Рехабилитација увреде

[JESSY]

„Нико вас не може увредити, ако му ви сами то не дозволите“, „увреда – је последица наших неадекватних очекивања“, „увреда – је манипулација“. Да ли су вам познате те изреке? Увреду су у последње време оцрнили. Тешко је рећи због чега, но увређеност су избацили из „легалних“ стања човека и почели су да је сматрају као нешто штетно, деструктивно, „рекет“, а човека који се увредио – само што не сматрају за агресора. Ту су тему некако посебно заволели езотеричари: на порталима популарне психологије, наклоњених ка духовној пракси, нема броја чланцима са саветима, како да се избавимо увређености и како никада више да не допустимо то осећање у свој прекрасни унутарњи свет.

За почетак, малена ескурзија у прошлост. За изједначавање увреде с манипулцијом, мислим да су „криви“ популаризатори Е. Берна, који је описао неколико игара везаних за манипулације са увређеношћу. Фраза „Нико вас не може увредити, ако му ви сами то не дозволите“ (No one can make you feel inferior without your consent) припада Ернесту Холмсу, оснивачу покрета „Наука разума“, који је у својој књизи „Сила мисли“ написао следеће: „Рањивост није слабост, него дијагноза. Не дозволити никоме и ничему да узнемири ваше емоције, значи не дозволити самом себи да се осетите увређеним. Имајте на уму да вас нико не може увредити, ако му не дозволите“. Ернест је стекао не мало следбеника, између осталог и међу љубитељима НЛП, но он није био психолог, него религиозни филозоф и то веома радикалног типа. Концепција, у којој се увређеност разматра као искривљено виђење реалности, маркер неадекватних очекивања – припада домаћем (руском) научнику Ј.М. Орлову, аутору саногенног (здравог) мишљења и књиге „Увреда, кривица“. У њој аутор описује увређеност као реакцију на ситуацију када реалност не одговара нашим очекивањима, но он нигде не жигоше увреду као деструктивно осећање, чак и наглашава штету од занемаривања (гушења у себи) и намерног сакривања увређености, заступа еколошко општење, призива да саопштавамо другима о оном што преживљавамо (осећамо).

[JESSY]

Шта се догодило? На који су начин постојећи психолошки концепти били преузети, изврнути и учвршћени у идеју саморазвоја уклањајући тобоже ,,негативна‘‘ осећања из нашег унутарњег света? Мене та теденција смућује (и вређа). Ја не могу да сматрам штетним никакве емоције, које су се појавиле у процесу еволуционог и социјалног развића човека. Хајде да ствар размотримо дубље.

Пре свега, увређеност је осећање, које је никло као рeзултат социјализације. Дете, када не може да задовољи своје потребе – осећа само љутњу. Да би се појавила увређеност унутарња реалност мора да буде доста развијенија: у њој би требо да постоји вредновање односа са другим човеком. Увреда је – комплексно осећање, које укључује и жалост према себи, и љутњу на увредиоца, и, шта је јако важно, суздржавање те љутње супротном тенденцијом – љубављу или, у најмању руку, идејом о важности истих односа. Сувише противречиво, зар не?

Да. Свет човекових преживљавања – често бива компликован, нејасан, двосмислен и подразумева, да је човекова психа способна да изађе на крај са том амбивалентношћу: да се према једном објекту могу осећати разна осећања. Упрошћавање, огрубљивање осећања – јесте маркер нарушеног психичког развоја, и, насупрот томе, што је човек здравији – све финија, сложнија и неједнозначнија преживљавања су му доступна.

[JESSY]

Шта ће се десити ако не будемо суздржавали ту љутњу у себи? Човек, ако и не буде одмах убијао, он ће у најмању руку да раскида односе при најмањем неслагању очекиваног са реалним.

А шта у вези онога, да одмах прихватамо другог онаквог какав је? То је добра идеја, но сувише апстрактна. Да би неког прихватили онаквог какав је – потребно је за почетак сазнати какав је. Идеја да човек може знати и прихватати нешто за раније – јесте идеја свемоћи. Живи људи мало што знају за раније, и не стиде се да укључе природну функцију опрезности, одстрањивања и, ако нису отровани идејом „свеприхватања“ – дају себи могућност да упознају другог у току односа. Увређеност се појављује због неадекватних очекивања, но ствар је у томе што наша очекивања у односима једног према другим никада не могу да буду адекватна, а перцепција на другога – не може бити потпуно слободна од пројекција. Прихватање другог човека се – неизбежно гради на пројекцији, коју још треба проверити у односима. А ако говоримо о блиским односима, онда неизбежан етапа заљубљенсти, који дозвољава (омогућава) људима да се задрже једно поред другог на рачун снажне узајамне привлачности – подразумева сливање са својим пројекцијама. Прва увреда у односима јесте – први корак од блаженог сливања к познавању другог човека, и кроз то познање – к зрелијим односима.

[JESSY]

На такав начин, увреда јесте – прилика да се узме пауза и да се изрегулишу међуличносни односи, размотривши своја очекивања и реакције другог. Да, између осталог и реакције другог на моју увреду.

Шта с тим што увреда увек изазива неке реакције, а значи, може се сматрати као манипулација? Но комуникативни аспект постоји код сваке емоције. Спољашње изражавање емоција и покрети – јесу најстарији начин комуникације, који и животињама и људима омогућава да регулишу своје општење са саплеменицима. У том смислу било какав емоционалан утицај на другог човека можемо да посматрамо као манипулацију. Људи у односима неизбежно посматрају једно на другог, шаљу емоционалне сигнале, срачунавају повратне емоционалне реакције – и на такав наћин граде односе и праве дистанцу у односима. Познато је да се речима предаје мање од 30% информација.

Моје мишљење је да треба говорити не о деструктивности увреде саме по себи, него о деструктивним и конструктивним комуникацијама, које човек изабира, нашавши се увредиоцем или увређеним. О увреди, као о правичном разрушујућем начину комуникације, се може говорити, ако увређени не говори на шта се он увредио, не дозвољава да се кривица искупи (или се вређа без повода, ради задовољства да другог види кривим и да осећа власт над ситуацијом) и не даје могућност да се договоре. Ако је човек у увреди доступан, спреман на контакт (или јасно изајављује о неопходности да буде неко време сам), јавно и јасно означава везу своје увреде с поступком који га је изазвао, и у принципу је способан за договор – кривити га за манипулативно понашање ће, нажалост, и бити манипулација. Пошто одрицање права другог човека на сопствена осећања – по мени, и јесте најподлија манипулација од свих могућих.

[JESSY]

Неки људи се плаше да изгледају увређени, пошто демонстрацију увређености сматрају за – демонстрацију слабости. Да, показујући своју увређеност, ми показујемо своју рањивост. Ми смо заиста рањиви у свему, што је везано с нашим очекивањима од других људи, с нашим потребама од других. Но снажан, добро адаптиран у друштву човек се одликује не тиме, што му нико није потребан, него способношћу да поново устане и да се избори са разочарењима. Идеја снаге као апсолутне нерањивости јесте – илузорна идеја, која с једне стране чини човека безосјећајним, а с друге стране – веома кртим. Ризик да се откријеш и сретнеш с одбацивањем – за таквог човека ће биди раван краху целе његове личности. Истински снажан човек, као што се не боји да се покаже слабим, тако исто може и да обмане очекивање своје слабости, ако то затреба ситуација.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2017/03/04/rehabilitacija-uvrede/

[JESSY]

да ли је и по вама демонстрација увређености, демонстрација слабости , рањивости човека...? 

зашто људи толико желе да се прикажу јаким иако то нису....?

[arizan]

Увреда не постоји. Постоји само изговорена реч. А како ће та реч бити доживљена, то зависи од зрелости особе која ту реч прима.

Изговорену реч тумаче као увреду незрели људи, они код којих је сујета надувана, они којима господари его.

Зрели људи доживљавају омаловажавање нечег њима светог као израз туђе слободе. Свако има право да изнесе мишљење о нечему што је теби/нама битно. Ако неко жели да унизи или хули на неку нашу светињу, на наше драге особе... па то је његова слобода. Има право на то. Наравно, таква особа није ''сасвим своја'', јер ниједна нормална особа не унижава туђе светиње, те се треба поставити сходно томе-са тквима се не полемише, најчешће их треба избегавати и треба се за њих молити. Дакле као у случају било које друге болесне особе. (Додуше, болесне особе не треба избегавати, њима ваља отићи у посету ).

 

[JESSY]

1 hour ago, arizan рече

Увреда не постоји. Постоји само изговорена реч. А како ће та реч бити доживљена, то зависи од зрелости особе која ту реч прима.

само што та изговорена реч може бити опака, лажна, тешка, неочекивана и као таква ипак оставити болни траг на души...

 

иначе, увреда постоји као кривично дело....

[Ћириличар]

пре 2 часа, JESSY рече

само што та изговорена реч може бити опака, лажна, тешка, неочекивана и као таква ипак оставити болни траг на души..

Док у другим случајевима може бити апсолутно безначајна. То нам говори да је велики дио повријеђености узрокован осјетљивошћу примаоца увреде. Некада је неко толико осјетљив да и обичну критику или опсервацију схвати као увреду - и онда ефекат буде исти као да је заиста му била упућена увреда. Једноставно, даље од ове просте истине се не може, а то је:

пре 5 часа, JESSY рече

Нико вас не може увредити, ако му ви сами то не дозволите“,

Или како Енглези то кажу:"Offense is never given. It is only taken.".

[Mилена КШ]

Evo postavicu jedan primer sad- pre par dana sam u nekoj raspravi preko poruka dozivela uvredu,i zbog toga se ne mogu smirim jer je jako bezobrazno;i sad osoba koja me je uvredila mi se umiljava i slihta s oprostenjem kao da nije bilo nista,ali se ljuti sto se ja ljutim,i kad hoce da ispricam sto se ljutim,ne saslusa me uopste,okrene d**e i napusti razgovor. Kako ja da se postavim u toj situaciji? I sta da radim?Jednostavno ne mogu da se ne ljutim,jer zasto me pitas ista ako ne zelis da cujes sta mene muci,nit smatras da sam bitna za toliko...sto me jos vise vredja i ljuti. Ja sam jednostavno takva kad me nesto do srzi uvredi tesko prelazim preko toga...

Ne znam sta da radim...

[Sanja Т.]

пре 12 часа, arizan рече

Увреда не постоји. Постоји само изговорена реч. А како ће та реч бити доживљена, то зависи од зрелости особе која ту реч прима.

Изговорену реч тумаче као увреду незрели људи, они код којих је сујета надувана, они којима господари его.

Зрели људи доживљавају омаловажавање нечег њима светог као израз туђе слободе. Свако има право да изнесе мишљење о нечему што је теби/нама битно. Ако неко жели да унизи или хули на неку нашу светињу, на наше драге особе... па то је његова слобода. Има право на то. Наравно, таква особа није ''сасвим своја'', јер ниједна нормална особа не унижава туђе светиње, те се треба поставити сходно томе-са тквима се не полемише, најчешће их треба избегавати и треба се за њих молити. Дакле као у случају било које друге болесне особе. (Додуше, болесне особе не треба избегавати, њима ваља отићи у посету ).

 

Све си ти ово лепо срочио. Истина жива! Само, с почетка блиста, а онда води у конфузију. То је проблем-овај твој други део текста. Разврзи њега и добићемо тачан  рецепт.

Мишљења сам да у ствари нема тачног рецепта, зато што други део текста, иако неразјашњен до краја, остаје такав, као једино решење. Зато нам се нуди балансирање и прихватање себе као "обичне људе" - увредљиве и мање-увредљиве.

Можда, инсистирати на брзом праштању...јер увек ће постојати нешто што ће да нас увреди, колико год "зрели" да смо, али ако  себе научимо, да потражимо оправдање за саговорника и у себи га оправдамо, то ће донекле да нам помогне. Сви знамо да увреда нас разара и води у лоше стање, због тога треба оправдати увредиоца.

Са друге стране  ( рекла сам донекле) ,због тога , што не смемо сваки пут да игноришемо увреду. Управо тај осећај може да нам буде користан, као први сигнал, за решавање неког проблема, ког нисмо били свесни. Опет, човек треба да буде доста прибран, да би препознао сигнал као такав.

У сваком случају, једино нам је корисно, ако не прихватамо лично увредљиву реч и правимо од себе жртву, већ размислимо доообро о томе , зашто нас је то нешто увредило. Без да оптужимо себе или друге, обе стране могу да буду једнако " криве  "- зато је и потребно преиспитивање увреде, а затим тражење решења и разговор о томе, ако је икако могуће.

 

П.С. На крају сам рекла исто што и ти, само мало дуже. ...замрсих га и ја     Не вреди, треба неко речитији и једноставнији  

 

[Sanja Т.]

Извињавам се за офф. 

Интересује ме , постоји ли тема о онима који се труде да никада , никога не увреде. Поменуо је Аризан,  " нормална особа не унижава туђе светиње", навео ме на размишљање, ја сада идем корак даље, у другу крајност, па ме интересује шта има да се каже о "неувредиоцима".

[JESSY]

пре 39 минута, Сања Т. рече

постоји ли тема о онима који се труде да никада , никога не увреде.

ne verujem da postoji, prosto zato sto ne postoji osoba koja nikada nikog nije uvredila...koliko god se trudila...

[arizan]

@JESSY

@Сања Т.

Па нека буде изговорена реч и опака и вулгарна... опет је то право онога који вређа. Или ''вређа''. Његова слобода.

Е сад, шта је мера туђе слободе? Због наше слабости, критеријуме за туђу слободу постављамо ми сами и углавном ценимо по томе да ли нечије речи или поступци чине да се осећамо пријатно или не.

А границу туђе слободе је поставио Христос током разапињања... иако са поломљеним рукама и ногама, са отвореним ранама, без аналгетика, са смрадом туђе пљувачке по себи, са гомилом подсмеха у таквој ситуацији и без иког од дојучерашњих пријатеља поред себе... и Он се у таквој ситуацији моли за оне који га разапињу! Није се дурио или вређао, него трпео и молио се за руљу.

Владика Николај каже да би требало да ми узрастамо тако да туђе ''увреде'' само мало додирну нашу душу и да се не осете. Као када би дете бацило мањи камен у океан.. вода се мало усталаса, а океан прогута камен. Е тако и са туђим речима.

Ако ти неко каже нешто неприлично, за мајку, пријатеља, Бога.. па шта, нека каже. Његово право. Он ће да одговара због тога. Ни мајка, ни пријатељ, ни Бог због његових речи нису ништа мањи.

Нормалан човек неће никада да ти опсује мајку, да ти омаловажи веру или Бога, да ти пред другима каже да си носата или да те оклевета... То раде болесни људи, људи којима је живот очај, бесмисао и мука.

А за болесне се треба молити, као и за непријатеље. А успут себе поправљати, узрастати у трпељивости и љубави. Откуд знаш, можда их баш твоја трпељивост и смиреност дотакну, па се после постиде својих поступака.

А да молитва у таквим случајевима ради, у то сам се уверио више пута до сада. Тако да...

 

[arizan]

1 hour ago, Сања Т. рече

П.С. На крају сам рекла исто што и ти, само мало дуже. ...замрсих га и ја     Не вреди, треба неко речитији и једноставнији  

 

 

Па није да нема истине у овоме