Јереј Угрин Поповић

[Guest O.Ugrin]

Ili, da li je iko razmisljao o razlici komplimenta i komentara, kao i laskanja... da li ima potrebe za time i zasto; odnosno sta je uzrok jednog a sta drugog i koja je njihova medjusobna povezanost, sta iz cega proizilazi i sta se cime poklapa...

Mislite o tome - U.

[Стефан]

Моје мишљење је да је комплимент ужа смисао коментара,тј. коментар може бити позитиван или негативан,а комплимент представља позитиван коментар на "нешто" или "некога",а да тај коментар представља искрено мишљење онога који је коментарисао,да је он чињенично утемељен,реалан,и без претеривања.

Заједљив,ласциван,претерано хвалисав позитиван коментар за који можемо да тврдимо да је изречен са неком другом намером од чистог коментарисања "нечега" или "некога" јесте ласкање.

Претеран коментар у другом смеру,тј. са предзнаком - представља вређање.

[Guest O.Ugrin]

Sta mislite o monstrumima koji su sirotom kucetu otsekli sapice... koliko je tu cega sadrzano i koliko je to opasnost koja vreba coveka u sustini dok je samo kuce bilo kolateralna steta. Razumete? Uporedimo ovaj slucaj sa fenomenom progresivnog nasilja... i, sta dobijamo? Mislite o tome...

Mir Vam - Ugrin

[Guest O.Ugrin]

I, da... a povezano sa gore navedenom nedoumicom, koliko razmisljamo o onome sto nam je u tanjiru, odnosno, kako je to, sto je u tanjiru, doslo do naseg tanjira te, koliko sve to, ima veze sa pomenutim progresivnim nasiljem, sve cescom anksioznoscu, depresijama i neurozama...

Bog vas blagoslovio - Ugrin

[Jelena Vitorovic]

Kada sam cula vesti, u prvom momentu nisam mogla da pojmim da tako nesto nekome moze i pasti na pamet, zapravo koji su motivi tog zverskog ponasanja? Cak i zveri napadaju samo da bi prezivele, nahranile se, nikada iz "zabave", "dosade". Mislim da je po sredi nemanje odnosa, privlacenje paznje, po svaku cenu, cak i po cenu necijeg zivota. Od tih ljudi je za ocekivati da tako isto postupe i prema coveku, prebiju zenu, vezu decu... Mada to je opasnost koja vreba iza svakog coska, svakoga dana. Opasnost palog postojanja, jer da su oni Nedeljom sa nama na Liturgiji, i da imaju Hrista kao cilj svog postojanja, i taj pas bi im bio cilj, a ne sredstvo kojim su izmucili, unistili zivot, zarad predpostavljam 5 min. slave. Verujem da ce im se imena kad tad pomenuti u nekoj crnoj hronici. Isto tako predpostavljam da podizu tri prsta kada god im se za to ukaze prilika, kao i da Srbiju nazivaju Svetom zemljom, a sebe Srbima.

Jos uvek mi se prevrce u stomaku od tog dogadjaja i nadam se iskreno da ce tim ljudima neko pomoci u njihovoj bolesti. Jadan je to zivot, ako se i moze nazvati zivotom.

Ispostavilo se da je lekar koji je primio tog sirotog psa veterinar i naseg, te smo imali prilike i sa njim malo o tome da porazgovaramo. U svakom slucaju, "uspeo" je jednom bicu da spase zivot, i potrudice se da mu omoguci da nastavi da zivi, koliko je to moguce. Uglavnom sada je dobro i oporavlja se.

[Стефан]

Ја два дана плачем због Миле.  slavabogu

Што се тиче тог монструма,дефинитивно није тај свиреп чин учинила особа при здравој свести. То су учинили неки садисти,умоболни паћеници или сатанисти. Јер су шапице прецизно исечене,и једна особа то није могла да уради. Садиста или неки социопата је то могао да учини због неких трауматичних догађаја из детињства,или током потоњих година,када се у њему родила жеља за крвавом и болном осветом,коју је он каналисао на мученој Мили...Сатанисти,викани или неки такви секташи су такође могући кривци,зато што за своје бајање користе од сексуалне магије,до нафоре преко делова животињица.

Уф,све је ово тако болно за мене.  0202_238

[Guest O.Ugrin]

I, sada samo prosirimo vidik... obuhvatimo sve pilice, koji nikada nisu videli svetlost dana, sve krave, koje zive i bivaju zaklane u boksu ne vecem od tri sa tri, svinje, kojima se agonija namerno produzava ne bi li ispustili sto vise krvi za tzv ''krvavice''.... zatim shvatimo da strah jeste energija koja ostaje u tkivu koje mi unosimo u obliku ove ili one snicle, pastete, pljeskavice, mlevenog mesa... cineci na taj nacin taj strah sastavnim delom sopstvenog tkiva. Iz licnog iskustva znam, opitno, empirijski, da to jeste tako! Naime, ranije, kada bi se post zavrsio, promenom ishrane primetio sam promenu mog psihickog mira. Najpre sam mislio da je igra slucaja u pitanju; no, kako postim od vrlo mladih godina tako sam utvrdio da nesto sto se svaki put ponavlja ne moze biti slucajno... naravno, zainteresovao sam se za to i istrazio tu problematiku konsultujuci se sa relevantnim ljudima iznedrivsi zakljucak da je ta anksioznost (to je bilo u mom slucaju), zapravo posledica unosenja tog straha koji se, dalje, posto sam to tkivo ucinio svojim tkivom, ocitavao kao moj strah receptorima frontalnog neokorteksa. Od tada pazim sta jedem a devizu - ono si sto jedes - shvatam veoma ozbiljno. Mislite o tome...

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

[Guest O.Ugrin]

Mozda je ova tema pogodan povod da se prisetimo jednog mog teksta koji je nastao kao posledica mog bavljenja ovom problematikom. Logicno, on je samo delic studije o tome, suma sumarum, koju bi trebali da primenimo ne bi li mi kontrolisali stomak i sebe a ne da imperativ stomaka sasvim potisne ono Hristoliko u nama. Verujem da cete ga se setiti i da cete imati od njega koristi (objavljen je u Misionaru prosle godine).

Mir vam - Ugrin

[Guest O.Ugrin]

Када су речи замениле камење

Ко од вас нама греха нека први баци камен... – нико није бацио камен; тако је наш Господ пре два миленијума спречио једно каменовање и једно простачко весеље доконе и надобудне руље. Међутим, данас када су речи замениле камење као да више нико не обраћа пажњу на поенту овог догађаја. Ретко ко, такође, тај догађај сравњује са оном јеванђелском поруком да не судимо једни другима док готово нико ни не доводи у везу све ово са поуком светог Јована Златоуста да треба да будемо строги према себи а благи према другима. И заиста, који је мотив огољивања туђих живота до те мере да се само мане и грешке уочавају, разматрају? У основи, два су мотива очигледна – рационализација властитих мана, где се сам човек просто утеши туђим грешкама и на тај начин се уљуљкава у властитом тетошењу сопствених мана и слабости. Док је други мотив, можда гори од првог – показивање себи и свету да је он сам праведнији од других чим ето даје себи за право да суди, односно, критикује туђе животе, туђа деловања, размишљања... Да када се крене тим путем границе не постоје, сведочи податак да је Руска православна црква чак забранила поједине интернет форуме на којима су критиковани црквени великодостојници од стране неафирмисаних праведника који су на такав начин, очигледно, више желели да укажу на сопствено постојање него ли на грешке поменутих великодостојника. Нажалост и код нас такође постоје одређени интернет форуми на којима, очевидно, докон и надобудан свет претреса животе појединих свештеника и чак, владика. Дајући себи за потпуно право да на тај начин и са толиком горчином куде оне који их представљају пред Богом на догађају свете Литургије и моле се за њих. Ако узмемо у обзир да свако од тих праведника зна ону чувену јеванђелску поруку – не судите да вам не буде суђено – сасвим је разумљиво да поставимо себи питање откуд толико осуде. Откуд толико гнева, револта...па и отворене агресије међу људима. Зар је заједница светих престала да постоји, зар се догађај Литургије за толико изменио да сама причасна заједница уместо литургијског – љубимо једни друге... – исповеда неку другу реалност са – кудимо једни друге...?

Какве су ти мисли такав ти је живот – јесте доживљена поука једног новијег старца који као да је хтео да скрене пажњу на повезаност мисли и живота у оном есенцијалном смислу где болест мисли узрокује болест тела. Недавно је и медицина потврдила да не постоје само соматске и само психичке болести, већ да је свака болест мешавина психосоматских узрока који обично своје утемељење имају у мозгу, дакле мислима. Ако овај податак узмемо као меродаван онда нас неће зачудити ни статистика која говори о енормном порасту стреса и депресије од средине прошлог века до данас. Сувишно је рећи да су узроци управо у мислима, које се све више окрећу ка другима а све мање к себи. Све се више броди туђим животима те су самим тим чешћи и бродоломи у властитом а онда анксиозност, стрес, депресија узимају свој данак док сам човек уместо да схвати узрок, да преуми сопствено кормило, све више и горчије наставља по старом, тотално убеђен да су за све криви други а да је он сам раван старозаветним пророцима. Тако да су поменути интернет форуми само израз горе поменутог нерада на себи. А ако свему овоме додамо још и старозаветну поуку – императив – Пази на себе... онда више немамо изговора, онда једноставно морамо применити библијски рецепт интроспекције којом ћемо спознавати, дакле кориговати себе те самим тим за друге, на тај начин, нећемо ни имати времена, док ће наша психа и наше тело бити растерећено болестима неспознаје себе – анксиозности, стреса, разних видова неуроза које се опет изражавају кроз логореичност, депресије...

Растеретити сопствени ум непотребних мисли јесте предуслов здравог живота, боље рећи - императив. Колико је то потребно, заправо неопходно, сведочи податак да сам човек (осим дисања, које се може изводити и вољно, мада је махом аутоматизована радња), не контролише сопствене виталне функције. Оне су усклађене комплексним аутономним нервним системом, симпатикусом и парасимпатикусом. Равнотежа ова два конкурентна дела вегетативног нервног система регулише главне виталне процесе и функције у телу. Ефектори ових налога који иду мимо наше воље су глатки мишићи, који се налазе у унутрашњим органима, једњаку, желуцу, цревима, зидовима крвних и лимфних судова, каналима жлезда. Све функције жлезда са унутрашњим и спољашњим лучењем функционишу мимо наше воље, делимично се међусобно регулишу по типу повратне спреге а делимично су под утицајем микро и макроклиме и околности у којима се одвија наш живот. Међутим, иако својом вољом не можемо утицати на аутономне функције, на њих можемо утицати посредно, преко онога што интројицирамо, дакле уносимо у себе - храна, пиће, призори, звуци, мириси... док пресудан утицај на збивања у себи остварујемо мислима и осећањима. Ако је нешто од овога набројаног лоше, онда ће и животни процеси у нама бити лоши. Разуме се по себи да је већина набројаног, с обзиром на велику загађеност, лошег квалитета што делимично и објашњава толики пораст стреса, анксиозности, депресије...од средине прошлог века па до данас. Но, оно што је утешно јесте то да човек може бити господар својих околности у одабиру православног начина живота као сопственог начина живота. А то значи да постом негује сопствено тело, штитећи га од нездраве хране, док сопствени ум милује молитвеним начином одвраћајући га од сувишних информација, судова и промишљања. Тако човек прави склад у свом животу и у својим особеним околностима сведочи потребу хришћанске свакодневице као алтернативе хаотичног и убрзаног живота данас.

Дакле, данас, као и увек у крајњој анализи, човеку остаје још једино сусрет са самим собом као претпоставка напредовања и здравог живота. На том путу узрастања, човек се обликује – дефинише; јача свој дух, чинећи га здравим а ако је дух здрав, тело ће га неизоставно пратити.

Јереј Угрин В. Поповић

[milenatomic]

predivno hvala

[Guest O.Ugrin]

Етика се разликује од онтологије по томе што се не занима истином бића, бивством и постојањем бића, већ оним шта бића чине и како се понашају, и то на основу параметара утемљених на логичким принципима. Тако, док се онтологија тиче свих бића и њихове истине, етика се ограничава само на човека и оно што он чини. Основне карактеристике етике у односу на онтологију јесу следеће:

а) Поистовећење постојања и праксе (постојати = чинити). Ово је карактеристично за западну философију и теологију већ од првих векова хришћанства (Тертулијан), а достигло је врхунац у схоластичкој теологији Средњег века у којој је, како је то показао Гилсон, постојање поистовећено са чињењем у тој мери да је и Бог, као Биће par excellence, схваћен као actus purus. Западна мисао је од праксе направила онтологију, праксу је учинила последњим елементом бића, истином бића, што подразумева апсолутизацију етике.

б) Понашање утемељено на логици. Морално је само оно што се слаже са логиком. Ако прихватимо да је логично оно што се поистовећује са идејама добра и сл. (Платон), онда значи да је морално оно што је идејно (и идеално): човек треба да се понаша у складу са одређеним прототипима који не произлазе из искуства већ су му наметнута споља. Ако је, пак, оно што је логично истовремено и корисно, и доноси уживање и сл. (што је коначно одомаћено на Западу), тада је морално све оно што служи овим циљевима. Тако етика постаје плен логике (праксе која је логична).

в) Наметање људске логике природи. Без обзира колико чудно изгледало, етика не може никад да поштује природу. Када тврдимо да је нешто морално зато што је "природно” или "физиолошко”, оно што подразумевамо под тим није природа онаква каква она реално јесте, већ онаква каква би логично било да јесте. Тако се

неред и хаос сматрају неприродним; међутим, како то посебно у наше дане потврђује наука о природи, ништа није природније од хаоса, од превирања и од непредвидљивости природе. Слични примери могли би се навести из сексуалне етике или из друштвеног живота (брак, породица итд.). Истицање природног у етици није ништа друго до наметање људске логике природи. Вапијући и истовремено трагични пример јесте еколошки проблем: на основу логике сматрано је природним да природа служи човеку; последице овога су познате. Чак и данас кад се развија еколошка етика, главна брига је како ће се логички (рационално) организовати људско понашање ради добијања што веће користи за човека, а не ради поштовања исте те природе. Етика је по своме одређењу човекоцентрична и рационална, и зато не може никад да буде онтолошка. Из ових разлога се етика налази у супротности са малочас описаном онтологијом Отаца, која је, као што смо видели, есхатолошка. Етика се исцрпљује у понашању и чињењу. Њу не занима трулежност и смрт: она нема, дакле као циљ "вечно биће” већ само "добро биће”, где се наглашава "добро”, а не "биће”. Довољно је да си добар човек, није важно што умиреш. Онтологија има за циљ да победи смрт, а етика да победи зло, као да смрт није највеће зло, "последњи непријатељ”, како је назива Св. Апостол Павле. Етика на овај начин баца човеку прашину у очи да не би видео да је смртан, и у крајњем случају не пружа му ништа за решавање проблема смрти.

Овим етика долази у сукоб са отачком онтологијом у погледу вредновања тела: потцењивање смрти праћено је неизоставно потцењивањем тела зато што је оно пре свега, носилац смрти. Тако, док је теологија, због своје онтологије, обавезна да учи о васкрсењу тела у последње дане, етику тако нешто и не занима. У својој идеалистичкој, платоновској форми, она се задовољава бесмртношћу душе, а у рационалистичкој (логичкој) и хедонистичкој - друштвеном и индивидуалном, срећом. Ниједна етика нас не обавезује да верујемо у васкрсење тела, као што, на другој страни, ниједна онтологија која не укључује тело као онтолошки елеменат бића не може логички бити доследна ако не учи, на неки начин, и о вечном постојању тела. Онтологија без победе над смрћу је бесмислена, јер је "постојање” бића без "вечног постојања” лажно. Ако, пак, то биће има тело као своју онтолошку карактеристику, као у отачкој теологији, тада то "вечно постојање” обавезно претпоставља васкрсење и то не просто васкрсење мртвих, већ васкрсење тела.

[Guest O.Ugrin]

Ова тема звучи теоретски, али има, међутим, озбиљне последице по живот Цркве и сваког човека. Етика је дефинитивно добила најважније место у нашем животу, али и у животу Цркве. Предаје се у школама, на теолошким факултетима, и представља за све хришћане нешто што је равно догматима - ако не и важније од њих. Одступање од догме се све више толерише у друштву, али и у Цркви, међутим, кршење етичких норми је недопустиво.

Занимљиво је да је у нашем православном предању етика - и као термин - све до новијег доба нешто непознато. Не среће се скоро никако код Отаца Цркве, нити се пак предавала у школама све до новијег времена. Ради се о некој врсти западног производа који се - као, уосталом, и толико другог - устоличио у нашој Цркви. Трагично је међутим, то што због конзервативности која карактерише нашу Цркву не можемо да пазимо на промењивост и непостојаност која карактерише етику на Западу. Ово перманентно и прогресивно ствара јаз између наше Цркве и друштва, које је принуђено због своје природе да се прилагођава етичким променама које се збивају у савременим западним друштвима. Примери за ово су бројни: развод брака, ванбрачни и предбрачни односи, хомосексуализам, еутаназија, итд. Где ће одвести овакво стање? С каквим критеријумима ће наша Црква заузимати одређени став према свакој од ових променама у етици?

Промењивост етике сведочи о томе да она сама по себи не може да оправда своје постојање и да претендује на апсолутни ауторитет и важност. За оне који верују у Бога и чланови су Цркве важност и ауторитет етике извиру из воље Божије како се она изражава у Светом Писму, Светом Прсдању и у животу Цркве. Овде се, међутим, стварају огромни проблеми. Ко може ауторитативно да тумачи вољу Божију? У римокатолицизму ствар је проста: само Црква, како се она у крајњем случају изражава кроз Папу, правилно и обавезујуће за верне тумачи вољу Божију. За протестанте тумач воље Божије је само Св. Писмо, међутим, и оно има потребу да се тумачи, те се тако препушта специјалним тумачима Библије, што ствара велико шаренило мишљења о томе шта тачно подразумева Св. Писмо у односу на конкретна етичка питања. Конзервативни, дословни тумачи Св. Писма (такозвани "фундаменталисти") радикално се разликују од такозваних "либералиста", који иза онога што Св. Писмо пише траже шта је оно у ствари хтело да каже, постављајући данас текст Библије у његов историјски контекст и релативизујући тако његов смисао. Много од онога што говори Писмо зависи од културних утицаја ондашње епохе и зато нема важност и ауторитет за сваку епоху. У Православној Цркви ствари су још сложеније, посебно у новије време. Ко је тај који ауторитативно тумачи вољу Божију у вези са етичким питањима? Постоје следеће три тенденције (одговора на ово питање) у Православљу данас:

а) "фундаменталистичка" тенденција која подсећа на екстремни протестантски конзервативизам. Дословно тумачење Писма открива вољу Божију. Сабирају се места из Св. Писма и цитирају се онаква каква су да би се подупрли одговори у вези са етичким питањима. Овима се такође додају на исти "фундаменталистички" начин и цитати из дела Отаца Цркве - или као тумачење библијских места, или као додаци овима у форми свештених канона у њиховом дословном тумачењу. Ова тенденција тежи данас да постане владајућа у Православљу.

б) "јуридичка" тендеција, која подсећа на римокатолицизам, жели да ауторитет у области етичких питања имају институције Цркве, као што су епископи: или појединачно - што је ређи случај - или саборно. Ова тенденција је присутна данас посебно у Грчкој кроз стварање "Саборских комисија" које се баве питањима етике и своје закључке саопштавају јавности преко званичних саборских одлука и прогласа као "званичне ставове" Цркве о етичким питањима. Иако је у Ватикану овакав став апсолутно заступљен, у Православној Цркви је још увек у зачетку. Још увек немамо "званичне" прогласе Православне Цркве у вези са етичким проблемима иако је притисак у овом правцу доста јак. Као да се нешто у ћелијама организма православних противи овој "јуридичкој" тенденцији.

в) "харизматична" тенденција, према којој се ауторитативно тумачење воље Божије везује за одређене "духовне" људе који својим даром расуђивања и прозорљивости оддучују - или начелно или, пак, од случаја до случаја - шта је етички исправно. Ова тенденција је данас доста распрострањена у Православној Цркви и тежи да замени и истисне две претходно наведене.

Сапостојање ове три тендеције не показује тренутно никакве тешкоће. Треба, међутим, сматрати да ће се оне засигурно појавити, јер ће многи верници бити принуђени да се опредељују између онога што им говори званична Црква и онога што им саветују њихови духовници, а у том случају, што је сасвим сигурно, неће у потпуности бити слагања по свим питањима. Сложеност оваквог стања у Православљу сведочи о томе да је етика по себи за православно Предање један проблематичан појам. Ради се о нечему што нам се намеће споља, а није природни елемент наше Цркве. Наше православно Предање се никад није апсолутно занимало нити је пак давало предност само ономе што човек чини, већ је ишло даље и бавило се оним што човек јесте. У овоме је увек била суштинска разлика између западног и православног прилаза човеку, због чега она управо чини врло важном тему која нас заокупља на овом симпосиону: какав је однос између етике и онтологије?

[Vaske]

@O.Ugrin

Не знам ко је писао текст ал ми дјелује врло "лабаво".

- Прво ми је запарало уши то да је етика производ запада. Ког запада? Да ли запада који своје утемељење тражи и " има" у античкој философији? Ако се пак ради о том западу, не припадамо ли и ми онда истом том западу, који је, узгред будиречено, и сам кроз философију неколицине нових философа препознао тај проблем западног мишљења, о којем се у овом тексту покушава нешто рећи, као проблем традиционалне метафизике која сеже све до Парменида.

( писати о односу етике и онтологије, а не дотаћи се критика традиционалне метафизика , дјелује у најмању руку неозбиљно)

- У овом тексту се  етика и онтологија постављају као супратстављене позиције, супротстављене на начин да се искључују, а то ничим овде није појашњено ни аргументовано.

Ја ето мислим супротно, да се оне не само не искључују, већ да етика ножно произилази из метафизике, те да своје оправдање мора тражити у онтологији која има за " обавезу" да фундира знања та и таква и томе слична slavabogu

- Е сад, кад сам већ код знања, мени се ту увијек отвара оно, мени  изузетно интересантно, сократовско питање односа етика и знања. Наиме, како нам је познато, то је код њега изједначено, што ће рећи да је знање о исправности услов моралног чињења.Опозиција њему је Аристотелов став да је морално чињење ствар вјежбе , а не знања.

Е, зашто је то битно, па управо због ове приче о ауторитетима тумачења шта је добро , а шта зло.

Ово остављам отворено, па ћу коментарисати даље ако још коме буде интересантно, дакле ...

- И још да додам да је у овом тексту постављена још једна теза која није појашњена (да не кажем доказана), а то је да се етика мијења. Ако узмемо да постоји нешто као хришћанска етика, ја не видим да се ту шта промјенило у заднје 2000 година  4chsmu1 хоћу рећи да у тексту нисам пронашао никакву каузалитет између мијењања етике и изазаова времена. Етика има ту обавезу да одговори изазовима и да непрестано проговара из свог времена али пред тим изазовима и временима нема никакву потребу да се мијења.

- Нисам баш најбоље схватио ни ову тезу како онтологија просто подразумјева васкрсење, па бих замолио надлежни орган да ми то мало појасни  4chsmu1

Унапред хвала!

[Guest O.Ugrin]

Da bi se jos bolje razumelo, ono sto se u tekstu podrazumeva da citalac zna, dodacu jedan primer razmisljanja tri etniteta na kojima pociva danasnja civilizacija - judejsko, jelinsko i rimsko.

Naime, kada jedan najobicniji sto, pomenuta tri temelja civilizacije danas znane, pogleda zapitace se, o njegovom poreklu, svako razlicito.

Judejin ce pitati - ko ga je stvorio; Jelin - od koje je tvari, sta je ideja tog stola; Rimnjanin - cemu on sluzi. Ta tri pitanja i te tri razlike jesu i dan danas osnovne razlike naroda Istoka i Zapada i da bi se ''culi'' moramo se najpre razumeti. Zato je etika, tako duboko pustila korene u zapadnoj teologiji jer na taj nacin i Bog necemu ''sluzi'', posto mora sluziti da bi opravdao logiku postojanja, zapadnu logiku, po kojoj, da bi nesto postojalo to nesto mora i necemu sluziti a Bozija sluzba se ogleda u nagradjivanju i kaznjavanju, sudjenju, arbitrazi, te zato i etika zauzima najbitnije mesto u teologiji Zapada, ciji je centar Krst, jer pruza Bogu mogucnost da necemu ''posluzi''. Mislite o tome.

Bog vas blagoslovio - Ugrin

[Guest O.Ugrin]

Sta za vas predstavlja - Mamon?

Mir Vam - Ugrin