ZATVOR ZAVISNOSTI

[Снежана]

 

ZATVOR ZAVISNOSTI

 

 

 

“Ono što predstavlja pravu nesreću nije nejednakost – nego zavisnost.
–  Volter

Na ovaj svet dolazimo samo sa nekoliko stvari koje nam pripadaju i koje zaista posedujemo. To su naše misli (ideje samo nama svojstvene), naše telo, vreme i energija – naša unutrašnja sloboda. Međutim, kako vreme prolazi svih tih stvari polako se odričemo. Svoje najbolje godine provodimo tako što za druge radimo. U zamenu za malo novca, oni nas poseduju. Nepotrebno upadamo u tuđe igre i borbe, i uludo trošimo svoje dragoceno, ograničeno vreme i energiju – dva resursa koja nikada ne možemo da vratimo. To nas umara i crpi, i dovodi do toga da sve manje verujemo u sebe i sopstvene ideje. Zato se oslanjamo na tehnologiju, na eksperte, raznorazne stručnjake, zato se povijamo pod pritiskom mišljenja većine. Postajemo pasivni i zavisni, neprimetno se urušavamo, gubimo svoju autonomiju i urođenu moć.
Jednom rečju – odričemo se svega što nas čini kreativnim i slobodnim ljudima.

Budeš li zavisio isključivo od materijalnih posedovanja, od novca, imovine ili titule, budeš li zavisio od (ne)milosti ljudi oko sebe, i gledao u njih čekajući pomoć ili sažaljenje, i svoju budućnost vezivao za spoljašnje okolnosti, za ono što je izvan tebe – lišićeš sebe slobode i zauvek ostati zarobljen u bespomoćnosti.

Shvati: postoje sile izvan tvoje kontrole koje te za tili čas mogu lišiti svega što imaš i od čega zavisiš. Jedna nesreća ili izdaja, jedan nepromišljen, budalast čin, mogu te na kolena baciti i život ti iz korena promeniti. Jer svet je okrutan, a ljudi svakakvi – često sebični i prevrtljivi, i sopstvenim interesima rukovođeni.

Što pre prihvatiš tu realnost, biće ti lakše, jer je istina da si usamljeniji si nego što trenutno misliš. Ipak, to ne treba da bude izvor tvog straha, nego slobode. To treba da te navede da se odvažiš, da preuzmeš odgovornost i vlasništvo nad sobom – svojim mislima, energijom i vremenom. Da ti dokaže da si sposoban da postigneš više nego što misliš. Jedino iz pozicije unutrašnje moći, i istinskog oslanjanja na sebe bićeš u mogućnosti da izađeš iz zatvora zavisnosti. Nećeš više na druge čekati, niti isključivo od njih zavisiti. I što je najvažnije nećeš više nikoga kriviti. Jedino ćeš tada imati osećaj potpune oslobođenosti. Tada ćeš, iako zaposlen za drugog – ti raditi za sebe. Jedino ćeš tada, kad osetiš spremnost, moći da se osamostališ, da odeš i nikada se nazad ne osvrneš.

Shvati: na ovom svetu ništa ne možeš posedovati – ništa osim sebe. S’ tim si došao, to jedino imaš, i samo to ti na kraju ostaje. Ne tvoj posao, titula ili status u društvu. Ne račun u banci, tvoja kola, kuća ili stan. Već ti – tvoje misli, telo, vreme i energija. Tvoja nezavisnost i unutrašnja sloboda. Jedino sobom možeš upravljati, ti si svoje vlasništvo, svoja najvrednija imovina. Tvoje veštine i sposobnosti su sve što imaš i sve što ti ostaje. Dok se unutra ne zagledaš, duboko u sebe, i u svojim sposobnostima ne potražiš spas, niko i ništa s’ polja ti neće pomoći. Sve dok sebe ne budeš posedovao sebe, dok sebi ne budeš pripadao, ostaćeš u zatvoru zavisnosti, ostavljen na nemilost i milost okolnostima i ljudima.

„Istinska sloboda je sloboda duha. Nalazi se u najdubljem delu tvoga bića, koji ne može biti okovan, vezan lisicama ili bačen u zatvor.“ – Osho

Da bi to razumeo, pogledaj čoveka kao što je Rubin „Uragan“ Karter, koji je 1966. godine, na vrhuncu svoje bokserske karijere uhapšen je i optužen za trostruko ubistvo. Znajući da nije kriv, na sve načine se vatreno borio i pokušavao da dokaže svoju nevinost. U tom meču, rasizam ga je pobedio, i već sledeće godine je osuđen. Tri doživotne kazne zatvorom – glasila je presuda.

Nepravedno lišen svega što mu je pripadalo, svega što je posedovao – jednim udarcem života bačen je na kolena. Sve na čemu je radio, sve što je pošteno stekao – neko mu je silom oduzeo – slavu, novac, i ugodan život rešetkama zamenio.

Iako zatvoren u jedno od nabrutalnijih okruženja poznatih čoveku, u sistem posebno dizajniran da slomi i razbije, i poslednji atom autonomije i slobodne volje, Rubin nije očajavao. Znao je da je nevin i da će ga naposletku osloboditi. Međutim, nije mogao da zna kada će to biti, i kako će to na njega uticati. Da li će posle mnogo godina zatočeništva na slobodu izaći zarobljenog uma i slomljenog duha. Da li će biti još jedan u nizu bivših zatvorenika, koji se nakon oslobođenja iznova vraćaju u sistem zato što su postali zavisni od njega, samo zato što više ne znaju ništa za sebe da urade.

Njemu se to neće desiti, odlučio je – on će pobediti sistem. On će, sve što mu je ostalo – vreme i energiju, iskoristiti tako da sebe ponovo izgradi. Razviće pouzdanje u sopstvene sposobnosti i snage, i na taj način stvoriti sebi uslove da nakon oslobođenja bude istinski nezavisan čovek.

Zato je razvio sledeću strategiju: iako okružen zidovima – ponašaće se kao slobodan čovek. Možda ne može da upravlja okolnostima, ali može da upravlja sobom. Neće nositi zatvorsku uniformu, neće nositi identifikacionu karticu – on je čovek, a ne broj. Neće jesti sa ostalim zatvorenicima, neće raditi dodeljene zadatke, neće ići na uslovna saslušanja. Zbog tih odluka surovo je kažnjen i bačen u samicu. Međutim nije se plašio ni kazne ni. Jedino čega se on plašio bio je gubitak dostojanstva i unutrašnje slobode.

Kao deo strategije, odbio je i uobičajenu zabavu koju zatvorenici dobijaju, televiziju, radio, pornografske časopise i magazine. Znao je da sve te stvari predstavljaju zadovoljstvo za slabe, i što je opasnije od svega – stvaraju zavisnost. Na taj način bi upravniku dao moć da mu ih kasnije oduzme. Shvatio je da takve stvari predstavljaju načine da se skrenu misli i „ubije“ vreme. On nije imao vremena za ubijanje – svaki minut bio je dragocen.

Umesto toga, počeo je da proždrljivo čita knjige. Gutao ih je. Čitao je knjige koje su mu pomagale da ojača um. Počeo je da piše autobiografiju – želeo je da pridobije saveznike u borbi za slobodu, i da pažnju javnosti usmeri na svoj slučaj. Počeo je da izučava pravo – odlučio je samog sebe da oslobodi. Ostalim zatvorenicima prenosio je naučene ideje, i pomagao im da se bore za svoja prava. Zagospodario je „mrtvim“ vremenom, oživeo ga, preuzeo kontrolu nad njim i preusmerio ga da mu služi. Svakom pročitanom knjigom postajao je moćniji i nezavisniji, a svakim novim danom bio je sve bliži konačnom cilju – svojoj slobodi.

„dozvolite mi da vam kažem da sloboda nije nešto što se bilo kome daje; Sloboda je nešto što čovek sam uzme, jer čovek je slobodan onoliko koliko to odluči da bude.“
– Džejms Boldvin

Napokon, posle skoro 20 godina zatvora oslobođen je. Na opšte čuđenje odbio je tuži državu – to bi značilo da priznaje da je bio zatvoren, i da mu je trebala kompenzacija. Njemu nije trebalo ništa. On je sve vreme bio slobodan, on je pripadao sebi. A sada je i posedovao sve neophodne veštine neophodne da se snađe u, za njega nepoznatom i novom svetu. Koliko je u tome uspeo, najbolje govori podatak da je u godinama posle zatvora postao je uspešan advokat specijalizovan za prava zatvorenika, dodeljeno mu je nekoliko počasnih diploma pravnog fakulteta, i primljen je u boksersku kuću slavnih.

 

Zavisnost je navika koja se lako stiče. To je zatvor na koji se sam osuđuješ, i u koji samostalno ulaziš. Ova kultura ti potura razne vrste štaka – stručnake da im se za sve obratiš, lekove da se svake nelagode lako rešiš, mlaka zadovoljstva da ubiješ vreme, poslove – tek da možeš da preživiš. Sve se teže odupireš, i sve više popuštaš, dok se naposletku potpuno ne prepustiš. Tada se zatvaraš u zatvor iz kojeg teško izlaziš. Konstantno gledaš napolje, i očekuješ da će država, ljudi i okolnosti konačno osloboditi i tvoje probleme rešiti. To te slabi i uspavljuje. Vreme prolazi, opcije nestaju, a prostor za manevrisanje smanjuje. I kad dođe ono neizbežno – vreme za donošenje važnih odluka – ti si bespomoćan. Na sebe ne možeš da se osloniš, jer sebi ne pripadaš, sebe ne poseduješ. U sebi nemaš ništa.
Shvati: jedino pravo posedovanje dolazi iznutra. Može doći iz prezira prema bilo čemu što stvara zavisnost, ograničava tvoju pokretiljivost, autonomiju i slobodu. Iz bilo čega što ti podriva veru u sebe, smanjuje veru u sopstvene odluke, ili ti oduzima moć raspolaganja vremenom, sprečava te u sticanju novih znanja, i stoji na putu ličnog usavršavanja.

Zato, pre nego što bude prekasno, kreni u suprotnom pravcu. Neka tvoj život bude okrenut ka sticanju nezavisnosti – psihičke na prvom mestu (niko osim tebe ne može ti um osloboditi), zatim emotivne, fizičke, finansijske i tako redom. Neka ti ovi koraci i primer Rubina Kartera na tom putu pomognu: donesi odluku i svakodnevno radi na tome da se što više oslobodiš svih vrsta zavisnosti koje te uspavljuju i život ti truju. Vežbaj da se što manje oslanjaš na glasove drugih, a što više na svoj jedinstveni glas. Svoje dragoceno vreme koristi za sticanje novih veština. Čitaj kad god za to imaš priliku. I važnije od svega, vežbaj da veruješ sebi i oslanjaš se na sebe. Vežbaj da preuzimaš potpunu odgovornost za sve što ti se desi. Budeš li radio tako, unutrašnja sloboda postaće ti navika, a mentalitet bespomoćnosti i svaka vrsta zavisnost od drugih nešto od čega želiš da pobegneš.

http://pomozibloze.com/zatvor-zavisnosti/

[PredragVId]

Помози Б(л)оже!