Dragan Aleksić: BOŽIDAR (Božićna priča)

[Милан Ракић]

Mata i tata su se posvadjali 18. decembra. Jako. Tata je rekao da treba da idu na svadbu, a mama da oni neće ići na svadbu kod čoveka koji je od njih pre više od godinu pozajmio pare i ne vraća dug niti ga spominje. Njima je kuća tek napola gotova a taj što ih je pozvao na svadbu je:

završio svoju kuću,

opremio svoju kuću,

u toj kući pravi svadbu sinu i sad ih je pozvao na svadbu da bi od njih još para dobio. E, neće ga majci, on njih u kući videti dok pare ne vrati.

Tata se lepo obukao, počešljao kosu udesno, brkove prvo na dole, pa onda desni brk udesno, a levi ulevo, i otišao na svadbu. Bez mame.

Mama je bila ljuta kao ris. Spremila je u jednu torbu nešto svojih stvari i stvari moje najmladje sestre, Petre, kojoj je bilo šest meseci. Zagrlila je moje starije sestre, Milicu kojoj je bilo dve godine, i Silvanu kojoj je bilo četiri godine, i rekla im da sa Petrom ide  kod svog brata Ilije, njihovog ujaka, da mu čestita Božić. One ostaju sa babom i dedom i treba da ih slušaju.

Tata je dao imena Petri i Milici, a mama Silvani, po svojoj drugarici Silvani, Banaćanki, sa kojom se družila u Nemačkoj.

Mama i Petra su preko Karlovca i Zagreba otputovale u maminu rodnu Slavoniju.

Mami je bilo lepo u kući svog brata. To je bila i njena kuća. Tu se rodila, u mestu išla u školu, odatle je otišla u Nemačku, otkud je bratu slala pare da dogradi i opremi kuću. U Nemačkoj je mama sa Silvanom prala sudove u jednom velikom hotelskom restoranu. Delile su jednu malu sobu u stanu u kome je bilo više devojaka iz Jugoslavije. NJih dve su se nekako našle, zbližile: Slavonka i Vojvodjanka.

U Nemačkoj je mama upoznala ‘benu’ koja je otišla na svadbu iako je ona rekla da se ne ide. ‘Benu’ koja je odlučila da se sa ženom i malom ćerkom vrati na Kordun i tamo sagradi kuću na očevom placu. Tatina braća mu se rasturila po svetu. Jedan se skućio u Beogradu, dvojica u Mariboru, a jedan je ostao u Nemačkoj.

Na Badnje veče mama je sa familijom otišla na ponoćku. Pomolila se u crkvi za zdravlje svojih kćeri. Tu se mama rasplakala.

Sledećeg jutra, na Božić, mama se spakovala i ona i Petra su krenule nazad na Kordun.

U isto jutro tata se lepo obukao, počešljao kosu udesno, desni brk udesno, levi brk ulevo, i rekao ocu da ide da vrati ženu i ćerku, sedam dana je prošlo. Deda mu je prethodnih dana govorio da ne dangubi nego da vraća ženu. On je u tatinim godinama imao pet sinova a tata tri kćeri. Ali neka, neka on vrće snahu pa će četvrto biti muško.

Deda je dao tati balon sa rakijom i pršut, i rekao: “Na, ponesi ovo šuraku, njemu je danas Božić.”

Tata je otišao u Slavoniju a mama stigla kući. Deda i baba su rekli mami da je tata otišao po nju. Mama se u sebi smejala i bila je zadovoljna. Baba je posle još rekla mami da je deda više puta vikao na tatu što ne sluša ženu, nego tera po svome. A žena mu pametna i kućevna, i tri lepote mu rodila, tri zlatne jabuke.

Tata je stigao kod ujaka, čestitao mu Božić, dao rakiju i pršut, popio i pojeo ponudjeno, pa krenuo na autobusku stanicu da se vrati kući. Ujak je pratio tatu. Zajedno su popili nekoliko rakija u bifeu na kolodvoru. Zamalo da tati pobegne autobus.

Moje sestre su već spavale kada je tata stigao kući. Tati je bilo drago da vidi mamu. Pod sijalicom u kuhinji, učinila mu se lepšom no ikad. Smešio mu se brk. Ne znam da li levi ili desni. Rekao je: “Dobro veče, ženo.”

“A ‘di se ti skitaš?”, upitala je mama, i ona sa smeškom na licu.

“Eto, ja tražio tebe.”

“Pa, jesi l’ me našao?”

Ja sam rodjen devet meseci kasnije. Mama je u porodilištu rekla da ću se zvati Božidar. Tata je hteo nešto da zucne ali ga je mama preduhitrila pokretom ruke. Dlan okrenut ka tati je značio – stoj!

“Ti znaš koji je ono bio dan kada smo se mimoišli, a u noć našli?”

“Božić.”

radio gornji grad