Флуентност говора и комуникација

[АлександраВ]

Флуентан говор је најкраће речено - течан говор. Дефинисано, флуентност је  способност генерисања нових форми у јединици времена. Шта то значи?

Да бисмо један говор назвали флуентним он би требало да буде лак, течан и природан говорни ток, без напора, невољних прекида, оклевања, понављања и продужавања језичких јединица.

Флуентност говора је релативно независна функција која може бити нарушена изоловано, када су друге компоненте говора поштеђене, али може бити нарушена (и често у пракси и јесте), у оквиру различитих других поремећаја и обољења.

Фактори флуентности су семантички и симболички, па на основу тога можемо издвојити језичку и говорну флуентност.

Говорници могу бити флуентни на различитим нивоима - семантички флуентан говорник има богат речник и спреман приступ речнику, синтаксички флуентан говорник може превести реченицу велике сложености, прагматски флуентан говорник увек зна како да каже оно што треба у многим различитим ситуацијама, фонолошки флуентни говорници способни су да лако изговарају дуге и тешке речи и фразе.

Тако, неко може бити флуентан на једном нивоу али не и на другом, имамо примере да особе које муцају у тешком степену ипак имају веома богат речник, значи да поседује лингвистичку али не и говорну флуентност.

Општа флуентност обухвата:

- способност стварања идеја - флуентност идеја

- способност стварања релација - асоцијативна флуентност

- стварање речи - флуентност речи

- способност организације идеја у целину - експресивна флуентност

Када је говорна флуентност у питању, њу можемо посматрати кроз брзину говора, континуитет говора и напор (лакоћу) продукције говора. Задржала бих се на напору са којим се продукује говор. Говор који захтева претерани напор није флуентан, флуентан говор је опуштен и лак. Међутим, напор није само мишићни, како се уобичајено мисли, напор који омета флуентност говора може бити и ментални, и везан је за планирање говорног исказа. Тако можемо да кажемо да је мишићни напор, који је очигледан, везан за извршење, а ментални, који је мање очигледан, практично га ми као саговорници не примећујемо, везан је за планирање говора. Ова разлика је веома важна.

Да бисмо могли да пратимо дисфлуентност у планирању говора обратићемо пажњу на паузе у говору. Пауза може бити логичка, када се тражи смисао, емоционална, ритмичка и техничка (потребна за дисање). Вешти говорници уклапају ове паузе, нпр. логичку и техничку. Учесталост паузе није толико предмет нашег интересовања колико је то дужина паузе, односно трајање те паузе. Свака пауза дужа од 270 msec је празна пауза, а испољавање дугих празних пауза указују на дисфлуентност у планирању говора.

Дисфлуентност се може јавити на свим нивоима говорног исказа - током идеације, неуролингвистичког програмирања, централног усклађивања говорних моторних процеса (дисање, резонанција, фонација, артикулација, прозодија), миодинамских активности говорних органа и на нивоу аутоконтроле говора. Оно што је важно да знамо, а нарочито у праћењу говора деце, јесте то да постоји физиолошка дисфлуентност која је резултат специфичних стања и ситуација и није везана за нека обољења нити је поремећај сам по себи. Сви људи у специфичним стањима, када су уморни или су у неким емотивним испољавањима (трема, страх, љутња итд), могу и најчешће и испољавају нефлуентност.

[АлександраВ]

Једно питање и један одговор на који бих се надовезала.

  On 7. 11. 2016. at 2:50, Aurelije рече

Mozda glupo pitanje, ali koja je "vezba" za nas koji pricamo brzo da pricamo sporije? 

Expand  

  On 7. 11. 2016. at 23:20, АлександраВ рече

Драги Аурелије, нема глупих питања, и хвала на овом веома важном питању.

Брзоплетост у говору (тахифемија) и убрзан говор (тахилалија) су поремећаји ритма и темпа говора, присутно је неправилно говорно дисање, краткотрајна и површна слушна пажња, сажимање, изостављање и неправилан изговор гласова и слогова, нејасна интонацијско-мелодијска структура говора.

Препоручила бих да обратите пажњу на говорно дисање. Пошто ми користимо ваздушну струју за говор, важно је правилно коришћење издисаја (експиријума). Приликом говора ми користимо ваздух коју издишемо за формирање гласова, али то не чинимо до краја, одређена резерва ваздуха остаје у плућима, њу не користимо за говор а када до ње стигнемо (осећамо да губимо дах и глас се утишава), правимо паузу у говору и удишемо. Када стигнемо до те резерве, ми формирамо својеврсну изговорену целину а говор лагано прекидамо паузом која нам је потребна за удах, и те паузе су логичке, не кваре исказ цепкањем ради удаха. Да бисмо ово урадили потребно нам је неко време. Људи са убрзаним говором обично говоре све док имају ваздуха, говоре и на тој резерви ваздуха, губе дах, узимају ваздух кроз говор, глас губи своју јачину а то све има за последицу један брз, „задуван“ и неуједначен, сливен говор. Ово наравно доводи до слабије разумљивости говора. Вежбе дисања су једноставне. Покушала сам да то представим сличицама, немојте да се смејете мом цртању

удах - руке горе, издах - руке доле; прво и удах и издах на нос, а затим удах-нос, издах-уста

на издисају лагано изговарамо прво Х+вокал, а затим А, након чега уводимо и остале вокале

Веома је корисно:

- вежбање прецизног изговарања гласова, нарочито самогласника (на тај начин се успорава говор); вежбање прецизног изговарања појединих речи

- појачавање концентрације и опсега пажње у односу на говор

- слушање себе самог

- вежбање формулације реченице, мисаоно формулисање реченице

- прекидање дужег говора и враћање на уобичајену дужину

- гласан, одсечан и наглашен говор; кратки одговори; вежбање интонације речи и реченица

- повећавање виличног угла, нарочито приликом иговарања вокала, а посебно гласа А где је највећи вилични угао - глас А се изговара тако што отворимо уста, брада иде надоле а ваздух који издахнемо покреће гласнице и формира се глас А. Повећавањем виличног угла (повлачењем браде више надоле) успорава се говорни темпо

- ритмички говор - рецитације и говор при извођењу ритмичких покрета; музички слух; учење кратких рецитација развија осећај за ритам, помаже код постизања потребне брзине говора, код развоја језичке структуре и језичког памћења; може се тактирати на слоговима уз лаган изговор (ово користимо на почетку вежбања, касније није потребно) - нпр.   Ка-жи - му -  да -  до-ђе.

- учење кратких прича развија акустичку пажњу, способност имитације акцента и мелодије, спретности изражавања и даје пример за језичку формулацију

Код читања говор се успорава показивањем (повлачењем прста који прати текст који се чита, прст успорава темпо), као и читање целина са удаљеним речима, нпр:

Драган       је        упитао         где         иде         овај         аутобус.

Оно што сам саветовала пацијенте који су имали убрзан говор јесте да стану када год се запетљају, да направе паузу у говору (логичку паузу, дакле тамо где је природна пауза у исказу, а не тамо где једноставно немамо ваздуха па се боримо за удах), да користе краће реченице, да мало продуже самогласнике и да их користе као када се пењемо степеницама па имамо плато између два спрата где и даље ходамо али мало и одморимо у том пењању, да мисао мора бити јасна и да добра мисаона формулација претходи изговореном, и да ниједна логичка пауза или лагана успореност у говору не значи осујећену већ осмишљену поруку и добар комуникативни модел. Такође, јасна орална експресија, истурање усана, веће отварање уста итд, доприноси јаснијем изговарању гласова, а ово јасније изговарање запошљава говорне органе којима треба времена да се правилно позиционирају, па на тај начин и успоравамо говор.

Ето, надам се да ће написано бити од користи. Поздрав!

Expand  

Особе са брзоплетим говором карактерише краткотрајна пажња, отежано слушање и тешкоће са синтаксом, као и неорганизовано планирање говора, пребрз говор и неутврђеност у ономе што би требало рећи. Особе које испољавају ову убрзаност морамо успоравати у свим активностима, требало би им стално подстицати пажњу и упозоравати их на одговарајући начин. С обзиром да је мишљење конфузно, сређивање мисли је један од најважнијих предуслова за сређивање њиховорг говора. Брзоплетост се испољава у свим комуникативним активностима - разумевању, говору, читању и писању.

У дужим реченицама (и говорним и писаним) испољава се својеврсна „заборавност“ о чему је започето и које су се речи употребиле, долази до тражења речи или се речи нагомилавају. У дужем читању ове особе на текст преносе особености свог говора - нестабилна пажња, сажимање гласова, неуједначен темпо, раст брзине у току напредовања читања текста и друго. Такође, и у писању се види овај неред мисли, веома често нема логичког тока, више личи на набацивање појединачних мисли, започиње се реченица, којој се дода „бочна“, на коју се додају даље реченице које одвлаче ток од главне, која се губи. Често се тако испољава и оштећена синтакса у функцији изгубљене мисли. Уколико желимо да особе са овим проблемима не уведемо у емотивна стања љутње, осећања одбачености и кривице, веома је важно да покажемо стрпљење у комуникацији са њима, било писаној било усменој, јер њихова комуникација није стил, већ реални проблем који уз разумевање и подршку може бити превазиђен. Проблем са поремећајима говора је и у томе што то није видљива болест нити је болест/поремећај који има ефекат код осталих људи као „физичке“ болести, а који се испољава разумевањем и подршком околине. Говорни поремећаји (а карактеристике говора се преносе и на остале медије - читање и писање), веома често буду схваћени и презентовани као безобразлук, и друго, да не набрајам.

Морамо бити веома пажљиви у комуникацији а нарочито у етикетирању саговорника, због тога што свако кроз комуникативна испољавања износи много више него што ми можемо обухватити уобичајеном речју - разговор. Комуникација је интеракција две (или више) личности, два ентитета, два спецификума, и свако нестрпљење у комуникацији заправо истиче нашу неспремност да у комуникацији заиста учествујемо потпуно, у оба смера, од нас ка саговорнику али и од саговорника ка нама.

[АлександраВ]

Први корак ка флуентном говору јесте сређивање мисли. Ово је најтежи корак, али и најважнији. Потребно је направити смернице којих ћемо се држати приликом говора, све нове идеје би требало избегавати. Приликом писања, кључ је исти. Уколико имамо прилику, нову идеју би требало негде записати, само као цртицу, у реч-две, а онда, након заокруживања исказа, можемо се на то и вратити. Потребно је концентрисано пратити главни ток мисли, а све „бочне нападе“ идеја одбацивати као ометајуће. Уколико време и ток разговора дозволе, на то се можемо вратити. Оно што је важно запамтити, јесте то да ми не можемо увек све да кажемо, не можемо увек баш сваку своју мисао да објаснимо до детаља нити да изнесемо баш све што знамо о одређеном питању, било када се води разговор уживо, било када је дописивање у реалном времену у питању. То што ми нисмо рекли баш све што смо наумили, или што знамо, не сме да ствара незадовољство и да скреће ток комуникације у конфузне, кружне монологе. Комуникација је интеракција и њен ток није и не може бити унапред одређен. Такође, ми смо одговорни само за оно што смо рекли, не можемо бити одговорни за оно како је наш саговорник то разумео. Због тога, комуникација мора бити јасна, у семантичком смислу. Оно што је такође важно да знамо јесте - због чега са неким разговарамо? Зашто нешто уопште говоримо? Постоји безброј разлога и у зависности од њих ми формулишемо исказ. Ако желимо да покажемо да нешто знамо, и то желимо да „поклонимо“ саговорнку, наша формулација и ток ће бити значајно различит у односу на оно када нпр, желимо да унизимо саговорника, показујући му да знамо више од њега, или из неког другог разлога. Када говоримо другоме, у односу на оно шта желимо да постигнемо изреченим, морамо да будемо спремни да примимо реакцију саговорника на речено. Јер, комуникација је интеракција, а не изоловани исказ избачен у простор. Порука коју носи наш исказ може бити отворена али и врло прикривена. Оно што је сигурно, то је да начин како ћемо изнети нашу поруку другоме, говори више о нашој личности него о самој поруци. Комуникативни стил је испољена личност, а начин реализације комуникације може бити условљен различитим проблемима, стањима и поремећајима. Веома важно је да се направи разлика између ове две појаве, уколико не желимо да дођемо у ситуацију да некога етикетирамо, а такође и ако не желимо да дођемо у ситуацију да се неко игра нашим осећањима на основу свог комуникативног стила. Волела бих да подвучем и следеће - изостанак одговора је такође одговор. Понекада и најбољи. Уколико сматрате да особа жели својим комуникативним стилом да вас повреди или увреди, или да на основу разговора са вама заправо ради на личној промоцији потпуно незаинтересована за негативан ефекат ка вашој личности, изостанак одговора је најбољи одговор.

Неке „вежбе“ за особе које су нефлуентне на нивоу сређивања мисли:

- покушајте да осмислите што више речи на рецимо „про“, „ст“, и слично, даље, речи које почињу и завршавају гласом А....

- направите картице са одређеним предметима или ситуацијама, извлачите картице и покушајте у неколико кратких реченица да опишете само оно што видите. Можете и писати. Свако скретање са теме забележите. Када опишете картицу погледајте у ком правцу је ишла ваша „бочна“ мисао.

- испишите једну реч, а затим реците синониме, хомониме и антониме за ту реч. (синоними - речи истог или сличног значења, хомоними - речи истог облика а различитог значења, нпр. коса, и антоними - речи супротног значења, нпр. црно-бело)

- правите паузе, паузе су јако, јако важне.

- емотивно се измакните од теме, сваки пут када то можете. Емотивно се измакните од појединих речи. Ако вас нека реч посебно емотивно дотиче, преведите је, унесите јој шире значење, дистанцирајте се од асоцијација које носи, покушајте да је посматрате искључиво у односу на контекст реченог, верујући да ваш саговорник није имао прикривене намере реченим. Ако нисте сигурни у то, направите паузу.

 

Срећно у комуникацији, јер она би требало да буде позитивна, кроз давање и прихватање, корак ка бољем разумевању како реченог тако и особе са којом комуницирамо.

[АлександраВ]

МУЦАЊЕ

Муцање је поремећај флуентности говора који се испољава у испрекиданости и неправилности говорног процеса. Поремећен је течан говор односно његов РИТАМ И ТЕМПО. У Међународној класификацији болести, муцање се дефинише као поремећај ритма говора при чему особа тачно зна шта жели да каже, али је у исто време неспособна да то каже. Муцање је прекид у току изражавања који карактеришу нехотична, тиха или гласна понављања или продужавања у изговарању кратких говорних елемента тј. слогова, гласова или једносложних речи.

Прекиди су обично чести или врло изражени и тешко их је контролисати. Муцање је дакле поремећај ритма и темпа говора, а симптоми су: понављање или продужавање гласова, слогова или речи, застоји у говору, неадекватне паузе, убацивање разиличитих гласова или узречица, праћено страхом од говора, појачаним знојењем, црвенилом лица...

Дакле феноменологија муцања може се поделити на:
- вербално - гласовно понашање
- невербално понашање (страх пред говором, неадекватне физиолошке реакције)

РАЗВОЈНО МУЦАЊЕ је дисфлуентност у говору деце која уз малу помоћ достижу флуентност у говору до 7 година.
Физиолошко муцање:
- јавља се између 2. и 3. године
- дете заостаје у говору, понавља гласове, слогове, речи; дете није свесно

Примарно муцање
Слично је физиолошком, али је више изражено и чешћи су застоји и понављања. За разлику од физиолошког муцања где се чешће понављају речи фразе, код примарног се чешће понављају гласови и слогови.

Секундарно - право муцање
- Испољава се општом мишићном напетошћу, посебно говорних органа. Дете је свесно да муца и има страх од говора.

Акутно или нагло (абруптно) муцање
- Испољава се као реакција на психичку или физичку трауму. Представља наглу појаву муцања као резултат патолошки повишене емоционалне реакције, јер је говор „слаба тачка“.

Безгласно муцање
Код овог муцања постоји велики напор да се савлада грч, безгласни покрети говорних органа. Ово ћутање се погрешно тумачи. Јавља се код школске деце и одраслих.

Клиничке манифестације муцања
Муцање има 2 форме: клоничну и тоничну. При клоничном дете понавља неколико пута исти почетни слог или глас. Тонично се испољава кад дете прави дуге паузе и стиска говорне органе приликом изговарања сугласника и самогласника.
Постоји и комбинована форма.

(проф. др Славица Голубовић)

[Justin Waters]

Par pitanja.

Koliko tihoca govora utice na njegovu fluentnost? Ljudi koji su tihi imaju slabe glase zice da li je vjerovatnije da ce biti manje fluentni u govoru? 

Da li je mucanje manje vise uvijek u relaciji sa vrstom licnosti, tj da li su introvertni, tihi i povuceni ljudi skloni vise da imaju teskoce s govorom? 

[АлександраВ]

  On 17. 11. 2016. at 7:59, Justin Waters рече

Koliko tihoca govora utice na njegovu fluentnost? Ljudi koji su tihi imaju slabe glase zice da li je vjerovatnije da ce biti manje fluentni u govoru? 

Expand  

Поремећаји флуентности говора код деце и одраслих је велика област, а то је и била тема мог дипломског рада па ми је тешко да укратко објасним, али ево покушаћу. У пракси, приликом процене, једна од првих ствари на коју обраћамо пажњу је спонтани говор и управо флуентност говора, коју ми процењујемо опсервацијом, али постоје и различити бројни тестови које можемо користити, целе или само појединачне ајтеме. Флуентност односно нефлуентност може да укаже на пуно тога, па и на нпр. локализацију можданих оштећења, али и на различита психичка стања.

Оно што је интересантно јесте да ми заправо постајемо свесни феномена флуентности тек када се сусретнемо са дисфлуентним говором. Наш свакодневни говор може варирати у погледу флуентности у зависности од различитих фактора, али он, уколико нефлуентност није последица неких стања и болести, заправо показује елементе нефлуентности, али није патолошки дисфлуентан, и није предмет интересовања логопеда колико рецимо комуниколога и др. У клиничкој пракси је у оквиру дисфлуентног говора важно идентификовање муцања у односу на друге типове дисфлуентности говора као што је тахифемија (убрзан говор), дисфлуентност услед болести и повреда, дисфлуентност у склопу аутизма, менталне ретардације, оштећења слуха, психијатријских стања (хистерично муцање), даље, као реакција на стрес, под дејством неких дрога, алкохола и лекова и друго.

Говорни израз је „звучна сигнална супстанца“ којом се преноси садржај поруке, и њу чине сегменти и супрасегменти. Сегменти су гласови, слогови, изговорене речи и фонетске фразе. Оно што, према мојој драгој професорки Кашић, говорење чини најкомплетнијим изразом је управо комбинација сегмената  и супрасегмената. Шта су супрасегменти? Комбинацијом гласова у сукцесивном линеарном следу продукују се слогови, а њиховом комбинацијом продукују се изговорне речи (тактови), а њиховом комбинацијом фонетске фразе односно делови говора између две дисајне паузе. Ти варијабилни делови сегмената омогућују променљивост говорног тока која се реализује као варирање темпа говора, варирање гласности, мелодијских линија, смењивање акцентованих и неакцентованих слогова, варирања у распореду дисајних пауза, ритма. У сваком се језику на специфичан, њему својствен начин, комбинују сегменти  и супрасегменти.

Гласност говора је степен аудитивне перцепције на основу кога се говору може одредити место на скали од тихог до гласног и вике. Гласност (у аудитивној фонетици) у извесној мери одговара акустичком обележју интензитета. Интензитет говора представља општу снагу звучних сегмената која је изазвана мишићном напетошћу, а састоји се од јачине или слабости изговора, односно од појачавања или слабљења издисаја. Поред интензитета, на слушаочево осећање гласности утичу и други фактори у говору, а нарочито фреквенција (учесталост вибрација). Тако се при једнаком интензитету, тонови и шумови ниских фреквенција доживљавају као тиши, док се тонови и шумови високих фреквенција доживљавају као гласнији. Дакле, имамо степен аудитивне перцепције, интензитет (акустички аспект, јачина издисаја) и фреквенцију (учесталост вибрација).

Гласност говора посматрамо са два апекта - говоримо о гласности као индивидуалној особини и о гласности као супрасегменту који може да се анализира са становишта комуникативне ситуације. Са индивидуалног становишта можемо говорити о тихим, умерено гласним, гласним и прегласним говорницима. Свака од ових поменутих индивидуалних карактеристика може одражавати одлике темперамента, личне навике, породичне навике или навике везане за културолошки миље. Са становишта комуникативне ситуације, промена гласности представља језичко изражајно средство. Говорник обично гласније говори делове поруке који представљају фокус информације. Вешти говорници скрећу пажњу и променом од гласног ка тишем

Следеће што је важно када посматрамо флуентност говора је интонацијско-мелодијска структура. Интонација је варирање висине тона у току говорења. Она се делимично подудара са фреквенцијом коју посматрамо у односу на број вибрација гласница. Између фреквенције и висине тона не постоји непосредна и паралелна корелација. Фреквенција је акустичко обележје, мери се херцима а интонација је варирање висине тона која је заправо степен аудитивне перцепције на основу којег се неки звук може сместити на скали од ниског, преко средњег до високог. Промену висине тона могуће је перципирати и код говорника који шапуће (ово се налакше перципира код вокала).

Сматра се да се најзначајнија супрасегмента дејства у неком језику добијају језичком употребом варирања висине тона. Интонацијом се носи како граматичка структура, тако и рецимо лични став говорника према теми или саговорнику. По интонацијском систему се разликују језици али и дијалекти.

Са логопедског аспекта, диференцијација патолошке од физиолошке дисфлуентности (уважавајући етиопатогенезу и клиничку слику), заснива се на многим, али бисмо могли издвојити главни критеријум - уколико су учесталост и/или тип дисфлуентности говора такви да скрећу пажњу говорника и/или саговорника са садржаја на начин говора, говоримо о патолошкој дисфлуентности, због тога што осујећује комуникацију.

Не знам да ли сам уопште успела да ти одговорим на питање

  On 17. 11. 2016. at 7:59, Justin Waters рече

Da li je mucanje manje vise uvijek u relaciji sa vrstom licnosti, tj da li su introvertni, tihi i povuceni ljudi skloni vise da imaju teskoce s govorom? 

Expand  

Нема баш претераног слагања по овом питању. Код одраслих особа које муцају, дијагностички се диференцирају субтипови муцања према доминантним карактеристикама личности:

- муцање код једноставних личности, обично је клоничног типа, са мањим степеном неуротске надградње и мање су социјално осујећени због муцања

-  муцање код хиперсензитивних, несигурних и анксиозних особа уз избегавање комуникације, са оскудном вербализацијом, конфузном организацијом језика и високим нивоом реактивности на муцање, уз изолацију и повлачење

-  муцање код иритабилних, експлозивних и агресивних особа, претежно јачег интензитета, са видљивим чујним физичким конкомитантама, са различитим нивоом и обликом реактивности на муцање, али углавном без избегавања говорних ситуација и критичних речи

Међутим, етиолошки, иза муцања се може налазити читава лепеза узрока, и постоје бројни теоријски концепти посвећени етиологији муцања.

Ево један краћи рад о муцању код деце, па кога не мрзи може да прочита http://psihologija.ff.uns.ac.rs/primenjena/clanci/2015147.pdf

[Дијана.]

  On 18. 11. 2016. at 2:58, АлександраВ рече

-  муцање код хиперсензитивних, несигурних и анксиозних особа уз избегавање комуникације, са оскудном вербализацијом, конфузном организацијом језика и високим нивоом реактивности на муцање, уз изолацију и повлачење

-  муцање код иритабилних, експлозивних и агресивних особа, претежно јачег интензитета, са видљивим чујним физичким конкомитантама, са различитим нивоом и обликом реактивности на муцање, али углавном без избегавања говорних ситуација и критичних речи

Expand  

Jako zanimljivo. Zapravo znam primjere i jedne i druge  pojave. Logično je da strah (u osnovi prvog stava) proizvede teškoće u komunikaciji bilo kog tipa, ali i agresivnost možda može da se shvati kao natkompenzacija straha...

[Iulianus]

  Цитат

Физиолошко муцање:
- јавља се између 2. и 3. године
- дете заостаје у говору, понавља гласове, слогове, речи; дете није свесно

Примарно муцање
Слично је физиолошком, али је више изражено и чешћи су застоји и понављања. За разлику од физиолошког муцања где се чешће понављају речи фразе, код примарног се чешће понављају гласови и слогови.

Секундарно - право муцање
- Испољава се општом мишићном напетошћу, посебно говорних органа. Дете је свесно да муца и има страх од говора.

Акутно или нагло (абруптно) муцање
- Испољава се као реакција на психичку или физичку трауму. Представља наглу појаву муцања као резултат патолошки повишене емоционалне реакције, јер је говор „слаба тачка“.
 

Expand  

Možda ću zazvučati kao hipohondar kome internet uglavnom služi da svakoga dana otkriva nove bolesti od kojih "boluje", ali moram nekako da započnem i da kažem da sam se prepoznao u ovim gore citiranim stavkama. U svima pomalo, u nekima više a u nekima manje. 

Dakle, imao bih jedno pitanje, pa ako možeš i želiš da mi odgovoriš bio bih ti zaista BESKRAJNO zahvalan. 

Samo kratko da kažem, pošto ne želim naširoko ovde da laprdam, a i osećam se prilično bedno kad god o tome intenzivno razmišljam, da su moji problemi počeli kada sam napunio dve godine. Naime, progovorio sam jako, jako rano, kako sam to saznao od svoje majke (a njojzi, bre, moram da verujem, jer kome ću drugome, je l` de), i sve je bilo sjajno, bajno, krasno dok mi roditelji nisu otišli u inostranstvo trbuhom za kruhom. Na prvi "urlap" su došli nakon osam meseci (valjda), i zatekli su me u katastrofalnom stanju. Ja se naravno, i na svu sreću, ne sećam toga, ali nisam bio u stanju niti da beknem. Tako kažu. Nisam ih nikada upitao zašto me nisu vodili kod logopeda, međutim, sa popriličnom sigurnošću znam razlog zbog čega je tome tako.  Ali, ne bih ni o tome nadugačko, zato što, kad god se toga setim, naviru u tom (ovom) trenutku još bednija osećanja (sorry ako previše kukam). 

Za divno čudo, sa vršnjacima u detinjstvu i u školskim klupama nisam imao velikih problema, to jest, nije bilo sa njihove strane nikakvog zadirkivanja niti maltretiranja... Haj` dobro bilo je, ali u granicama normale, ako normala i granice u takvim stvarima uopšte i postoji. No, dobro, ipak su to bila deca. A deca k`o deca... itd. 

S vremenom i uz dosta truda sam uspeo da korigujem tu manu (ili ipak "manu"?), naravno mnogo kasnje. A u međuvremenu sam se pretvorio u introvertnost suštu i dozlaboga asocijalanog tipa. Hvala Velikom Bobu, bez trunke agresivnosti prema sebi i drugim ljudima. Kada bi mi dosadilo da samujem, gonio sam sebe u najrazličitije situacije u kojima bih, recimo, bio prinuđen da govorim pred nekim većim skupom ljudi, itsl. Ponekad je to uspevalo i dobro se držah, no više je bilo tragikomičnih situacija, tj. više tragičnih no komičnih.

Al` tešio sam se na kraju krajeva mišlju, da je jedan Julije Cezar imao istih problema, pa V. Čerčil, i na kraju jedan za koga prvog znamo (znamo li?) da je imao takvih problema. Mojsije, naime ("E, ajde Arone brte, leba ti, pričaj ti sa onim faraonom il` ću ja da svisnem tamo pred njim. Znaš i sa da sam spora jezika...") 

I, tako...  š`a sam ono hteo? A, da!

Moj konkretni kveščn bi bio, da li postoji nekakva vežba, slična onoj koju si navela za govorne Speedy Gonzalese, za opuštanje napetih grlenih mišića prilikom izgovaranja, bolje reći pokušaja izgovaranja,  prva dva suglasnika, koji su kao Olimp visoki, u rečima koje počinju sa br, kr, tr, itd (?). Siguran sam da znaš na šta mislim, pa da ne davim više. 

Unapred hvala na odgovoru!

[АлександраВ]

  On 13. 6. 2017. at 11:21, Iulianus рече

Unapred hvala na odgovoru!

Expand  

Хвала на питању, покушаћу да одговорим.

Одвајање од породице на раном узрасту а нарочито на узрасту између 2. и 3. године када се формира говор, један је од услова који погодују настанку говорно-језичких поремећаја. Деца то различито испољавају а најчешће имамо појаву да дете потпуно или селективно заћути (мутизам, потпуни или рецимо ћути само када је у вртићу, а код куће прича и др), делује као да не чује (психогена глувоћа), одлаже проговарање и развој говора, и/или испољава тзв. абруптно (нагло, изненадно) муцање. Нећу улазити даље у разлоге, драго ми је да си пронашао начин да се избориш кроз одрастање. Хајде да видимо шта сада можемо да урадимо

Као што сам већ написала, постоје три диментије нефлуентности, континуитет, брзина и напор којим се реализује говор. Овај напор може бити везан за планирање исказа (ментални) или за реализацију говора (мишићни). С обзиром да се говор формира на експиријуму (издахнутом ваздуху), за сваку нефлуентност важно је говорно дисање. Ми дишемо уз помоћ дисајних покрета који укључују дијафрагму (дијафрагмално односно трбушно дисање), покрете ребара и грудне кости (грудно дисање) и покрете кључних костију (горње, клавикуларно дисање). Ово последње, високо дисање је карактеристично за нека емоционална стања, оно је плитко и најчешће брзо. За правилно дисање користимо све ово, међутим, оно што је потребно код муцања јесте да се сконцентришемо на дијафрагмално (доње, стомачно дисање), да ставимо руку на стомак и пратимо дисајне покрете (стомак се испупчи, а доњи део грудног коша проширује). Зашто је ово важно? Дијафрагмално дисање је основа на којој се формирају готово све технике за побољшање флуентности говора. Оваквим дисањем се лакше опуштамо, долази до опуштања вилице, језика, усана. Дијафрагмално дисање се користи као „нова“ врста дисања која се усваја као способност да изговарамо краће исказе у стресним ситуацијама. Код грудног дисања повећава се капацитет, имамо дубоки и брзи удах и спори издах који нам омогућава да изговоримо већи број речи, док су код стомачног дисања удах и издах отприлике једнаки, и не можемо изговорити велики број речи, нити имамо ту јачину гласа, глас је помало дубљи, али ово дисање опушта артикулаторе а то нам је код муцања важно. Усвајањем вештине говорења на дијафрагмалном дисању, које се користи у различитим ситуацијама које погодују настанку муцања, побољшава се течно изговарање мањих целина. Како вежбати? Ставимо руку високо на стомак, на дијафрагму (испод грудне кости и ребара), како бисмо и на тај начин боље контролисали покрете стомака, удахнемо а затим издахнемо уз коришћење неутралног гласа. Касније на издаху изговарамо неутралан глас који лагано прелази у ааааа, па тако даље уводимо прво реч, и најзад и краћи исказ. Код муцања је забележен велики успех тзв. технике односно методе пасивног издаха. То је техника која користи дијафрагмално дисање, мислим да има на интернету доста снимака на који начин се примењује ова техника (Passive Airflow Technique). Ову технику уз комбинацију са KSAFA апаратом веома успешно користе колеге у Институту за експерименталну фонетику и патологију говора http://www.iefpg.org.rs/index.php/en/za-roditelje/mucanje

Како преварити мозак да се не појави муцање? Ево један стари текст који управо говори о томе http://mucanje.bloger.index.hr/post/stutter-no-more-tehnika-pasivnog-protoka-zraka/1150902.aspx

Шта још може да се уради? Вежбе релаксације су веома корисне, постоји пуно препорука, а најједноставније су вежбе које су исте као када прилегнемо да се одморимо, опуштамо тело, од ногу ка глави, а затим посебно опуштамо усне, вилицу, језик лице, итд. Када се опустимо и препознамо ту опуштеност, користимо је и приликом говора. Успорен и лаган говор такође помажу, почетак би требало да је мек, а нарочито код гласова (тзв. плозива) који настају тако што ваздушна струја уз карактеристичну „експлозију“ пробија препреку - као што је случај код гласова П, Б, Т, Д, К, Г, где артикулациони апарат формира „препреку“ која се „пробија“ ваздушном струјом. То су такозвани „тешки“ гласови које можемо умекшати тако што нпр. приликом изговра гласа П не стегнемо јако уне већ их опустимо а ваздушну струју усмеримо блаже чиме смањујемо „експлозију“ напетост и грч који се може јавити приликом изговора. Ваздух на неки начин благо „издувамо“ преко опуштених усана. Ово се ради и на тзв. фиксираним гласовима, на којима се некада јавило муцање па се препознају као „тешки“.

Толико за сада, надам се да је ово што сам написала од користи. Писаћу још, мало ми је „кратко“ време сада.

Свако добро.

[Iulianus]

Aleksandra, VELIKA TI HVALA na odgovoru! (Oprosti što vičem ) 

 ... i na trudu koji si uložila da bi mi odgovorila. Zaista si prva osoba, tj. stručno lice odnosno logoped, kojoj sam se obratio u vezi problema koje imam. Mogao sam (eh...) to da uradim i mnogo ranije, "samo" da nisam imao mnogo većih briga koje su mi ovu "sitnicu" neprestano potiskivale na listi prioriteta za rešavanje. 

Hvala ti na linkovima takođe. Blog ću svako da proučim detaljno, a i "žive" linkove koje se nalaze na njemu. Što se tiče onoga instituta, najbiliži mi je centar u Novom Sadu i ne bi bi bilo loše da ih posetim kada budem imao vremena. Možda za početak da ih kontaktiram pa da vidim, da uskladim svoje obaveze koje bi proistekle iz eventualnog dogovora sa njima. No, o tom potom. 

  Цитат

Писаћу још

Expand  

Naravno, sa nestrpljem očekujem tvoje tekstove. 

(Nisam se valjda džabe "predbilježio", ne samo na ovu tvoju temu )

------------------------------------

Moj 

[АлександраВ]

  On 14. 6. 2017. at 14:13, Iulianus рече

Aleksandra, VELIKA TI HVALA na odgovoru! (Oprosti što vičem ) 

Expand