Свети Лука Војно-Јасеницки

[Guest Светлана]

АРХИЕПИСКОП И ХИРУРГ

Свети Лука Војно-Јасеницки

http://www.svetijakov.org/forum/index.php/topic,19.0.html

[Guest Светлана]

Свети Лука Воино-Јасенетски, лекар и Епископ Кримее

Рођен је 1877 у Керцу Кримее. Оженио је болничарку Ану Васиљевну са којом су изродили 4 деце. Са 38 година изгубио је супругу због туберкулозе. Није се поново женио и посећивао је њен гроб често кад су то дозвољевали услови његовог бурног живота.

Изабран је 1920 за професора анатомије и хирургије на Универзитету у Таскенди. Читавог живота био је мало до изузетно сиромашан, јер је или плата била мала, или се налазио у затвору, или кад би му нудили новац за неку терапију указивао на друге личности и тражио да се новац да директно њима.

Свети Лука је био увек веран Хришћанин. Није губио Литургију и пратио је усправан суботом, недељом и данима празника. У хируршкој ординацији имао је увек икону Пресвете Богородице пред којом се молио неколико минута пре сваке операције. Затим, с једним комадићем вате натопљеним јодом, направио би знак крста на телу болесника, тамо где би се обавио рез. Само после овога говорио је званично "нож". Његове безбожне колеге брзо су се привикавали и нису обраћали пажњу, док су верници то налазили врло природним.

На фотографији су инструменти Светог, како су изложени у Музеју.

[Guest Светлана]

Међутим 1920 једна од комисија за контролу болнице где је тада радио, издала је наредбу да се скине икона Пресвете Богомајке, услед чега Свети Лука одбија да уђе у хируршку ординацију. Истовремено, супруга једног високог члана партије примљена је у болницу као хитан случај, и тражила је да је оперише само Воино-Јасенецки, те њен муж му обећа да ће ако операција буде извршена, идућег дана икона бити враћена на своје место. Операција је успешно обављена и муж болеснице одржао је своју реч.

Валентин Воино-Јасенецки 1921 рукоположен је за свештеника и касније (1923) за Епископа Таскендис. Од тада повезује пастирска и свештеничка задужења. Остао је виши лекар Опште Болнице Таскендис, свакодневно је вршио операције и предавао на Медицинској Школи, увек са мантијом и крстом. Од 1922 до последњег даха доживео је хапшења, мучења, изгнанства и трпљења. У затвору и изгнанству провео је укупно 11 година. Сво то време, пружао је лекарску помоћ свима којима је била потребна.

Храм Светог Луке у Манастиру Свете Тројице у Симферуполи Кримеас.

[Guest Светлана]

Прва слава параклиса Светог Луке на Војно-медицинској академији у Београду

11. јун 2009 - 13:09

Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Павла и Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, Његово Преосвештенство викарни Епископ моравички Г. Антоније на празник Светог Луке, Архиепископа симферопољског и кримског, хирурга, сликара, новопросијавшег светитеља и јерарха Руске Православне Цркве, служио је Свету Архијерејску Литургију у параклису посвећеном овом светитељу на Војно-медицинској академији у Београду.

Преосвећеном Епископу Антонију су саслуживали протојереји Виталиј Тарасјев, старешина подворја Руске Православне Цркве у Беораду, др Лука Новаковић, старешина Храма Светог Саве на Врачару, јереји Зоран Керезовић и Григориј Сапсај, протођакон Радош Младеновић као и јерођакони Клеопа (Стефановић), Јован (Панић) и Александар из Москве. 

Служби Божјој присуствовали су Његово Преосвештенство Епископ шабачки Г. Лаврентије, г. Млађан Ђорђевић, саветник Председника Србије, протојереј др Љубомир Стојановић, државни секретар у Министарству вера Републике Србије, др Драгољуб Ацовић, члан Крунског савета, проф. др Војислав Миловановић, протонеимар Храма Светог Саве, г. Петар Фролов, саветник Амбасадора Руске Федерације у Београду и г-ђа Гордана Аничић, бивши Амбасадор Републике Србије у Сирији. 

Светој Литургији молитвено је присуствовао и велики број запослених и пацијената Војно-медицинске академије на челу са генерал-мајором др Миодрагом Јевтићем, домаћином овогодишње славе, као и јереј Небојша Тополић, старешина параклиса Светог Луке, протојереј-ставрофор Ратко Савић, духовник параклиса, бројно свештенство и благочестиви народ српске престонице.

После Свете Тајне Причешћа, Епископ Антоније преломио је славски колач поводом прве храмовне славе параклиса Војно-медицинске академије и свечано уручио у име Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Г. Кирила икону Светог Луке симферопољског и кримског са делићем његових часних моштију.

Литургијско славље завршено је трпезом љубави коју је припремило руководство Војно-медицинске академије.

http://www.spc.rs/sr/prva_slava_paraklisa_svetog_luke_na_vojnomedicinskoj_akademiji_u_beogradu

[micko54]

Citajuci zitije Sv.Luke Vojno Jaseneckog i ja sam usvojio i primenio neke segmente rada u operacionoj sali,koji su aktuelni i danas

[marija]

Из живота светих и богоугодних лекара

Свети Архиепископ Лука Војно-Јасенецки

Архиепископ Лука, у свету Валентин Феликсович Војно-Јасенецки, родио се у Керчу 27. априла 1877. године у породици апотекара. Отац му је био римокатолик, а мајка православна. По законима царске Русије, деца из таквих породица морала су бити васпитана у православној вери. Био је треће од петоро деце.

Као дете, имао је дара за цртање. Намеравао је да се упише на Петроградску ликовну академију, али је, размишљајући о избору животног пута, одлучио да се бави само оним што је „корисно за људе који пате“, и уместо сликарства изабрао је медицину. Уписује се на Медицински факултет Кијевског универзитета Св. Владимира. Био је сјајан студент. Године 1903. Валентин Феликсович завршава факултет као један од најбољих у класи. Међутим, одбија понуде да настави да се бави науком на престижном универзитету царске Русије, саопштавајући жељу да целог живота буде „сељачки“, сеоски лекар и да помаже сиромашним људима.

Убрзо почиње Руско-јапански рат. Распоређен је на Далеки исток. Постао је шеф хируршког одељења у Болници кијевског Црвеног крста у Чити, где се упознао и венчао са милосрдном сестром Аном Лански. Од 1905. до 1917. године ради у градским и сеоским болницама далекоисточних губернија, као и у Украјини и у Переслављу-Залеском. Године 1908. долази у Москву и постаје приватни ученик на Хируршкој клиници професора П. И. Ђаконова.

Године 1916. В. Ф. Војно-Јасенецки брани докторску дисертацију под називом „Регионална анестезија“, а 1917. године Варшавски универзитет му додељује награду Хојнацког за најбоље дело које открива нове путеве у медицини. Године 1917. прелази у Ташкент, где ради до 1923. као хирург и предаје у Медицинској школи, која касније постаје медицински факултет. Почетком 1924. године, како тврди једна становница Јенисејска, Владика Лука је пресадио бубреге телета мушкарцу на умору, после чега је болеснику било лакше. Међутим, званично се сматра да је прва операција те врсте она коју је десет година касније извршио др И. И. Ворон пресадивши свињске бубреге жени која је боловала од уремије.

Године 1919. умире од туберкулозе жена В. Феликсовича, оставивши за собом четворо деце: Михајла, Јелену, Александра и Валентина.

У то време он активно учествује у црквеном животу. Године 1920. на једном од црквених конгреса било му је поверено да напише реферат о савременом стању ташкентске Епархије. Епископ ташкентски Инокентије оценио је врло високо овај реферат. „Докторе, ви треба да будете свештеник“, рекао је он Војно-Јасенецком. Ове речи је В. Феликсович примио као Божије призвање кроз архијерејска уста, и ни за тренутак се није двоумио. Већ следеће године био је рукоположен у чин ђакона, а кроз недељу дана, на Сретење Господње, Епископ Инокентије рукоположио га је у чин јереја. Служио је у ташкентској Саборној цркви са обавезом да проповеда. Ни као свештеник, Војно-Јасенецки на престаје да оперише и да држи предавања.

Године 1923. отац Валентин прима монашки постриг. Епископ ухтомски Андреј имао је намеру да оцу Валентину на постригу дâ име светог исцелитеља Пантелејмона, али се, пошто је био на Литургији коју је служио пострижник, и пошто је чуо његову проповед, ипак одлучио за име апостола и јеванђелиста, лекара и уметника – светог Луке. Исте године, 30. маја извршена је хиротонија јеромонаха Луке у чин епископа. Његово Преосвештенство Лука уведен је у трон Епископа туркестанског.

Одмах после тога бива ухапшен као присталица Патријарха Тихона. У затвору ташкентског ГПУ-а Епископ Лука је завршио свој рад „Огледи из гнојне хирургије“, који је касније постао познат у свету медицине. Исте године бива депортован у московски ГПУ, где добија дозволу да живи у приватном стану. После тога био је више пута осуђиван и хапшен, због чега је често оболевао од најтежих облика грипа. Најозбиљнију последицу по његово физичко здравље оставило је прогонство у Архангелск и Сибир, где су га мучили на „конвојерски“ начин (13 дана и ноћи без сна).

Почиње Други светски рат. Године 1943. постаје Архиепископ тамбовски и мичурински. Тамо наставља и са медицинским радом, при чему му је поверено 150 болница. Године 1945. обележена је пастирска и лекарска делатност Епископа Луке. Дато му је право да носи крст на камилавци и награђен је медаљом „за одважност и изузетан рад у Великом отаџбинском рату 1941–1945. године“. Године 1946. добија Стаљинову награду првог степена за научни развој нових хируршких метода у лечењу гнојних болести и рана. Дана 26. маја 1946. године Епископ Лука је постављен за Архиепископа кримског и симферопољског. У то време добија „папатачи грозницу“, која му напада очи. Године 1958. наступа потпуно слепило, које га није спречавало да и даље служи божанствену Службу.

Архиепископ Лука се преставио Господу 11. јуна 1961. године, на дан Свих Светих руске земље. Сахрањен је на Градском гробљу у Симферопољу. Дана 18. марта 1996. године пронађене су мошти Архиепископа Луке, које су пренете у Свето-Тројицку саборну цркву у Симферопољу. Исте године Свети Синод Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије донео је одлуку о канонизацији Архиепископа Луке као светога који се поштује локално. Отада се сваког јутра у седам сати, у Саборном храму у Симферопољу, крај његовог гроба, чита акатист њему као лекару-светитељу и исповеднику вере.

Др сци. мед.

Стаменко С. Шушак,

Кардиохирург

Виноград Гоподњи (лист епархије Бачке)

[marija]

Кружи Русијом необична прича: каже, да је у совјетско време био

хирург-свештеник. Положи болесника на операциони сто, очита над њим

молитву и јодом нацрта крст на месту где треба резати, па тек потом

узима скалпел. И резултати његових операција су били чудесни: слепи би

прогледали, непокретни би стајали на ноге. Да ли је то помагала наука,

да ли Бог...

"Сумњамо у то", кажу једни. "Тако је било", тврде други. Једни кажу:

"Комитет нипошто не би свештеника трпео у операционој сали". А други им

одговарају: "Немоћан је и Комитет, ако хирург није обичан хирург, већ

професор, и не обичан свештеник - баћушка, већ прави епископ".

"Професор - епископ? Не, то није могуће", говоре искусни људи. "Дешава

се, одговарају им не мање упућени. Тај професор - епископ је још и

генералске еполете носио, а у протеклом рату управљао је свим болницама

Сибира".

На пожутелим фотографијама из совјетских времена видећете седог старца

обученог у расу. На грудима крст и знак архијерејског достојанства -

панагија. Озбиљно и проницљиво гледа преко старачких наочара.

Професор - епископ је готово наш савременик - проживео је под

совјетском влашћу преко четрдесет лета; по његовим књигама је учило

неколико поколења совјетских хирурга. Држао је предавања студентима, на

научним скуповима и конференцијама и проповеди у храмовима. Добро су га

знали рањеници у војним болницама и изгнаници који су били изгнани у

Архангелском и Краснојарском крају.

Једноставно је предпоставити, да је професор - епископ, сјединивши у

својим рукама крст и скалпел, поразио савременике управо тим необичним

сједињавањем две разнородне сфере делатности. Пропаганда је убедила

грађане у то, да су наука и религија неспојиви, и чак више од тога, те

две сфере могу постојати, само водећи једна против друге непрестани

жестоки рат. И одједном се појављује он - епископ и професор.

Невероватно, но то је факат.

Савременике је чудила раса хирурга, но још чудеснијим се чинио

непокорни карактер епископа. Сачувана су сведочења очевидаца његовог

разговора са врховним Ташкентског Комитета Петерсом, који је важио за

свирепог човека, чије руке су биле заливене крвљу. Петерс је упитао

профсора:

- Како то ви, Војно-Јасеницки, ноћу се молите, а дању режете људе?

- Ја режем људе у име њиховог спасења, - одговорио је свештеник, - а у

чије име их ви режете?

- Како можете веровати у Бога? Зар сте Га видели?

- Не, нисам га видео. Но, ја сам много оперисао на мозгу и отварајући

лобању никада тамо нисам видео ум. Ни савест такође тамо нисам нашао.

Значи ли то да они не постоје?

Енциклопедијска забелешка о његовој биографији изгледала би на пример

овако: Војно-Јасеницки Валентин Феликсович. Родио се 1877.г. у Керчи.

Умро 11. јуна 1961.г. у Симтеропољу. Хирург, доктор медицине. До

1917.г. лекар у болницама средње Русије, касније - главни лекар

Ташкентске градске болнице, професор Средњеазијског државног

универзитета. Почетком двадесетих година замонашен са именом Лука,

хиротонисан за епископа. Много пута је затваран и одвођен у прогонство.

Аутор је 55 научних радова из хирургије и анатомије, а такође и

десетине томова проповеди. Најпознатија му је књига "Огледи из гнојне

хирургије", која је доживела три издања (1934, '46, '56 гг). Изабран је

за почасног члана Московске духовне академије у Загорску. Награде:

Признање Варшавског Универзитета (1916.г.), брилијантни крст од

Патријарха све Русије (1944.г.), мадаља "За херојски рад у Великом

Отаџбинском рату" (1945.г.), Стаљинова награда првог степена за књигу

"Огледи из гнојне хирургије", и "Касније ампутације услед рањавања

зглобова из ватреног оружја" (1946.г.). Војно-Јасеницки је умро у чину

архиепископа Кримског и Симтеропољског.

Од детињства Валентин је имао велики дар за сликање, и окончавши

гимназију, а потом кијевску уметничку школу, припремао се за упис у

Петроградску уметничку академију. Маштао је да постане уметник. Но, за

време пријемних испита у њему се појавила сумња: да ли је исправно да

се он бави оним што воли, када је около толико страдалника којима је

потребна помоћ? И тада, прочитавши у Новом Завету: "Жетве је много а

делатника мало" (Мт. 9, 37), осетио је да те речи Господ говори

непосредно њему. Тога се удостојавају ретки изабраници Божији. Тако је

свети Антоније Велики, чувши у храму речи Јеванђеља: "Ако хоћеш да

будеш савршен, иди, продај имање своје и раздај сиромашнима; и имаћеш

благо на небесима; и хајде за Мном" (Мт. 19, 21), осетио, да Господ

управо њему то заповеда. Пошао је и испунио све до краја. Зато је и

Велики.

Млади Валентин, чувши призив Божји уздрхтао је и узвикнуо: "О Господе!

Зар је заиста у Тебе мало делатника?!". Он тада није могао ни

замислити, да ће постати управо такав делатник на њиви Господњој.

Касније, после много лета, када га је Господ призвао као радника на

њиву Своју, он је био сигуран, да је тај јеванђелски текст био први

призив Господњи да Му служи.

[marija]

Ступивши на медицински факултет Кијевског универзитета, он је са

интересовањем почео да изучава природне науке и ускоро је постао

најбољи студент факултета. Млади лекар Војно-Јасеницки дипломирао је са

десетком. Школски другови су га упитали чиме намерава да се бави

убудуће, и били су јако зачуђени када су чули да се Војно-Јасеницки

спрема да постане лекар у државној служби, уместо да се бави науком.

"Био сам тужан због тога што ме они уопште не разумеју, јер ја сам

изучавао медицину са искључивим циљем да цео свој живот будем сеоски

лекар, да помажем сиромашним људима", - сећа се архиепископ. Да цео

живот буде сеоски лекар светитељу није било суђено, али да цео живот

служи људима, јесте.

Ускоро је постао сјајан хирург, одбранио је докторску дисертацију у

Москви. Почео је писати књигу "Огледи из гнојне хирургије", која је

спасила животе мноштву рањеника у време Другог светског рата. "И тада,

на моје изненађење, - пише он, - у мени се појавила крајње необична и

дрска мисао: "Када ова књига буде написана, на њој ће стајати име

епископа".

"Да будем свештенослужитељ, шта више епископ, ни у сну нисам могао

сањати, но нама недокучиви, путеви нашег живота, у потпуности су

познати Свевидећем Богу, још док смо у утроби материној", - написаће

касније свети Лука, већ на заласку својих лета.

Све што се дешава по Промислу Божијем, дешава се као само од себе, без

неких видљивих напора од стране човека. До револуције, Валентин

Феликсович Војно-Јасеницки био је просто добар хирург, а после 1917.г.

пошао је путем мучеништва и исповедништва. Најпре затвор у Ташкенту.

Затим смрт младе жене. Остао је сам са четворо деце. Две ноћи без сна

читао је Псалтир над одром вољене, и ту је Господ опет говорио с њим:

"Који усељује неплодну у дом, матер која се радује деци" (Пс.112, 9).

Те речи псалма биле су упућене њему несумњиво од Бога, зато што су

унеле у његову душу наду и утеху. Ускоро се заиста нашла та

самопожртвована жена, која му је постала добром сестром, а његовој деци

мајком за цео живот. Управо их је она однеговала, јер је будући

светитељ убрзо постао свештеник, што је у то време значило постати

вечно прогоњен мученик, и готово не виђати своју децу.

Почетком 20-тих година, епископ Ташкентски и Туркестански Инокентије,

рекао је Војно-Јасеницком: "Докторе, ви треба да будете свештеник".

Професор, који до тада никада није размишљао о свештенству, сагласио

се. Поставши свештеник, он је као и раније оперисао, држао предавања

студентима, али само у раси и са крстом на грудима. У операционој сали

професора Војно-Јасеницког висила је икона Мајке Божије, пред којом се

он молио за успешан исход операција. Једном су по наређењу комесара

Гољтгота икону скинули са зида операционе сале. Неколико дана професор

је преседео код куће, радећи на својој књизи "Огледи из гнојне

хирургије", но убрзо су га замолили да се врати у болницу због једне

тешке операције. Он се извинио пред колегама: "То се десило кривицом

комесара Гољтгота, у кога се уселио демон, и он је оскрнавио икону".

Многи лекари су причали, да се о. Валентин увек са великом љубављу и

дубоком пажњом односио према сваком болесном човеку, да су његови

односи према болесницима били идеални.

1923.г. 46.-то годишњи свештеник био је тајно замонашен и касније, исте

године, хиротонисан за епископа са именом апостола-јеванђелисте, лекара

и иконописца Луке. Хиротонија је била тајна, но када су о њој

обавестили Патријарха Тихона, он ју је потврдио и озаконио. Постати

епископ у то време, значило је потписати самоме себи смртну пресуду. И

већ после прве архијерејске службе, пред његов стан је дошла "црна

врана" (назив за марицу). Тако је почео једанаестогодишњи период

његовог страдања по затворима и прогонствима.

Бог је од младости изабрао светог Луку, дао му крст, под чијом тежином

би изнемогао обичан човек, и повео га на Голготу. Пошто су њега

затворили, децу и Софију Сергијевну, која им је заменила мајку,

истерали су из стана. У затвору су га испитивали, по њиховом устаљеном

обичају, сваку ноћ. А дању, он је писао своју књигу "Огледи из гнојне

хирургије". На насловном листу је написао: "Епископ Лука, професор

Војно-Јасеницки".

У своје прво изгнанство владика је упућен у зиму 1923.г. У

"столипинском" затворском вагону до Краснојарска, потом - на коњима у

Јенисејск. У то време уопште није био стар, - 46 година, - али већ

веома болестан. Троје слепих дечака излечио је тако да су прогледали.

Но, ни ту га нису остављали на миру. Пред Благовест су га упутили у

село Хаја на реци Чуна, притоки Ангаре. После два месеца опет су га

вратили у Јенисејск и затворили, а затим упутили низ Јенисеј.

Чинило се, као да је сам сатана седео тада негде на врху у "органима"

власти покорене Русије и смишљао како да што више нанесе зла онима,

који су се усудили да се у та времена супротставе његовој вољи. Около

пустош, глад, но "органи" нису жалили снаге и средстава на то, како би

нанели зла најбољим људима у земљи, премештајући их попут шаховских

фигура, с места на место, кроз снежне пустиње и набујале реке,

издржавајући огромну армију мучитеља и крвника.

Из јенисејског затвора владику су упутили у Туруханск, где га је, када

се искрцао на обалу Јенисеја, дочекала маса народа спустивши се на

колена, просећи благослов. У ГПУ епископу су рекли, да му је строго

забрањено да даје благослов. А он је одговорио, да је то дужност

епископа и да не може одбити да да благослов. Убрзо су га упутили по

Јенисеју још даље, на север, ка поларном кругу, у сеоце Плахино, које

се састојало од неколико колиба. Живео је у соби, где је уместо стакла

у прозорима био лед и кроз све пукотине дувао је ледени ветар. А кроз

три месеца владику су поново вратили у Туруханск, зато што су месни

сељаци организовали погром ГПУ, јер после одласка епископа Луке није

имао ко да их лечи.

У изгнанствима, он је као и раније био спреман да помогне свима којима

је потребна лекарска помоћ и пастирски благослов. Он је лечио и

оперисао понекад и примитивним средствима: уз помоћ перореза, машинских

клешта, зашивајући рану женском длаком...

Чак и људи моћног духа понекад, по допуштењу Божијем, падају у униније,

осећају богоостављеност. Сам Господ у Гетсиманском врту страдао је "до

крвавог зноја", и говорио: "Душа је моја жалосна до смрти..." (Мт. 26,

38). И управо нам је Он рекао: "Балжени изгнани правде ради, јер је

њихово Царство Небеско" (Мт. 5, 10). После осам месеци у изгнанству,

пао је у униније измучени епископ Лука. У олтару се владика молио пред

иконом Спаситеља за избављење, но, како се он сам сећа, у тој молитви

је био и ропот на Господа. И ту је епископ одједном угледао како је

Христос одлучно окренуо Свој Пречисти Лик од њега. Тада је схватио

своје безумље и дрскост. Разумео је да треба да заволи страдање послато

му од Бога.

Тешко је човеку да заволи страдање, чак немогуће без помоћи Божије.

Господ је створио душу људску по образу и подобију Своме за рајску

хармонију и радост, зато нас жалосне околности рањавају, попут

непријатељског метка. Залечити рану и претворити жалост у радост може

само Бог. У ту помоћ Лекара душа и тела наших веровали су светитељи, и

зато су све ударе судбине примали са чврстином и храброшћу. Тиме се они

и разликују од нас, маловерних и малодушних.

Онај који истински тражи спасење на свом искуству се уверио, да управо

страдање мења срж срца човечијег, чинећи га способним за примање

благодати, и зато га и воли.

Олакшање је дошло када се епископ Лука до краја смирио, савладавши

главну науку у свом животу: научио се трпљењу, узвишеној мудрости,

послатој од Бога. "Милосрдни отац наш, - пише свети Антоније Велики, -

када узблаговоли извести из искушења истинске синове своје, не ослобађа

их самога искушења, већ даје трпљење, и они примају заједно са трпљењем

благодат Светога Духа на утврђивање душа својих".

[marija]

авршио се рок владичиног изгнанства, но последњи пароброд је отпловио

из Туруханска у Краснојарск без њега. Епископ Лука је био спокојан.

Господ му је за време молитве, како је то бивало више пута у његовом

животу, рекао: "Уразумљујем те и припремам за пут којим ћеш поћи."

После три месеца, он се упутио у Краснојарск по залеђеном Јенисеју у

покривеним санкама, које су сељаци специјално направили за њега,

благосиљајући успут житеље приобалских села, где архијереја никада нису

видели. Свуда су га дочекивали са црквеним звонима, служио је молебне и

проповедао. Био је то заиста славан архијерејски пут.

Светитеља је очекивало још мноштво митарстава: прогони, затвори,

ислеђивања. Но, он се већ научио да се храбро држи, и Господ га је

наградио благодаћу Светога Духа, кога се удостојавају исповедници и

мученици. А када је Дух Утешитељ са тобом, тада ништа није страшно.

Године 1937. оптужили су га за шпијунажу, две недеље су га испитивали,

не дајући му да спава, покушавајући да га натерају да потпише признање

те лажи. Готово сви који су били подвргнути тим мучењима, нису издржали

и подписали би признање. Владика је издржао и није потписао. И опет су

га послали у изгнанство у Сибир.

Морално ослобођење дошло је светитељу као и целом Руском народу,

почетком Другог светског рата. То само на први поглед звучи

парадоксално. У стварности, то је очигледно. И "власти" и "органи"

схватили су, да армија најамних мучитеља и крвника не може да заштити

земљу. Да спасу Русију од ропства могу само најумнији, самопожртвовани,

трудољубиви, које је свих тих година совјетска власт покушавала свим

силама да погуби, уништи, сломи. Но, по милости Божјој, нису све

погубили, нису све сломили. И они су одједном постали потребни.

Када је почео рат, на градски телеграф стигао је телеграм. Био је

адресован на Председника Президијума Врховног Совјета СССР Михаила

Ивановича Калињина. Телеграм у Москви нису испоручили, већ су у складу

са постојећим правилима направили записник. У њему је садржај

телеграма: "Ја, епископ Лука, професор Војно-Јасеницки, издржавам

изгнанство у селу Бољшаја Мурта, Краснојарски крај. Будући да сам

специјалиста гнојне хирургије, могу указати помоћ војницима на фронту

или у позадини, где ми буде поверено. Молим да моје изгнанство

прекинете и упутите ме у болницу. По окончању рата спреман сам да се

вратим у изгнанство. Епископ Лука".

Молба је била задовољена. За епископа Луку, генијалног хирурга, долетео

је авион у сеоце Бољшаја Мурта и довезао га у Краснојарску болницу. Ту

је он спасао животе многим рањеницима, а у цркву је морао да иде далеко

изван града, јер у Краснојарску није остао ниједан храм.

За време рата, свети Лука руководио је хируршким одељењем у болници.

Збрињавао је најтеже болеснике и рањенике и чудесно вршио операције.

После рата архиепископ је био награђен медаљом "За херојски труд у

Великом Отаџбинском рату". Но то није сметало властима да наставе

прогон светитеља - он је био принуђен да се врати у изгнанство.

Странице мемоара епископа Луке дају изражајну, готово живописну слику

његовог живота у изгнанству: сурова хладноћа, глад, били су стални

сапутници професора-свештеника. Но, ништа није могло сломити тог

човека. У једном од писама из тог доба писао је, да је заволео

страдање, које тако чудесно очишћује душу.

После рата светитељ је руководио болницом у Симбирској губернији,

оперисао дању и ноћу - на очима, на бубрезима, желудцу, вршио отварање

лобање, гинеколошке операције. Слава о знаменитом хирургу брзо се

проширила. Под кров болнице нагрнули су посетиоци из других покрајина.

Једном је вратио вид младом слепорођеном сирочету. То је окупило слепце

из целог округа, и они су у дугачком реду, држећи један другога за штап

дошли у болницу.

Једном, како се сећа његов колега доктор Левитанус, професор, сазнавши

за смрт болесника, тражио је да му детаљно наведу, шта је тачно учињено

за страдалог пацијента. Доктор Федермесер почела је да набраја лекарске

радње, но, потом је одмахнула руком и сама себе зауставила: "Ма шта

говорим! Болесник је све једно био изгубљен...". Изгубљен?

Величанствен, увек смирени професор буквално се продерао: "Ви немате

никаквог права да прекидате борбу за живот болесника! Ви чак не смете

ни да помислите на неуспех! Само да радите све што је потребно! Да

учините све, чујете?!"

Да виче на лекара, то је Војно-Јасеницки веома ретко себи дозвољавао.

Но болесник је централна фигура. Било да је ноћ или надеља, било да је

на годишњем одмору или на боловању - ништа га не ослобађа од обавезе да

се хитно јави на одељење, ако је то неопходно за спасење пацијента. Тај

строго успостављени поредак, професор је и сам испуњавао без и најмањег

роптаја.

Идеја, која је руководила поступцима светитеља, јасно је одредила

систем његових односа са друштвом. Он је био сагласан да постоји у том

друштву само при једном услову: ако му сачувају право и на веру. Свет

без вере, без строгог моралног поредка био је за њега просто немогућ.

Но, епископ Лука је часно и достојанствено носио свој крст. Морални и

етички принципи тог човека били су потпуно јасни. Ево неколико извода

из његових мемоара: “Најважније у животу је - увек чинити добро људима.

Ако не можеш учинити велико добро за људе, потруди се да учиниш макар

мало”.

У мају 1946.г. Владика Лука је био постављен на дужност архиепископа

Симтеропољског и Кримског. У годинама управљања Кримском епархијом

Високопреосвећени Лука изговорио је велики део својих проповеди. Почео

је да проповеда још у Ташкенту, но због затвора и прогонства многе

године је био принуђен да ћути. Али, од пролећа 1943. када је у

Краснојарску отворен храм, па до краја живота архиепископ Лука је

неуморно проповедао: писао је проповеди, изговарао их, штампао их и

листиће са текстом слао по градовима широм земље. "Сматрам својом

главном архијерејском обавезом да увек и свуда проповедам о Христу", -

говорио је он.

Дуге године затвора и прогона, а такође и искушења током целог његовог

тешког живота и као последица његовог изузетно напорног рада, одразили

су се на здравље архиепископа Луке. Пет година пре смрти, он, који је

повратио вид толиким људима, потпуно је ослепео. Но, прихватио је то са

добродушним смирењем, настављајући да служи и проповеда.

За 38 година свештенства Владика Лука изговорио је 1250 проповеди, од

којих је најмање 750 записано и сачињавало је дванаест обимних куцаних

томова (4500 страница). Савет Московске духовне академије назвао је ту

збирку проповеди изузетном појавом у савременом црквено-богословском

животу и изабрао аутора за почасног члана академије. Верници, који су

присуствовали богослужењима, запамтили су за цео живот како је служио

Владика Лука. Било је то стајање пред Господом. Сваку реч је изговарао

јасно, да би дошла у дубину бића. Нарочито је надахнуто читао Велики

покајни канон Андреја Критског.

Док је још видео, трудио се да служи литургију сваки дан, чак и ако су

само две три старице дошле у храм. Наставио је да служи и када је већ

сасвим ослепео. Задивљује Владичин подвиг: јер, не само да га је

слепоћа оптерећивала, већ и дијабетес, од којег је имао страшну

слабост, тако да је сва његова одећа била мокра од зноја, при том су

још страдале и ноге због јаког тромбофлебита и костобоље. Пред службу

би долазили да му ноге увију у завоје. Но, он никада није скраћивао

службе и код куће се јако дуго молио.

На Дан Свих Светих у замљи Руској просијавших, 11. јуна 1961. године,

архиепископ Лука се упокојио. Током три дана није престајао мимоход

поред одра Владике и лекара, а на дан сахране процесија је била дуга

три километра. Владичина сахрана постала је величанствено исповедништво

све православне Русије пред лицем безбожне власти, која је забранила да

се његов одар носи главном улицом Симтеропоља. Но, људска река је

поломила све препреке, и огромна процесија је три ипо сата пролазила

кроз цео град и певала: "Свјати Боже, Свјати Крепкиј, Свјати Бесмертни

помилуј нас". И нико их није могао натерати да ућуте. "Ми сахрањујемо

свога архиепископа", - говорили су. Затим су почеле стизати вести да су

многи болесници, дошавши на гроб светога Луке, по молитвама добијали

исцељења.

Одлуком Архијерејског Сабора 2000.г. Архиепископ Лука је прибројан лику

светих. Његове мошти су изложене ради поклоњења у саборном храму Свете

Тројице у Семтеропољу.

Ако доспете на градско гробље у Семтеропољу, са десне стране главног

улаза у гробљанску цркву наићи ћете на гроб са спомеником од белог

мермера. Он је уочљива из далека: по гомилама свежег цвећа, које се не

прекидају ту ни зими, ни лети, по необично јасном - златном надпису на

мермеру:

АРХИЕПИСКОП ЛУКА

(ВОЈНО-ЈАСЕНИЦКИ)

27/ИВ 1877. - 11/ВИ 1961.

Доктор медицинских наука,

професор хирургије

Кажу да је архиепископ Лука сам саставио тај надпис. И то има дубоки

смисао. У срцима људи он ће заувек остати епископ - хирург.

Тропар:

Возвеститељу пута спасоносног,/ исповедниче и архипастиру земље

Кримске,/ истински чувару отачких предања,/ стубе непоколебљиви,

Православља учитељу,/ лекару богомудри, светитељу Лука,/ Христа Спаса

непрестано моли/ веру непоколебљиву православнима да дарује/ и спасење

и велику милост.

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=1&t=5023

[sasluzitelj]

Blagodacu Bozijom dobih pre nekoliko dana cesticu mostiju Svetitelja Luke  :smiley:

[Дејан]

http://img406.imageshack.us/img406/7993/34318915.png

[Guest Оливера]

Архиепископ и хирург – Свети Лука Војно-Јасеницки

Кружи Русијом необична прича: каже да је у совјетско време био хирург-свештеник. Положи болесника на операциони сто, очита над њим молитву и подом нацрта крст на месту где треба резати, па тек потом узима скалпел. И резултати његових операција су били чудесни: слепи би прогледали, непокретни би стајали на ноге. Да ли је то помагала наука, да ли Бог...

„Сумњамо у то", кажу једни. „Тако је било", тврде други. Једни кажу: „Комитет нипошто не би свештеника трпео у операционој сали". А други им одговарају: „Немоћан је и Комитет, ако хирург није обичан хирург, већ професор, и не обичан свештеник - баћушка, већ прави епископ". „Професор - епископ? Не, то није могуће", говоре искусни људи. „Дешава се", одговарају им не мање упућени. „Тај професор - епископ је још и генералске еполете носио, а у протеклом рату управљао је свим болницама Сибира".

На пожутелим фотографијама из совјетских времена видећете седог старца обученог у расу. На грудима крст и знак архијерејског достојанства - панагија. Озбиљно и проницљиво гледа преко старачких наочара.

Професор - епископ је готово наш савременик - проживео је под совјетском влашћу преко четрдесет лета; по његовим књигама је учило неколико поколења совјетских хирурга. Држао је предавања студентима, на научним скуповима и конференцијама и проповеди у храмовима. Добро су га знали рањеници у војним болницама и изгнаници који су били изгнани у Архангелском и Краснојарском крају.

Једноставно је предпоставити, да је професор - епископ, сјединивши у својим рукама крст и скалпел, поразио савременике управо тим необичним сједињавањем две разнородне сфере делатности. Пропаганда је убедила грађане у то, да су наука и религија неспојиви, и чак више од тога, те две сфере могу постојати, само водећи једна против друге непрестани жестоки рат. И одједном се појављује он - епископ и професор. Невероватно, но то је факат.

Савременике је чудила раса хирурга, но још чудеснијим се чинио непокорни карактер епископа. Сачувана су сведочења очевидаца његовог разговора са врховним Ташкентског Комитета Петерсом, који је важио за свирепог човека, чије руке су биле заливене крвљу. Петерс је упитао професора:

- Како то ви, Војно-Јасеницки, ноћу се молите, а дању режете људе?

- Ја режем људе у име њиховог спасења, - одговорио је свештеник, - а у чије име их ви режете?

- Како можете веровати у Бога? Зар сте Га видели?

- Не, нисам га видео. Но, ја сам много оперисао на мозгу и отварајући лобању никада тамо нисам видео ум. Ни савест такође тамо нисам нашао. Значи ли то да они не постоје?

Енциклопедијска забелешка о његовој биографији изгледала би на пример овако: Војно-Јасеницки Валентин Феликсович. Родио се 1877.г. у Керчи. Умро 11. јуна 1961.г. у Симтеропољу. Хирург, доктор медицине. До 1917.г. лекар у болницама средње Русије, касније - главни лекар Ташкентске градске болнице, професор Средњеазијског државног универзитета. Почетком двадесетих година замонашен са именом Лука, хиротонисан за епископа. Много пута је затваран и одвођен у прогонство. Аутор је 55 научних радова из хирургије и анатомије, а такође и десетине томова проповеди. Најпознатија му је књига „Огледи из гнојне хирургије", која је доживела три издања (1934, `45, `56.г). Изабран је за почасног члана Московске духовне академије у Загорску. Награде: Признање Варшавског Универзитета (1916.г.), брилијантни крст од Патријарха све Русије (1944.г.), медаља „За херојски рад у Великом Отаџбинском рату", (1945.г.), Стаљинова награда првог степена за књигу „Огледи из гнојне хирургије", и „Касније ампутације услед рањавања зглобова из ватреног оружја" (1946.г.). Војно-Јасеницки је умро у чину архиепископа Кримског и Симферопољског.

Од детињства Валентин је имао велики дар за сликање, и окончавши гимназију, а потом кијевску уметничку школу, припремао се за упис у Петроградску уметничку академију. Маштао је да постане уметник. Но, за време пријемних испита у њему се појавила сумња: да ли је исправно да се он бави оним што воли, када је около толико страдалника којима је потребна помоћ? И тада, прочитавши у Новом Завету: „Жетве је много а делатника мало" (Мт. 9,37), осетио је да те речи Господ говори непосредно њему. Тога се удостојавају ретки изабраници Божији. Тако је свети Антоније Велики, чувши у храму речи Јеванђеља: „Ако хоћеш да будеш савршен, иди, продај имање своје и раздај сиромашнима; и имаћеш благо на небесима; и хајде за Мном" (Мт. 19,21), осетио, да Господ управо њему то заповеда. Пошао је и испунио све до краја. Зато је и Велики.

Млади Валентин, чувши призив Божји, уздрхтао је и узвикнуо: „О Господе! Зар је заиста у Тебе мало делатника?!" Он тада није могао ни замислити да ће постати управо такав делатник на њиви Господњој. Касније, после много лета, када га је Господ призвао као радника на њиву Своју, он је био сигуран да је тај јеванђелски текст био први призив Господњи да Му служи.

Ступивши на медицински факултет Кијевског универзитета, он је са интересовањем почео да изучава природне науке и ускоро је постао најбољи студент факултета. Млади лекар Војно-Јасеницки дипломирао је са десетком. Школски другови су га упитали чиме намерава да се бави убудуће, и били су јако зачуђени када су чули да се Војно-Јасеницки спрема да постане лекар у државној служби, уместо да се бави науком. „Био сам тужан због тога што ме они уопште не разумеју, јер ја сам изучавао медицину са искључивим циљем да цео свој живот будем сеоски лекар, да помажем сиромашним људима", - сећа се архиепископ. Да цео живот буде сеоски лекар светитељу није било суђено, али да цео живот служи људима, јесте.

Ускоро је постао сјајан хирург, одбранио је докторску дисертацију у Москви. Почео је писати књигу „Огледи из гнојне хирургије", која је спасила животе мноштву рањеника у време Другог светског рата. „И тада, на моје изненађење, - пише он, - у мени се појавила крајње необична и дрска мисао: „Када ова књига буде написана, на њој ће стајати име епископа".

„Да будем свештенослужитељ, шта више епископ, ни у сну нисам могао сањати, но нама недокучиви, путеви нашег живота, у потпуности су познати Свевидећем Богу, још док смо у утроби материној", - написаће касније свети Лука, већ на заласку својих лета.

Све што се дешава по Промислу Божијем, дешава се као само од себе, без неких видљивих напора од стране човека. До револуције, Валентин Феликсович Војно-Јасеницки био је просто добар хирург, а после 1917.г. почап је путем мучеништва и исповедништва. Најпре затвор у Ташкенту. Затим смрт младе жене. Остао је сам са четворо дце. Две ноћи без сна читао је Псалтир над одром вољене, и ту је Господ опет говорио с њим: „Који усељује неплодну у дом, матер која се радује деци" (Пс. 112,9). Те речи Псалма биле су упућене њему несумњиво од Бога, зато што су унеле у његову душу наду и утеху. Ускоро се заиста нашла та самопожртвована жена, која му је постала добром сестром, а његовој деци мајком за цео живот. Управо их је она однеговала, јер је будући светитељ убрзо постао свештеник, што је у то време значило постати вечно прогоњен мученик, и готово не виђати своју децу.

Почетком 20-их година, епископ Ташкентски и Туркестански Инокентије, рекао је Војно-Јасеницком: „Докторе, ви треба да будете свештеник". Професор, који до тада никада није размишљао о свештенству, сагласио се. Поставши свештеник, он је као и раније оперисао, држао предавања студентима, али само у раси и са крстом на грудима. У операционој сали професора Војно-Јасеницког висила је икона Мајке Божије, пред којом се он молио за успешан исход операција. Једном су по наређењу комесара Гољтгота икону скинули са зида операционе сале. Неколико дана професор је преседео код куће, радећи на својој књизи „Огледи из гнојне хирургије", но убрзо су га замолили да се врати у болницу због једне тешке операције. Он се извинио пред колегама: „То се десило кривицом комесара Гољтгота, у кога се уселио демон, и он је оскрнавио икону".

Многи лекари су причали, да се о. Валентин увек са великом љубављу и дубоком пажњом односио према сваком болесном човеку, да су његови односи према болесницима били идеални.

1923.г. 46-тогодишњи свештеник био је тајно замонашен и касније, исте године, хиротонисан за епископа са именом апостола-јеванђелисте, лекара и иконописца Луке. Хиротонија је била тајна, но када су о њој обавестили Патријарха Тихона, он ју је потврдио и озаконио. Постати епископ у то време, значило је потписати самоме себи смртну пресуду. И већ после прве архијерејске службе, пред његов стан је дошла „црна врана" (назив за марицу). Тако је почео једанаестогодишњи период његовог страдања по затворима и прогонствима.

Бог је од младости изабрао светог Луку, дао му крст, под чијом тежином би изнемогао обичан човек, и повео га на Голготу. Пошто су њега затворили, децу и Софију Сергијевну, која им је заменила мајку, истерали су из стана. У затвору су га испитивали, по њиховом устаљеном обичају, сваку ноћ. А дању, он је писао своју књигу „Огледи из гнојне хирургије". На насловном листу је написао: „Епископ Лука, професор Војно-Јасеницки".

У своје прво изгнанство владика је упућен у зиму 1923.г. У „столипинском" затворском вагону до Краснојарска, потом - на коњима у Јенисејск. У то време уопште није био стар, - 46 година, - али већ веома болестан. Троје слепих дечака излечио је тако да су прогледали. Но, ни ту га нису остављали на миру. Пред Благовести су га упутили у село Хаја на реци Чуна, притоки Ангаре. После два месеца опет су га вратили у Јенисејск и затворили, а затим упутили низ Јенисеј.

Чинило се, као да је сам сатана седео тада негде на врху у „органима" власти покорене Русије и смишљао како да што више нанесе зла онима, који су се усудили да се у та времена супротставе његовој вољи. Около пустош, глад, но „органи" нису жалили снаге ни средстава на то, како би нанели зла најбољим људима у земљи, премештајући их попут шаховских фигура, с места на место, кроз снежне пустиње и набујале реке, издржавајући огромну армију мучитеља и крвника.

Из јенисејског затвора владику су упутили у Туруханск, где га је, када се искрцао на обалу Јенисеја, дочекала маса народа спустивши се на колена, просећи благослов. У ГПУ епископу су рекли да му је строго забрањено да даје благослов. А он је одговорио да је то дужност епископа и да не може одбити да да благослов. Убрзо су га упутили по Јенисеју још даље, на север, ка поларном кругу, у сеоце Плахино, које се састојало од неколико колиба. Живео је у соби где је уместо стакла у прозорима био лед и кроз све пукотине дувао је ледени ветар. А кроз три месеца владику су поново вратили у Туруханск, зато што су месни сељаци организовали погром ГПУ, јер после одласка епископа Луке није имао ко да их лечи.

У изгнанствима, он је као и раније био спреман да помогне свима којима је потребна лекарска помоћ и пастирски благослов. Он је лечио и оперисао понекад и примитивним средствима: уз помоћ перореза, машинских клешта, зашивајући рану женском длаком...

Чак и људи моћног духа понекад, по допуштењу Божијем, падају у униније, осећају богоостављеност. Сам Господ у Гетсиманском врту страдао је „до крвавог зноја", и говорио: „Душа је моја жалосна до смрти..." (Мт. 26,38). И управо нам је Он рекао: „Блажени изгнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско" (Мт. 5,10). После осам месеци у изгнанству, пао је у униније измучени епископ Лука. У олтару се владика молио пред иконом Спаситеља за избављење, но, како се он сам сећа, у тој молитви је био и ропот на Господа. И ту је епископ одједном угледао како је Христос одлучно окренуо Свој Пречисти Лик од њега. Тада је схватио своје безумље и дрскост. Разумео је да треба да заволи страдање послато му од Бога.

Тешко је човеку да заволи страдање, чак немогуће без помоћи Божије. Господ је створио душу људску по образу и подобију Своме за рајску хармонију и радост, зато нас жалосне околности рањавају, попут непријатељског метка. Залечити рану и претворити жалост у радост може само Бог. У ту помоћ Лекара душа и тела наших веровали су светитељи и зато су све ударе судбине примали са чврстином и храброшћу. Тиме се они и разликују од нас, маловерних и малодушних.

Онај који истински тражи спасење на свом искуству се уверио да управо страдање мења срж срца човечијег, чинећи га способним за примање благодати, и зато га и воли.

Олакшање је дошло када се епископ Лука до краја смирио, савладавши главну науку у свом животу: научио се трпљењу, узвишеној мудрости, послатој од Бога. „Милосрдни отац наш - пише свети Антоније Велики, - када узблаговоли извести из искушења истинске синове своје, не ослобађа их самога искушења, већ даје трпљење, и они примају заједно са трпљењем благодат Светога Духа на утврђивање душа својих".

Завршио се рок владичиног изгнанства, но последњи пароброд је отпловио из Туруханска у Краснојарск без њега. Епископ Лука је био спокојан. Господ му је за време молитве, како је то бивало више пута у његовом животу, рекао: „Уразумљујем те и припремам за пут којим ћеш поћи". После три месеца, он се упутио у Краснојарск по залеђеном Јанисеју у покривеним санкама, које су сељаци специјално направили за њега, благосиљајући успут житеље приобалних села, где архијереја никада нису видели. Свуда су га дочекивали са црквеним звонима, служио је молебне и проповедао. Био је то заиста славан архијерејски пут.

Светитеља је очекивало још мноштво митарстава: прогони, затвори, ислеђивања. Но, он се већ научио да се храбро држи, и Господ га је наградио благодаћу Светога Духа, кога се удостојавају исповедници и мученици. А када је Дух Утешитељ са тобом, тада ништа није страшно.

Године 1937. оптужили су га за шпијунажу, две недеље су га испитивали, не дајући му да спава, покушавајући да га натерају да потпише признање те лажи. Готово сви који су били подвргнути тим мучењима, нису издржали и потписали би признање. Владика је издржао и није потписао. И опет су га послали у изгнанство у Сибир.

Морално ослобођење дошло је светитељу као и целом Руском народу, почетком Другог светског рата. То само на први поглед звучи парадоксално. У стварности, то је очигледно. И „власти" и „органи" схватили су да армија најамних мучитеља и крвника не може да заштити земљу. Да спасу Русију од ропства могу само најумнији, самопожртвовани, трудољубиви, које је свих тих година совјетска власт покушавала свим силама да погуби, уништи, сломи. Но, по милости Божијој, нису све погубили, нису све сломили. И они су одједном постали потребни.

Када је почео рат, на градски телеграф стигао је телеграм. Био је адресован на Председника Президијума Врховног Совјета СССР Михаила Ивановича Калињина. Телеграм у Москви нису испоручили, већ су у складу са постојећим правилима направили записник. У њему је садржај телеграма: „Ја, епископ Лука, професор Војно-Јасеницки, издржавам изгнанство у селу Бољшаја Мурта, Краснојарски крај. Будући да сам специјалиста гнојне хирургије, могу указати помоћ војницима на фронту или у позадини, где ми буде поверено. Молим да моје изгнанство прекинете и упутите ме у болницу. По окончању рата спреман сам да се вратим у изгнанство. Епископ Лука".

Молба је била задовољена. За епископа Луку, генијалног хирурга, долетео је авион у сеоце Бољшаја Мурта и довезао га у Краснојарску болницу. Ту је он спасао животе многим рањеницима, а у цркву је морао да иде далеко изван града, јер у Краснојарску није остао ни један храм.

За време рата, свети Лука руководио је хируршким одељењем у болници. Збрињавао је најтеже болеснике и рањенике и чудесно вршио операције. После рата архиепископ је био награђен медаљом „За херојски труд у Великом Отаџбинском рату". Но то није сметало властима да наставе прогон светитеља - он је био принуђен да се врати у изгнанство.

Странице мемоара епископа Луке дају изражајну, готово живописну слику његовог живота у изгнанству: сурова хладноћа, глад, били су стални сапутници професора-свештеника. Но, ништа није могло сломити тог човека. У једном од писама из тог доба писао је да је заволео страдање, које тако чудесно очвршћује душу.

После рата светитељ је руководио болницом у Симбирској губернији, оперисао дању и ноћу - на очима, на бубрезима, желудцу, вршио отварање лобање, гинеколошке операције. Слава о знаменитом хирургу брзо се проширила. Под кров болнице нагрнули су посетиоци из других покрајина. Једном је вратио вид младом слепорођеном сирочету. То је окупило слепце из целог округа, и они су у дугачком реду, држећи један другога за штап дошли у болницу.

Једном, како се сећа његов колега доктор Левитанус, професор, сазнавши за смрт болесника, тражио је да му детаљно наведу шта је тачно учињено за страдалог пацијента. Доктор Федермесер почела је да набраја лекарске радње, но, потом је одмахнула руком и сама себе зауставила: „Ма шта говорим! Болесник је свеједно био изгубљен..." Изгубљен? Величанствен, увек смирен професор буквално се продерао: „Ви немате никаквог права да прекидате борбу за живот болесника! Ви чак не смете ни да помислите на неуспех! Само да радите све што је потребно! Да учините све, чујете?!"

Да виче на лекара, то је Војно-Јасеницки веома ретко себи дозвољавао. Но болесник је централна фигура. Било да је ноћ или недеља, било да је на годишњем одмору или на боловању - ништа га не ослобађа од обавезе да се хитно јави на одељење, ако је то неопходно за спасење пацијента. Тај строго успостављени поредак, професор је и сам испуњавао без и најмањег роптаја.

Идеја, која је руководила поступцима светитеља, јасно је одредила систем његових односа са друштвом. Он је био сагласан да постоји у том друштву само при једном услову: ако му сачувају право на веру. Свет без вере, без строгог моралног поретка био је за њега просто немогућ.

Но, епископ Лука је часно и достојанствено носио свој крст. Морални и етички принципи тог човека били су потпуно јасни. Ево неколико извода из његових мемоара: „Најважније у животу је - увек чинити добро људима. Ако не можеш учинити велико добро за људе, потруди се да учиниш макар мало".

У мају 1946.г. Владика Лука је био постављен на дужност архиепископа Симтеропољског и Кримског. У годинама управљања Кримском епархијом Високопреосвећени Лука изговорио је велики део својих проповеди. Почео је да проповеда још у Ташкенту, но због затвора и прогонства многе године је био принуђен да ћути. Али, од пролећа 1943. када је у Краснојарску отворен храм, па до краја живота архиепископ Лука је неуморно проповедао: писао је проповеди, изговарао их, штампао их и листиће са текстом слао по градовима широм земље. „Сматрам својом главном архијерејском обавезом да увек и свуда проповедам о Христу", - говорио је он.

Дуге године затвора и прогона, а такође и искушења током целог његовог тешког живота и као последица његовог изузетно напорног рада, одразили су се на здравље архиепископа Луке. Пет година пре смрти, он, који је повратио вид толиким људима, потпуно је ослепео. Но, прихватио је то са добродушним смирењем, настављајући да служи и проповеда.

За 38 година свештенства Владика Лука изговорио је 1250 проповеди, од којих је најмање 750 записано и сачињавало је дванаест обимних куцаних томова (4500 страница). Савет Московске духовне академије назвао је ту збирку проповеди изузетном појавом у савременом црквено-богословском животу и изабрао аутора за почасног члана академије. Верници, који су присуствовали богослужењима, запамтили су за цео живот како је служио Владика Лука. Било је то стајање пред Господом. Сваку реч је изговарао јасно, да би дошла у дубину бића. Нарочито је надахнуто читао Велики покајни канон Андреја Критског.

Док је још видео, трудио се да служи литургију сваки дан, чак и ако су само две три старице дошле у храм. Наставио је да служи и када је већ сасвим ослепео. Задивљује Владичин подвиг: јер, не само да га је слепоћа оптерећивала, већ и дијабетес, од којег је имао страшну слабост, тако да је сва његова одећа била мокра од зноја, при том су још страдале и ноге због јаког тромбофлебита и костобоље. Пред службу би долазили да му ноге увију у завоје. Но, он никада није скраћивао службе и код куће се јако дуго молио.

На дан Свих Светих у земљи Руској просијавших, 11. јуна 1961. године архиепископ Лука се упокојио. Током три дана није престајао мимоход поред одра Владике и лекара, а на дан сахране процесија је била дуга три километра. Владичина сахрана постала је величанствено исповедништво све православне Русије пред лицем безбожне власти, која је забранила да се његов одар носи главном улицом Симтеропоља. Но, људска река је поломила све препреке и огромна процесија је три ипо сата пролазила кроз цео град и певала: „Свјати Боже, Свјати Крепкиј, Свјати Бесмертни помилуј нас". И нико их није могао натерати да ућуте. „Ми сахрањујемо свога архиепископа", - говорили су. Затим су почеле стизати вести да су многи болесници, дошавши на гроб светога Луке, по молитвама добијали исцељења.

Одлуком Архијерејског Сабора 2000.г. Архиепископ Лука је прибројан лику светих. Његове мошти су изложене ради поклоњења у саборном храму Свете Тројице у Семтеропољу.

Ако доспете на градско гробље у Семтеропољу, са десне стране главног улаза у гробљанску цркву наићи ћете на гроб са спомеником од белог мермера. Он је уочљив из далека: по гомилама свежег цвећа, које се не прекидају ту ни зими, ни лети, по необично јасном - златном натпису на мермеру:

АРХИЕПИСКОП ЛУКА

(ВОЈНО-ЈАСЕНИЦКИ)

27/IV 1877. - 11/VI 1961.

Доктор медицинских наука, Професор хирургије. Кажу да је архиепископ Лука сам саставио тај натпис. И то има дубоки смисао. У срцима људи он ће заувек остати епископ - хирург.

Тропар:

Возвеститељу пута спасоносног,

исповедниче и архипастиру земље Кримске,

истински чувару отачких предања,

стубе непоколебљиви, Православља учитељу,

лекару богомудри, светитељу Лука,

Христа Спаса непрестано моли

веру непоколебљиву православнима да дарује

и спасење и велику милост.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

[Оља]

Свети Лука Војно-Јасеницки о васпитању деце

“Пазите да не презрете једнога од ових малих”.  (Мт. 18, 10)

Да ли памтите ове Христове речи, да ли сте размишљали да се оне односе директно и непосредно на вас?

Зар имате мало тих “малих” које треба да чувате?

Зар је мало у вас синова и кћери због којих лијете горке сузе?

Зар има мало ваших развратних кћери и синова, лопова и хулигана?

Много, много суза лијете над њима. Откуда то? Отуда што не памтите те Христове речи: “Пазите да не презрете једнога од ових малих”.

И молитва ваша бива бесплодна. Зашто?

Зато што није могуће преносити на Бога сопствене обавезе, јер сте сами били дужни да се бринете о вашој деци и да их васпитавате, да не чекате да то, због вашег нерада, испуни Бог.

Ако ваш слуга не испуњава своју дужност и чека да је ви испуните, зар ћете почети да радите за њега, зар се нећете разгневити на лењог слугу?

Шта желите ви од Бога, ако се сaми не трудите над вашом децом?

Свети Јован Златоуст је изрекао страшне речи о онима који не васпитавају своју децу:

“Родитељи који пренебрегавају хришћански да васпитају своју децу, гори су од децоубица, јер убице деце раздвајају душе од тела, а они и душу и тело бацају у геену огњену”.

Тежак, тежак одговор ће дати пред Богом свако од вас, ко не брине о васпитању своје деце, такав тежак одговор, какав је осликан у Библији, у Првој књизи Царства где се говори о побожном јеврејском првосвештенику Илији, који је педесет година био судија народа израиљског. Уз њега се налазио, њему је служио Свети Пророк Самуило, тада још само дете. И једном, у сну, том светом детету Господ је заповедио да првосвештенику јави да га чека страшна казна Божија јер није бринуо о својој деци.

А његова деца су били свештеници и својим безакоњем озлобили су народ и одвраћали га од Бога.

Када су Јевреји доносили месо животиња за принос жртви Богу, тада су слуге тих несрећних свештеника бирали најбоље комаде меса из котла у коме се кувало за жртвоприношење и давали тим несрећним свештеницима. Чак су одабирали и сирово месо а на тражење људи, да прво принесу жртву, одговарали: ако не даш, силом ћемо узети.

Видећи то и народ се одвраћао од жртвоприношења.

За такво безакоње Господ није казнио само те свештенике, већ и самог првосвештеника Илију.

Десила се и најезда Филистејаца на земљу израиљску и за време распламасале битке, тај 98-годишњи старац седео је у храму у очекивању вести са бојишта.

Дошао је узбуђени, прашином прекривени гласник и рекао: “Твоје синове су били, а Ковчег Божији узет је у плен.”

Чувши ту вест, првосвештеник је пао наузнак, сломио кичму и умро тешком смрћу.

А Господ је јавио да ће се казна продужити над свим његовим родом.

Ето видите, колико је страшно – цео његов род је потпао под казну јер првосвештеник Илија није задржавао синове своје од тешких грехова.

То прети сваком од вас, ко буде био лењ за васпитање своје деце.

А о онима који су свим срцем стремили да васпитавају своју децу у побожности, слушате на сваком јутрењу у 102. Псалму ове побожне речи:

“А милост је Господња од века до века на онима који Га се боје, и правда је Његова на синовима синова оних који чувају завет Његов, и памте заповести Његових да их извршују.”

У векове векова благослов Божији на онима који васпитавају децу своју у побожности. Реците, шта ће бити са несрећном ћерком вашом, која се у младости предаје разврату, а затим, удајући се, рађа децу? Да ли ће благослов Божији бити на њој и на свој њеној породици?

Не, не. Ту ће израсти непобожни, богопротивни род. У векове векова висиће проклетство Божије над онима, које нису васпитали у духу хришћанске побожности. Помислите, како је то страшно, како тешку одговорност носите пред Богом, ако не васпитате децу своју у хришћанском моралу.

Како их треба васпитати? Као што су васпитавали своју децу древни хришћани, хришћани првих векова. Они су од најранијег детињства децу учили молитви, храму, постовима, црквеним Тајнама. Када су их учили писмености, учили су их по књигама Светог Писма. Никада нису дозвољавали детету да седне за сто и да почне да једе без молитве. Говорили су деци да свако дело, сваки корак хришћанина мора да почне крсним знамењем и молитвом. Када су поучавали своју децу бринули су се не само о општем образовању, о незнабожачкој мудрости, о изучавању философије, музике, наукама. Не, учили су их сасвим другим стварима. Учећи децу своју, они су се руководили дубоким, светим правилом:

“Сматрали су несрећним човека који зна све, а не зна Бога, а блаженим оног ко зна Бога, макар не знао ништа друго.”

Немојте мислити, да вам се тиме забрањује да децу вашу поучавате свим светским наукама, нипошто. Највећи Оци наши и Учитељи Цркве су се сами у младости веома усрдно предавали изучавању мудрости научној, философској. Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти били су веома образовани људи свог времена. И ваша деца трба да буду образована, учена. Али важно је само да се њихово учење и васпитање не ограничавају само светском мудрошћу, мудрошћу овога света. Изузетно је важно да би се, заједно са тим, они поучавали постојаној побожности, да би се она, изучавајући науке увек сећала Бога, заповести Божијих, Христовог пута. Тада и само тада она неће заблудети на путевима мудрости људске, само тада ће моћи да изнад свега поставе мудрост хришћанску, познање Бога.

Тако треба да учите вашу децу. А како сте дужни да их васпитавате, да у њима засађујете највишу моралност хришћанску?

Пре свега, вашим примером, јер се деца васпитавају управо примером својих родитеља. Реците, да ли ће одрасти у чисте и добре људе деца, која у лицу својих родитеља виде најгоре примере неморала? Да ли ће чисте и целомудрене бити кћери ваше, ако им сами дате пример прељубе? Да ли ће бити чиста, неспособна за лоповлук деца ваша, ако их од тога не будете уклањали од најранијих година?

Када синови ваши краду и пустоше баште, чупају туђе, не остављају плодове да сазру у вртовима и када долазе да се жале на њих, тада мајке спокојно одговарају – па шта, деца су мала, шта питају за њих? Господ ће вас питати! Питаће вас страшно, зашто сте дозволили деци да краду од најранијег узраста, зашто их нисте учили заповестима Божијим, зашто им нисте усадили уклањање и презир према лоповлуку и хулиганству?

Тешки одговор ћете дати пред Богом за сваку саблазан, коју ће у вама видети деца ваша, за све свађе, хуле, празнословље, туче које се догађају пред њиховим очима. Ако сами тако поступате, чему ћете научити децу своју?

Ево какве је страшне речи изрекао велики учитељ васељене, највећи од црквених беседника, Јован Златоусти, о родитељима који не уче децу своју добру, већ појачавају њихове лоше особине, страсти и безбожност:

“Ви, као да се намерно старате да погубите децу своју, показујете им само оно што им је, ако чине, немогуће да се спасу. Ево погледај пре свега:

“Тешко онима који се смеју”, а дајете деци вашој мноштво повода за смех. “Тешко богатима”, а ви се само о томе и бринете, да би се она обогатила; “тешко вама када почну добро о вама говорити људи”, а ви често губите сво своје имање ради славе људске; “који вређа брата свога крив је паклу огњеном”, а ви сматрате слабим и кукавицама људе који ћутљиво трпе увредљиве речи од других. Христос заповеда да се уклањамо од борби и расправа, а ви непрестано занимате децу своју тим злим делима. “Онај ко љуби душу своју”, рекао је Господ, “погубиће је”, а ви их на сваки начин увлачите у такву љубав; “ако не опраштате” говори Он, “људима сагрешења њихова, ни Отац небески ваш неће опростити вама”, а ви чак прекоревате децу, када она не желе да се освете увредиоцима. Христос је рекао да они који љубе славу, ако и посте, ако се моле, ако дају милостињу, све је бескорисно; а ви се само и старате да деца ваша задобију славу.

И није лоше само то, што својој децу усађујете противно заповестима Христовим, већ и то, што хулите на добро, називајући скромност необразованошћу, кротост – кукавичлуком, праведност – слабошћу, смирење – сервилношћу, незлобивост – беспомоћношћу.

Ви их усмеравате ка делима за која је Исус Христос одредио неизбежну пропаст; ви о њиховој души, као о нечему непотребном не бринете, а о ономе што је заиста сувишно, бринете као о неопходном и најбитнијем.

Чините све, да би ваши син имао слугу, коња и најбољу одећу, а да би он сам био добар, о томе не желите ни да мислите; не – простирући до таквог степена бригу о дрвету и камену, душу не удостојавате ни најмање дела такве бриге. Све чините да би у дому стајала чудна статуа и да би кров био златан, а да би најдрагоценије дело – душа – била златна, о томе не желите ни да помислите”.

Како је говорио Свети Јован Златоусти пре 1500 година, тако је неопходно рећи вам и сада, јер, зар и ви сада не васпитавате децу своју исто тако лоше, не усађујући им страх Божији? Зар не улажете све своје бриге да би својој деци пружили што је могуће бољи положај у животу, да би их поставили међу властодршце, богате и моћне? Зар не усађујете деци вашој да је у новцу моћ, да је неопходно задобијати велика знања ради богатства и безбрижном, угодном животу?

А зар је то неопходно? Неопходно је управо супротно. Неопходно је деци усађивати презир према свему томе – новцу, богатству, слави, високом положају у друштву. Неопходно је привијати им љубав према чистоти, светости, побожности. А о томе се најмање бринете.

Са васпитањем мале деце треба почети од самих пелена, јер се у најранијем узрасту деца лако предају свакој поуци. Њихова душа је мека, попут воска, на њој се утискује све што желите да утиснете – како ваши лоши примери, тако и побожне речи и сваки светли и чисти пример.

Древни хришћани су од најранијег доба учили децу молитви и читању Светог Писма. А сада говоре – зар је то дечије занимање – занимати се псалмима? То је дело монаха и стараца, а деци је неопходно весеље и радост. Заборављате оно што је Свети Тихон Задонски рекао тако једноставно: “Мало дрвце, где га савијеш тамо ће и расти; нови суд ће одавати такав мирис, којим га будете испунили, уливајући у њега или смрадну течност или мирисну и чисту.”

Ето, ако у душу малог детета будете уливали сваки смрад, она ће увек бити смрадна. Ако будете уливали мирис Христовог миомира, тада ће ваша деца увек мирисати пред људима, биће вам радости утеха.

Вашим примером васпитавајте децу. О томе је прелепо беседио славни проповедник руски, архиепископ харковски Амвросије. Послушајте какве је једноставне речи, које проничу у душу он изговорио.

“Када ни један члан породице не може да остане без вечерње и јутарње молитве – када отац не излази из дома на свој посао не помоливши се пред Светим Иконама, и када мати не започиње ништа без крсног знамења – када и малом детету не дозвољавају да узме храну, док се не прекрсти – зар се тиме не уче деца да у свему моле за помоћ Божију, и да на све призивају благослов Божији, и да верују, да без помоћи Божији нема сигурности у животу, да без Његовог благослова нема успеха у делима људским?

Не може остати бесплодном за децу вера родитеља, када они, при сиромаштву и проблемима, са сузама на очима говоре: “шта чинити? нека буде воља Божија”; у опасностима: “Бог је милостив”; при тешким околностима: “Бог ће помоћи”; при успеху и радостима: “слава Богу, Бог је дао”.

Овде се увек и у свему исповеда Божија благодат, Божији промисао, Божија правда.

Мајка, предмет целокупне љубави и нежности деце, стоји са побожним изразом и моли се пред иконом Спаситеља: деца гледају час на њу, час на икону – и није им потребно дугачко објашњење шта се догађа.

Ето првог тихог часа богопознања. Ето првог и најважнијег часа побожности. Такве лекције можете и морате увек и у свему давати деци својој.

Дужни сте да чувате децу од свега што је нечисто, лоше. Морате задржавати кћери од читања нецеломудрених, сладострасних романа, треба да тражите од њих да читају са расуђивањем; морате их задржавати од испразних призора, не дозволити им да се стално забављају и стално иду по биоскопима и позориштима. Морате их научити тихом и вредном домаћем животу.

А још не треба да заборављате да је немогуће васпитати мало дете, никада га не казнивши. Морате памтити да највећу грешку чине они родитељи, који су заљубљени у своју малу децу, обожавају их, све праштају, никада не кажњавају. О таквима је премудри Сирах рекао: “Мази дете и оно ће те уплашити.”

А ево шта говори наш велики Светитељ Тихон Задонски.

“Некажњавани млади када одрасту, налик су на коње необуздане и бесне. Зато, хришћанине, љуби децу своју и кажњавај их. Нека их сада и боли тело, док су млади, да и ти не би боловао због њих срцем. Нека и плачу од тебе, да не би ти плакао од њих и за њих. Међутим, умереност у свему је похвална и потребна.”

Неопходна је умереност у кажњавању, по речима Светитеља. Немогуће је кажњавати децу са гневом, са злобом, са мржњом. Неопходно је кажњавати са спокојством, љубећи; тада деца осећају ту љубав, осећају да су заслужили казну, и тада ће казна бити од користи и исправиће их.

О таквом кажњавању деце многи од вас и не мисле и остављају некажњенима не само мале, већ и тешке преступе – чак лоповлук, хулиганство, чак блудни живот младих девојака.

Видите, како огромни задаци стоје пред вама у делу васпитања деце, видите како су свете дужности мајке. Нема важније обавезе, нема теже одговорности пред Богом за мајке од доброг васпитања деце. Пред Богом ћете тешко одговарати и на сво потомство ћете навући гнев Божији, ако не будете бринули о васпитању своје деце. И мучићете се и плакати, плакати, гледајући на њих.

И тако – “Пазите да не презрете једнога од ових малих”. Брините се увек о њима, дајте им увек светле примере побожности и тада ће благослов Господњи бити од века и до века на деци вашој и на вама.

Радио Светигора

[Guest]

[Guest]