Vladimir Skočajić Skoča: ИЗВАДИ СЛУШАЛИЦЕ ИЗ УШИЈУ

[Милан Ракић]

Пријатељ ми је послао причу коју вреди поделити.

,,Вулканизер негде на Вождовцу. Дошао да заменим летње гуме зимским. Два радника упоредо раде на два аутомобила. Један је шеф, рекао бих мојих година, а други је Ром који делује нешто млађе од мог ћалета. Ром шепа, једва хода. Али ради исте ствари као шеф.

У једном тренутку поред њих прође аутомеханичар из суседне радионице. Када види Рома како се гега, пита га:
,, Уроше, ништа није боље?",,Убише ме манекенске писте, колега" а онда се уозбиљи ,,Ма све у три лепе...Не питај ме ништа ! "

Шеф се бавио мојим аутом, док је Урош мењао гуме на неком раздрнданом пунту. Власник пунта је стајао и пушио. Када је Урош завршио, тај човек га је питао у чему је проблем са ходањем, додавши,,ако смем да питам". Урош је уздахнуо, рекао кратко "ма..." и деловало је као да размишља да ли да му то буде цео одговор или да дода још нешто. Ипак је изабрао ово друго.
,,Је*е ме кук већ годинама. Дуго нисам имао здравствено, па сам могао да се сликам. Онда сам добио књижицу, али се операција чекала годину и по дана. И када је летос дошао мој ред, рекли су да не може сад, да су остали без неколико лекара у болници. Ђавола су остали без лекара - упао неко преко везе, сигурно. И заказали су ми за крај марта следеће године. Ко зна, можда буде и август ако опет упадне неко преко везе. У септембру сам хтео да умрем од болова. Нисам радио две недеље. А не могу да не радим. Жена умрла уочи Божића, троје деце, најстарије 12 година. И чим је попустило, ето ме назад. И стварно је било подношљиво до прошлог петка. Али ме онда пресекло и од тад сам опет Спајдермен."

Човек га је питао у којој је болници био и до кад му траје здравствено. Онда се одмакао и телефонирао. У истом тренутку је Урошу зазвонио телефон.

,,Ево радим.
За једно два сата.
Имаш паприкаш од синоћ у фрижидеру.
Појео ти је?
Све?
Па иди купи нешто. Знаш где су паре? И ја тебе, Mико ! "
Онда се обратио шефу:,,Је*оте, оно моје дете само једе. Једном ће нас све појести."

Возач пунта је завршио телефонски разговор, а Урош му је руком показао на ауто и рекао да је готов. Човек га је питао да ли има папир и хемијску. Урош је ушао у радњу и донео му блокчић. Човек је ставио блокчић на хаубу, написао нешто на њему и пружио Урошу.

,, Овде ти је телефон мог колеге, доктора са ортопедије. Јави му се у понедељак после 9 ујутру. Рекао ми је да ћеш бити оперисан у првој половини децембра. Мораш само пре тога да извадиш неке налазе, али рећи ће ти он то већ. А можда и знаш већ све шта треба..."

Урош је погледао у папир, па у њега. Па опет у папир. Па опет у возача пунта : ,, И то само тако? Један телефонски позив ? "

,, Ја сам исто доктор, само немам везе са куковима. Бавим се овим послом скоро 30 година и свакојаких глупости сам се нагледао. Неправда је свуда око нас, а у овом мом послу, у овој земљи Спајдермена и Бетмена, некако најочигледнија. Пун ми је више ку*ац флаша вискија, бомбоњера и лагања људи. Идем у превремену пензију крајем године, не могу више. И мени је умрла жена прошле године, али немам децу, тако да ми неће бити фрка за лову."

Урош га је гледао нетремице. Очи су му биле као лубенице. Држао је онај блокчић и покушавао нешто да каже. Онда је само пришао доктору и загрлио га. Није га пуштао добрих минут. Овај се насмејао и рекао: ,,Ајде бре шта ти је, свако би то урадио да може. А мени се може ! ",, Не би свако, и знам да то знате. И ја сад не знам шта да вам кажем, како да се одужим. Са 'хвала' можете да се сликате, а ја немам много више од тога."

,,Ово је шамарање неправде Уроше. Немам прилику то да јој радим често. Али кад имам, нећу промашити. Јебо хвала. Да си ти жив и здрав. И да те оправе, па да жениш ту децу."

Шеф је завртао шрафове на точковима мог аута а и гледао у ову двојицу. Кад му је доктор пришао и питао колико је дужан, овај је рекао ,,ништа, кућа части". Човек није хтео да чује, али је шеф био упоран. Једва га је некако убедио. Доктор се захвалио обојици, а шеф је рекао:,,Је*емо неправду докторе, кад год нам се може. Је*еш хвала. Да си нам жив и здрав ! "
 

Није потребно да измишљам приче. Није потребно да маштам. Довољно је да одем код вулканизера и извадим слушалице из ушију. Некад је живот страшнији од најјезивијег хорор филма, али је некад лепши и од најлепше мелодије, па макар ту мелодију написао Леонард Коен, а живот јој продужио Џеф Бакли.
Човек увек има прилику да се покаже, нема оправдања за било шта друго.”

via FB đakon Nenad Ilić