Да ли је Свети Василије био несигуран?

[Васијан]

Пошто на закључаној теми @Zoran Đurović изнесе извесне неистине везане за једног од највећих Учитеља и Светитеља Цркве Божије, дужност моје маленкости је да одговорим на те, од њега изнете, несувислости и неистине. 

Презвитер Зоран тврђаше: 
"Дакле, друштво: Василије Велики не допушта никоме да кроз "икономију" прима јеретике, него само расколнике! Када он говори да неки по икономији примају, он то вели да ти нису сигурни да ли су ови јеретици или расколници, односно да их они примају као расколнике кроз миропомазање."

Ова, очигледна, неистина се аутоматски урушава самим Св. Василијем који недвосмислено тврди:

"Zato  su  (Oci)  zapovedili  da,  kao  krštene od  laikâ,  one  koji  (od  njih)  prilaze  Crkvi,  treba  očišćavati  istinskim krštenjem  Crkve.  No  pošto  uopšte  bï  ugodno  nekima  iz  Azije,  radi ikonomije  mnogih  da  se  prihvati  njihovo  krštenje,  neka  bude  prihvaćeno."

Овде Светитељ мисли на Катаре (Новацијане) за које предходно вели да су изгубили благодат изгубивши прејемство (као и Св. Марко Ефески, и многи други, за римокатолике) и сведочи да је Црква Азије (Исток) била снисходљива, и следујући томе, и Он прихвата ту Икономију, иако Катаре сматра некрштеним. Он прихвата Икономију Азије и Рима:

"Katari  su  i oni  raskolnici,  premda  su  stari  smatrali,  kažem  za  one da  ih oko  Kiprijana  (Kartagenskog)  i  našeg  Firmilijana  (Kesarijskog), sve  podvrgnu  pod  jednu  odluku:  Katare  i  Enkratite  i  Idroparastate i Apotaktite¹.  Jer  je  početak  odvajanja  (njihovog)  bio  raskolom,  a  odstupnici od  Crkve  nisu  više  imali  na  sebi  blagodati  Duha  Svetoga,  jer  je  nestalo predaje  (blagodati)  čim  se  prekinulo  prijemstvo.  Jer  prvi  koji se  odvojiše  imadjahu  od  Otaca  rukopoloženje,  i  polaganjm  ruku  njihovih imali  su  duhovnu  blagodat. Oni  pak koji  su  se  otcepili,  postavši  laici,  nemadoše  vlasti  ni  da  krštavaju ni  da  rukopolažu,  ne  mogoše  više  davati  drugima  blagodat  Duha Svetoga,  od  koje  su  sami  otpali."

Дакле, Василије, као и Оци, не сматра крштенима Новатијане (како објашњава у другим местима у 47.)! За Њега су они безблагодатни јеретици, иако говори да су најпре били расколници који су се природним следом ствари дегенерисали у јерес. Он потврђује став Отаца, јер су их ти исти Оци (Црква) рашчинили и анатемисали. Он то, такође, потврђује у 47. Правилу, где недвосмислено тврди да су јеретици и некрштени.

Безочна је неистина, тврдња у којој се вели да их Василије сматра за расколнике, када Он у целој својој Посланици исте сматра за безблагодатне јеретике (некрштене) - који су већ тада били осуђени од Источне Цркве као јеретици:

7. правило: Који се обраћају из јереси, тј. новатијани, фотинијани, тетратиди, сматрали се они као оглашени или као верни, не могу бити примљени пре него што анатемишу сваку јерес, а нарочито ону у којој су били. И тек када науче Символ вере, нека буду помазани светим миром и нека буду удостојени причешћа."

Док је монтанистима одбачена свака могућност Икономије:

"8. правило: Који се обраћају из јереси тзв. „фрига“, без обзира на то што су се неки од њих налазили у неком, њиховом клиру, и називани су угледним именима, морају са великом усрдношћу да прођу степен оглашених и тек након тога да буду крштени од стране епископа или свештеника Цркве."

Ова Правила је установио источни Лаодикијски Сабор, чија је Правила Василије знао. Сам Св. Сабор се одржао пре Василијевог рукоположења за Епископа, то јест, одржао се 363/364 год., а Василије је био хиротонисан за Владику 370. године. Посланица која је била упућена Његовом духовном брату Св. Амфилохију Иконијском написана је 374. године када је Светитељ већ био у Архијерејском чину. Дакле, после Сабора у Лаодикији.

 

Василије је градацију примања јеретика у Цркву градио по општој црквеној свести (разликовао јеретике монтанисте и енкратите,то јест, допуштао је пријем у Цркву, без покрштавања, ових других због владајуће Икономије ) која је изражена и кроз ове Каноне. У изложеним Канонима видимо да је постојало степеновање од стране Цркве у примању јеретика. Неки се примају кроз потпуну Акривију, док је за неке дозвољена Икономија, коју Св. Василије не примењује, али дозвољава и препоручује.

Ту видимо колико је несувисла, а и прилично безобразна, тврдња да Василије није знао шта прича: 
"Сам Василије није био сигуран. У кан1 их не убраја у јеретике. Кан47 би да их убаци у јеретике и прогласи некрштенима."

Неко свако разуман упореди овакве дрске тврдње које Св. Василију импутирају несигурност и незнање, поред јасних чињеница да су Новатијани, као и Пепузијани, за Цркву и самог Св. Василија били јеретици.
 

 

[Васијан]

Не треба заборавити ни ову изјаву презвитера Ђуровића:  "Донатизам је био еклисиолошка јерес, а не једноставни раскол, тако да их оци и називају јеретицима. Упозоравам на ово да не падне некоме «генијална» идеја на памет па да донатисте стрпа у Василијеве расколнике."

Разлике у Донатистима и Новатијанима нема никакве. Вера им је суштински иста (цитати по Вл. Атанасију):

"Половином  3.  века  појавио  се  у  Картагени  познати  секташ  Донат  (270†355),  који је  прекрштавао  пале  за  време  гоњења  хришћане,  не  признајући  дакле  благодат крштења.  Успео  је  и  да  постане  Епископ  у  Картагени,  где  је  деловао  као  "пророк", и  сматрао  себе  да  је  "очистио  грехе  и  грешке  Цркве  Картагинске".  Затим  је  почео да  прекрштава  све  оне  који  су  били  крштени  у  Цркви,  тј.  кад  их  је  "преобраћао"  у своју  секту  онда  их  је  изнова  крштавао,  јер  је  своју  групу  сматрао  за  "изабрани остатак",  док  је  остале  сматрао  "лажним  хришћанима". (Управо  овако  мисле данашњи  "зилоти"  Строкалендарци).  Треба  признати  да  је  био  у  своје  време утицајан,  али  је  својим  "протестима"  против  наводне  "упрљаности"  Цркве  није успео  да  се  одржи,  него  је  пропао,  и  секта  му  се  постепено  угасила  и  нестала. (Напомињемо  да  данашњи  "зилоти"  Старокалендарци  такође  прекрштавају  оне који  им  из  Православне  Цркве  приђу,  о  чему  више  касније)."

 

 

"Треба  поменути  и  секташа  Новацијана  (полов. 3.  и  почетак  4.  века)  и  његову секту  Новацијана  или  "Катара" (од  καθαροί=чисти,  тачније:  чистунци).  Живео  је  у Риму,  био  аскета  и  доста  интелигентан.  Кад  је  251.  г.  За Епископа  Римског  биран Корнилије,  он  му  је  био  конкурент,  па  кад  није  изабран,  успео  је  да  га  3  италијанска Архијереја  произведу  за  Епископа  и  устоличе,  те  је  настојао  да  придобије  и  друге. Није  праштао  тешке  грехе,  није  примао  пале  хришћане  -  да  "не  упрља  Цркву!",  а  и своје  је  присталице  називао  καθαροί=чисти,[1]  За  њега  су  били  важнији  "догмати (наравно,  како  их  је  он  схватао)  и  морал",  а  не  благодат  Светих  Тајни  и  светих Истина  у  Цркви.  Слични  су  му  и  данашњи  "зилоти"  Староаклендарци.  Запажено  је  да  он,  као  ни они,  у  својим  делима  и  поступцима  не  дају  за  право  место  Духу  Светоме  као Божанском  Лицу  Свете  Тројице,  без  Кога  нема  Цркве,  ни  Св.  Тајни,  ни  спасења.  У оба  случаја  секташи  подређују  Светога  Духа  својим  прописима  и  "канонима". Против  Новацијана,  и  његових  сарадника  из  Картагене  Новата  и  Фелицисима, писао  је  Св.  Свештеномученик  Кипријан,  Епископ  Картагенски,  који  је Новоцијаново  схватање  називао  "стојичким  ригоризмом"  уместо  Јеванђеља Христове  Цркве.  Управо  у  одговор  њима  и  њиховом  схватању  Цркве,  Св.  Кипријан је  написао  своје  капитално  дело  De Unitate Ecclesiae Catholicae =  О  Јединству Католичанске  /=Саборне/  Цркве,  где  доказује  да  је  "Црква  у  Епископату  и Епископат  у  Цркви";  да  је  "Епископат  један  у  Цркви";  и  такође: "где  је  Епископат, тамо  је  Дух  Свети",  а  "где  је  Дух  Свети  тамо  је  Црква".  Већ  је  споменута  његова позната  реч:  да  "ни  крв  мучеништва  не  може  опрати  грех  цепања  Цркве",  тј. раскол  и  шизме. [2]   4.  Новацијанова  секта  Катара=чистунаца  проширила  се  и  на  Исток,  и  било  је њених  присталица  у  Цариграду  током  4.  века.  Зато  је  Свети  Први  Васељенски Сабор  у  Никеји  (325.г),  у  своме  8.  канону,  рекао  да  се  ови  и  други  секташи  примају натраг  у  Цркву  не  поновним  крштењем,  чак  ни  поновним  рукоположењем,  ако  су клирици,  него  "да  се  на  њих  руке  положе,  и  да  остану  у  клиру",  али  под  условом  да се  држе  вере  и  догмата  Цркве  и  буду  у  општењу  и  заједници  са  свима  члановима Цркве.  Како  неки  од  њих  нису  то  прихватили,  него  су  остали  у  расколу,  њима  се  у Цариграду  обраћао  и  Св.  Григорије  Богослов,  као  Архиепископ  Цариградски  (379381.  г.),  називајући  их,  због  њихове  осионости  и  искључивости, "новим фарисејима"  који  не  признају  Христа  Човекољубца,  Који  и  "седамдесет  седам  пута" опрашта  грехове.  Свети  Григорије  тим  поводом  карактеристично  кратко  указује  на меру  "ревновања" (ако  је  новим  "зилотима"  стало  до  јеванђелске  спасоносне  мере): "Подједнако  је  зло  и  немудро:  и  попуштање  /без  граница/,  и  осуда  која  не  прашта". Због  њиховог  секташког  зилотизма  и  искључивости  према  грешнима,  Св. Григорије  секту  Новацијана=Катара  назива  "Новацијанова  човекомржња" (µισανθρωπία).[3]  Свети  Други  Васељенски  Сабор,  на  коме  је  и  Св.  Григорије учествовао  (38І  у  Цариграду),  такође  је  одлучио  својим  7.  каноном  да  се  расколи  и секте,  међу  њима  и  Новацијани  =  Катари,  па  чак  и  неки  дотадашњи  блажи јеретици  (фракције  Аријанаца,  Македонијеваца  и  др.),  не  примају  поновним крштењем,  него  само  Св.  Миропомазањем,  о  чему  говори  и  1.  канон  Св.  Василија, који  ћемо  навести  касније. (Секташи  "Старокалендарци"  све  изнова  прекрштавају, миропомазују,  рукополажу,  монаше!  У  име  којих  то  "Светих  Канона"?  -  то  само они  знају).  "

Дакле, и Новатијани и Донатисти су истоверни расколнички јеретици. 

 

Даље, можемо видети шта су заправо Расколи, које толерише Св. Василије:

 

" 5.  Антиохијски  раскол  (који  неки  западни  историчари  Цркве,  а  под  њиховим утицајем  и  неки  лоше  обавештени  источни,  погрешно  зову  "Мелетијев  раскол",[4]  а уствари  је  то  био  Павлинов  раскол,  а  Западни  су  подржавали  баш  Павлина,  а  не Светог  Мелетија),  настао  је  362.Г.  и  њега  је  створила  мања  група  у  Антиохији присталица  "Никејаца",  али  уских  и  једностраних,  на  челу  којих  је  био  презвитер Павлин,  рукоположен  за  Епископа  у  Антиохији  од  Еп.  Лукифера  Каларијског З62.г.,  иако  је  у  Антиохији  већ  постојао  православни  Епископ  Св.  Мелетије  (који  је, истина,  постављен  од  сабора  "Источних"  Епископа,  који  нису  прихватали  уске Никејце,  због  тога  што  је  међу  њима  било  и  јеретика  Савелијанаца,  попут  Маркела Анкирског).  Хиротонија  Павлина  обављена  je  без  сагласности  Источних  Епископа, надлежних  за  Антиохију,  и  такође  без  сагласности  Св.  Атанасија  Великог  и  Сабора Исповедника  држаног  тада, 362.г.  у  Александрији,  на  којем  су  Сабору  признате  за православне  обе  групе  у  Антиохији:  и  "Источна"  Мелетијева  и  "Никејци" Павлинови,  јер  су  обе  православно  веровале  у  Свету  Тројицу  (само  што  су "Источни"  више  наглашавали  Три  Ипостаси=Личности  у  јединственој  Тројици,  док су  "Никејци"  више  истицали  јединсшво  суштине, a  недовољно  јасно  наглашавали Божанске  Личности).  На  челу  огромне  већине  православних  у  Антиохији  био  је  Св. Мелетије  Антиохијски,  који  је  више  пута  прогањан  од  царева  Јулијана  и  Валента због  Православља  (док  Павлин,  као  већ  стар  и  вођа  незнатне  групе,  није  прогањан), и  са  Мелетијем  су  се  дружили  и  општили  велики  Кападокијски  Оци,  и  он  је председавао  потом  Другом  Васељенском  Сабору  З81.г.  у  Цариграду.  Њега  је  затим у  Антиохији  наследио  Епископ  Флавијан,  који  је  рукоположио  Св.  Златоуста  за презвитера, a  Павлин  је  пред  своју  смрт  рукоположио  себи  за  наследника  Евагрија, који  је  у  време  Св.  Златоуста  био  на  челу  тог  раскола  у  Антиохији.  Иначе, "Павлиновци"  су,  као  упорни  расколници,  већ  имали  и  извесних  догматских слабости,  које  је  у  своје  време  Св.  Василије  Велики  (f378.r.)  критиковао  и  писао против  њих.  По  смрти  Евагријевој,  крајем  4.  века,  ова  Павлинова  група  је  нестала као  раскол,  јер  је  народ  пришао  великој  Саборној  Православној  Цркви  Светих Мелетија-Флавијана-Златоуста. 

 Антиохијски  раскол  је  јасно  показао  да  наизглед  "догматски"  разлог  за  отцепљење од  Цркве  и  сам  може  постепено  одвести  у  антицрквено  и  безмал  јеретичко збориште,  тј.  у  раскол.[5]  Додајмо  томе  још  и  то:  Антиохијским  Павлиновим расколницима  није  помогло  ни  то  што  их  је  дуго  времена  подржавала  Римска Црква  папа  Дамас),  Александријска  (папе  Петар  и  Тимотеј),  и  неке  Цркве  из Македоније.  Истинита  Црква  Христова,  као  Заједница  -  κοινωνια  -  Духа  Светога, кад-тад  победи.[6]  И  то  треба  да  добро  схвате  сви  расколници  у  Православљу,  ако заиста  желе  спасење  у  Цркви  Христовој.  13

Дакле, као што смо видели из Канона Св. Кападокијца; признавање светотајинске благодати је могуће само оваквим и сличним расколницима, а не оним расколницима који су упали у јерес и били анатемисани од стране Цркве.

Даље, можемо видети:

"Бивало  је,  међутим,  некада  да  се,  уз  почетно  одвајање  због  јереси,  касније,  кад  јерес прође  и  буде  ускоро  побеђена,  догоди  и  одвајање  неких  клирика  од  законите Црквене  јерархије  из  разлога  који  више  нису  били  због  јереси,  него  због  неслагања око  неког  канонског  или  моралног  питања. Такав  је  случај  био  са  Преподобним  Теодором  Студитом-Исповедником Православља  у  периоду  другог  Иконоборства  (813-842.г.) -  који  се,  после  победе првог  Иконоборства  на  VII  Васељенском  Сабору  (787.г.),  два  пута  одвајао  од својих  канонских  и  православних  Патријарха:  Св.  Тарасија  (784-806.г.)  и  Св. Никифора  (806-815.г.),  по  питању  склапања  незаконитог  брака  из  прељубе  (познати "михијански  спор")  цара  Константина  VI (780-798),  кога  је,  без  сагласности Патријархове,  венчао у  противканонски  брак  презвитер-економ  Јосиф.  Патријарх Тарасије  овог  Јосифа  није  одмах  рашчинио,  бојећи  се  да  цар  из  освете  не  поврати тек  савладано  Иконоборство  (а  било  је  још  склоних  иконоборству,  што  се  и показало  ускоро  - 813.г.),  и  то  је  био  разлог  игуману  Студитском  Теодору  да прекине  општење  са  њим.  Касније,  по  доласку  на  власт  царице  Ирине  (798-802.г.), Патријарх  Тарасије  је  свргнуо  Јосифа,  па  је  Студит  тада  обновио  своје  општење.  За време  пак  новог  цара  Никифора  I (802-811.г),  на  царево  тражење  нови  Патријарх Св.  Никифор  не  окрене  Иконоборству.  Преподобни  игуман  Сакудионски  и Студитски  Теодор  и  овога  пута  је  прекинуо  општење  с  Патријархом  Никифором.  Пошто  се  расколници  "Старокалендарци"  често  позивају  на  Св.  Теодора Студита[8]  задржаћемо  се  укратко  на  овим  његовим  "расколима"  од  својих Патријараха. Свети  Патријарси  Тарасије  и  Никифор,  у  случају  поменутог  презвитера  Јосифа, применили  су  црквену  икономију  ("мало  попустити  у  акривији,  да  се  не  изгуби далеко  веће";  "снисходити  донекле  икономијом,  да  не  буде  веће  штете" -  РG 99,1852-3),  но  зилотима  Студитима,  које  је  тада  предводио  игуман  Теодор,  то  није било  по  вољи.  Иако  је  Св.  Тарасије  рукоположио  Теодора  за  јеромонаха  (да  би  по жељи  стрица  му  Платона  постао  игуман),  и  Теодор  низ  година  био  са  Тарасијем  у литургијском  општењу,  реввосни  игуман  (коме  је  цар  Константин  VI,  отпустивши эакониту  супругу,  прељубом  узео  рођаку  Теодоту  за  жену),  прекинуо  је  општење  са Св.  Тарасијем[9]  и  то  исто  потом  поново  учинио  и  са  Патријархом  Св. Никифором.[10 ] 

Међутим,  и  сам  Св.  Теодор  је  некад  примењивао  икономију  (што  се  види  иа  Писама 39  и  49-  РG 99,1048  и  1085-98).  Такође,  у  свом  опширном  Писму  49  Навкратију монаху  (РG 99,1084-89)  он  признаје  да  су  и  Свети  Оци  привремено  примењивали икономију,  чак  и  у  извесним  догматским  питањима,  и  наводи  пример  Св.  Атанасија Великог  и  Св.  Кирила  Александријског,  који  је  "икономисао  (=снисходио)  да  се  не отцепе  Епископи  Истока  (окупљени  око  Јована  Антиохијског)  мада  су  они  (тада)  у диптисима  Цркве  спомињали  Теодора  Мопсуестијског,  који  је  био  јеретик,  све  док су  се  (ти  Епископи)  држали  правилно  главних  догмата  побожности" {додајући  да пример  наводи  пре  њега  и  Св.  Евлогије  Александријски  /581-608/  у  свом  спису  О иконамији-  РG  90,1085).  Свети  Теодор  такође  наводи  како  је  и  Св.  Апостол  Павле, иако  је  био  против  обрезања,  ипак,  због  Јевреја  у  Јерусалиму,  обрезао  Тимотеја (ДАп.16,3);  и  такође  како  је  Св.  Василија  привремено  примењивао  икономију  према Духоборцима  чак  по  питању  исповедања  пуне  вере  у  Светога  Духа.[11 ] Затим,  у  истом  49.  Писму  Св.  Теодор  говори  како  треба  "привремено  икономисати речи  и  начине  -  у  расуђивању,  и  истина,  узакону,  а  не  у  безакоњу"  (РG 99,1088). Исто  тако  у  своме  опширном  40.  Писму  Навкратију  (РG  99,1049-57)  Свети  Студит, за  Василијем  Великим  (чију  Посланицу  Амфилохију,  тј.  1.  канон,  цитира),  признаје поделу  на  јереси,  расколе  и  парасинагоге,  и  такође,  као  и  Св.  Василије,  и  он  не тражи  поново  крштавање  и  миропомазање  повратника  из  раскола  и  парасинагога (као  што  то  траже  фанатизовани  "Старокалендарци"  и  у  Грчкој  и  код  нас  у  Србији, као  што  ћемо  касније  видети)  Свети  Теодор  чак  детаљно,  мада  опрезно,  саветује својим  ученицима  како  се  може  по  икономији  -  και  τουτο  κατ’  οικονοµιαν  -  и  молити заједно,  и  јести  за  истом  трпезом,  са  онима  који  су  се  тада  били  помешали  са јеретицима  иконоборцима,  али  не  могу  са  њима  служити  Литургију,  нити  им давати  Свето  Причешће.[12 ]  Ово  наведосмо  да  се  покаже  како  велики  игуман  Студитски  Свети  Теодор  није  био тако  узак,  нерасудан  и  неразуман  "зилот",  како  би  га  хтели  секташи "Старокалекдарци".  Он  је  био  велики  борац  за  праву  веру  и  Праву=Православну Цркву,  зато  је  и  остао  у  памћењу  Цркве  као  обновитељ  монаштва,  духовни  учитељ и  богослов-поборник  светих  Икона.  Св.  Теодор  се  зато  брзо  помирио  својим Патријархом,  како  раније  са  Св.  Тарасијем,  тако  и  касније  са  Св.  Никифором,  о чему  сведочи  и  он  сам,  и  после  њега  Методије  Исповедник,  Патријарх  Цариградски (који  је  иначе  осудио  Теодорово  писање  против  Патријарха  Никифора).[13 ] 7.  У  случају  пак  овог  Св.  Патријарха  Методија  (843-847)  и  затим  Св.  Патријарха Фотија  (858-867  и  878-886)  имамо  међу  монасима  Студитима[14 ]  појаву  олаког одвајања-раскола  од  својих  Епископа.  У  случају  одвајања  од  Св.  Методија  то  је било  зато  што  је  он  био  снисходљив  (тј.  примењивао  икономију)  према повратницима  из  Иконоборства,  а  код  Св.  Фотија  зато  што  је  дошао  (од  лаикапрофесора)  за  Патријарха  после  свргнутог  зилотског  Патријарха  Игњатија  (847-857 и  867-877).  Због  овога  је  Фотијев  Прводруги  Сабор  у  Цариграду  (861.г.)  држан  у храму  Св.  Апостола,  донео  о  томе  3  позната  канона  (канони  1З-І5),  на  које  се најчешће  позивају  расколници  "Старокалендарци",  те  ћемо  их  поближе размотрити.  Наиме,  како  рекосмо,  у  претходно  време  јереси  Иконоборства, монаси,  нарочито  Студити,  најчешће  су  прекидали  општење  са  својим  Епископима, присталицама  Иконоборства  (који  су,  ређе  искрено,  а  више  полотичко- дипломатски,  били  уз  цареве  иконоборце),  не  чекајући  притом  Саборску  одлуку  и суд  о  таквим  Епископима.  Овакво  понашање  у  време  Иконоборсшва  против Епископа  јеретика  чак  похваљује  15.  канон  .  Прводругог  Сабора  (кога  ћемо навести),  али  притом  не  осуђује  ни  оне  монахе  и  клирике  који,  у  време  јереси,  нису прекидали  општење  са  таквим  својим  Епископима  очекујући  о  томе  суд  надлежног Сабора  православних  Епископа. Међутим,  када  је  време  Иконоборства  прошло,  а  то  је  време  Патријараха  Методија (843-847.г.)[15 ]  и  затим  Фотија,  неки  монаси  и  клирици  и  надаље  су  олако прекидали  општење  са  својим  Епископима,  и  конкретно  Студитски  монаси  са Патријарсима  Цариградским  Св.  Методијем  и  Св.  Фотијем  (који  су  и  сами претходно  исповеднички  страдали  эа  Православље  од  иконобораца).  Ово  зло  је било  нарочито  учестало  у  време  Св.  Фотија  (за  време  прве  патријаршије  858/867.Г.),  када  су  незадовољни  калуђери,  присталице  Патријарха  Игњатија  (847-857  и 867-877),  који  је  иначе  био  поднео  писмену  оставку  и  повукао  са  се  трона,  а  Св. Фотије  изабран  тек  после  скоро  годину  дана  чекања  и  нормално  хиротонисан  за Патријарха.  Ови  монаси  су  притом  одлазили  у  Рим  и  жалили  се  Римском  папи  на Фотија,  клеветајући  га  а  неумерено  хвалећи  Римског  Епископа  (признајући  му  чак и  дотада  непостојећи  примат  над  целом  Црквом),  зато  што  је  он  у  претходном периоду  Иконоборства  подржавао  Православље  и  православне  монахе  на  Истоку. Овоме  се  успротивио  Св.  Фотије  и  ва  Прводругом  Сабору  Епископа  Зб1.г.  у  храму Св.  Апостола,  донео  3  споменута  правила:  Свете  Каноне  13-15,  које  зато  треба читати  и  тумачити  као  канонску  целину,  те  их  доносимо  овде  заједно: 

.......

Познато  је  да  је  Св.  Фотије  и  Прводруги  Сабор  (8б1.г.)  највећи  број  својих  канона (7  од  17  колико  их  је  Сабор  донео)  посветио  манастирима  и  монасима,  тада нажалост  неуреднима  и  непослушнима  својим  предстојницима  Цркве.[17 ]  Чак  су опоменути  и  Епископи  који  подижу  манастире  на  штету  своје  Епископије.  Канони се  затим  дотичу  и  злоупотреба  појединих  свештеника,  и  посебно  оних  који  подижу или  подржавају  "богомоље  по  кућама",  често  без  контроле  Епископа  (канони  912).[18 ]  Следе  затим  наведени  канони  13-15,  из  којих  је  јасно  да  се  односе  на  стање настало  током  Иконоборачке  јереси,  када  је  још  и  било  догмашског  разлога  за одвајање  монаха  и  свештеника  од  Епископа,  или  Епископа  од  Митрополита,  или некога  од  њих  од  свога  Патријарха.  Али,  наведени  15.  Канон  не  осуђује  ни  оне  који се  нису  одвајали  чак  ни  због  јереси,  ишчекујући  надлежни  Саборски  суд  Цркве. Међутим,  када  је  ово  време  јереси  прошло,  многи  су  под  разноразним недогматским  изговорима  прекидали  литургијско  општење  и  стварали  расколе  у Цркви.  Фотије  овде,  као  што  рекосмо,  има  директно  у  виду  поједине  монахе  (пре свега  Студите)  и  клирике  Цариградске  Патријаршије,  који  су  се  обраћали  Римском Епископу  и,  нажалост,  тамо  су  од  тадашњег  надменог  и  претенциозног  папе Николе  I (8-867.Г.)  били  примани  и  услишавани,  потхрањујући  тиме  његове прохтеве  и  претензије  да  одлучује  и  o  Цариградској  Цркви  (тада  су  појавили познати  лажни  документи  Donatio Constantini  и  Псевдоисидорове  декртеалије  o тобожњој  "супер-власти"  Римског  Епископа  над  целом  Црквом).[19 ] O  свему овоме,  мада  врло  пажљиво  да  га  не  увреди,  пише  сам  Св.  Фотије  у  Писмима1  и  II истиче  папи  Николи  I,  тих  истих  годнна  (860-861.Г.)  као  и  у  писаној  нешто  касније, али  отвореније  и  оштрије,  Окружној  Посланици  Источним  Патријарсима (8б7.г.).[20 ] Није  овде  место  за  опширни  говор  o  свему  томе,  него  ћемо  само  укратко,  за необавештене  читаоце,  навести:  да  је  -  после  претенциозног  одбијања  папе  Николе I  да  Фотија  призна  за  Патријарха  Цариградског,  јер  је  папа  хтео  да  искористи прилику  (после  перипетија  Цариградске  Патријаршије  у  време  Иконобораства  и надаље),  да  наметне  своју  врховну  власт  над  целом  Црквом  и  на  Истоку,  као  што  ју је  наметнуо  на  Западу  -  Свети  и  Велики  Фотије  почео  је  подсећати  папу  Николу  да не  подржава  расколе  у  Цариграду,  и  такође  је  почео  указивати  на  разлике  и новотарије  које  је  у  међувремену  увела  Римска  Црква  (а  што  Студити,  па  ни  Св. Теодор,  нису  приметили,  иако  је  већ  Трулски  Сабор  692.  г.  на  неке  од  њих указивао).  Ова  новачења  су  била  како  у  вери,  тако  и  у  канонском  и  богослужбеном поретку  Цркве.  Како  је  папа  Никола  остао  упоран  у  рушењу  црквеног  реда  и јединства,  Фотије  је  на  сазваном  од  њега  Васељенском  Сабору  867.  године  у Цариграду,  уз  учешће  и  Источних  Патријаршија,  осудио  и  рашчинио  папу  Николу. Пре  тога  је  Св.  Фотије  постепено  улагао  доста  напора  да  папи  Николи  покаже братску  љубав  и  црквену  ширину, o  чему  сведоче  његова  два  поменута  писма  Папи (1.  Писмо  860.г.,  тј.  пре  Прводругог  сабора, a  2.  Писмо  после  тог  Сабора,  у  јесен 861.Г.,).  После  тога,  као  што  је  познато,  дошло  је  до  раскола  између  Рима  и Цариграда,  који  западни  историчари  и  теолози  називају  "Фотијевом  шизмом", a уствари  се  ради  o  Римском  расколу,  или  се  може  рећи  o  двосмерном  прекиду односа  Рима  и  Цариграда  и  o  међусобним  суђењима  и  рашчињењима.  Ипак,  из  тог "раскола"  на  крају  је  изишао  као  догматски  и  канонски  победник  Свети  Фотије Равноапостолни,  јер  је  он  саборски  потпуно  оправдан  од  обе  Цркве,  мада  је  у  време своје  друге  патријаршије  (878-88б.г.)  он  свој  став  у  нечему  ублажио. Taj  сукоб  и привремени  раскол  је  веома  поучан,  као  и  његово  превазилажење  од  стране  обе Цркве,  Римске  и  Цариградске.  Од  овог  врло  бурног  догађаја  -  у  тада  јединственој  и још  увек  истоверујућој  Цркви  -  могли  би  много  доброга  да  науче  расколници  тзв. Старокалендарци,  ако  им  је  стало  до  праве  Цркве  и  истинске  Црквености.  Зато ћемо  се  на  томе  мало  дуже  задржати. У своме  1.  Писму  папи  Николи  (Писмо  288.  изд. Laourdas- Westering)  Св.  Фотије говори  да  је  "од  свих  κοινωνια  (=општења-заједништва)  најбоља  κοινωνια  της πιστεως=заједница  вере,  и  то  је  највећи  узрок  истинске  љубави".  Такође  и  у  2. Писму  (Писмо  290.  изд. Laourdas-Westering)  он  почиње  сличним  речима: "Од љубави  заиста  нема  часније  ни  драгоценије  тековине".  

.....

И да закључимо:  црквоградитељско,  икономијско  понашање  и  деловање  Св. Патријарха  Фотија  (који  насветопредањски,  стваралачки  начин  подражава  и продужава  црквоградитељство  Великих  Отаца  Цркве,  нарочито  Св.  Атанасија  и  Св. Василија),  показује  пример  апостолско-светоотачког  деловања  и  на  догматском  и на  канонском  пољу  Цркве,  у  врло  сложеној  тада  историји  црквеног  бића,  живота  и рада.  Зато  је  Фотије  остао  у  сазнању  Православне  Цркве  као  велики  jepapxбогослов,  и  велики  Пастир-канониста  (не  приписује  се  узалуд  састав  Номоканона), велики  Мисионар  у  крштавању  Словена  и  велики  градитељ,  чувар  и  васпоставитељ Јединства  Цркве  правој  вери,  заједничкој  Св.  Евхаристији  и  канонском  поретку. Велика  фигура  овог  Васељенског  Патријарха  исправила  се  и  успоставила  пред опасношћу  мењања  вере  (кроз  јерес  Filioque)  и  измене  канонског  поретка  (кроз ширење  првенства  части  Римске  Цркве  у  примат  власти  над  целом  Црквом)  у јединственој  Цркви  Истока  и  Запада,  и  тако,  благодаћу  Духа  Светога,  спречила цепање  Цркве  за  читава  два  века.[28 ]  Промислом  Божијим  су  спречени  ускогруди  и кратковиди  "зилоти",  Студитски  или  свеједно  који  други,  да  не  буде  Цркви  нанета страшна  штета  извитоперења  њеног  апостолско-светоотачког,  литургијско саборног  етоса  и  итоса,  њеног  Kanona  вере  и  Канона  молилтве.  Доба  Светог Фотија  и  његов  светоотачки,  еклезијални,  истински  еклисиолошки  начин  делања  и понашања  у  Цркви  треба  да  буде  пример  свима  и  данас:  како  се  чува  и  Православна вера  и  опет  одржава  Црквено  јединство,  без  ситничарења  у  обичајима  и  пракси, која  не  штети  вери  и  не  раскида  општење  и  заједништво  у  једноме  Духу  Светоме. .."

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[Васијан]

Оно што би такође требали нагласити је погрешно резоновање речи Светитеља Василија када Он почиње да прича о Катарима (Новатијанима) и вели: "Катари су и они расколници"...и даље објашњава да су због јереси изгубили благодат и прејемство. Међутим, они који гледају површно ствари, без разумевања контекста, и поред јасних Светитељевих објашњења, мисле да Он Катаре сврстава у расколнике које помиње на почетку у својој подели. Што нема никакве везе са везом, јер би онда велики Светитељ испао неразумник који не зна шта прича. Ти расколници немају никакве везе са Катарима, јер су ови за Василија јеретици и расколници, док се расколи, које уопштено помиње, односе на оне који нису у јереси (не греше у догмама, имају исту веру са Црквом, али су због неких црквених разлога и решивих питања разишли међу собом). Дакле, за Св. Василија Катари су Раскол, али Он под тим расколом подразумева одпадање од Цркве, јерес и безблагодатност. Што и јесте факат, јер су исти од Цркве препознати као јеретици и расколници (што видимо у Кан. Лаод.) чија вера није била сагласна са вером Васељенске Цркве. Дакле, није био у питању обичан раскол.

Такође, пошто Наватијане изједначава са Енкратитима, видимо да обе групације сматра јеретицима којима не признаје крштење, али допушта пријем у Цркву без понављања Крштења.

Несувисла тврдња; да Св. Василије није сигуран  (постоји разлика између 1. и 47. Правила?) да ли су Енкратити јеретици, бива разбијена самим Василијевим речима:

"Јереси су, нпр: Манихејаца, Валентинијанаца, Маркионистâ и самих ових Пепузијанаца, јер је овде непосредно разлика у самој вери у Бога."  То вели у 1. Правилу.

И у 47. Правилу понавља:

"Mada  je  kod  vas,  zbog  neke  ikonomije,  zabranjeno  ponovno kršenje,  kao  i  kod  Rimljana,  ali  naš razlog  (=sud)  neka  važi,  da  pošto jeres  pomenutih  jeste  samo  izraslina Markionistâ,  koji  se gade  braka  i  odvraćaju  se  od  vina  i  govore  (da  je)  Božija  tvorevina  pogana, zato  ih  ne  primamo  u  Crkvu,  ako  se  ne  krste  našim  krštenjem.  Jer,  neka nam  ne  govore:  „kršteni  smo  u  ime  Oca  i  Sina  i  Svetoga  Duha,  ako  oni, slično  Markionu  i  ostalim  jeresima,  smatraju  Boga  za  tvorca  zla.

Дакле, видимо колико је неистинита тврдња др Ђуровића у којој каже: "Сам Василије није био сигуран. У кан1 их не убраја у јеретике. Кан47 би да их убаци у јеретике и прогласи некрштенима" 

Светитељ описује и у 1. и у 47. Правилу Енкратите као јеретике (некрштене) и допушта да се ти јеретици без покрштавања приме у Цркву.

 

[Bokisd]

Naravno da nije bio 'nesiguran', .....bio je itekako siguran. 


 

[Zoran Đurović]

Новојављена труба православна, перверзни каноничар Васијан Безбожни, покушава да св. Василију Великом припише како је прихватао јеретичко крштење! Лудило мозга! Већ 10 пута је наведено како Василије прима само расколничко крштење, и то као благодатно, иначе га не би примио, док јеретичко сасвим одбацује. Перверзни каноничар, да би могао да да обешчасти Василија и да га силује како Бог заповеда, тврди да су новацијани и енкратити јеретици за Василија (Дакле, Василије, као и Оци, не сматра крштенима Новатијане... За Њега су они безблагодатни јеретици, иако говори да су најпре били расколници који су се природним следом ствари дегенерисали у јерес... Он то, такође, потврђује у 47. Правилу, где недвосмислено тврди да су јеретици и некрштени).

Св. Никодим Милаш (свецом га назива овај безбожник, али му се смеје у лице, јер не следи његово мишљење) у н.д. II, стр. 346 пише: „У своме овоме правилу Василије спомиње поименице ове одступнике од православне цркве: пепузијане, манихеје, валентинијане и маркионите, као јеретике, за тијем, као расколнике: катаре, енкратите, идропарастате и апотактите“. Пошто је Бог цицијашио кад је овом перверзном каноничару давао памет, а видесмо да је и неписмен, морам да напоменем да су катари новацијани. Тако, дакле, Милаш, као и сви византијски коментатори на 1вас, као и Калист Вер и ја, као најмањи међу њима, говоримо исто, а овај тоциља.

Валсамон вели да Вас одговара на питање Амфилохију, да ли треба крстити новацијане, који називају себе катарима, и вели да је поводом тога било различитих мнења. Потом започиње говор о пепузијанима, велећи да постоје јерес, раскол и самобитна зборишта, и говори да се крештење јеретика у потпуности одбацује; а крштење тих, који су упали у раскол, прима. Пепузијани, говори св. отац, као хулитељи на Духа Светог су јеретици; а новацијане, енкратите и идропарасте, не треба крстити поново, но помазивати их св. миром; ако су били епископи, примати их на њихове престоле. Тако и Васламон против перверзног каноничара.

Аристин пак кастрира перверзног каноничара: „Тако сви ти јеретици, ако оставе своју јерес и обрате се ка непорочној вери, крштавају се, зато што ми њихово крштење одбацујемо. А расколници су ти, који се одељују од цркве, као донатисти и такозвани катари и идропарастати и енкратити. Такве, ако се обраћају католичкој цркви и предају проклеству своја мнења, будући крештени, радо ћемо примити, и биће само помазани светим миром (ὡς βεβαπτισμένοι προσδεχθήσονται, καὶ μόνῳ τῷ ἀγίῳ μύρῳ χρισθήσονται)“. Patrologiae Graecae vol. 138, col. 585D.

Пошто је кастриран, Безбожник више неће моћи да силује св. Василија. Како је овај лик неписмени, приметио бих, и ради оних који нису баш верзирани у грчком, да Аристин користи партицип перфекта у пасиву (βεβαπτισμένοι), будући да су крштени, како су крштени, као крштене, зато што су крштени (ὡς), што је садашња готова радња; не користи аорист: био сам крштен, него перфект: крштен сам! То је стање. Не као у форми или потенцијално сам крштен, него, једноставно: крштен сам! Зато ће они бити, пошто су крштени, само помазани светим миром (μόνῳ τῷ ἀγίῳ μύρῳ χρισθήσονται)! Футур у пасиву (χρισθήσονται): бити помазани, а не крштени.

Дакле, сви византијски каноничари, као и наш велики Милаш једнако виде вас1 као ја и онај „недокрштени“ Калист Вер. Рекао бих овом перверзном каноничару да настави са онанијом, али не могу, јер нема са чим!

[Zoran Đurović]

Видели смо вас1, а сада да поново видимо и вас47. Ова систематичност је непозната некоме ко филозофира по прдежу (алузија и иронија на Ничеа), како то ради Васијан Безбожни. Вас Велики овде хоће да убаци у јеретике енкратите и новацијане и да им тако негира да су крштени. Јер, према њему, само су јеретици некрштени. Расколници су крштени и примају се миропомазањем. Зато би то да постане правило на васионском нивоу и анулира ник8, који прима новацијане као расколнике и не прекрштава их. Сада би да се енкратити (који су приману у чину, како сам сведочи) и новацијани прогласе за јеретике и да се примају кроз прекрштавање, али је несигуран, па каже да се сазове сабор, јер је ипак на васељенском сабору донешена одлука која је у супротности са ониме што он сада примећује као промењену ситуацију (да су новацијани склизнули у јерес). Васијан Безбожни, како као мали Перица замишља шта је Царство Божије, мисли да је Василије са 7 година мислио исто што и са 37.

На његову жалост потврђује се само оно што од почетка вели Вас, али и моја маленкост, да су јеретици по Вас некрштени, док су расколници крштени. И јеретици се не могу примити без крштења. Али да видимо византијске канонске тракторе.

Зонара. Овде светац наређује, да се новацијани морају крстити, јер, како он суди, они мисле исто што и Маркион. Међутим, 2вас7 наређује да се они примају само помазивањем. И то правило, без сумње, је јаче, пошто је позније и саборно; при томе овде је Василије Велики изрекао свој одговор не као правило, него као своје лично мнење, па је зато додао да се треба на сабору о томе расправити.

Зонара удари шамар Васијану Безбожном да му уши сада звоне! Што је трагичније за перверзног каноничара, Зонара потврђује моју логику, тј. став Василијев да се само јеретици морају крштавати, а не и расколници, тако да терминологију 2вас7 треба разумети да су они у градацији јереси уствари имали расколнике и јеретике. Расколнике који су се у блажој мери удаљили од цркве и јеретике који су јој страни. Али, Васијан не би био неписмен да зна овакво разликовање у оквиру истог термина. Јер то тоцило не разуме да је 1 термин вишезначан, тако да нпр. једносушни може да буде православни, али истовремено и јеретички термин. Другим речима, 2вас7 задржава Василијеву логику, само што је сада проширује на блаже јеретике. Ти блажи јеретици су још увек наши и имају тајне цркве, зато се не покрштавају. Жестоке јеретике, које Василије назива јеретицима, не смемо примати као крштене, него их обавезно прекрстити.

Иако је вас47 одбачен у пракси од 2вас7, логика је остала, али и проширење граница у ономе што се разумева и у оквиру верске разлике јересју. Код Вас је та граница била лимитиранија, 2вас7 је шири, и то се треба поштовати, јер и сам Вас је тражио сабор. На сабору је одбачено његово мишљење.

Аристин. У свом првом правилу овај велики светилник цркве је примао крштење енкратита и новацијана, и установио да се само помазују светим миром. А овде, исправљајући то, одређује да се кресте наново, јер су изданак јереси маркионита. Међутим Лаод7, и 2вас7 и тру95 наређује само да се миропомазују, и то се тако држи.

Аристин качи да су различити 1вас и 47вас, а ту промену његовог мишљења везује за то што он у 47 тврди да су ови постали јеретици, и нису више расколници. Опет се види да само јерес лишава крштења.

Валсамон вели да овај канон не треба ни да се тумачи јер није настао као правило него као Вас приватно мишљење, а сам Вас је рекао да се саборски одлучи о томе, што је и урађено са 2вас7, где се одређује који се јеретици по примању крштавају, а који се не крштавају.

Само кретен без грама мозга (а видесмо пре), вели: канон не забрањује да се крсте они за које наређује да се примају кроз миропомазање. Валсамон је сасвим јасан, тако да 2вас7 ставља печат на Вас питање, а такође потврђује да се примају без крштења крштени, а крштавају некрштени.

Наш пак Милаш једнако вели да је ово Вас приватно мишљење и да је тражио саборску расправу.

Дакле, нити Василије прихвата јеретичко крштење нити другима допушта да га прихватају. Јер када он неке препозна као јеретике онда другима забрањује да их примају, ако је сигуран 100% (нпр. Дионисију Великом), а када није сигуран да су јеретици, онда тражи да сабор одлучи. Јер по њему, црква не може да прими јеретика без крштења (јеретика не по његовом мишљењу него као таквог препознатог на васионском нивоу). По некаквој икономији (οἰκονομίας τινὸς ἕνεκα), не улази у Вас главу, јер мисли да ови који то раде то чине зато што не разликују јеретике од расколника. Нигде и никада Василије није рекао: Може се по икономији примити јеретик.   

[Pisum]

  On 20. 11. 2016. at 16:40, Zoran Đurović рече

а када није сигуран да су јеретици, онда тражи да сабор одлучи.

Expand  

Interesantna je činjenica kod ovih diletanata, da stvari posmatraju ne samo u nekom bukvalizmu, već i veoma jednostrano, samo sa aspekta šta su u jednom trenutku rekli neki Sv. Oci. i Sabori.
Zaboravljaju osnovne postulate nauke, koje su i u ono vreme, kada "defnicija nauke" nije postojala, Sv. Oci i Sabori ipak uzimali u obzir, pa i onda kada su grešili.
Prvo i najbitnije, da su donosili zaključke ili prezentovali svoja mišljenja na osnovu POZNAVANJA prakse i spisa onih o kojima su pisali.
Mi ovde prenosimo samo jednu stranu, našu, ali da bi se stekao pravilan utisak, "zašto je neko pisao, kako je pisao", treba postaviti i spise druge strane.
Drugo, uvek diletanti zaboravljaju da nije samo bitno KO je pisao, već zašto je pisao, kome je pisao, šta je hteo da postigne tim pisanjem, kakvi su politički i verski momenti postojali kada je neki tekst pisan. 
Svi ti detalji i te kako utiču na mnoge definicije i tumačenja, koje ovi diletanti ne mogu razumeti i shvatiti. 
Ne može se kontekst onoga vremena bukvalno staviti u kontekst današnjeg i tako iz onog vremena, suditi ovom vremenu.
Iz tog razloga mogu prihvatiti samo mišljenja onih ( @Zoran Đurović i kolega mu u nauci), koji upravo o tome razmišljaju kada danas pišu i tumače pojedine segmente u teološkim raspravama.
Tu nema mesta ni za mene ni za diletante obuzete sujetom i gordošću, samo zato što su pročitali par naslova ili polovično poznaju neki strani jezik, a da pri tome nemaju ni ideju o tom jeziku (grčki ili latinski) kakav je pravopis postojao u tom nekom davnom periodu, kakav je smisao fraza i izraza bio tada.
Mogu im priznati neko laičko mišljenje, kao što ga ja imam, ali nikako ne mogu priznati kao "teološku tvrdnju", što ovi uporno pokušavaju da nametnu.
 

[Zoran Đurović]

  On 20. 11. 2016. at 18:07, Pisum рече

Tu nema mesta ni za mene ni za diletante obuzete sujetom i gordošću,

Expand  

За смирене и који желе да науче има места. За пак ове дилетанте, никако. Филозофија по тоцилу је осуђена на пропаст. Тужна констатација...

[Pisum]

  On 20. 11. 2016. at 18:12, Zoran Đurović рече

За смирене и који желе да науче има места. За пак ове дилетанте, никако. Филозофија по тоцилу је осуђена на пропаст. Тужна констатација...

Expand  

Tu postoje samo dva načina...
Egzorcizam...

ili da se okadi, onako, pošteno...

[Zoran Đurović]

  On 20. 11. 2016. at 18:15, Pisum рече

Expand  

[Pisum]

Nemam ništa protiv rane Hrišćanske prakse kod donošenju zaključaka. 

[Ivan Marković]

  On 20. 11. 2016. at 11:38, Zoran Đurović рече

Аристин пак кастрира перверзног каноничара: „Тако сви ти јеретици, ако оставе своју јерес и обрате се ка непорочној вери, крштавају се, зато што ми њихово крштење одбацујемо. А расколници су ти, који се одељују од цркве, као донатисти и такозвани катари и идропарастати и енкратити. Такве, ако се обраћају католичкој цркви и предају проклеству своја мнења, будући крештени, радо ћемо примити, и биће само помазани светим миром (ὡς βεβαπτισμένοι προσδεχθήσονται, καὶ μόνῳ τῷ ἀγίῳ μύρῳ χρισθήσονται)“. Patrologiae Graecae vol. 138, col. 585D.

Expand  

Padre, aj se sad lepo izvini Vasijanu za optužbu da je silovao Vasilija jer si sad ti upravo silovao Aristina

Padrino, pa zar si zaboravio da tvoje čado Ivan ima slonovsku memoriju i tačno zna gde si šta rekao..

" Донатизам је био еклисиолошка јерес, а не једноставни раскол, тако да их оци и називају јеретицима. Упозоравам на ово да не падне некоме «генијална» идеја на памет па да донатисте стрпа у Василијеве расколнике."-Ovo kaže otac Zoran.

"А расколници су ти, који се одељују од цркве, као донатисти"-Ovo kaže Aristin.

[Bokisd]

  On 20. 11. 2016. at 18:20, Ivan Marković рече

Padre, aj se sad lepo izvini Vasijanu za optužbu da je silovao Vasilija jer si sad ti upravo silovao Aristina

Padrino, pa zar si zaboravio da tvoje čado Ivan ima slonovsku memoriju i tačno zna gde si šta rekao..

" Донатизам је био еклисиолошка јерес, а не једноставни раскол, тако да их оци и називају јеретицима. Упозоравам на ово да не падне некоме «генијална» идеја на памет па да донатисте стрпа у Василијеве расколнике."-Ovo kaže otac Zoran.

"А расколници су ти, који се одељују од цркве, као донатисти"-Ovo kaže Aristin.

Expand  

Ne vredi, onolika tema, a vec, se zaboravilo, sta se pricalo na njoj i kako su se stvari odvijale. 


 

[Ivan Marković]

Padrino?

[Bokisd]

  On 20. 11. 2016. at 18:27, Ivan Marković рече

Padrino?

Expand  

Nestao net.