Разговори о болестима зависности са сарадником Центра "Земља живих"

[Земља Живих]

On 12/3/2016 at 17:14, Жељко рече

 

Добро дошао Милане @Земља Живих

Неколико питања:

- Колико у просеку један центар највише има штићеника( по центру) и зашто не више?

- Да ли су сви који дођу у центра верници или можда има и атеиста?

- Ако је неко атеиста, да ли постоји посебан програм за њега, с обзиром да сте ви ипак центар под покровитељством Цркве и да свештеници поред медицинских стручњака такође руководе овим центрима + врше се и богослужења у центрима и штићеници се моле, посте, причешћију ?

- Да ли је то центар само за Србе или има и других нација у њему?

- Да ли сами припремате храну( ручак, вечеру) или то неко спрема за вас?

- Какве су дневне обавезе штићеника, да ли то можда личи на манастирски поредак?

- Шта вам значи оно јавно исповедање када сваки штићеник понаособ за себе говори од чега је зависан и колико дуго?

- Како породице штићеника гледају на Земљу живих и да ли је дозвољено да родбина, мужеви, жене, деца посећују штићенике?

- Да ли Земља живих помаже штићеницима по изласку с обзиром да су многи зависници у претходном периоду покидали све везе са родбином и пријатељима и да најчешће немају где да оду, у том смислу да ли Земља живих или Црква на неки начин за прву помоћ помогну штићеницима који излазе или су они препуштени сами себи?

- Да ли имаш инфомације колико држава помаже Земљу живих и да ли уопште?

- Којих година су у просеку штићеници, и колико година има најмлађи?

- Шта се дешава са штићеницима који су прошли све потребне године опоравка и излечења а који се поново врате болести зависности, да ли они могу поново доћи у центар и поново се лечити?

- Да ли можете да нам испричате случај неког ко се излечио како се снашао након боравка у Земљи живих, да ли се запослио, оженио, добио децу или тако неки позитиван пример враћања у редован живот?

- Шта је оно што је кључно што штићеници науче у Земљи живих?

Земља Живих

Хвала на добродошлици. Поставили сте ми одједном много питања тако да ћу морати да будем концизан.

Број штићеника у једном центру зависи од капацитета смештаја али, по препорукама психолога, не треба да прелази 25-30 људи јер је тешко радити у већим групама.

То што је ово православна заједница не искључује атеисте нити припаднике других вероисповести. Било је мусламана и католика а највише атеиста. вера само помаже у менјанју себе ако је човек прихвати али то је потпуно лична ствар.

Центар окупља све људе којима је помоћ потребна, без обзира на националну припадност, и нема посебне програме. То је братство у правом смислу речи.

У заједници се живи скромним животом по типику православног манастира. Сваки члан колектива има своје послушање, своју радну и личну обавезу коју испуњава свима на корист. Наравно да сами узгајамо већину намирница и припремамо храну, као што бринемо о домаћим животињама или башти.

Јавно исповедање свог живота помаже зависнику да кроз вербализацију свог проблем пред другима, доживи суочење и помирење сам са собом.

Породице зависника су најчешће збуњене променом коју уоче већ након шест месеци кад зависник први пут добија право да види своје ближње али не у самој заједници већ у кругу манастира. Иначе, посете и контакти са породицом и ближњима су забрањени.

Године зависника су од адолесценције до средњег доба. Свако ко након завршеног програма и живота ван заједнице пожели да у њу поново дође - добродошао је!

Многа браћа и сестре који су успешно завршили програм су данас породични и одговорни чланови заједнице.

Зависници су социопате. У заједници науче да се уклопе и разумеју коегзистенцију с другима. И још много, много тога..

[Земља Живих]

On 12/3/2016 at 16:54, Милан Ракић рече

Да ли сте у "Земљи живих" имали коцкаре?

Да, било је зависника од коцке који су успешно завршили програм.

[Земља Живих]

On 12/3/2016 at 15:57, Тања1 рече

Поштовани, није проблем мени драге осебе повезан са смислом Ваше реченице већ са мојим проблемом. О проблему драге особе не бих овде,  ја сам жедна информација и да на најбољи начин разумем овисност о опијатима, односно  на најбољи начин да помогнем.  Молим Вас да ме разумете, не  мислим да је табу тема, у спашавању нема табу тема, а ОПЕРИСАНА сам од осуђивања људи и упирања прстом,  и није ме брига да ли други мисле лоше, реч је о особи која има велике људске квалитете, али ето.  Него не налазим да ће тој мени драгој особи помоћи, да отворено износим проблем (отворен је да више не може бити, и на послу претпостављени знају и труде се да ишчупају из "рупе", тако је на западу) поред толико индивидуалних  примера неједнаких судбина, осим њему/њој лично.  Устаје сваког дана и пази посао. Али је то на неки начин  једина свакодневна активност, остаје много вечерњих сати да се падне у искушење и, наравно, да се "изглупира" како то он/она зове, што се дешава. Сведок сам неких стања више од пет месеци, неописив је бол у међувремену да ли позвати амбуланту (не живимо заједно, али сам често на адреси због помоћи) или чекати да хаос прође (карактер се мења и сијасет симптома који се појаве), односно изборити се са временом и да особа сама може да одлучи. Колико је то у таквој ситуацији паметно? А  особа је одлучила да жели да се спасава, али је морам признати веома тврдоглава и хоће све како он/она хоће, мисли да је најпаметнији/а.  А ја живим у страху да јој се не деси најгоре.  Па када кажете:

слажем се, али не у потпуности. Па да не испадне истругнуто ис контекста, молим Вас ако можете нешто о вољи за спасавањем, колико је битна. Хвала Вам и свако добро од Бога.

Поштована, ја се још увек не сналазим најбоље са овим дијалозима па сам вам одговорио на неком другом месту. Желим да вас посаветујем јер знам у какве дилеме свакодневно долази неко ко хоће да помогне зависнику. Оно што је најважније и можда најтеже за прихватање је чињеница да се зависнику не може и не сме веровати. Зависност развија у човеку веома јак логички систем одбране саткан од самообмањивања и обмањивања других тако да то више није онај исти човек кога сте волели и познавали пре болести. Повлађујући зависнику бивате увучени у његов свет и несвесно усвајате зависнички модел понашања. Зависност је заразна болест. Да ли бисте питали болесника од епидемијског менингитиса шта је најбоље за њега или би реаговали по свом инстикту? Не може зависник знати како да реши проблем јер да зна - одавно би га решио. За почетак: Ако желите да помогнете некоме кога волите, искључите сентименталност и поверење према њему и будите свесни да се над вама спроводи систематска емотивна манипулација. Не покушавајте да о овоме расправљате са том особом. Поставите приоритете и услове и ставите му/јој до знања да мора да поштује правила и одлуке ако очекује вашу помоћ. Будите строги и доследни ономе што сте рекли. И не заборавите ни на трен да зависник о коме бринете није тренутно оно биће које волите и познајете већ очајан човек, поседнут демоном који говори из њега. Ово можете схватити фигуративно или буквално.

[Raskoljnikova]

Схватила сам да заједница функционише тако да своје штићенике ни на који начин не обавезује да заврше цео програм и изађу с благословом. Свако може да напусти терапијски програм својевољно. Интересује ме да ли се дешава да неко буде избачен из заједнице и због чега? Питам јер је то заједница људи који могу бити веома конфликтне личности.

[Земља Живих]

пре 3 минута, Raskoljnikova рече

Схватила сам да заједница функционише тако да своје штићенике ни на који начин не обавезује да заврше цео програм и изађу с благословом. Свако може да напусти терапијски програм својевољно. Интересује ме да ли се дешава да неко буде избачен из заједнице и због чега? Питам јер је то заједница људи који могу бити веома конфликтне личности.

Добро сте схватили и поставили одлично питање. Зависници су субпопулација која је врло често склона насилном решавању конфликата и испољава разне видове социјално неприхватљивог понашања. Међутим, они који одлуче да се придруже заједници на самом почетку буду упознати са њеним правилима и на њих пристају. У периоду адаптације који траје и до шест месеци о новом члану брине "анђео чувар" - старији и искуснији сабрат који се труди да оправда своју улогу и титулу коју носи.

Заједница је сама по себи живи организам који функционише усклађеним делањем њених чланова. У заједници не постоји лични интерес нити било који облик испољавања ега. Свако ради и доприноси општем добру по својој мери и датости. Опстанак заједнице не сме бити угрожен ничијом самовољом и зато су правила живота јасно дефинисана и строго се поштују.

Дешава се да неко од чланова пружа отпор и свесно показује непослушност, не понаша се с љубављу према сабраћи, долази у сукобе са другима. Ако се такво понашање наставља кроз дужи временски период и поред указивања, опомена и казни онда такав појединац почиње да угрожава целу заједницу јер ствара немир и даје лош пример другима. Пошто је интерес заједнице изнад интереса појединца, неопходно је таквог штићеника изопштити. То је врло тежак али неопходан корак.

[Тања1]

On 6/12/2016 at 19:38, Земља Живих рече

Желим да вас посаветујем јер знам у какве дилеме свакодневно долази неко ко хоће да помогне зависнику.

Од срца вам се захваљујем на драгоценим саветима.

[Земља Живих]

пре 11 часа, Тања1 рече

Од срца вам се захваљујем на драгоценим саветима.

Волео бих да могу да помогнем. Ако будете имали било какве конкретне дилеме у вези било чега, био бих рад да заједно са вама промислим о томе.

Желим вам да се наоружате љубљвљу и великом упорношћу за борбу коју водите и нека Сила Божија буде са вама!

[Тања1]

пре 15 часа, Земља Живих рече

Волео бих да могу да помогнем. Ако будете имали било какве конкретне дилеме у вези било чега, био бих рад да заједно са вама промислим о томе.

Желим вам да се наоружате љубљвљу и великом упорношћу за борбу коју водите и нека Сила Божија буде са вама!

Поштовани, хвала Вам, већ сте помогли. Могла бих да вас контактирам, ако се не нађе друго могуће решење. Ја сам ратник, урадићу све оно што у животу човека није Божија воља. Ако је Бог с нама ко ће против нас? Свако добро.

[Raskoljnikova]

On 12/7/2016 at 23:22, Земља Живих рече

Добро сте схватили и поставили одлично питање. Зависници су субпопулација која је врло често склона насилном решавању конфликата и испољава разне видове социјално неприхватљивог понашања. Међутим, они који одлуче да се придруже заједници на самом почетку буду упознати са њеним правилима и на њих пристају. У периоду адаптације који траје и до шест месеци о новом члану брине "анђео чувар" - старији и искуснији сабрат који се труди да оправда своју улогу и титулу коју носи.

Заједница је сама по себи живи организам који функционише усклађеним делањем њених чланова. У заједници не постоји лични интерес нити било који облик испољавања ега. Свако ради и доприноси општем добру по својој мери и датости. Опстанак заједнице не сме бити угрожен ничијом самовољом и зато су правила живота јасно дефинисана и строго се поштују.

Дешава се да неко од чланова пружа отпор и свесно показује непослушност, не понаша се с љубављу према сабраћи, долази у сукобе са другима. Ако се такво понашање наставља кроз дужи временски период и поред указивања, опомена и казни онда такав појединац почиње да угрожава целу заједницу јер ствара немир и даје лош пример другима. Пошто је интерес заједнице изнад интереса појединца, неопходно је таквог штићеника изопштити. То је врло тежак али неопходан корак.

Поменули сте казне. Интересује ме нешто о томе, ко одлучује о кажњавању и какве су то казне? 

 

[Земља Живих]

пре 1 минут, Raskoljnikova рече

Поменули сте казне. Интересује ме нешто о томе, ко одлучује о кажњавању и какве су то казне? 

 

Употребио сам реч "казна" да би је учинио разумљивом свима јер претпостављам да овај форум посећују и људи који не владају православном терминологијом а помоћ им је потребна. Казна је заправо реч која се не користи у заједници. Њу замењује "епитимија" - реч грчког порекла која означава духовни лек који духовник или заједница прописују некоме коме је потребно да спозна у чему греши и да своју грешку убудуће не понавља. Епитимија је најчешће нека врста одрицања и појачане молитве или физичког рада која човеку помаже у интроспекцији и сагледавању себе кроз очи заједнице. Епитимије се додељују по љубави и са једним јединим мотивом - да се помогне појединцу да промени лоше програмирано понашање. Овакав духовни лек, његову природу и трајање може одредити духовник заједнице или скуп најстаријих (по стажу) штићеника који у сарадњи с духовником воде заједницу.

Од старије браће са дугим искуством заједнице очекује се да уместо епитимије сами одреде себи неко одрицање које је примерено греху који су починили. Дакле, казна у колоквијалном смислу не постоји јер нико није достојан тога да кажњава друге. Постоји духовни лек као путоказ и смерница на путу личне промене сваког члана заједнице.

[Земља Живих]

пре 3 минута, Земља Живих рече

Употребио сам реч "казна" да би је учинио разумљивом свима јер претпостављам да овај форум посећују и људи који не владају православном терминологијом а помоћ им је потребна. Казна је заправо реч која се не користи у заједници. Њу замењује "епитимија" - реч грчког порекла која означава духовни лек који духовник или заједница прописују некоме коме је потребно да спозна у чему греши и да своју грешку убудуће не понавља. Епитимија је најчешће нека врста одрицања и појачане молитве или физичког рада која човеку помаже у интроспекцији и сагледавању себе кроз очи заједнице. Епитимије се додељују по љубави и са једним јединим мотивом - да се помогне појединцу да промени лоше програмирано понашање. Овакав духовни лек, његову природу и трајање може одредити духовник заједнице или скуп најстаријих (по стажу) штићеника који у сарадњи с духовником воде заједницу.

Од старије браће са дугим искуством заједнице очекује се да уместо епитимије сами одреде себи неко одрицање које је примерено греху који су починили. Дакле, казна у колоквијалном смислу не постоји јер нико није достојан тога да кажњава друге. Постоји духовни лек као путоказ и смерница на путу личне промене сваког члана заједнице.

Можда нисам био довољно прецизан па ћу покушати да појасним. Кад кажем одрицање мислим на неконзумирање кафе или слатке ужине онда кад сви чланови заједнице то раде. Рад у слободно време и не учествовање у спортским активностима са браћом. Смисао епитимије је да "кажњеник" осети колико је важно да буде део заједнице и да пожели да се у том правцу мења.

[Земља Живих]

Поштовани посетиоци форума,

волео бих да овај разговор буде динамичнији и да не буде фокусиран само на заједницу Земља Живих већ на проблеме кроз које свакодневно пролазе родитељи, старатељи или партнери у покушају да помогну зависнику. Однос зависника са најближим окружењем је својеврстан пример контролне драме кроз коју свака страна покушава да задобије контролу над ситуацијом употребом разних средстава емотивне и менталне манипулације и уцењивања. Познато је да породице зависника усвајају зависнички модел понашања иако нису зависници. То се по правилу дешава несвесно и илуструје чињеницу да је наркоманија (или било који тип адикције) заразна болест која урушава не само зависника већ и његову најближу околину. Већина родитеља чак живи у потпуној или делимичној негацији чињенице да је њихово дете тешко душевно оболело јер не могу прихватити сопствену кривицу и пропусте у његовом васпитању. 

Ја сам своју улогу у овом форуму управо схватио тако да као лекар и бивши зависник који после дугог промишљања и богатог људског и медицинског искуства може бити користан саговорник на све теме везане примарно за наркоманију, однос према зависнику, терапију зависности и улогу старатеља и околине у лечењу и ресоцијализацији. Да су моји родитељи имали са киме да се посаветују на овакав начин, можда би данас били живи и радовали се мом повратку извору правих вредности.

Надам се да ме ни зависници а ни они који се боре за њихово спасење неће доживети као још једног теоретичара који проповда о нечему о чему нема појма јер сматрам да ми искуство наркомана и терапеута даје довољан кредибилитет за њихово поверење.

Позивам вас да поделимо искуства и размишљања о овој теми која се посредно или непосредно тиче свих нас.

[александар живаљев]

Драги колега,

Прво да Вам захвалим на ентузијазму и одличној артикулацији и тешких ствари које имате да нам саопштите.

Питање: колико се јавља осјећај кривице код родитеља, да ли је он сметња исцјељењу и да ли се због тога у почетку врши "изолација од породице"?

[Земља Живих]

пре 4 минута, александар живаљев рече

Драги колега,

Прво да Вам захвалим на ентузијазму и одличној артикулацији и тешких ствари које имате да нам саопштите.

Питање: колико се јавља осјећај кривице код родитеља, да ли је он сметња исцјељењу и да ли се због тога у почетку врши "изолација од породице"?

Хвала Вам колега на разумевању како озбиљности теме тако и моје потребе да неке табуе порушим и демистификујем ситуације које се многим људима укљученим у овај проблем чине као нерешиве.

Код родитеља који се суочавају са чињеницом да им је дете наркоман испрва се јавља неверица и негација као одбрамбени механизам. Пошто докази за то врло брзо постају необориви, следећа емоција је најчешће љутња јер они још увек не схватају да се ради о болести него о младалачком хиру и размажености. Како породична драма одмиче, долази до сукоба у коме родитељи оптужују једно друго за пропусте, почиње међусобно препуцавање које иде зависнику на руку јер у емотивно нестабилној атмосфери посвађаних родитеља лакше остварује манипулацију. Све ово је потпуно неосвешћено понашање и нажалост својствено просечној породици. Онда кад породица почне већ да пропада и да основна осећања постају немоћ и очај, родитељи одлучују да затраже помоћ стручних лица. Све у свему, у породици влада атмосфера неповерења и безнадежности што је врло неконструктивно.

Ви као лекар врло добро познајете епидемиолошки принцип да се заразни болесник издвоји из средине која је допринела или довела до његове болести и да је први услов за лечење - изолација. У изолацији зависник губи чланове породице као сигурне играче драме коју режира и бива принуђен да промени игру. То је почетак промене. За време док он ради на себи у заједници и доживљава промене, његова породица остаје на истом оном нивоу свесности који је владао пре одласка у зајдницу. Зато се паралелно са боравком наркомана у заједници ради са њиховим породицама кроз психолошке радионице и друге видове преваспитавања како би се њихово мењање ускладило са промењеним чланом који се у једном тренутку враћа у ту породицу.

Дакле, били сте потпуно у праву. Породица и односи у њој су овом случају фактор који отежава решавање проблема и то је разлог што успешна рехабилитација захтева потпуну одвојеност од ње. Осим тога, раздвојеност допушта и једној и другој страни да сагледају у чему су и колико грешили што је такође важно за излечење читаве породице.

[Vrhovac]

Hristos voskrese,

znam da postoji dobar običaj da se u centrima za lečenje bolesti zavisnosti ne razgovara o prošlom životu, o starim gresima vezanim za droge. Ipak često biva da se abstinent zavozi u tom smeru i takoreći "radi se na suvo", pričajući, čak se i hvaleći svojim iskustvom iz tog kruga pakla. 

Koliko to može biti štetno za abstinencu i kakvi su načini savladavanja te loše navike?

hvala