Свети Лука Војно-Јасеницки

[JESSY]

Памтите ли ви те речи Христове, да ли сте размишљали о томе да се оне односе директно и непосредно на вас? Зар имате мало тих „малих" које треба пазити? Зар је мало синова и кћери због којих лијете горке сузе? Зар је мало развратних кћери ваших и синова, лопова и хулигана? Много, много суза због њих проливате. Због чега? Зато што се не сећате речи Христових: „Пазите да не саблазните једног од ових малих".

Кад вам је тешко због тога што чине ваша деца, тада плачете, тада се Богу молите да вам помогне. И молитва вам остаје бесплодна. Зашто бесплодна? Зато што се своје обавезе не могу наметати Богу, зато што сте ви сами морали да се бринете о својој деци и да их васпитавате, а не да чекате да ће Бог то испунити, упркос вашег немара. Ако ваш слуга не мари за своју дужност и чека да је ви сами извршите, зар ћете почети да радите уместо њега или ћете се, пак, на њега разгневити? Шта ви хоћете од Бога ако сами не марите за децу вашу?

Свети Јован Златоуст је рекао страшне речи о онима који не васпитавају децу своју: „Родитељи који занемарују да своју децу хришћански васпитавају, већи су безаконици од чедоубица, јер чедоубице убиством тело од душе раздвајају, а они и душу и тело (детиње) бацају у пакао огњени".

Тешко, тешко ће одговарати пред Богом свако од вас који се не стара о васпитању деце, исто тако тешко као што је то описано у Библији, у Првој књизи о царевима, где се прича о побожном првосвештенику Илији, који је педесет година био судија израиљског народа. Код њега је служио, тада још дете, свети пророк Самуило. И једном, у сну, том светом детету Господ је заповедио да каже Илији да га чека страшна казна Божија због немара према сопственој деци.

А деца су му била свештеници и својом безбожношћу су вређали народ и одвраћали га од Бога. Кад су Јевреји доносили месо животиње да би био принето Богу на жртву, тада су слуге тих безбожних свештеника узимали најбоље комаде меса из котла у коме се оно кувало ради жртвоприношења, и давали га безбожним свештеницима. Чак су и сирово месо отимали, а на захтев дошавших да спале сало на жртвенику, одговарали су: Ако не даш, узећемо силом. Видећи то, народ се уклања од жртвоприношења.

Због такве непобожности, Господ је покарао не само ове свештенике него и њиховог оца Илија. Филистејци су нагрнули на земљу израиљску, и за време тешког боја 98-годишњи старац је седео на столици у храму и чекао извештај са бојног поља. И дошао му је узбуђен, прашином покривен весник, и рекао му: „Убили су синове твоје, а Ковчег Божији је заплењен". Чувши ту вест, првосвештеник је пао, поломио се и умро тешком смрћу. А Господ је јавио да ће се та казна проширити на читав род његов.

Ето видите како је страшно - сав род његов био је кажњен зато што првосвештеник Илије није спречавао своје синове да чине тешке грехе. То прети сваком од нас, свакоме ко не мари за васпитање своје деце. А о онима који свим срцем настоје да децу васпитају у побожности, на сваком јутрењу слушате шта се каже у 102-ом псалму: „Милост је Господња од века и довека на онима који Га се боје и правда Његова на синовима синова оних који чувају завет Његов и памте заповести Његове, да их творе". На веки вјеков је благослов Божији на онима који децу васпитавају у побожности. 

Реците шта ће бити с несрећном кћери вашом, која се у младости предаје разврату и затим оде мужу и роди децу? Хоће ли бити благослов на њој и на оном што је њено? Не, не. Од ње ће се родити непобожни богопротивни пород. Во вјеки вјеков теретиће проклетство Божије оне које нисте васпитали у духу хришћанске побожности. Размислите, како је страшно, какву страшну одговорност имате ви пред Богом, ако не васпитате хришћански своју децу.

Како треба да их васпитате? Онако како су своју децу васпитавали древни Хришћани, Хришћани првих столећа. Они су од најранијег детињства децу учили молитви, храму, постовима, томе шта су црквене тајне. Кад су их учили писмености, учили су их по књигама Светог Писма. Они детету никад нису допуштали да седне за сто без молитве. Деци су говорили да свако дело, сваки корак Хришћанина мора почети од крсног знака и молитве. Кад су поучавали своју децу, нису се бринули о општем образовању, о паганској мудрости, о поучавању философији, музици, уметности. Не, учили су их нечему сасвим другом. Поучавајући своју децу, руководили су се дубоким, светим правилом: „Сматрали су несрећним онога који зна све, а не зна Бога. Блаженим, пак, онога који зна Бога, макар ништа друго не знао".

Не мислите да је тиме забрањено да своју децу учите световним наукама. Никако. Највећи Оци наши и учитељи Цркве су се и сами у младости предавали изучавању све научне, философске мудрости. Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти били су високообразовани људи свога времена. И наша деца треба да буду образована, учена. Али је важно једино да се њихово учење и васпитавање не ограничи само на световну мудрост, мудрост овога света. Врло је важно да они упоредо са тим упознају највишу правду и истину, да би се научили закону Божијем и заповестима Христовим, да би се научили постојаној побожности, да би они, изучавајући науке, увек имали сећање на Бога, на заповести Божије, на пут Христов. Тада, и само тада они неће залутати на путу човечанске мудрости, само тада ће изнад свега поставити мудрост хришћанску, познање Бога.

Тако треба да учите децу своју. А како их морате васпитавати, како у њих усађивати најузвишенију мудрост хришћанску? Пре свега, СВОЈИМ ПРИМЕРОМ, јер се деца васпитавају понајвише родитељским примером. Реците хоће ли порасти добра и чиста деца која код својих родитеља виде најгнусније примере неморалности? Хоће ли чиста, за крађу неспособна, бити ваша деца ако их у томе не будете спречавали од најранијих дана детињства?

Кад ваши синови краду и пустоше баште, кидају оно што је туђе, кад не остављају да плодови сазру у воћњацима, и кад људи дођу да се на њих пожале, мајке спокојно одговарају: „Па шта, деца су мала, шта се друго од њих може очекивати?" Господ ће од вас тражити одговор! Тражиће страшно, питајући зашто сте својој деци допустили лоповлук од најранијих година, зашто их нисте учили заповестима Божијим, зашто им нисте усадили одвратност према лоповлуку и хулиганству. Тешко ћете пред Богом одговарати због сваке саблазни коју код вас примете деца ваша, због свих свађа, псовки, празнословља, туча, које се збивају пред њиховим очима. Ако сами тако поступате, чему ћете научити децу своју?

Велики учитељ света, највећи црквени говорник, Јован Златоусти, је, ево, овакве страшне речи казао о родитељима који децу своју не уче добру, него развијају њихове лоше особине, њихове страсти и непобожност: „Тешко, речено је, онима који се смеју сад", а ви деци дајете мноштво повода за смех. „Тешко богатима", а ви се само старате око тога да вам се деца обогате; „тешко вама кад сви добро почну говорити о вама", а ви сву своју имовину често траћите због славе људске; „ко брату своме каже: „будало!" крив је паклу огњеном", а ви сматрате слабим и колебљивим оне који ћутке подносе туђе увреде. Христос заповеда бежање од сукоба и расправа, а ви стално своју децу наводите на та зла дела.

„Ко воли живот свој, изгубиће га", а ви на сваки начин настојите да их на ту љубав навучете; ако не отпуштате, вели Он, људима сагрешења њихова, ни Отац ваш небески неће опростити вама", а ви чак укоревате децу ако не желе да се освете увредиоцу.

Христос је рекао да они који воле славу, што год да раде - посте ли, моле ли се, дају ли милостињу, све то чине без користи; а ви се само о томе старате да ваша деца стекну славу. И није само то лоше што ви деци говорите оно што је противно заповестима Христовим, него и то што добро хулите, називајући скромност – необразованошћу, кротост - плашљивошћу, праведност - слабошћу, смирење - слугерањством, незлобивост - слабошћу. Ви их наводите на таква дела за која је Исус Христос одредио неминовну пропаст; ви сте немарни према њиховој души, као према нечему неважном, а о оном што је заиста излишно бринете се као о неопходном и најважнијем. Све чините да вам син има слугу, коња и најлепше одело, а не желите ни да размислите о томе да он буде добар; не, - бринући се о дрвету и камену, душу не удостојавате ни најмањег дела такве бриге. Све чините да би на кући стајала лепа статуа и да кров буде златан, а да најдрагоценија скулптура - душа - буде златна, о томе ни не мислите".

Као што је говорио свети Јован Златоусти у древна времена, пре безмало 17 векова, треба да вам се каже и сад, јер, зар и ви не васпитавате своју децу исто тако лоше, не учећи их страху Божијем? Зар се свим силама не старате о томе да својој деци дате што бољи положај, да их ставите у ред властодржаца, богатих и моћних? Зар деци не говорите да је у парама моћ, да треба стећи што више знања због богатства и обезбеђивања безбрижног живота?

А зар је све то нужно? Нужно је управо обратно. Децу треба учити презирању свега тога - новца, богатства, славе, високог положаја у друштву. Треба им развијати љубави према чистоти, светости, побожности. А о томе се сви брину мање од било чега другог. Малу децу треба почети васпитавати од самих пелена, јер се само у најмлађем узрасту деца лако предају сваком поучавању. Њихова душа је мека као восак, у њу се упечаћује све - како ваши лоши примери, тако и побожне речи и сваки светли и чисти пример.

Древни Хришћани су од најранијег узраста учили децу молитви и читању Светог Писма. А сада кажу - зар је то за децу, да се баве псалмима? То је посао монаха и стараца, а деци је потребно весеље и радост. Ви заборављате да је свети Тихон Задонски казао: „Куда год накренеш мало дрвце, оно тамо и расте; нови суд ће мирисати онако како га налијете, уливајући у њега или смрадну или ароматну и чисту течност". Тако, ако у душу малог детета уливате сваки смрад, она ће увек бити смрдљива. Ако будете уливали мирис Христовог благоуханија, ваша ће деца мирисати пред људима, биће радост и утеха за вас.

Својим примером васпитавајте децу. О томе је дивно рекао славни руски проповедник, архиепископ Херсонски Амвросије. Чујте какве је он једноставне, у душу продируће, речи казао: „Када ни један члан породице не може да остане без вечерње и јутарње молитве, кад отац не излази из куће на свој посао а да се претходно не помоли, и кад мајка ништа не почиње без крсног знака, кад ни малом детету не дају да узме храну не прекрстивши се, зар се тиме деца не уче да у свему просе помоћ Божију и да се на све призива благослов Божији, и да верују да без помоћи Божије нема безбедности у животу, а да без Његовог благослова нема успеха у делима људским?’’

За децу не може бити бесплодна вера родитеља, кад они, у нужди и сиромаштву, са сузама у очима говоре: шта да се ради? нека буде воља Божија; у опасности: Бог је милостив: у тешким околностима: Бог нека помогне; приликом успеха и радости: слава  Богу, Бог је послао. Овде се увек и у свему исповеда благодат Божија, Божији промисао, Божије правосуђе.

Мајка, предмет свеукупне љубави и нежности детиње, стоји с побожним изразом лица и моли се пред иконом Спаситељевом: деца гледају час на њу, час на икону - и нема потребе у дугачким објашњењима онога шта то значи! Ето првог, немог часа богопознања. Ево првог, најважијег часа побожности. Такве часове можете и морате увек давати деци својој.

Морате чувати децу од свега што је нечисто, ружно. Морате спречавати своје кћери да читају нечедне, сладострасне романе, морате од њих захтевати да читају са разумом, морате их спречавати да гледају непотребне призоре, не дозвољавати им да се стално забављају и пречесто одлазе у позоришта и биоскопе. Морате их учити тихом и марљивом домаћем животу.

И још не смете заборавити да се мало дете не може васпитати ако се никад не кажњава. Увек морате знати да највећу грешку праве они родитељи који су заљубљени у своју малу децу, који се њима забављају, и све им праштају, никад не кажњавајући. За такве је рекао премудри Сирах: „Мази дете и утераће ти страх у кости".

А ево шта вели наш велики светитељ Тихон Задонски: „Млади некажњавани и у зрело доба дошавши су као коњи неувежбани и побеснели. Зато Хришћанине воли децу своју и кажњавај их. Нека их, док су мали, заболи тело, да те касније због њих не би болело срце. Нека они плачу од тебе, да ти не би плакао од њих и због њих. Међутим, умереност у свему похвална је и потребна"!

Неопходна је умереност у кажњавању, као што рече светитељ. Деца не смеју бити кажњавана са раздраженошћу, злобом, мржњом. Треба их кажњавати спокојно, љубвеобилно; кад деца осете ту љубав, они ће осетити и да су казну заслужили, и тада ће кажњавање бити на корист и поправљање. О таквом кажњавању деце многи од вас ни не мисле, и остављају некажњеним не само мале, него и тешке преступе - чак и лоповлук, хулиганство, распусни живот младих девојака.

Видите ли какви огромни задаци стоје пред вама у делу васпитавања деце, видите ли како су свете обавезе мајке. Нема важније обавезе и теже одговорности пред Богом за мајку него што је добро васпитавања деце. Пред Богом ћете дати велики одговор и на читаво ћете потомство навући гнев Божији ако не будете марили за васпитање деце своје. И мучићете се, и плакаћете, плакаћете гледајући на њих. Стога: „Пазите да не саблазните једног од ових малих". Свагда се о њима старајте, свагда им пружајте чисте, свете примере побожности, и тада ће благослов Господњи бити од века и до века на деци вашој и на вама самима.

Свети Лука Војно-јасенецки 
Извор: Предание.ру

[JESSY]

Ускоро премијера филма о Светом Луки Архиепископу кримском

 

 

Филм „Страх који лечи“ појавиће се 30. априла 2015. године, а заснован је на животу истакнутог хирурга, научника и Светог архијереја Луке, Архиепископа симферопољског и кримског, извештава руски лист Росискаја Газета.

Он је рођен као Валентин Феликсович Војно-Јасенецки (1877-1961, дан његовог светковања је 11. јун). Био је брилијантан хирург и научник, и његово значајни штампани рад „Описи гнојне хирургије“ био је приручник и стручна књига за неколико генерација лекара. Дубоко религиозна особа током читавог свог живота, будући светитељ обудовио је 1919. године, а замонашен је 1923. године када је антирелигиозна и антицрквена кампања у Русији била све интензивнија. На монашењу је добио име Лука у част Светог Апостола и Јеванђелиста Луке. Исте године тајно је хиротонисан за епископа.

Касније је прошао кроз многа хапшења, затворе и протеривања… Он је вршио хируршке интервенције и током свог егзила у Јенисејску, и примао је пацијенте у Архангелску. Наставио је да истражује нове методе и медицинска лечења и да сакупља материјал за њихову подршку. Било где да се нашао, остао је прави доктор, монах и свештеник.

Према сајту Pravmir.ru, премијера и дискусија о овом филму, „Страх који лечи“ одржаће се у биоскопу Октјабр. Главни продуцент филма Олег Ситник, глумица Јекатерина Гусева (главна женска улога), глумац Виталиј Безруков (који је играо улогу Архиепископа Луке у његовим позним годинама), као и архимандрит Тихон (Шевкунов), игуман московског Сретењског манастира, учествују у разговору.

Патријарх московски и све Русије г. Кирил послао је поруку с поздравима ауторима овог филма.

Филм је сниман пет година у Русији, Белорусији и у Украјини.

Извор: СПЦ

[JESSY]

,,Децо моја, преклињем вас, заштитите се грудобраном који вам Бог дарује, да бисте се одупрели ђавољим варкама.
Не можете ни да замислите колико је он зао.
Ми се не боримо са људима већ са господствма и властима, са злим дусима.
Пазите се!
Ђаволу не користи да неко мисли да му је он близу;
Сакривени и непознати непријатељ је много опаснији од видљивог.
О, како је велика и ужасна војска демона!
Како је безбројна њихова црна хорда!
Непромењена, неуморна, желе дан и ноћ да оборе нас који верујемо у име Христово, да нас одведу на пут неверја, зла и богоборства.
Ови невидљиви непријатељи Божији имају за свој једини циљ да нас даноноћно воде на пут уништења.
Али не плашите се, и користите се силом имена Исусова."

[JESSY]

О духовним даровима

(Беседа на Посланицу св.ап.Павла Римљанима, гл. 12, стихови 6-14)

За свакога је важно и потребно да схвати како је благодатан дар добио од Бога, за који облик животне делатности га је Бог предназначио. Јер, како често због своје самовоље стремимо ка високим и почасним дужностима, гнушајући се нижима, али угоднима Богу. Јер Он нас предназначује за делатност за коју имамо снаге и одговара условима нашег живота, о чему је апостол Павле писао у Посланици:Имамо пак различите дарове по благодати која нам је дата: ако је пророштво, нека је по мјери вјере; ако је служба, нека је у служењу; учитељство, нека је у учењу; ако је тјешитељ, нека тјеши; који даје, нека даје искрено; који управља, нека је ревностан; који чини милостињу, нека чини радосно(Рим. 12, 6-8).

Како много несрећа и туга сустиже сваког ко није спознао свој дар од Бога и самовољно иде путем који му се свиђа! А за оне који су правилно схватили и усрдно чувају дар благодати који им је дат од Бога, врло је важно да чине дело угодно Богу с великом марљивошћу и усрдношћу.

Велике дарове Своје благодати Господ Бог дели људима да би творили Његову вољу и да би се на трновитом животном путу руководили главном од свих Христових заповести: Љуби ближњега свога као самога себе (Мт. 22, 39). Љубав да не буде лицемјерна. Мрзећи зло држите се добра (Рим. 12, 9).

Размислите, зар љубав према самом себи може бити претворна? Али зар не знате да наше изјаве љубави ближњима често бивају неискрене, лицемерне и да их треба назвати човекоугађањем?

Господ од нас захтева да се свим срцем прилепимо за добро и да омрзнемо неправду. У братољубљу будите једни према другима њежни, чашћу чините једни друге већим од себе (Рим. 12, 10). Апостол не захтева од нас просто братољубље које може да буде и хладно, већ виши облик љубави – с нежношћу. Овакве истинске љубави било је пуно срце преподобног и богоносног оца нашег Серафима. Свакога ко је долазио код њега дочекивао је речју пуном нежности: „Радости моја!“

А речима чашћу чините једни друге већим од себе апостол Павле нас подсећа на прву заповест блаженства – блажени сиромашни духом (Мт. 5, 3; Лк. 6, 20), јер све поштују само заиста смирени људи, који себе сматрају нижима од свих.

Будите духом ватрени (Рим. 12, 11). Овај необични завет апостола нас збуњује, ватрени су пред Господом зборови херувима за које је речено: Чиниш вјетрове да су Ти анђели, пламен огњени да су Ти слуге (Пс. 104, 4). Међутим, било је великих светаца који су такође били ватреног духа пред Богом. Потрудимо се и ми да макар мало личимо на њих.

Господу служите (Рим. 12, 11). Тако треба да служимо Богу чистим срцима, да бисмо светили име Његово, као што сами за то молимо у молитви Господњој.

Помажите светима у потребама (Рим. 12, 13). Светима апостол назива сву браћу и сестре у Христу, подсећајући да је код првих хришћана све било заједничко. А како смо сад далеки од тога да имамо заједничку имовину, како похлепно чувамо своје, како мало дајемо ближњима којима је то потребно.

Будите гостољубиви (Рим. 12, 13). Сетимо се блаженог Сампсона, који је због своје безграничне љубави према путницима и болесницима удостојен да буде прибројан збору светаца. Али, то је било пре много векова, почетком VI века. А у време које није далеко од нас, заблистала је пред Богом ништа мање од блаженог Сампсона обична вороњешка сељанка Меланија, сиротица без игде икога, која је одрасла у беди. Она, која је живела у крајњем сиромаштву горела је безграничном љубављу према бескућницима и гладним путницима којима је испуњавала своју убогу собицу, а сама је јесење ноћи проводила седећи на трему. Блаженом Сампсону цар Јустинијан је саградио огромну кућу за путнике. И блаженој Меланији је камену кућу саградио богати трговац који је био запањен њеном љубављу према туђиноватељима.

Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не куните (Рим. 12, 14). Говорио сам вам о оном малом степену љубави који од нас захтева Хрисос према онима који нас вређају и прогоне. Не одговарајући на њихову злобу на исти начин, ћутке подносећи њихове увреде и закрштајући их ми „згрћемо живо угљевље на главу њихову“ (в.: Рим. 12, 20), а кротким одговором ћемо умирити њихову злобу.

Видите, браћо и сестре моје, како су свете и драгоцене речи апостола Павла. Читајте зато усрдно његове Посланице и Посланице других апостола Христових, и оне ће помоћи великом делу очишћења срца ваших и освећења душа ваших. У овом веома потребном делу нека вам помогне Господ и Бог наш Исус Христос Којем припадају слава и моћ с Беспочетним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Духом у векове векова. Амин.

 

http://www.mitropolija.com/sveti-luka-krimski-o-duhovnim-darovima/

[JESSY]

Свето Писмо је противотров за ђавоиманост

 

 

 

 

 

 

Беседа на Јеванђеље по Луки, гл. 8, стихови 26-39

 

Јеванђељско казивање о исцелењу гадаринског ђавоиманог приморава нас да се замислимо над тим да ли у наше време има ђавоиманих, и да ли је њихово исцелење било могуће само у древна времена? Авај, има њих и сад, и то прилично много.

    

Није сваки душевни болесник ђавоиман. Има много врста душевних болести, за које се не може рећи да су опседнутост демонима. Али, треба знати да узроци многих душевних болести, укључујући и необуздану суманутост, нису познати чак ни најбољим психијатрима. Чак сумњам да међу суманутима постоји известан проценат правих ђавоиманих. Али има и много људи које нико не назива лудима и који се уједно, с пуним правом могу назвати ђавоиманима.

А ко је ђавоиман? То је човек, опседнут духовима злобе у поднебесју (Еф. 6, 12). О демонима, о њиховом начелнику – сатани, написано је много у Светом Писму. Сам Исус Христос их је много пута истеривао из људи и рекао је потпуно јасно о томе да демони, напустивши човека могу поново да се врате: Кад нечисти дух изиђе из човјека, пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога (Лк. 11, 24-26).

           Како да не верујемо у постојање ђавола и демона ако знамо до које безграничне дрскости је дошао сатана – искушавао је Самог Господа Исуса Христа после Његовог четрдесетодневног поста у пустињи. У Светом Писму – Јеванђељу и у апостолским посланицама – наведен је цео низ указивања на то да кнез свијета овог (Јн. 14, 30) већ влада. Он је увек међу нама, у атмосфери која нас окружује, и заједно с њим су легиони његових слугу.

Има много људи, који су због потпуног одсуства вере у Бога лако доступни духовима злобе. Њихова срца служе као обитавалиште демона. Овакве људе ништа не кошта да закољу породицу с петоро деце, да закољу мало дете; они цео свој живот проводе у пљачкама, пијанству и разврату. Зар то нису ђавоимани?

А шта ћемо рећи о нама самима, о хришћанима који знамо да постоји сатана, који се плашимо њега и духова злобе из поднебесја? Да ли смо ми слободни од демонске опседнутости? Стално, сваког дана, сваког часа демонске силе проничу у наша срца. Јер, зар у нама имало гордости, злобе и човекомрштва? Зар има мало људи који се помоливши се у храму враћају кући и почињу да гризу своје ближње? Има, на нашу срамоту чак и оних који су у стању да учине лоповлук и блуд, који су лако приступачни демонској сили, свакој похоти и страстима.

Али, нећемо говорити о онима који се могу назвати демонским играчкама. Поразговарајмо о стању душа оних који не краду, не чине прељубу, не псују, не одају се страстима, о онима који наводно воде беспрекоран живот, који су одани послу који је користан за људе, на пример, лекарском раду. Недавно је код мене као професора дошла девојка-лекарка на лечење. "Реците о чему се ради?" – "Па, ето, мучи ме неурастенија." – "У чему се она огледа?" – "Немам мира: све ме нервира, најмања примедба на послу ме избацује из такта, одмах губим власт над собом и без краја плачем због сваке ситнице."

Знам шта је неурастенија и јасно ми је да то уопште није она. Почињем да анализирам девојчино душевно стање, распитујем се о свему, сазнајем каква су њена интересовања – хирургија и још понешто – из реда душевног: мало књижевност и уметност.

           "Шта вас занима у животу? Само хирурхија? То је врло мало. Ви чините прве кораке у хирургији, а ја сам прошао дуг пут, дошао сам до славног краја и рећи ћу вам да то за мене уопште није главно."

Постоји нешто неизмерно важније. Људска душа је бездано дубока. Постојали су највећи хришћански подвижници који су цео живот проводили у непрестаној молитви и посту. Дубина њиховог живота је долазила до тога да су попут апостола Павла и преподобног Серафима Саровског за живота узети до трећег неба и видели су оно што очекује свеце у вечном животу. Постојали су подвижници побожости који су написали велика дела, која су дошла до нас, којима се хранимо као најдрагоценијом духовном храном. Све њихове помисли и стремљења су били усредсређени на најважнија трагања духа. Они су поседовали драгоцено благо – сабраност душе на помислима о Богу.

Да ли данас тако живе сви људи? Да ли ми живимо у дубинама нашег духа? Да ли се бавимо размишљањем о души, о најважнијим задацима које треба да разрешимо – о нашем животу? Не, ми се бавимо кућним и службеним пословима, трчањем за почастима, за имућним животом, а захтеви духа су нам туђи. Људи не само да не траже сабраност душе, већ, напротив, теже ка томе да угуше сва немирна трагања духа, траже расејаност: у гомилама иду у биоскоп, препуштају се вулгарним разонодама. Они не подносе усамљеност, увек им је потребно друштво доконих људи сличних њима с којима губе време у разонодама, брбљању и псовкама, у игрању карата – и тако одвлаче своја срца и мисли од највишег.

Тако је било и с оном девојком о којој сам испричао. Зашто је увек плакала и била нервозна? Зато што њена душа није знала за мир, она је духовно гладовала.

Древни хришћански писац из II века Тертулијан је задивљујуће дубоко и тачно рекао: "Душа је по природи хришћанка." Ако се не храни духовном храном наступа тешка хронична глад. У случају духовне глади, као и телесне, човек постаје нервозан и из његових очију лако врцају сузе. И нема му мира, и не може да се заборави ни у каквим разонодама. То је знак да се човек предао демонским лукавствима.

Зашто се људи хватају на демонске мамце?

Човек живи у друштвеној средини, његово схватање света, његове мисли, жеље и дела у огромној мери зависе од утицаја средине која га окружује. Ако се здрав човек дуго времена буде налазио поред човека који болује од туберкулозе и удисао ваздух око болесника, засићен најситнијим капљицама влаге, која садржи туберкулозне бациле, удишући овај ваздух сам се заражава. На сличан начин се заражавамо и од грипозног болесника.

           Тако је и у духовном животу. Ако човек живи у атмосфери мноштва духова злобе у поднебесју, међу саблазнима и развраћености, глупости и вулгарности, у атмосфери незадрживих људских страсти, његова душа не може да се не зарази прљавштином.

           Куда да одемо од ове смртне духовне опасности? Где је наша заштита од демона? На сва тешка питања тражите одговор у Светом Писму. Противотров од заразе нам је пре неколико миленијума дао свети пророк Давид: Та, у Бога је мир души мојој, од Њега је спасење моје! Та, он је град мој и спасење моје, уточиште моје, нећу посрнути нимало (Пс. 62, 1-2).

           Ако се будемо бавили послом корисним за ближње увек тежећи ка сабраности душе, чистоти и светости, живећи у љубави према Богу и људима, лукави ће са срамотом напустити наше срце. Међутим, дешава се да се непријатељ поново враћа и налази потпуно гостопримство, јер поново лако и брзо пуштамо нечистоту и злобу у своја срца. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога.

           Нека се не деси никоме од нас никада ова страшна несрећа, и нека не нађу духови злобе из поднебесја приступ нама. Нека буду наша срца увек чиста и света. Амин.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/87657.htm

[JESSY]

Одговараћете пред Богом за своју децу

 

 

 

 

Беседа на Јеванђеље по Матеју, гл. 18, стих 10

Гледајте да не презрете једнога од малих ових (Мт. 18, 10). Да ли сте размишљали о томе да се ове Христове речи односе директно и непосредно на вас? Зар ви немате мале ове које треба да чувате? Зар је мало развратних кћери и синова – лопова и мангупа због којих проливате горке сузе? Зашто је тако? Зато што се нисте сећали мудрих Христових речи. И тек кад вам постаје тешко због понашања ваше деце, ви плачете и молите се Богу да Он помогне. Међутим, ваша молитва остаје бесплодна, јер се не смеју пребацивати на Бога своје родитељске обавезе и брига за васпитање деце. Ако слуга не буде марио за свој посао и ако буде чекао да га господар обави, зар ће овај радити за њега, зар се неће прогневити на нерадног слугу? Шта желите од Бога?

Светитељ Јован Златоуст је строго рекао да су немарни "родитељи који занемарују хришћанско васпитање своје деце већи безаконици од чедомораца, јер чедоморци раздвајају тело од душе, а они и душу и тело бацају у пакао огњени". Тежак одговор ће пред Богом дати сваки лакомислен родитељ.

У Првој књизи Царства говори се о побожном јеврејском првосвештенику Илији који је педесет година био судија израиљског народа. Њему је прислуживао свети пророк Самуил, тада још дете. Једном је у сну овом светом детету Господ заповедио да објави првосвештенику Илији да га очекује страшна Божија казна због немара за своју децу. А нечастива Илијина деца су била свештеници и својим понашањем су вређали народ, одвраћали су га од Бога: кад су Јевреји приносили месо животиња на жртву Богу слуге ових свештеника су бирале најбоље комаде меса из котла у којем се оно кувало ради приношења жртава и давала су њима. Узимали су чак и сирово месо, а на захтев људи који су месо донели да прво спале сало на жртвенику одговарали су: "Ако не даш, узећу на силу." Видећи ово народ је одбијао да приноси жртве (в.: 1 Цар. 2, 12-17; 3, 10-14).

Због овакве нечастивости Господ није казнио само ове свештенике, већ и самог Илију. За време сурове борбе с Филистимцима који су напали израиљску земљу, овај деведесет осмогодишњи старац је седео поред храма очекујући исход битке. Код њега је дотрчао узнемирен и прашњав весник, с лошим вестима: "Синови твоји су убијени, а Ковчег Божји је заробљен." Кад је то чуо Илија је пао ничице, сломио је кичму и умро је тешком смрћу. А Господ је објавио да ће сав род првосвештеника бити кажњен због тога што Илија није спречавао своје синове да чине тешке грехове (в.: 1 Цар. 4, 11, 13-21).

И ово прети свакоме ко не буде марио за сопствену децу. А о онима који свим срцем теже ка томе да васпитају своју децу у побожности, на сваком јутрењу чујете у сто трећем псалму следеће благослове: Али милост Господња остаје од вијека и до вијека на онима који Га се боје, и правда Његова на синовима синова, који држе заповијести Његове, да их извршују Пс. 103, 17-18).

Размислите сад какву тешку одговорност носите пред Богом ако не васпитавате децу по хришћанским обичајима. Реците шта ће се десити с вашом несрећном кћерком ако се у младости ода разврату, а после се уда и роди децу? Да ли ће на њој и на целој њеној породици бити благослов Божји? Не, од ње ће потећи непобожан, Богу мрзак род.

Како треба васпитавати децу? Онако како су васпитавали хришћани првих векова. Они су од најранијег детињства учили децу молитви, храму, постовима, црквеним Тајнама, учили су их да читају и пишу по књигама Светог Писма. Никад нису дозвољавали детету да седне за сто и да почне да једе без молитве; говорили су деци да сваки посао, сваки корак хришћанина треба да почињу крсним знамењем и молитвом.

Иако су први хришћани учили своју децу философији, музици и уметностима, притом су се руководили дубоким светим правилом: "Сматрај несрећним онога ко све зна и не зна за Бога; а блаженим онога ко зна Бога, чак и ако не зна ништа друго." Немојте мислити да се деци забрањује да изучавају светске науке. Наши највећи оци и учитељи Цркве су сами у младости веома усрдно проучавали све светске науке. Светитељи Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоуст били су високообразовани људи.

И ваша деца треба да буду образована, да постану учена. Али је потребно да се њихова обука и васпитање не ограничавају само световном мудрошћу света овог. Изузетно је важно да заједно с тим спознају највишу правду и истину да би проучавали Закон Божји и заповести Христове и навикавали на сталну побожност. Тада и само тада се неће изгубити на путу људске мудрости, кад спознаја Бога буде стављена на прво место.

А како насађивати у деци највиши хришћански морал? Пре свега својим животом, јер свако словесно поучавање или педагошко умеће није ништа, оно је празно у поређењу с примером који деца виде у својим родитељима. Реците, хоће ли одрасти као добри људи деца која у својим родитељима виде најлошије узоре неморала? Хоће ли бити чиста и чедна кћи ако јој мајка сама даје пример прељубе? Зар се неће научити лоповлуку деца ако их не будете одвраћали од овог греха од најмлађих година? Кад ваши синови краду и пустоше баште, кад беру туђе, не остављају да сазру плодови у баштама и кад долазе да се жале на њих, мајке мирно одговрају: "Ма нема везе, они су деца, шта они знају?" Господ ће тражити одговор од вас! Тражиће страшно: "Зашто сте дозвољавали вашој деци да краду од малих година, зашто их нисте учили заповестима Божјим, зашто им нисте усађивали одвратност према мангуплуку?" Страшан одговор ћете дати пред Богом за сваку саблазан коју у вама виде ваша деца, за све свађе, псовке, туче, које се дешавају на њихове очи. Ако сами тако поступате, истом ће се научити и деца.

Светитељ Јован Златоуст, васељенски учитељ и највећи црквени оратор је за недостојне родитеље рекао: "Јер, ви као да се намерно трудите да упропастите децу, наређујете им да чине само оно што чинећи не могу да се спасе. Речено је: тешко онима који се смеју, - ви дајете деци мноштво повода за смех; тешко богатима, а ви се само за то и трудите да се она обогате; тешко вама кад сви људи буду говорили добро о вама (в.: Лк. 6, 24-26), а ви често губите своју имовину због људске славе. И опет: "Онај ко срамоти свог брата крив је паклу" (в.: Мт. 5, 22), а ви сматрате слабима и кукавицама оне који ћутке подносе увредљиве речи од других.

Христос заповеда да се одвраћамо од свађа и расправа, а ви стално занимате своју децу овим злим делима. Који воли живот (руски: душу) свој, рекао је Господ – изгубиће га Јн. 12, 25), а ви их на сваки начин увлачите у ову љубав. Ако ли пак ви не опраштате, - каже Он, - ни Отац ваш Који је на небесима неће опростити вама (Мк. 11, 26), а ви чак прекоревате децу кад не желе да се освете онима који су их увредили. Христос је рекао да они који воле славу, без обзира да ли посте, моле се и дају милостињу, све то чине бескорисно; а ви се само трудите за то да ваша деца добију славу.

И није лоше само то што саветујете деци супротно заповестима Христовим. Већ је лоше још и то што добро хулите, називајући скромност необразованошћу, кротост – кукавичлуком, праведност – слабошћу, смирење – сервилношћу, незлобивост – слабошћу. Наговарате децу на таква дела за која је Исус Христос одредио неизбежну погибељ; не марите за њихову душу као за нешто непотребно, а о ономе што је заиста сувишно, бринете се као о нечему неопходном и веома важном.

Све чините да би син имао слугу, коња и најбољу одећу, а да он сам буде добар, не желите ни да помислите. Простирући до такве мере бригу за дрво и камење, душу не удостојавате ни најмање части овакве бриге. Све чините како би на кући стајала дивна статуа и да би кров био златан, а да друга драгоцена скулптура – душа – буде златна, на то не желите ни да помислите."

Ове праведне речи свт.Јована Златоуста које су изговорене пре хиљаду и по година, могу се поновити и сада, зар ви не васпитавате своју децу исто тако лоше ако им не уливате страх Божји? Зар не улажете све бриге за то да деци дате што је могући положај у животу, да их ставите у редове оних који су на власти, који су богати и силни? Зар не говорите деци да је у новцу сила, да треба стећи велика знања ради имућног, слободног живота? А зар је то потребно? Не, него управо супротно.

С васпитањем детета треба почети од пелена, јер деца од малих ногу лако усвајају свако учење. Њихова душа је мека као восак, у њу се урезује све што пожелите: и ваш лош пример, и побожне речи, и све најсветлије и најчистије. Заборављате запањујуће једноставне речи светог Тихона о дететовој души: "Мало дрвце, куда се повије, у том правцу ће и расти; нова посуда ће се осећати на оно чиме је напуните, уливајући у њу или смрдљиву течност или миришљаву и чисту." Дакле, ако у душу малог детета будете уливали сваки смрад, она ће увек бити смрдљива. А ако будете уливали мирис Христовог миомириса, ваша деца ће увек миомирисати пред људима, биће вам радост и утеха.

Данас се често говори: "Зар су деца способна да читају Свето Писмо и псалме? То је за монахе и старце, а дечици су потребни весеље и радост." Добрим примером васпитавајте децу. Славном руском проповеднику, Харковском архиепископу Амвросију припадају речи које дирају душу: "Кад ни један члан породице не може да остане без вечерње и јутарње молитве, кад отац не излази из куће на свој посао не помоливши се испред светих икона, а мајка ништа не почиње без крсног знамења, кад се малом детету не дозвољава да дотакне храну пре него што се прекрсти, зар се на тај начин деца не уче да моле у свему помоћ Божију и да призивају на све благослов Божји и да верују да без помоћи Бога нема сигурног живота, а без Његовог благослова нема успеха у делима људским?"

Не може остати бесплодна за децу вера родитеља кад они у случају нужде и сиромаштва са сузама у очима кажу: "Шта да се ради? Нека је воља Божија"; у опасности: "Бог је милостив"; у тешким околностима: "Бог ће помоћи", у успеху и радости: "Хвала Богу, Бог је послао." Овде се увек и у свему исповеда Божија благост и Божије правосуђе.

Мајка, према којој су усмерени сва љубав и нежност детета са свештеним страхом стоји испред иконе Спаситеља и моли се, а дете гледа час на њу, час на икону и њему нису потребна дуга објашњења шта то значи. То је прва нема лекција богопознања и најважнија лекција побожности. Овакве лекције можете и треба увек и у свему да дајете својој деци.

Треба да чувате децу од свега лошег, да не дозвољавате кћеркама да читају развратне, страсне романе, да тражите од њих да читају с разумевањем, да им не дозвољавате да се забављају и да стално трче у биоскоп и у позориште.

А још не треба заборавити ни то да се дете не може васпитати ако се никад не кажњава. Највећу грешку чине они родитељи који обожавају своју малу децу, диве им се и опраштају им све што скриве. За такве је у Светом Писму речено: Љуљај дете, и оно ће те устрашити; (Сир. 30, 9). Руски светитељ Тихон Задонски поучава родитеље: "Млади, ненаучени, кад стасају, бивају као необуздани и неукроћени коњи. Зато хришћанине, воли своју децу и кажњавај их. Нека она сад, док су млада, осећају бол у телу да тебе касније због њих не би болело срце. Нека плачу од тебе да не би ти плакао од њих. Уосталом, умереност је похвална и потребна у свему." Деца се не смеју кажњавати с љутњом, са злобом, с мржњом, треба их саветовати мирно, с љубављу. Тада ће деца, осећајући ову љубав, схватити да заслужују казну и она ће им бити на корист и поправиће их.

Видите како су огромни задаци који стоје пред нама у делу васпитавања деце, видите како су свете обавезе мајки. Нема веће обавезе, нема веће одговорности пред Богом за мајку него што је добро васпитање деце. Ако будете занемаривале васпитање своје деце, мучићете се и плакаћете гледајући их, и пред Богом ћете дати одговор и на све потомство ћете навући гнев Божји. Дакле, увек се брините за своју децу, увек им дајте чист, свет пример побожности и тада ће Господњи благослов бити од века и до века на вашој деци и на вама самима. Амин.

[Данче*]

Приче из поште редакције портала Православие.ру

18. марта Црква прославља обретење моштију великог светитеља и чудотворца наших дана, светог Луке (Војно-Јасењецког), архиепископа Симферопољског и Кримског. На дан сећања светитеља Луке о његовој чудесној помоћи сведоче ваша писма, драги наши читаоци!

 

   

[Данче*]

Олга Валерјевна

„Осетила сам као да ме неко оперише“

Поштована редакцијо, велико хвала и ниско вам се клањам што у бескрају интернет пространства ви представљате острво спасења и вере православне. Врло поштујемо светитеља Луку и желели бисмо да поделимо нашу причу.

Наша тетка из Грузије читавог свог живота, а сада има већ 55 година, страдала од страшних напада мигрене. Сваког дана је пила шаку таблета да би макар некако умањила тај несносни бол.

Говорили смо јој о светом Луки и показивали филм „Светитељи 20.века“, плакала је и целивала иконицу светитеља уз молбе да јој помогне. Ноћима му се молила, читала његове проповеди и духовне поуке. После неких месец дана, једна наша познаница из Симферопоља, донела нам је икону и уље освештано на гробу светог Луке. Тетка је почела да маже тим уљем болне тачке приклањајући главу икони уз свакодневну молитву.

Једном приликом када се пробудила из сна, са огромном забринутошћу и непоколебивом вером у помоћ светог Луке, испричала је следеће. Она се, као и предходник дана, увече пред спавање помолила, намазала болно место уљем, принела икону, легла да спава и...

Даље- каже како је осетила као да јој неко изводи операцију на глави: намазали су је, отворили и као да су јој очистили нешто изнутра. Испрва је било веома болно, али како се болно место од „нечега“ чистило, осећала је све веће олакшање. Потом је то место пекло попут ватре, док су до јутра болови сасвим нестали.

Од тог тренутка је прошло више од пола године, и слава Богу, тетка више уопште не пије таблете и заборавила је шта значи мигрена.

А нама расте четврто детенце и назвали смо га Лука. За време трудноће и порођаја молила сам светог Луку за помоћ у порођају, и помоћ ми је стигла. Благодаримо ти, светитељу оче Луко, и поштујемо свети спомен твој , јер ти молиш за нас Христа Бога нашег!

* * *

Јекатерина Филатова

„Као доктор разумем да је то скоро немогуће“

Желим да испричам о чудесној помоћи коју је светитељ Лука указао мом детету. Мали Вања је добио пупчану килу. Сетила сам се да у кући имамо бочицу са уљем светог Луке. Помоливши се светом хирургу, намазала сам килу уљем.

Следећег дана сам приметила да је она нестала! Као доктор схватам да је то скоро невероватно. Али, као човек у вери, знам: шта је човеку немогуће, Богу је могуће. Слава Богу за све!

* * *

Јелена Каплун

„Одложили су операцију утврдивши да је тумор бенигни“

Пре три године поставили су ми дијагнозу: „хигром ахилове тетиве“. Десна нога је свакако била болесна-дечија парализа. Операцију су већ заказали, остало је само да се уради томографија-и напред, на сто. Јако сам се уплашила (поред свега осталог, то је била трећа дијагноза тумора у мом животу.)

Сваки пут приликом одлазка у храм, целивала сам икону са делом моштију светог Луке. Прошле недеље сам се причестила и отишла на томографију. Доктор је изненађено констатовао: како год желите, али немате хигром. То је фиброза! (фиброза-пост-оперативна промена ткива). Рекла сам им: дозволите, јесте да је рађена имобилизација тетиве, али је операција била пре 25.година! А доктор је потврдио: „Не видим никакав хигром на томографији! То је фиброза.“

Све у свему, отказали су операцију, констатовавши да је тумор бенигни! Благодарим Богу и светом Луки!

[Данче*]

Наталија Кобиљских

„Кћерка је успела да се упише на такав медицински факултет о којем није смела ни да сања“

Добар дан. Милошћу Божијом са старијом кћерком смо много читали о животу светитеља Луке и отворило нам се да одемо на ходочасничко путовање од две хиљаде километара, да се поклонимо његовим моштима.

Кћерка је дуго сањала да постане доктор. Од 8. разреда је читала о светом Луки и молила му се. А 2009. године, када је завршавала 11.разред, сви руски факултети су прешли на полагање Јединственог државног испита за упис. У нашем региону је тај експеримент био на снази већ десет година, а резултати Јединственог државног испита у Русији били су лоши.

Кћерка је Божијом помоћу, молитвама светог Луке, успела да се упише на такав медицински факултет, о којем није смела ни да сања. Сада је на петој години. Много поштује светог Луку! Слава Богу!

* * *

Наталија Потапова

„Рекао сам да ћу збринути“

Моје кумче се родило болесно и био је то тежак ударац целој породици. Дечаку су биле потребне многобројне операције, при чему је најважније операције требало урадити до узраста од годину и по. Наравно, обраћали смо се за помоћ Господу, Богородици, светим угодницима.

О Луки Кримском сам слушала, али, ето, грешна, нисам имала обичај да му се обраћам за помоћ. И одједном сам почела да схватам, да у храму све чешће налећем на икону светитеља Луке, осећала сам као да ме посматра и пита: „Зашто не молиш?“

Било је толико брига и страховања. Међутим, идаље сам имала бескрајну увереност да ће са дететом све бити уреду. После гледања емисије о светом Луки, вероватно да су моји призиви за помоћ били толико усрдни, да ми се јавио у сну рекавши како ће помоћи нашем малишану. Надала сам се да је био добар сан.

Прве три операције на дигестивном тракту су одлично прошле, препреке које су се појавиле одједном су нестајале. Предстојала је још једна операција главе и када су се појавиле недоумице по питању правилног избора клинике (доктори нису обећавали успешне резултате), као да сам чула речи светог Луке: „Рекао сам да ћу збринути!“

Бриге су нестале, и слава Богу и Мајци Божијој, слава Луки Кримском и свим светим угодницима, операција је успешно урађена! Кумче се брзо опоравило и од тада се увек обраћам светом Луки Кримском за помоћ!

* * *

Олег Биков

„Помогао да не постанем алкохоличар“

Помогао да не постанем алкохоличар. Молио сам се код моштију. Слава Богу!

* * *

Светлана Асташева

„Мој отац атеиста постао верник“

Да, велику је помоћ указао: после посете Симферопоља и молитве код моштију архиепископа Луке, мој отац атеиста је постао верник. Посећује храм, исповеда се и причешћује, има чак и молитвено правило у својих 88. Година.

* * *

Светлана Садчикова

„Поучава докторе како најбоље да спроведу операцију“

Хиљаду пута је помагао! Увек му се молитвено обраћамо у болестима наших ближњих и увек на чудесан начин помаже. Поучава докторе како да најбоље спроведу операцију. Огромна благодарност!!!

[Данче*]

Татјана Королева

„Цисте као да није било“

 

За светог Луку сам сазнала преко мајке, пре четири месеца. Од тада му се стално молим. Набавила сам и уље освештано код његових моштију па се супруг и ја молимо да нам подари децу. Много пута нам је помагао.
Ево неколико случајева очигледне помоћи светитеља Луке. Муж није никако могао да покрене ауто јер електрика отказала, а била је зима и увелико сам се смрзла. Молила сам се светитељу Луки и буквално после 10 минута супруг је успео да поправи кола.
Још један случај помоћи од молитви светом Луки. Дијагностикована ми је циста на јајнику. Почела сам да се молим, читала акатист. После два месеца доктор се на ултразвуку изненадио што није било никакве цисте. Много сам радосна што сам сазнала за овог светог заступника, слава Богу!

* * *

Улијана Комарова

„Управо после тога сам престала да осећам бол...“

Ово је прича моје маме, Јулије Комарове:
Имам посебан однос према светитељу Луки. Био је то први светац за којег сам сазнала, прочитавши његову биографију 1991.године. Посебно ми је близак постао када сам се преселила са Крима у Подмосковје. Чинило ми се да преко молитава упућених њему, одржавам везу са Домовином.
После рођења четвртог детета осећала велику малаксалост, а како то обично бива, није било одакле да се очекује помоћ. Живели смо у Красногорску без бака и дека, а о дадиљама није било ни речи, тај тренд се појавио много касније.
А и никада нисмо имали вишак новца на дадиље и сличну „раскош“. Дакле, морала сам сама да носим горе-доле по згради колица за шетњу совјетског дизајна, коју су нам поклнонили неки добри људи. Била су тежак терет за мене.
На крају сам добила пупчану килу, са необузданим боловима у стомаку и температуром. Морала сам хитно да се обратим лекару, који је одлучно изјавио: „Операција и крај! Сваког тренутка ће се уклештити!“
Купила карте за сутрашњи воз „Москва-Симферопољ“: још пре месец дана смо планирали да отпутујемо у посету мојим родитељима и унапред смо обезбедили карте. Шта чинити? Враћати карте? Са ким ће деца остати док будем лежала у болници? У том тренутку, супруг није могао да напусти посао.
Мој мудри очух је предложио: „Дођи код нас. У случају потребе, оперисаћемо те у болници, а мама ће припазити на децу. Овде ће бити лакше“. Одлучивши да игноришем претеће „сваког тренутка ће се уклештити“ и уздајући се у Господа, отпутовала сам. У Симферопољу су нас родитељи дочекали колима.
Пролазећи поред саборног храма, замолила сам да се зауставимо како бих се поклонила моштима светог Луке. Деца су радосно искакала из кола, а мали Александар и ја смо се задржали. У том тренутку је наишао аутомобил са владиком Лазаром, и ми смо пришли по благослов. У храму је било мирно и тихо, служба се ближила крају.
 

Као и сваки пут код моштију, све мисли су нестале из главе, све молбе отишле, нека потпуна смиреност, спокој, само је чиста (рекла бих „дечија“, у том смислу што је неискварена) вера остала... Не знам, из неког разлога не умем да молим о нечему важном у тренутку када прилазим светињи: срце застаје, дисање се исто зауставља, а о формулацији мисли и да не говорим...
Ево нас већ кући, у Севастопољу. Цео дан смо дочекивали рођаке, јели свеже јагоде са шлагом, кували млад кромпир, шетали по приморју...Следећег јутра очуху је долазио терапеут да послуша бронхије (дека је боловао од хроничног бронхитиса-почео је да пуши са четрнаест година, још у време рата, на фронту) и уједно да погледа моју килу. Пита:
-Јел боли?
Замислила сам се, па одговорих збуњено:
—Неее...ужасно ме болело током читавог пута, а сад апсолутно ништа...
— Ево о чему се ради, не проналазим никакву килу.
— Како је могуће! Буквално прекјуче је доктор рекао да неопходна хитна операција!
И ту се сетих како сам се поклањала моштима светитеља. Управо после тога сам престала да осећам бол...

Наставак следи

Олга Рожњева

Са руског Ива Бендеља

Православие.Ru.

[МилошБГ]

Slava Bogu!

Slava svetom Luki Krimskom!

[Данче*]

Чудесна помоћ светитеља Луке Кримског у наше дане

Приче из поште редакције портала Православие.ру

Други део

 

    

 

Виктор Сахнов

“Као да је у критичном тренутку био поред мене“

Не могу а да вам не испричам своју причу како ми је помогао велики светац и чудотворац свети Лука (Валентин Феликсович Војно Јасенецки), архиепископ Симферопољски и Кримски, професор медицине и духовни писац. Искрено верујем и увек ћу имати на уму да ми је светац заиста био заступник у тешком тренутку.

Крајем јануара 2013.г. био сам одвезен у једну од инфективних клиника у Москви због грипа и пнеумоније оба плућна крила. Почетком фебруара стање је било стабилно, али далеко од доброг.

У то време, мајка и стара бака су се налазиле у Пензи, где су петог фебруара довезли делић моштију светог Луке. Морам признати, до тог тренутка нисмо ништа знали о светитељу, али се мајка поклонила моштима, помолила се и набавила не тако велику икону коју ми је предала преко познаника у Москву.

У исто време, супруга је након посла отишла до храма у Сретењски манастир како би се помолила светом Пантелејмону за мене. Случајно јој је неко шапнуо да се помоли и нашем светом Луки. Пошто, чини ми се, у том храму нема његове иконе, жена је без одлагања купила акатист светом Луки. Донела ми је у болницу и акатист и икону од мајке.

Углавном, од тог тренутка сам почео да се опорављам. Желим да нагласим, да сам добијао апсолутну сву неопходну медицинску помоћ-све, и када су лекови у питању, и нега, и посвећеност лекара, на чему сам им врло благодаран. Касније су ми саопштили како је већ донета одлука да ме пребаце на одељење реанимације уколико се тешко стање настави и наредних дана.

На опоравку, док сам лежао у апартману и читао о животу и служењу Валентина Феликсовича, није ме напуштао осећај његове близине погледа у критичним моментима... од тог тренутка нисам више имао чак ни кијавицу. Забележено је много сведочанстава од чудесне помоћи светог Луке. Очигледно је да велики човек за живота наставља посао и после смрти. Кажу да и само молитве упућене њему исцељују.

* * *

Татјана Кашигина

„Тек тако су престале да ме боле ноге“

Молитвама светитеља Луке (у наш храм су доносили честицу његових светих моштију), прошли су ме болови у пети- неколико година сам патила од грчева. Ујутру сам се пробудила сасвим без болова! Дуго сам корачала по стану у чуђењу да су тек тако нестали болови!

Узгред буди речено, када сам пришла да се поклоним кивоту са моштима, уопште нисам мислила на себе, већ на тетку коју су мучили ужасни болови и којој нису никакви лекови помагали (чак ни анестетици). Постепено су болови пролазили.

Благодарим ти, оче Луко, мили молитвениче наш! Диван је Господ у свим светима својим!

* * *

Татјана

„Молитвама светитеља отац је последње године проживео без напада“

 

2010., 2011., 2013. године сам одлазила светитељу Луки. Тај велики лекар је помогао мом оцу... Отац је боловао од тешког психичког обољења. И напади су били страшни. Молитвама светитеља, отац је последње године проживео без напада и у умро у кући при здравом разуму.

 

Светитељ је и мени помогао. Једном су ми лоше извадили зуб, тако да су остали комадићи, болно и мучно су заживљавали, али акатист, уље од моштију светитеља су помогли у лечењу. Светитељ ме је упутио добром хирургу који ме је излечио.

Драги моји, то је велики свети отац и заступник. Нека би Бог дао свакоме да проникне топлом љубављу ка том великом светитељу... Светитељу оче Луко, моли Бога за нас!!!

* * *

[Данче*]

Галина Константиновна Јефимова

„И видим да ме посматра....светитељ Лука!“

Крајем прошлог века (крајем 1990-их) путовала сам из Москве у Серпухов. Уз себе сам имала недавно купљену књигу „Заволео сам страдање“- аутобиографију светитеља Луке Кримског (В. Ф. Војно-Јасенецког). Књигу сам „прогутала“, три сата у путу су пролетела и била сам просто потресена животним путем и подвизима светитеља.

У храму сам почела да остављам имена на молебан.

Током лета 2001. године имала сам „грип“ плућа. Била сам јако болесна и лечење је трајало више од месец и по (инјекције, таблете, инхалације, итд.) и никако нисам могла у потпуности да оздравим. Био је исцрпљујући кашаљ, слабост (седиментација-40). Дежурни лекар ми је чак рекао: „Не знам шта са вама чинити....“

Септембар.... Јавила се помисао: да одпутујем на Крим, светитељу Луки. Резервисала сам место у лечилишту „Мисхор“ на две недеље.

По доласку у Симферопољ, прво сам узела такси и отишла у Троицки сабор светитељу Луки. Приклонила сам се кивоту са моштима, помолила се за помоћ. Купила сам иконе и оставила код кивота са моштима.

По завршетку терапијског лечења, пред укрцавање на воз, опет сам отишла код светитеља, заблагодарила му, помолила се: осећала сам да болест одлази,да је већ отишла...

2004. године, син је по завршетку школовања служио војни рок, у звању официра. На ручном зглобу му се појавио мали тумор. У амбуланти су рекли да је неопходна операција.

Одмах сам пронашла телефон Троицког сабора у Симферопољу (до тада је тамо већ постојао манастир), позвала сам и замолила да одслуже молебан код кивота светог Луке за оздрављење мог сина.

Операција је добро прошла, а хирург је рекао сину да су за време операције користили методу локалне анестезије коју је разрадио изванредни хирург В.Ф. Војно-Јасенецки.

Божић 2006.године. Сину сву ноћ нису пролазил болови у колену, није могао сам да корача. Ујутру смо звали хитну. Примили су га у градску болницу №54. Тог дана је син јавио да ће бити операција и замолио да му донесем неке ствари и штаке.

Опет зовем у Симферопољ и молим за молебан код кивота са моштима светитеља Луке уз обећање да ћу послати прилог.

Скупљам ствари, јурим у апотеку по штаке, јурим у пошту да пошаљем новац, идем у болницу са стварима и штакама, из метроа упадам у такси. Бојим се да је касно и да ме неће пустити, улећем у лоби и видим да ме посматра....светитељ Лука! Икона је била окачена над вратима у капели која је њему и посвећена, у приземљу. Било је то још једно чудо!

Операција је успешно завршена, опоравак је брзо ишао. Дошла сам по сина на одељење где је лежао. Полако смо (син на штакама, а ја са стварима) прилазили лифту да би смо се спустили у приземље. Исто на штакама, пришао нам је мушкарац, старији од мог сина, бивши „авганистанац“ са којим се син здружио. Попут старијег брата, загрлио га је и рекао: „Упали доле свећу!“

Спустили смо се у приземље, капела је била отворена. „Хајде, где је твој Лука?“-упитао је син. А ја, само што нисам заплакала од радости, тихо сам показала на велику икону свеца...

А пре три године, 18.марта, на Дан обретења моштију светитеља Луке Кримског, син је добио сина, а ја унука-Митјењку. Син у кући чува икону. Мали Митјењка кажипрстом показује на њу и говори: „Ука!“....18. марта Митјењка пуни три године.

Благодарим Господа за све милости послате нам због заступништва овог великог руског свеца!

* * *

Ана Маркова

„Молитвама светитеља пришла сам Цркви“

Жеља да присуствујем литургији родила се одавно, али сам је због нечега одлагала. Догодило се тако да сам прву службу гледала на тв програму. Био је Божић. Наравно, мало шта сам схватала, али се у души нешто променило и сећам се да сам била јако љубоморна на оне који су се причешћивали.

После службе ишла је емисија „Свеци ХХ века “. Један од светаца био је хирург, свештеник под репресијом. То је све чега се сећам о њему.

Било је још чудо о дечаку пијанисти које ме поразило својом простотом и у исто време нестварношћу. Дечак је остао без прстију на руци, а свирање на клавиру је био његов живот и призвање. Молитвама светог Луке догодило се чудо. Кости су почеле да расту...

Зима се завршавала, последња мећава је завејавала све приградске путеве. Пробијали смо се пуном брзином до локалне болнице. Погоршавање хроничне болести, могућа је операција.

После неколико дана, мајка и ја смо седеле у фоајеу. Предстојала је тешка операција, уколико не успе, мораће да се сече. Не знам како се то десило, али је мама спустила руку на фотељу, а када ју је подигла, ту је била икона. Мала, картонска. Свети Лука, исповедник, архиепископ Кримски.

Одмах сам се сетила емисије, испричала мајци и рекла: „Ево и моли се“. Треба ли говорити да операција није ни била потребна. Касније, у истом том фоајеу, пришла ми је старица са сузама у очима и рекла:

— Нисте видели…

— Ој, па то је била Ваша икона. Држите, он ће помоћи.

На Васкрс сам присуствовала Литургији, потом сам се и први пут причестила.

Недавно су у наш храм довезли кивот сам моштима светитеља. Много ми се допада тропар светом Луки. Светитељ ми је заиста показао спасоносни пут и упутио ме ка православној вери.

Весниче пута спасоносног, исповедниче и архипастиру Кримске земље, истински чувару отачких предања, стубе непоколебиви, Православља наставниче, лекару богомудри, светитељу Луко, Христа Спаса непрестано моли веру непоколебиву православним даровати и спасење и велику милост.

* * *

Макејева Анастасија

„Баш од тог тренутка бол је почео да слаби“

Не тако давно осетила сам бол у грлу. Помислила сам да је обична прехлада и нисам обратила посебну пажњу. Прошло је неколико дана, болови су се појачали. При томе није болело само грло , већ и уво, и десни. Расли су ми умњаци. Таблете нису помагале, и бол је постајао скоро неподношљив. Мислила сам да, вероватно, зуб расте погрешно уз мноштво озбиљних последица...

Ноћу сам се молила светом Луки, из неког разлога баш њему.Сан је тешко долазио на очи. У руци сам држала малу икону свеца. Те ноћи сам мирно спавала, а баш од тог тренутка бол је почео да попушта. Након два дана могла сам нормално да једем.

Можда ће се некоме ова прича учинити обична, али ја сам осетила помоћ, молитвено заступништво светог. Још је интересантно да сам у молитви обећала да ћу о овом чуду причати свима да би се што више људи обраћало овом дивном извору Божанствене светлости. И ево после неког времена, видим чланак на вашем сајту. Диван је Бог у светима својим!

* * *

Михаил Харитонов

„Светитељ Лука као да је управљао рукама доктора“

Моја прича је о томе како ми је помогао свети отац Лука. Поштено признајем, нисам раније познавао таквог светитеља. 2006.године, нажалост, отац се јако разболео. Тада је имао 73 године.Срчани напади и позиви хитне помоћи постали су скоро свакодневница. Доктори су рекли да је неопходно уградити бајпас. Схватао сам да је у питању врло компликована операција на отвореном срцу и природно, много сам бринуо за вољеног оца.

У неком тренутку, осетивши мој бол, колега из групе посаветовао ми је да се молим светитељу Луки Кримском, који је сам некада био талентовани хирург, који и дан-данас помаже приликом компликованих операција, а такође ми је поклонио и његову иконицу са честицом моштију и књигу.

Истог трена сам прочитао житије светитеља и схватио да ће нам он сигурно помоћи. Човек такве снаге, као што је био светитељ Лука, не може да не помогне! Кажу, да је он готово сам управљао рукама лекара и многима јавио своју помоћ. Када је операција почела, са болом у души сам испред иконе прочитао акатист светом Луки, целивао је и чекао....

Отац је после причао да професор Акчурин који је по вољи Божијој и на моју велику радост, пристао да уради операцију, пред сам почетак је скинуо крст и ставио га оцу под јастук. Онда је погледао пажљиво на њега и рекао: „С Богом!...“

Као што наслућујете, тешка операција је под чудесним руководством професионалца и светитеља успешно прошла! Отац наставља да се радује животу у 81.години. Много сам захвалан поменутом професору, и никада га нећу заборавити. А светом Луки се сада често молим пред иконом коју сам добио од друга, и која је заувек нашла своје место у молитвеном углу.

 

    

[Данче*]

Наталија Шнитлер

„Током трудноће нисам се растајала са иконом светитеља“

Добар дан. Благодарна сам светом Луки за његову помоћ и мислим да ћу испричавши своју причу, моћи да макар мало изразим захвалност и поштовање према овом изузетном, светом човеку.

Сада имам 35 година и недавно сам постала мама. Пре тога, десет година нисам могла да затрудним. Никако. У седамнестој су ми уклонили јајник и организам је био сломљен. Мислим да они који су се сусрели са таквим проблемом, знају како се осећа човек у таквој ситуацији.

Када сам сазнала за своју прву трудноћу, супруг и ја смо били пресрећни. Али није успело. Трудноћа је прекинута у раном стадијуму. Сада је о томе лако писати, а тада сам мислила да ми се живот завршио.

Више се ни не сећам ко ми је саветовао да се обратим светом Луки за помоћ. Почела сам да молим, не верујући много да ће имати неког резултата. Једноставно сам изгубила веру. Али чудо се догодило, затруднела сам и други пут. Читаву трудноћу нисам се растајала од иконе светитеља, ноћима сам је приносила стомаку и молила, молила, молила...и батјушка Лука је помогао. Трудноћа је мирно прошла, резултати су били одлични, порођај лак. Постала сам мама прелепе девојчице.

Ни сада нам није све тако глатко. Ко има малу децу, добро зна. Али у свим тешким ситуацијама, молим: „Оче Луко, молим те, помози!“ И он помаже.

Иконицу ћу обавезно предати ћерки, када одрасте. Желим рећи: „Благодарим ти оче Луко! Опрости ми кад сагрешим. Помози нам грешнима. Светитељу оче наш Луко, моли Бога о нас!“

* * *

Јевгениј Јефремов

„Лекари су рекли да немам шансе“

Добар дан! Зовем се Јевгениј, имам 25 година, студент сам на постдипломским студијама Московске духовне академије, и имам овакву причу везану за светог Луку.

Осмог априла 2006. године (тада сам био студент прве године Московске духовне семинарије) при повратку кући са Свеноћног бденија уочи Недеље, жестоко су ме пребили непознати људи: двојица, наоружани палицама за бејзбол, немилосрдно су наносили тешке ударце, при чему искључиво по глави. Без обзира на то што сам већ после првог ударца у главу беспомоћно лежао у бари прљавштине и никако нисам могао да узвратим нападачима, двојица непознатих нападача настављали су да бију по већ разбијеној глави.

Божијом благодарношћу, ускоро су се чули гласови пролазника, чега су се разбојници уплашили. Побегли су са места злочина. Од тог времена, о њима се ништа не зна.

Као резултат напада, доктори су констатовали отворену повреду лобање и мозга, са тешком контузијом мозга, преломом лобање на више места, депресивним преломом потиљка (кост се расула унутар лобање), преломом чеоног дела лобање, два хематома на мозгу. Доктори су родитељима рекли да немам никакве шансе.

Одлежао сам оба викенда (дани, када тешкоболесни људи покушавају да догурају до понедељка), а у понедељак сам хитно оперисан у болници С.П. Боткина.

Свих тих и наредних дана многобројни професори и студенти МДА на челу са ректором Академије архиепископом Јевгенијем (Верејским), парохијани нашег храма Преображења Господња (град Љуберци, Московска област), на челу са настојатељем протојерејом Дмитријем Мурзјуковим, огроман број рођака, ближњих, пријатеља узносили су своје молитве да Господ исцели Свог раба од тешке болести. Молили су се, наравно, Мајци Божијој и угодницима Божијим међу којима је био светитељ Лука.

У понедељак трећег дана болести, извандредни лекар Д.В. Векатов је професионално извео две трепанације лобање. Касније, пред пуштањем из болнице, признао је да није очекивао да ће лечење проћи са таквим успехом. После пола године, урађена је трећа операција-пластична реконструкција лобање: уместо сломљене кости потиљка, исти доктор је уградио титанијумску плочу.

Месец дана касније, залагањем оца Димитрија, отворило ми се да први пут у животу будем у Симферопољу и да се поклоним моштима великог лекара-светитеља Луке! Од тог тренутка, он је један од најомиљенијих светаца у нашој породици. Касније се испоставило да је мајка рођена истог дана и године када је завшен животни пут светитеља Луке.

Захваљујући напорима оца Димитрија, који је намесник цркве у Љуберцком округу (Московска епархија) и по благослову митрополита Крутицког Јувеналија, у нашем намесништву отворене су болничке капеле у част светог Луке.

Милошћу Божијом и молитвама светитеља Луке након годину и по дана рехабилитационог лечења могао сам да наставим школовање у семинарији, упишем магистратуру, а потом и постдипломске студије.

* * *

Ирина Белоусова

„Нога је брзо зарасла“

У наш храм су доносили икону светитеља Луке (Војно Јасенецког). Поклањали смо се икони, писали имена, куповали освештано уље.

Светитељ Лука (Војно-Јасенецки) је помогао мом сину, када је овај пао са поткровља двоспратнице и сломио ногу (прелом је био на зглобу). Нога га је стално мучила, „тупо болела“. Мазала сам освештаним уљем и брзо је зарасла.

Диван је Бог у светима својим! Светитељу Луко (Војно-Јасенецки), моли Бога за нас!

Помаже и још један небесни доктор- великомученик Пантелејмон.

Наставак следи

Са руског Ива Бендеља

Олга Рожњева

 

 

05 / 04 / 2016

Православие.Ru.

[Данче*]

Чудесна помоћ светитеља Луке Кримског у наше дане

3.део

Трећи део

 

    

 

* * *

Ина Николајевна

„Лечење медикаментима никако ми није помогло“

Желим да испричам своју причу о чудесној помоћи светитеља Луке. У новембру прошле године сам задобила повреду колена, са дијагнозом хемартроза (изливање крви у коленом зглобу) и покидане тетиве. Извадили су крв, преписали лечење, али се након две недеље течност опет накупила у колену.

Све време је колено било врло надуто, повређену ногу није било могуће савити или исправити, сваки покрет је пратио бол. Преписана терапија медикаментима ништа није помогла. Отишла сам код лекара, урадили су још једну пункцију,али се вода у колену опет накупила после два дана.

Молила сам Господа за помоћ. Била сам сигурна да ме Господ неће оставити у беди, да ће ми Он обавезно помоћи! У недељу након службе излазим из храма, у сусрет ми иде мушкарац и пита шта је са ногом. Саслушавши, посаветовао ме је да се вратим у храм и купим уље освештано код моштију светитеља Луке, да крстолико помажем колено и читам молитве светом Луки.

Урадила сам све што је саветовао и већ сам следећег дана осетила олакшање. Оток је почео да опада, бол приликом кретање се смањио и постепено сам могла да испружим и савијем ногу. Каква је то била радост-поново нормално ходати. У тим тренуцима све материјално постаје празно и ништавно. Сваког дана сам осећала олакшање, непоновљив осећај да болест одлази.

После две недеље већ сам могла да идем брзим ходом, па и да трчим, мада је доктор упозоравао да такве повреде не пролазе брзо, а негативне последице могу остати за читав живот. Прошло је већ четири месеца, нога је потпуно здрава и нема никаквих последица од повреде. Молитвама светитеља Луке Господ ме је исцелио!

Напоследку желим рећи: предајте себе и свој живот Богу, никада не падајте у очајање, молите се свим срцем, Господу ништа није немогуће, Господ СВИМА помаже! Онај ко живи у Господу, никада неће пропасти!!!

* * *

Дмитриј

„Није било никаквог бола“

 

Желим да вам испричам своју причу о помоћи светитеља Луке. Пре одређеног времена, догодила се непријатност-средњи део умњака се сломио и почели су јаки болови. Морао сам да се обратим дежурном стоматологу. По речима познаника, знао сам да се умњаци не лече, већ се одмах ваде. Седео сам у реду и, искрено говорећи, осећао велики страх јер ми никад пре нису вадили зуб. Врло сликовито сам замишљао „ужасне“ призоре, сетио се како је колега са посла након вађења зуба два дана за редом буквално „видео звезде“.

 

У молитви сам се обратио светитељу Луки...Природно, зуб су извадили, али сам био поражен да бола уопште није било-ни када су вадили зуб, ни пошто је престало деловање средства за анестезију.

Пожелео сам да напишем писмо у Свето-Троицки манастир у Симферопољу о овом малом чуду, али сам стално одлагао и на крају ништа нисам ни написао. Сада се појавила могућност да испричам људима за тај догађај. Слава Господу Богу што је даровао таквог светитеља као што је свети Лука. Свети Лука, моли Бога за нас!

* * *

Олга Горбик

„Операција је брзо прошла без очекиваних компликација“

Светитељ Лука је много помогао мојој пријатељици, раби Божијој Татјани. Пријатељица је имала заказану, далеко не прву по реду операцију и доктори нису давали никакве гаранције. Вече пред операцију, разговарала сам са њом преко телефона и осетила јаку потребу да одем у цркву, да се помолим за њу и оставим име на молебан.

Било је касно када сам стигла у цркву. Жена која прислужује већ је затварала и журила на аутобус. Замолила сам је да причека пар минута, само да напишем имена за молебан. Жена је чангризаво и не много задовољно пристала и одједном је почела да ме запиткује о именима за помињање. Испричала сам јој о компликованој ситуацији и добра жена ми је посаветовала молебан светом Луки. Тако сам и учинила. Спаси Господе ту хришћанку.

Следећег дана је била операција, и на изненађење свих, прошла је брзо, без очекиваних компликација. Пријатељица је такође брзо дошла к себи и почела да се опоравља. Диван је Бог у светима својим! Слава Богу за све!!!

* * *

Татјана и Дмитриј

„Следећег дана није било ни трага од болести“

Муж и ја смо медени месец провели на Криму. Негде на средини одмора, испланирали смо да одпутујемо у Симферопољ до моштију светитеља Луке. Уочи одласка огранизовали смо роштиљ на „дечијој плажи“ у Симферопољу, окупали се, а ја сам смислила да прочистим грло сланом морском водом, због чега сам после зажалила.

Следећег дана, на дан путовања, неочекивано сам се пробудила са осећајем неке сметње у грлу. Треба рећи да сам до тада често имала хроничну упалу крајника која је неретко прелазила у гнојну ангину, врло непријатну и тешку за лечење уз потпуно одсуство температуре. Од тога сам боловала од самог детињства.

И прва ствар коју сам урадила, кад сам устала-погледала грло у огледалу - па да, наравно, гнојне наслаге на крајницима, без температуре, али са осећајем нелагодности. Све у свему, окупах се.

Шта чинити? Враћати се у Москву на лечење? Нисмо пристали да топли, лековити Крим испуњеног јужним, боровим ваздухом заменимо са тмурном и влажном Москвом и нисмо одустали од посете Свето-Троицком манастиру и моштима светитеља. Паралелно, наравно, наоружала сам се спрејевима за грло и припремила се за лечење током преосталих дана.

Дошавши у Симферопољ, шетали смо од железничке станице и упознали се са женом која нам је показала пут до храма и која, како се испоставило, пева у хору. Уз то, привремено нам је изнајмила преноћиште. У храму смо набавили икону, оставили имена, поклонили се моштима, одслушали службу и упутили се кући.

Какво је било моје изненађење следеђег јутра када није било ни трага од болести. Не само то, уопште нисам била болесна две године, а ангина се није враћала пет година.