О рудиментарнима органима

[о.Горан]

                                               

 

 

 

 

                              СУВИШНИ  ОРГАНИ  ИЛИ   УПОЗОРЕЊЕ 

                            О ТОМЕ КАКО ХИРУРЗИ ВЕРУЈУ ДАРВИНУ

 

 

 

 

 

            Ако би направили пресек било ког уџбеника из биологије за старије разреде,  сигурно би нашли у њему причу о еволуционом развоју органског света, зачињену са свакојаким "доказима." Ученици читају садржај уџбеника, и по правилу, верују у оно сто је написано. Исто као када су у еволуциону историју поверовали хирурзи. И ево шта је произашло из тога:

 

 

 

            На самом крају 19. века француски лекар Франц Гленар дошао је на "генијалну идеју"; ако су наши далеки еволуциони претци ходали на четири ноге, онда се распоред органа пробавног система у људском телу морао тешко адаптирати на наш усправан ход. Тој идеји Гленар је посветио око тридесет научних чланака. После тога, почела је хируршка етапа спровођења ове идеје у праксу. Пацијентима, који су се жалили на болове у стомаку, поремећаје и друге тегобе пробавног система, предлагао је подхитно операцију, са циљем да се направе одређене промене у "конфигурацији" гастроинтестиналног тракта (Тејлор, 2000, стр.301). Након ове операције, проблеми пацијената са варењем, обично би се погоршали,  али њихове притужбе нису могле да зауставе ентузијазам еволуционе идеје хирурга.

           Следећа етапа у овом правцу се десила на самом почетку 20. века, када је представљено споро тровање људског организма продуктима виталних активности трулежних бактерија, које се налазе у  слепом цреву, које је, како сматрају  еволуционисти, много изгубило у људском телу од своје почетне функције.  Макроеволуционисти су сугерисали да је човек произишаао из организма, чије је  слепо црево било много веће. Они су веровали да се то веће слепо црево онда  смањило и изгубило своју функцију органа за варење, постало је код савременог човека много мање слепо црево са додатком (апендикс) (Бергман, Хоув 1997, стр.49).  Популаризатор еволуционих идеја писац Исак Асимов ( Isaac Asimov ) у својој књизи "Људско тело: његова структура и функције (1963, стр. 243), писао је овим поводом  следеће: „То што је остало човеку од слепог црева (које је наследио од могућег  биљоједог претка) нема посебне користи од њега и може нам понекад правити проблеме (стр.49).

           Значајан допринос развоју ове представе дао је наш земљак, добитник Нобелове награде Иља Иљић Мецников, који је цео живот био доследан дарвинизму. Мецников је веровао да је систем органа за варење код човека промењен на предходним фазама његове еволуције, и лоше прилагођен исхрани цивилизованог човека. Инспирисан Мецниковим, енглески хирург Вилијам Лејн, почео је да примењује ове идеје у пракси.

         У почетку, Лејн изводи операције да исправи "грешке природе" променом места средњег танког црева са дебелим цревом. Али то је био само почетак. После је почео да уклања цело дебело црево, верујући, да та операција ослобађа организам од бактерија које изазивају труљење, да ће то довести до лецења разних болести, почев од чирева на дванаестопалачном цреву и на крају и шизофреније. Лејн је обавио више хиљада таквих операција, он и његови следбеници - десетине других хирурга - како пишу истраживачи, оставили су "безброј жртава" међу којима је  било и мртвих. У тридесетим годинама у медицинским уџбеницима почеле су да се  појављују негативне критике о активностима следбеника Гленара и Мецникова-Лејна. Хируршка пракса ове врсте је трајала до педесетих година - док су били живи они, који су је у своје време започели са одушевљењем.

          Али све ово може изгледати као неважна епизода у поређењу са идејом,  узгајаном на тлу еволуционизма, о проблему такозваних "рудиментарних органа." Овај проблем је много деценија пленио умом лаковерних хирурга.

 

 

 

 

                                   ФАВОРИТИ "ДОКАЗА" ЕВОЛУЦИЈЕ

 

 

 

         Реч "рудиментарно" у преводу са латинског има значење као ембрионално, неразвијено, нестаје,остатак. И сада на овој врсти образовања, биолози праве анатомску структуру органа, које је, у скаду са Дарвиновим учењем, човек добио од својих давних еволутивних предака, губећи при том своју првобитну функцију и постају за човека бескорисни, или у крајњој линији "преквалификовани" на друге функције.

         Морамо рећи, да је почетком двадесетог века, списак "рудиментарних органа" био много шири него у савременим уџбеницима. Он се састојао од приближно 180 органа и анатомских структура. У њему су укључене тако животно разне анатомске структуре као тимус (грудна жлезда), епифиза (пинеална жлезда), амигдала, менискус колена. По рецима професора Дејвида Ментона, кад научници не могу да одреде функцију органа у телу, они га називају рудиментарним. "Неће бити изненађујуће - рекао је професор Ментон - да ће се уз раст научног знања и испитивања тај списак све више смањивати." Тренутно, како мисле многи научници, овај списак треба потпуно да нестане.     

        Истраживачи овог проблема - професор Џери Бергман и доктор Џорџ Хоув, пишу: "Научници су открили, да већина такозваних "рудимента", обављају не једну, већ неколико важних функција. Неки од њих ступају у рад само у одређеним тренуцима живота организма, на пример у критичним ситуацијама, а неки раде само у одређеним фазама развоја организма. Али информација о томе , казу истраживачи, скоро да уопште није доступна у приручницима и уџбеницима за биологију и у књигама о пореклу живота. На пример, још у двадесетим годинама писали су о томе, какве све важне функције се обављају у углу ока (семилунар), а ипак је неки од аутора научних радова сврставају у ред „рудимента“ - сматрају је остатком "трећег доба" - од трепћуће мембране, која је добро развијена код птица и гмизаваца. Ова чињеница изгледа посебно парадоксално у односу на информације добијене из науке о "услузи" ове трепћуће  мембране код гмизаваца (а такође и птица) и полумесечастих набора (капка) код  човека, што говори на немогућности постојања било какве историјске везе између те две анатомске структуре.

 

 

  

                                ХИРУРЗИ СЕ ОПЕТ  ПРИХВАТАЈУ  РАДА

 

 

 

              Ипак, полумесечасти набор (капак) ока никада није био предмет посебне стручне  пажње хирурга. Много мање среће су, у том погледу, имали неки други "рудиментарни органи" као сто су на пример: тртична кост, која се у савременим уџбеницима опште биологије често назива "остатком редукованог репа." Међутим, како су показала истраживања, тртична кост служи као важно место преклапања појединих карличних мишића: 3-5 малих sossigeal  костију, без сумње, дају велику подршку систему, који се састоји од костију, лигамената, хрскавица, мишића и тетива. Тако да ако веза између тртичне кости и мишића неби постојала, људима би суштински био потребан други систем подршке за унутрашње органе." Било је потребно времена и анализа ефеката низа операција, да би лекари схватили, да је уклањање тртичне кости и других сличних интервенција у добро координираном људском телу, далеко од  безопасног. "Уклоните је, - написао је један истраживач овог проблема - а пацијенти ће почети да се жале.“ Операција уклањања тртичне кости је у  више наврата долазила у моду, и сваки пут потврдила своју лошу репутацију, само наивни хирурзи који су веровали у оно што су им говорили биолози о бескорисним  "рудиментима", подржали су те операције.

           Све то исто се може рећи и за апендикс. Сада је познате да  апендикс има важну улогу у човековом имуном систему. Позната је чињеница да се слепо црево састоји од лимфног ткива, тако да помаже људском телу да се бори против инфекција, посебно у првим годинама живота. Истраживачи сматрају, да  улога апендикса код повезивања танког и дебелог црева штити танко црево од бактерија, које настањују слепо црево. Такође, апендикс обавља и још других функција. И на крају,немогуће је пратити "еволуционе правце", у којима би тај орган постепено губио свој значај. Апендикс такође имају и месождери и сваштоједи.

            Слично је примећено посматрањем крајника и аденоида (трећи крајник),који су такође веома дуго сматрани "рудиментима"... Али, током времена постало је јасно да су крајници неопходни организму који расте, у циљу покретања заштитног маханизма производње антитела, који штити организам од инфекције. Када се овај механизам покрене, крајници се смањују, понекад и скоро да нестану, као што је то код одраслих. Тада други органи преузимају њихову функцију. Истраживач Вилијамс изражава опште мишљење лекара, да је одстрањивање крајника оправдано само ако они сами постану узрок сталних инфекција, уместо да штите оганизам.

            Међутим, код представника медицине није увек доминирало такво мишљење о значењу крајника у организму. Да би смо разумели атмосферу која је владала међу хирурзима "просвећеним" еволуционом идејом, умесно је навести један случај, који се догодио професору Џерију Бергману - једном од  аутора списка "рудиментарних" органа, када му је било само пет година.

 

 

                                             ОВИ ОРГАНИ СУ БЕСКОРИСНИ

 

 

              Породични лекар Бергманових, указујући на дечакову навику дисања на уста, предложио је да му уклони крајнике и аденоид. Један од аргумената у корист уклањања је био: "Боље да то уради док је дете, кад порасте, биће много теже да се уклоне." На питање зашто то уопште ради, доктор је одговорио: "Они су апсолутно бескорисни, тако да треба да их се  ослободи, што пре то боље." Погођен Бергман поставио је, у тој ситуацији разумљиво, питање како су крајници и аденоид доспели у грло и чему они тамо служе? Доктор је одговорио: "Ми смо рођени са њима, али они  ничему не доприносе." Одговор је био убиствен, а петогодишњи Бергман није био у стању да разуме, зашто је човеку потребан орган који му  никако не користи.

              У тој ситуацији, лако је увидети да постоји сукоб два супротна погледа на свет – наивни поглед петогодишњег дечака о настанку света са верске тачке гледишта, да је свет створио Творац, а обманут еволуционим бајкама од стране лекара. У исто време, објективни научни подаци, добијени мукотрпним истраживањем, као и горко искуство жртава еволутивно настројених хирурга,  сведоче против такве еволутивне логике: "Сви органи људског организма раде у хармонији", што указује на концепцију Творца. Гледајући на људско тело кроз призму модерне науке, можемо увидети у њему не еволутивна лутања, или пропусте, или повремени каприц, већ Његову (Божију) снагу ума и вештине.

 

 

 

                                   СТРАСТ КА ДАРВИНИЗМУ

 

 

              Међутим, у периоду посебне фасцинације дарвиновским идејама све је било управо супротно: "Рудиментарни" крајници и аденоиди су неоправдано одузети десетинама милиона људи. Као што су навели амерички аутори, у Сједињеним државама "тридесетих година крајници и аденоиди су уклоњени код више од половине деце". Касније, истина, један познати амерички лекар-педијатар признао је да "међу милион житеља САД, којима су крајници извађени, код 999.000 случаја за то није било потребе". Међутим, то је учињено.

 

 

 

 

 

                                              КОЈИ СУ ЊЕГОВИ РЕЗУЛТАТИ?

 

 

             Статистика је показала, да се број прехлада и других инфекција ждрела и горњих дисајних путева код деце са извађеним крајницима не разликује битно од броја истих код деце која су избегла исту операцију. Али, са друге стране, запослени у Њујоршкој онколошкој клиници скоро су закључили, да људи са отклоњеним крајницима имају скоро три пута веће шансе да оболе од неке малигне болести. Иста тенденција је примећена код људи са уклоњеним апендиксом. Дакле, после истраживања код неколико стотина пацијената оболелих од разлицитих форми рака, утврђено је да је код 84% пацијената уклоњен апендикс... У другој групи, где није било оболелих од рака, апендикс

је отклоњен само у 25% случајева.

 

 

                                                   УЏБЕНИЦИ ИЗ БИОЛОГИЈЕ

 

 

             У позадини ових података, врло поучно је погледати у податке из савремених уџбеника из биологије - најчешће од њих. Тако у уџбенику "Општа биологија", који је редуковао дописни члан Академије наука СССРЈ, И.Полански (2000 године је изашло 28 издање овог уџбеника), проблем "рудиментарних органа" је описан на стр. 59-60, где је "рудиментарни апендикс" придружен другим класичним примерима из те серије, тртичној кости и другим "рудиментима трећег века." У сличном уџбенику редукцијом академика Д.К. Белаева, професора Г.М. Димсића и професора А.О. Рувинског (2000. године је изасло 9 издање овог уџбеника) апендикс је искључен са списка "рудиментарних" органа. Али се зато тамо говори о посебним мишићима који омогућавају неким људима да "мрдају ушима и косом главе" (стр. 217) - ти мишићи спољног уха, су по речима истраживача, "неопходни да би обезбедили овом органу циркулацију, чиме се смањује ризик од промрзлина."

             И поред свега овога, у последњем уџбенику су дата вредна упутства поводом тога како се односити према органима са списка "рудиментарних". „Неки од органа или њихови делови- пише на страни 153. овог уџбеника - не функционишу код одраслих организама и непотребни су им - зато такве називамо рудиментарним  органима или рудиментима.“

              Неколико десетина страница које такође садрже "рудиментарне органе" говоре нам: "Да су сви ти органи непотребни човеку (стр. 217). Можда ће неки хирурзи у будућности дати овој идеји нове карактеристике (нпр. уклонити себи ове органе).

 

 

 

 Хоменков

 

 

 

 

 

 

 

 ЛИТЕРАТУРА:

 

-       Бергман Хоув:  Рудиментарни органи: Чему они служе? Симферопољ. Хришћански

научно-аполгетски центар. 1997.

 

-       Тејлор Ј:  У умовима људи. Дарвин и нови светски поредак. Симферопољ: Хришћански

научно-апологетски центар. 2000.

 

-       Јункер Р: Шерер Х: Историја порекла и развитка живота. - Ст. Каирос. 1997. 

 

 

 

 

 

 

 

 

[tripo 41]

Ovdje su se evolucionisti propisno nalupetali. Dali neki spisak rudimen. organa, a ono veoma značajni organi i nađena im je funkcije.

Kao npr. trtična kost, a ona veoma bitna za sjedenje, hodanje i pri porodu žena.

[Милан Ракић]

  On 31. 8. 2018. at 18:42, tripo 41 рече

Kao npr. trtična kost

Expand  

Такое. И да ти реп порас`е кад пијеш кафу као клинац

[drvce]

  On 22. 11. 2016. at 9:39, о.Горан рече

о посебним мишићима који омогућавају неким људима да "мрдају ушима

Expand  

Taj sam!

[о.Горан]

  On 31. 8. 2018. at 18:42, tripo 41 рече

Ovdje su se evolucionisti propisno nalupetali. Dali neki spisak rudimen. organa, a ono veoma značajni organi i nađena im je funkcije.

Kao npr. trtična kost, a ona veoma bitna za sjedenje, hodanje i pri porodu žena.

Expand  

Као и у многим другим случајевима. Сад су нарочито нервозни јер не можеш више да продајеш приче о биберастом  мољцу хах

Узгред, они би том биберастом мољцу требали да дигну споменик, колико су излагали народ преко те грдне животињице хах.

[о.Горан]

И не само да су се налупетали него су се и налагали деце. Већ сам рекао да гора демагогија не постоји од индоктринације оних који су незаштићени као деца. Па многима овде су још у неком крају мозга те приче, не излазе те флоскуле лако из главе. Сећам се, то смо некада учили из биологије, као то је неки вајно велики доказ еволуције. Која је то беда и мизерија, индоктринирати и лагати децу, човече...

[о.Горан]

И кад сам већ поменуо биберастог мољца није лоше прочитати и ово:

Biberasti moljci

Darvin je bio ubedjen da je u toku evolucije "prirodno odabiranje bilo najznacajnije, ali ne i iskljucivo sredstvo promene", ali nije imao direktne dokaze prirodnog odabiranja. Bilo je obilje dokaza da biljke i zivotinje variraju i da se bore za opstanak. Bilo je razumljivo zakljuciti, po analogiji sa domacim gajenjem, da bi organizmi sa najkorisnijim varijacijama preziveli i preneli te varijacije na svoje potomke. Ali niko nije stvarno dokumentovao taj proces u divljini. Najbolje sto je Darvin mogao da uradi u knjizi "Postanak vrsta" bilo je da "ponudi jedan ili dva zamisljena primera".

Britanski naucnici su uocili fenomen koji ce vremenom postati klasicni udzbenicki primer prirodnog odabiranja na delu. Vecina biberastih moljaca bila je svetle boje pocetkom devetnaestog veka, ali su za vreme industrijske re-volucije u Britaniji populacije ovih moljaca, blizu veoma zagadjenih gradova, postale uglavnom "melanicne" ili tamno obojene. Fenomen je nazvan "industrijski melanizam", ali su njegovi uzroci ostali stvar spekulacije do ranih 1950-tih, kada je britanski lekar i biolog Bernard Ketlevel (Bernard Kettlewell) izveo neke eksperimente koji su ga ucinili slavnim. Ketlevelovi eksperimenti su nagovestavali da su grabljive ptice jele svetlo obojene moljce kada su postali upadljiviji na stablima drveca potamnelim usled zagadjenja, ostavljajuci tamniji varijetet da prezivi i da se razmnozava. Izgledalo je da je industrijski melanizam biberastih moljaca primer prirodnog odabiranja.

Ketlevel je nazvao industrijski melanizam kod biberastih moljaca "najupecatljivijom evolucionom promenom ikad stvarno posvedocenom kod bilo kog organizma". Posto je izgledalo da njihovi eksperimenti obezbedjuju empirijsku potvrdu prirodnog odabiranja, Ketlevel je nazvao svoje rezultate kao "Darvinov nedostajuci dokaz", u clanku pisanom za casopis Scientific American.

Godine 1975., britanski geneticar P. M. Separd (P. M. Sheppard) nazvao je ovaj fenomen "najupecatljivijom evolucionom promenom koju su ljudi ikad uocili i zabelezili, sa mogucim izuzetkom nekih primera otpornosti na pesticide", a proslavljeni evolucioni biolog Seval Vrajt nazvao ga je "jasnim slucajem u kojem je znacajni evolucioni proces stvarno bio posmatran".

Vecina uvodnih bioloskih udzbenika sada ilustruje ovaj klasican primer prirodnog odabiranja sa fotografijama dva varijeteta biberastih moljaca kako se odmaraju na svetlo i tamno obojenim stablima drveca (vidi sliku). Medjutim, ono sto udzbenici ne objasnjavaju jeste da su biolozi znali od 1980-tih da ovaj klasicni primer ima neke ozbiljne greske. Najozbiljnija je da biberasti moljci u divljini cak ni ne odmaraju na stablima drveca. Ispostavlja se da su udzbenicke fotografije izrezirane.

U vecini Ketlevelovih eksperimenata, moljci su pustani i posmatrani za vreme dana. U samo jednom eksperimentu (18. jun, 1955.) Ketlevel je pustio moljce nocu, pred svitanje. Odmah je napustio taj pristup zbog prakticnih poteskoca koje su se nametale, kao na primer da je morao da prethodno zagreva hladne moljce na motoru svojih kola. Ali, biberasti moljci su nocni letaci i normalno nalaze mesta za odmor pre zore. Moljci koje je Ketlevel pustao za vreme dana ostajali su izlozeni i postajali lake mete za grabljive ptice. Uzimajuci u obzir svoje metode pustanja, Ketlevel je napisao: "Priznajem da bi po svom izboru, mnogi zauzeli pozicije u visim delovima drveca." Medjutim, pretpostavio je da moze da zanemari neprirodnost svoje tehnike.

Kada su ptice hvatale Ketlevelove moljce, moljci nisu bili na svojim prirodnim mestima za sakrivanje. Ta cinjenica baca ozbiljnu sumnju na vrednost njegovih eksperimenata. Sredinom 1980-tih, italijanski biolozi Đuzepe Sermonti (Giuseppe Sermonti) i Paola Katastini (Paola Catastini) kritikovali su Ketlevelova pustanja moljaca tokom dana i zakljucili da njegovi eksperimenti "ne dokazuju ni na jedan prihvatljiv nacin, po sadasnjim naucnim standardima, proces za koji on tvrdi da je eksperimentalno demonstriran". Sermonti i Katastini su zakljucili da su "dokazi koji su nedostajali Darvinu, takodje nedostajali i Ketlevelu".

Godine 1998., evolucioni biolog sa Cikago Univerziteta, Dzeri Kojn (Jerry Coyne), pisao je pregled knjige Majkla Majerusa "Melanizam: Evolucija na Delu" (Melanism: Evolution in Action) u casopisu Nature. Kao sto smo videli, Majerus je branio klasicnu pricu, ali je takodje priznao probleme u vezi nje. A ti problemi su bili dovoljni da ubede Kojna da je prica u ozbiljnoj neprilici. "S vremena na vreme", pisao je Kojn, "evolucionisti preispituju klasicno eksperimentalno istrazivanje i otkrivaju, na svoj uzas, da ono ima greske ili je potpuno pogresno". Po Kojnu, cinjenica da se biberasti moljci ne odmaraju na stablima drveca "sama ponistava Ketlevelove eksperimente pustanja i ponovog hvatanja moljaca, jer su moljci pustani direktnim stavljanjem na stabla drveca".

Medjutim, otvorite skoro svaki bioloski udzbenik koji se bavi evolucijom i naci cete biberaste moljce predstavljene kao klasican primer prirodnog odabiranja na delu - zajedno sa falsifikovanim fotografijama moljaca na stablima drveca. To nije nauka, vec stvaranje mita.

 

http://www.cps.org.rs/Ikone/ikone.htm

 

Чији год да је сајт, вреди прочитати.

 

Иначе, овај др Ђузепе Сермонти који се овде помиње је један од најзначајнијих критичара еволуције у Италији, написао је са још једним научником, др Фондијем, ову књигу:

 

 

А тај исти др Роберто Фонди каже следеће:

 

Katolik prirodoznanstvenik paleontolog, profesor paleontologije na talijanskom sveučilištu u Sieni, dr. Roberto Fondi, zanimljivo svjedoči kao stručnjak za fosile: "Fosili ne daju dokaz evolucije, ako želite više napretka, držite znanstvene discipline podalje od evolucionističke mitologije!"

 

Dr. Roberto Fondi kaže: "Možda ste iznenađeni saznanjem da temeljne pretpostavke na kojima je evolucionističko razmišljanje utemeljeno uopće nisu potvrđenje paleontologijom.

Prema ovim pretpostavkama, preci svih živih stvorenja, uključujući čovjeka, mogu se pratiti unazad do jedne stanice. Ovi preci predstavljeni su kao divovsko rodoslovno stablo s brojnim granama koje niču iz jednoga debla čije korijenje tome izravno u neživu tvar. Paleontologija uopće ne potvrđuje te pretpostavke.
Sve se biološke grupe, od bakterija i modrozelenih algi do čovjeka pojavljuju iznenada u fosilnom zapisu bez ikakvih karika između njih.
Teoriju evolucije se prezentira odraslima i poučava se mlade kao činjenicu, te da je gubitak vremena i smiješno preispitivati je.

Ne postoji stvarni dokaz. Postoji povijesna knjiga prošlosti, a to su stijene i fosilizirani ostaci u njima. Tako je na paleontolozima da čitaju tu knjigu i daju odgovor.

Činjenica da nakon gotovo dva stoljeća intenzivnog istraživanja, paleontološki dokaz za evolucionističku teoriju, ne samo da je rijedak već je i upitan. Poanta je - ukoliko se evolucija stvarno dogodila, dokazi bi morali biti jako obilni i neosporni. Muzeji bi bili preplavljenji fosilima koji jasno bilježe prijelaz između različitih bioloških grupa. Pa ipak, nema niti jednoga. Nadalje, nema naznaka da će se situacija promijeniti u budućnosti.

Ideja postupne evolucije čovjeka iz takvih stvorenja kao što su australopitečki majmuni potpuno je bez temelja i morala bi biti čvrsto odbačena. To nije najnedavnija karika u dugom lancu evolucije. On predstavlja tip ili takson koji je postojao bez ikakvih bitnijih promjena od njegove prve pojave.

Moj je zaključak da će više napretka biti učinjeno u biologiji i drugim znanstvenim disciplinama ako će ih se držati podalje od slijepih ulica evolucionističke mitologije."

[о.Горан]

Кад сам већ код Италије, занимљиво је прочитати следеће:

 

СЛУЧАЈ ИТАЛИЈАНСКЕ МИНИСТАРКЕ ЛЕТИЦИЈЕ МОРАТИ

 

Нема еволуције за италијанске тинејџере ( Објављено 28. априла 2004 )

Десетине хиљада Италијана изразило је своје незадовољство планом министарке образовања, Универзитета и истраживања, Летицие Морати да избаци из наставе теорију еволуције за младе тинејџере.
Страхујући да ће мера утрти пут креаторима наставе, више од 40 000 грађана – број непрестано расте- потписало је петицију покренуту прошле недеље од стране врхунских научника у земљи, пише дневник Ла Република.

Документ потписан од нобеловаца Рите Леви Монтацини и Рената Дулбеца, скупа са научницима  укључујући Луку Кавали Сфорзу, Бруну Далапикола и Алберта Пиаца,позива Моратијеву да «прегледа средњошколски наставни програм и отклони надзор који је штетан за  научну културу будућих генерација».

«Игнорисање теорије еволуције је културно ограничавање жртвовања научне знатижеље младих. Неопходно је поштено нагласити да дарвинизам и теорије које из њега произилазе показују празнине и нерешене проблеме али везу између прошлости и садашњости човечанства, не би требало потпуно игнорисати» пишу научници.

Италијански школски састав који Мориати има за циљ ускоро да реформше, је подељен у 3 дела : основна школа («скуола елементаре») у трајању од 5 година, од 6-11 година старости, средња школа («скуола медиа»),у трајању од 3 године и виша школа («скуола супериоре») задњих 5 година.

Установљен законодавним декретом 19. фебруара, нови наставни програм за средње школе не спомиње теорију људске еволуције нити везу између човечанства и осталих врста.

Као резултат тога, дечаци и девојчице у доби од 12-14 година неће имати идеју о субјектима као сто су «структура,функција и еволуција живих организама» и «биолошка и културолошка еволуција човечанства», изјавили су научници,покретачи петиције.

Национална Асоцијација Наставника Природних Наука (АНИСН) верује да ће забрана имати дубок ефекат на подучавање науке. «Ово је структура на којој се темељи целокупна настава природних наука. Ми не желимо говорити о биљкама и животињама без да говоримо о еволуцији на крају крајева» рекао је научник Вићенцо Бокарди,вице председник АНИСН-а.

Италијанска деца, тврди Морати, неће разумети комплексност субјекта у тим годинама. Додала је да ће се еволуцијска биологија подучавати у средњим школама према «поступном критеријуму учења».

 

Карло Алберто Реди, развојни биолог на Универзитету у Павији и један од потписника петиције, рекао је да би чекање на учење о теорији еволуције до средње школе могло бити прекасно.

«Дарвинова концептуална парадигма је темељно образовање младих студената»,рекао је научник Реди. «Ово је невероватни корак уназад».

Летициа Бричето-Арнаболди Морати (рођена 26. новембра 1949.), је италијанска политичарка и пословна жена. Актуелни градоначелник Милана.
Биографија:
Морати је рођена као Летициа Бричето-Арнаболди у Милану. У браку је са уљним магнатом Ђанмарком Моратијем и има двоје деце, Габриелу и Гиада.
Она је пословна жена која је радила у осигурању и телекомуникацијама. Између 1994. и 1996. била је председница италијанске државне телевизије РАИ. У раздобљу од 1999.-2000. је била одговорна за развој групе Руперта Мурдока у Европи.
Од 2001.-2006. била је министар просвете у другом и трећем Берлускониевом кабинету. Током њене управе донесена је критикована реформа италијанског школства и просветне наставе.
Била је у трци као кандидат за градоначелника Милана у општинским изборима 2006. као кандидат Куће Слободе (House of freedoms). Победила је на изборима са више од 52% гласова.

 

 

http://www.the-scientist.com/news/20040428/04/

 

 

 

 

Дакле, видимо да се овде ради о великој интелектуалној борби, врло важној чим се увек диже прашина око оваквих случајева. О томе сам и сам написао један текст који сам прочитао на прошлогодишњој Међународној конференцији православних научникаа, а коју је благословио Патријарх. 

 

http://постање.срб/2017/10/25/istorijat-kontroverze-evolucija-kreacionizam-u-nastavnim-programima-obrazovnih-sistema-19-21-veka/