ДЕЦА

[Снежана]

„Пустите дјецу нека приђу к мени, јер је таквих Царство Небеско“(Лк.18,16)

У недељу која слиједи прослављамо Детинце. Обично тога дана вежемо дјецу која треба да се „искупе“ неким добрим дјелом, да их одријешимо. У ствари, на тај начин ми, родитељи треба да покажемо дјеци да, иако су мали и чисте душе, могу да се “ свежу“ у гријех, одакле се избављају добрим дјелима којима ће се раздријешити од свеза гријеха. Нагласио бих васпитни карактер овог,наизглед, безазленог чина. Као прво, дјеца стичу појам о опасности од гријеха и његовој погубности у смислу спутавања развоја дјетета и човјека уопште, као и неку симболику осјећања човјека везаног гријехом. Насупрот томе, добро дјело, обећање, или нешто друго ( рецитације нпр.) стављају дјетету до знања да је потребно да уложи неки ТРУД да би се ослободило од свеза гријеха. Ово се, по мени, не односи само на гријех, већ и на живот уопште.

Кроз овај радосни празник и кроз ову симболичку радњу дијете се уствари припрема да се спремно суочи са свим будућим проблемима који га чекају у будућем животу кад одрасте и формира се као личност. Ко припрема дијете у свему томе? Наравно, родитељи. Дешава се често да родитељи нијесу свјесни одговорности коју имају пред Богом и пред људима у васпитавању сопствене дјеце. Свети Јован Златоуст каже:„ А ти кад васпитаваш сина својега, учи га подвигу“! Дакле, дјецу треба учити и васпитавати да се ПОТРУДЕ својим дјелима уколико нешто, да кажем, захтијевају. На неки начин, да зараде. Апсолутно удовољвање свакој жељи дјететовој, управо чини супротно од смисла празника Детинци, гдје се од дјеце тражи да уложе неки мали, симболични труд да би се раздријешили. Наравно, дјеца јесу наша радост, све чинимо за њих и због њих, али сматрам да управо право васпитавање им дајемо кад их привикавамо на ТРУД, радњу, поступак , дјело, да би остварили свој циљ. Уосталом, зар се сви ми родитељи не радујемо и зар нисмо поносни кад наше дијете лијепо одрецитује пјесмицу? А како ће је научити ако се не поТРУДИ?

Пише: Протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић

 

 

[Ненад Р.]

 

[JESSY]

18.12.2016

Detinjci

 

U treću nedelju pred Božić slavi se ovaj praznik. Toga dana ujutru rano, ili po dolasku iz crkve sa bogosluženja, odrasli vežu svoju ili tuđu decu. Za vezivanje se obično koristi: kaiš, gajtan ili običan kanap, ili običan deblji konac. Obično se zavežu noge ili ruke, pa se jednim delom kanap zaveže za sto ili stolicu. Vezivanje na Detince, Materice i Oce, ima višestruku simvoliku. Prvo simvolizuje čvrste porodične veze, slogu, mir, poštovanje i međusobno pomaganje u svim prilikama. Drugo, upućuje ukućane na štedljivost i istrajnost u vrlinama, jer onaj ko poseduje pošteno zarađenu imovinu i dobra dela, lako će sebe otkupiti u svim sporovima pred zemaljskim sudovima, a posebno na poslednjem Strašnom sudu, gde će se samo vrednovati ono šta je čovek dobro u svom životu učinio.

Oci, Materice i Detinci su čisto porodični praznici i za taj dan domaćice pripremajusvečani ručak na kome se okupi cela porodica. Ovi praznici, i običaji vezani za njih,doprinose jačanju porodice, slozi u njoj, razumevanju, poštovanju između dece i roditelja,starijih i mlađih, što sve zajedno čini porodicu jakom i zdravom. A zna se, da je porodicatemelj jednoga društva, države i crkve.