?

Већ и на својој Женевској конференцији митрополит Лаодикијски Игњатије, представник Антиохијске патријаршије, са болом констатује: "Осећам неки немир, јер се повређује саборно искуство које представља основу Православне Цркве".

5. Али, Цариграду и још некима се жури ка једном таквом Сабору, па зато, углавном по њиховој жељи и настојању ова Женевска "Прва Предсаборска конференција" одлучује: да се "што је могуће брже сазове Сабор", да тај Сабор "буде краткотрајан", и да "узме у разматрање ограничен број тема". И, наводе се десет изгласаних тема, прве четири од њих су:

Диаспора,

питање црквене Аутокефалије и начин њеног проглашења,

Аутономија и њено проглашење, и

диптиси, то јест поредак у Православним Црквама.

Еванђелске целисходности ради мора се приметити да је понашање председавајућег на овој "Предсаборској конференцији" митрополита Мелитона било деспотско и несаборско. То избија са сваке странице објављених Аката ове конференције. Тамо се још изричито и осионо вели: "Овај припремани Свети и Велики Сабор Православне Цркве не треба сматрати као једини, и који би искључивао и даље сазивање и других Светих и Великих Сабора" (Акта, стр. 18,20,50,55,60).

Из свега овога, и због свега овога, еванђелски будној савести намеће се жеравично питање: шта се у ствари хоће једним тако брзоплето одржаним и тако "режираним" Сабором?

Преосвећени Оци Архијереји, не могу да се отмем утиску и убеђењу да иза свега стоји једна једина потајна жеља извесних људи из садашње Цариградске патријаршије: да се ова прва по части Патријаршија у Православљу данас једном оваквом концепцијом и оваквим понашањем дефинитивно наметне Православним Аутокефалним Црквама и уопште православном свету и читавој Православној Диаспори, и да то своје неопапистичко наметање санкционише једним "Васељенским Сабором". Зато су од 10 изабраних тачака за Сабор ушле, и то као прве четири, управо оне које говоре о томе да Цариград жели подчинити себи сву Православну Диаспору, - а то значи читав свет! - и да обезбеди искључиво за себе давање аутокефалије и аутономије свима уопште Православним Црквама у свету, садашњим и будућим, дајући им притом и онакав поредак и ранг какав он одреди (јер то и јесте питање Диптиха који не значи само "поредак спомињања на литургијама", него и поредак Цркава на Саборима и др.).

Ја се приклањам пред вековним заслугама ове Патријаршије, тј. Велике Христове Цариградске Цркве и пред данашњим њеним крстом који није мали и једноставан, који је по природи ствари крст целе Цркве, по оном Апостолском: "кад један уд страда - цело тело страда". Ја исто тако знам и признајем канонски поредак и прво место на части Цариграда међу равночастним и равноправним помесним Православним Црквама. Али нееванђелски би било дозволити да Цариград, због тешкоћа у којима се данас налази, доведе читаво Православље на руб пропасти, као што се то већ једном десило на Флорентијском псевдосабору, или да овековечи канонски и догматски извесне историјске форме које у одређеном моменту, уместо да буду крила, могу постати окови за Цркву и њено преображајно присуство у свету.

Треба бити искрен: у понашању представника Цариградске патријаршије последњих деценија осећа се исти онај нездрави немир и болесно духовно настројење које је Цркву у 15. веку довело до Флорентијског издајства и срама. (Или, исто тако, зар ће понашање из доба Турског ропства бити модел за сва времена? Доба Флорентиско и доба Турског ропства било је опасно за Православље).

Данас је стање још опасније: онда је Цариград био живи организам са милионима верника, који је брзо пребродио споља наметнуту кризу и искушење да се жртвује вера и Царство Божје за земаљско царство. Данас, међутим, он има митрополите без народа, епископе који немају кога да надгледају (тј. епископују) и који, као такви, хтели би још да држе у својим рукама судбину целе Цркве! Но данас до Флорентије било какве врсте не може и не сме доћи. Нити понашање слично оном из доба многих тешкоћа турског ропства.

Слично је и са Московском патријаршијом. Зар да се дозволи да њене тешкоће, као и тешкоће других Помесних Цркава које се налазе под безбожним комунизмом, детерминишу будућност Православља? Црква се силом Божјом разрасла у низ Помесних Цркава Божјих. Отуда судбина Цркве више није и не може бити у рукама византијског цара или патријарха, или било ког моћника овога света, чак ни у рукама "Пентархије" или уско схваћених "Аутокефалија". Црква се силом Божјом разрасла у низ Помесних Цркава Божјих са милионском паством, од којих су многе у наше дане и крвљу запечатиле своје апостолско прејемство и своју верност Јагњету.

На хоризонту се већ појавило и рађање нових живих "Помесних Цркава", као на пример: Јапанске, Афричке, Американске, које никаква "суперцрква" папског типа не може лишити њихове слободе у Господу (ср.8 канон Св. III Васељенског Сабора), јер би то био атак на саму суштину Цркве. Без свих њих је незамисливо решавање било ког озбиљног и од васељенског значаја црквеног проблема, а поготово питања која се тичу њих самих, тј. питања Диаспоре.

Вековна борба Православља против римског апсолутизма, била је борба за ту и такву слободу Помесне Цркве као католичанско-саборне, пуне, свецелосне. Зар данас да кренемо путем палог Рима, или неког "другог" или "трећег" њему сличног? Зар Цариград, који се у лицу својих светих и великих Јерарха, клира и народа кроз раније славне векове тако православно супростављао Римском Папском туторству и апсолутизму, жели сада да игнорише саборске традиције Православља, и да их замени неопапистичким сурогатима "другог" или "трећег" или било ког Рима?

6. Преосвећени Оци, сви ми православни осећамо и видимо колико је данас, за Православну Цркву уопште и све Православне Цркве посебно, важно и значајно питање Православне Диаспоре. Па зар оно може бити решавано на овакав начин како то хоће Цариград или Москва, без припита и учешћа православног верујућег народа, јерархије, пастира и богослова те исте Диаспоре, која сваки дан постаје све бројнија и бројнија?

Нема сумње, питање Православне Диаспоре је изузетно важно црквено питање, питање које по први пут у историји Цркве избија на површину са таквом силином и значајем, да би за њега заиста био потребан сазив једног истински Васељенског Сабора свих, али ваистину свих православних епископа из свих Православних Цркава.

Друго питање које би, по нашем осећању и сазнању, могао и требао да расправља један уистину Васељенски Сабор Православне Цркве данас, јесте питање "екуменизма". То би у ствари био еклисиолошки проблем тј. проблем Цркве као Богочовечанског организма једног и јединственог који је савременим екуменским синкретизмом доведен под сумњу.

Са овим у вези је и проблем човека, јер нихилизам савремених идеологија, а особито безбожничких, копа човеку гроб без васкрса. Оба ова проблема могу бити правилно и православно решена само из богочовечанске тематике древних истинских Васељенских Сабора.

Но ипак, та питања остављам сада по страни, да не бих сву моју молбену представку оптеретио новим проблемом и тако је учинио преопширном.

Међутим, иако је питање Диаспоре веома важно и болно за православну данашњицу, да ли постоје услови који обезбеђују његово правилно, православно, светоотачко решење на Сабору? Да ли су све Православне Цркве у могућности да буду слободно и ни од кога неометано заступљене и стварно присутне на Васељенском Сабору? И да ли су представници многих од њих, а поготово оних Цркава под богоборним режимима, стварно слободни да изложе и бране православне ставове? Да ли је у стању Црква која се одриче својих мученика да буде веран сведок Голготског крста и носилац духа и саборног сазнања Цркве Христове?

Пре него што дође до Сабора треба се упитати: да ли ће на њему моћи да проговори савест милиона новомученика убељених крвљу Јагњетовом? Историјска пракса сведочи: кад год је Црква била на крсту, онда је сваки њен уд био призван да одстрадава њену Истину, а не да дискутује о измишљеним проблемима или да на лажан начин решава стварне проблеме, "ловећи у мутном" с циљем остварења својих амбиција.

Не треба ли се уз то замислити и над чињеницом: док је било гоњења Цркве није било Васељенских Сабора, што не значи да Црква Божја није тада саборно делала и дисала. Чак је то био и њен најплоднији и најплодотворнији период. А када је затим дошао Први Васељенски Сабор, на њега су могли да дођу и мученици епископи, са ранама и ожиљцима, испробани у огњу страдања, и да слободно посведоче Христа као Бога и Господа свог.

Да ли ће и сада бити пројављен њихов дух, то јест да ли ће и њима слични епископи нашег времена моћи да дођу до речи на припреманом Сабору, те да Сабор заиста по Духу Светом мисли и по Богу збори и одлучује, а не да главну реч на њему имају они који нису слободни од утицаја сила овога света и века?

Узмимо, на пример, групу Руских заграничних епископа који, и поред свих својих људских слабости, носе на себи ране Господа свог и ране Руске Цркве побегле "у пустињу" од гоњења ништа мањег од Диоклецијановог, који су већ унапред искључени од стране Москве и Цариграда од учествовања на Сабору, и тиме осуђени на ћутање.

Или оних епископа из Русије и других званично атеистичких земаља, који такође неће моћи не само да слободно учествују на Сабору и слободно говоре и одлучују, него неки од њих ни да дођу на Сабор. А да не говоримо о могућности да се они и њихове Цркве припреме како треба за један тако велики и важан догађај.

Није ли то, дакле, већ довољан знак да на том Сабору неће моћи да проговори мученичка савест Цркве, и савест црквене пуноће, него да ће јој бити онемогућен приступ на њему, као што је био забрањен једноме од њених изузетних носилаца и сведока приликом Асамблеје у Најробију (мислим на Солжењицина).

Остављамо овде по страни питање колико је уопште нормално и морално, у тренутку када се Господ Христос и вера у Њега ставља на распеће страшније од свих прошлих, да Његови следбеници решавају проблем ко ће бити међу њима први; у тренутку кад сатана тражи не само тело већ и душу човека и света, и човеку прети самоуништење, да се ученици Христови брину о оним истим проблемима, и на исти начин, о којима се брину савремене антихришћанске идеологије: идеологије које продају Хлеб Живота за чинију сочива!

7. Имајући у виду све ове напред изложене чињенице и болно свестан њих и стања у савременој Цркви Православној и уопште стања у свету, које се стање ништа битно није променило од оне моје прве представке Светом Архијерејском Сабору (маја 1971. године), савест ми налаже да се поново обратим молбом и синовским вапајем Светом Архијерејском Сабору мученичке Српске Цркве: да се наша Српска Црква уздржи од учешћа у припремама за назови "Васељенски" Сабор, и поготову од учешћа на њему.

Јер ако до таквог Сабора - не дај Боже! - дође, од њега се може очекивати једно: расколи и јереси и погибија безбројних душа. А гледано из апостолско-светоотачког историјског искуства Цркве, такав Сабор ће уместо лечења већ постојећих створити нове ране на телу Цркве и створити јој нове проблеме и недаће.

Пред Ђурђевдан 1977. г.

Манастир Ћелије

Ваљево, Југославија

Препоручује се светим апостолским молитвама Отаца Св. Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве,

недостојни Архимандрит Јустин

духовник манастира Ћелије

[Justin Waters]

Начин на који се организује и спрема свеправославни Сабор, онако како описује св.Јустин Ћелијски, заиста је неоправдан и стран духу Црквене саборности. Васељенски или Сабори сличног карактера се нису никад организовали дуготрајним припремама, кроз конферецниеј и скуопве, а посебно не учесталим изменама будућих тема и планова. Сабори су настајалии спонтано као реакција на новостало стање у коме је избила нека јерес или несугласице у Цркви око учења по питању христологије, еклесиологије и осталих битних тема за идентитет Цркве.

Но конкретни проблеми у Православним Црквама постоје и они превазилазе оквире помесних Цркава и требали би се заиста решити на свеправославном нивоу. Мислим на следеће конкретне проблеме:

1.Питање календара

Треба се решити питање календара. Уажсно је жалосно размимоилажење међу помесним православним Цркавама по питању календара јер је разбијено литургијско јединство, и требало би се нешто предузети, или да се новокалендарске Цркве врате на јулијанско рачунање времена, или да јулијанске Цркве усвоје новокалендарско рачунање времена, наравно само за месецослове. Пасхалија мора да остане по јулијанском рачунању како би се остало у оквирима одлука Васељенских Сабора о несаслуживању Пасхе са Јеврејима.

2.Питање ауторитета Васељенске Патријаршије.

С обзиром да Ромејског Царства већ одавно нема, а број верника у матичним земљама Васељенске Патријаршије, Грчка и Турска, свео се на пар стотина хиљада, заиста је смешно да Васељенска Патријаршија има некакав повлаштен статус прве међу једнакима, а не нарочито оне која би требала и даље да даје аутокефалију. Историја се поптуно променила, и ако иједна Црква треба да има право првенства међу једнакима, то је онда засигурно Руска Црква која са своји 100 - 150 милиона православних душа од укупно 180 милона свих православних, на коме се и одржава православље, заиста заслужује да буде на челу православља. Претензије Цариграда да има власт над свим епархијама других православних Цркава које су изван матичне земље је смешна и темељи се управно на у овим тренуцима бесмисленом исказивању ауторитета, јер Цариград је и даље у тесној вези са полтичким фигурама грчког национализма. Требало би заиста одузети право било којој православној помесној Цркви да буде та која издаје право на аутокефалност свима. Свака православна Црква треба да има право да изда акто о аутокефалности заједници која потиче од ње, а да на основу тога све остале Помесне Цркве дају своју сагласнот. Када би то тако било не би било бесмисленог статуса Православне Цркве Америке која је ни на небу ни на земљи, јер Цариград јој не признаје аутокефалност, док Руси признају. Дакле глупа политика је у питању, а не нешто много насушније. Ако се Цариграду приписују заслуге тиме што је мати многим Црквама нарочито словенским, онда би такав статус какав има Цариград требала да има управо Јерусалимска Патријаршија јер она је мати свим Црквама, па и Константинопољској. Но ето Цариград има ту повластицу јер је био повезан са Византијским Царством. Но како више нема Византије већ 500 година, треба Цариград ставити где му је место.

3.Питање примања иноверних

С обзиром да се и данас разликују начини примања иноверних, треба се позабавити овим проблемом. Руска пракса већ од 15 века чини да се протестанти примају миропомазањем и исповедањем Символа вере, а римокатолици само исповедањем Символа вере, док грчка пракса ради све "јово на ново".

4.Одношење према иновернима, и дефинисање појма шта је екумнизам и где су му границе.

Мислим да су ово горућа питања, а да би се нашло сигурно и осталих која би се мога узпут размотрити и решити.

[Самурај]

Слажем се са горе наведеним, са тим што бих додао да има ту још пар нивоа који суштински одређују да ли је Васељенски сабор Васељенски или није..... Пре свега он мора бити у сагласју са предходним Саборима.... Чудно, али томе видим није посвећена довољна пажња у овој дискусији... Могли би мало да, уз наравно учествовање свештеника и теолога, томе питању посветимо на овом месту довољну пажњу, јер чак и да се задовоље све спољне норме има много других које у суштини дају потврду да је то заиста Васељенски Сабор...

[Михајло]

А који Цар сазива Сабор?

[Самурај]

А који Цар сазива Сабор?

И то је интересантно питање.....