Препоруке књига

[Guest Alefshin]

Интересантно, баш данас ми је колегеница из школе, професорка информатике причала о овој књизи...

[Марко]

Непрестано читање житија светог Серафима Саровског.

[Тавита]

"Slika društva, datog u istorijskom preseku, u romanu „Na Drini ćuprija“ toliko je razuđena i slojevita da se može reći kako pisac-hroničar iz nadtemporalne tačke tvorca jedne moderne legende „vidi kroz vreme“, prozire njegovu suštinu i raspoznaje i svedoči ograničenost ljudskih moći, podjednako onih koji veruju da moć imaju i onih koji tu moć nikako nemaju. Most, kao nemi svedok, pamti ukrštaj i prividno trpeljivo prožimanje, a u stvari antagonizam različitih kultura, vera i tradicija i dve civilizacije, istočne i zapadne. Most je, zapravo, postojana, jedina nepromenljiva, večita tačka na kojoj se trenje i komešanje što neminovno porađaju sukobe (na nivou likova i na nivou država) oseća i vidi jasnije nego drugde, u gotovo kristalno čistom, opredmećenom obliku. Roman o mostu se, kao i većina drugih Andrićevih romana i pripovedaka hrani istorijom Bosne, zemlje razmeđa na kojoj se sustiču i mešaju evropska i azijska religija i način života, vode ratovi i mirnodopske međukonfesionalne i političke borbe, i sklapaju kratka i varljiva primirja. Kao zemlja protivrečnosti Bosna nedri osobenu kulturu življenja, punu vitalizma ali i atavizma. Ljudi koji se, igrom sudbine, zatiču na takvoj pozornici, igraju samo kratkotrajne dramske epizode u velikom pozorištu istorije."

(волим чари које роман открива.. и како уводи странце у моју касабу, вјероватно је ово постојало и у вашим лектирама.. али добар роман није на одмет прочитати опет)

[Тавита]

Travnička hronika

Iz Andriceve rizniceTravnička hronika (1945) je istorijski roman pisan za vreme Drugog svetskog rata, ostvaren  po modelu evropskog realističkog romana. Obuhvata vreme od 1807. do 1814. godine i po tome predstavlja klasičan roman više od bilo kojeg drugog Andrićevog romanesknog ostvarenja. Roman je ispripovedan u trećem licu i sklopljen je od prologa, epiloga i 28 poglavlja. Razlika između travničke i višegradske hronike jeste u tome što se roman Na Drini ćuprija mahom zasniva na fikcionalnoj nadogradnji usmenih legendi dok je Travnička hronika nastala imaginiranjem vrlo bogate dokumentarne građe. Hronika o Travniku je beletristički sedmogodišnji letopis koji obrađuje vreme boravka stranih konzula u tom vezirskom gradu. Počinje dolaskom francuskog konzula, a završava se odlaskom drugopostavljenog austrijskog konzula. Prema poetičkom pravilu koje važi za sve Andrićeve romane (izuzimajući donekle Gospođicu) i ovaj roman okrenut je istoriji. U procesu stvaranja Travničke hronike Andrić se služio bogatom dokumentarnom građom iz oblasti istorije civilizacije, etnologije i autentičnim spisima o istorijskim ličnostima koje su predstavljene u romanu. Istorija je „utkana tako reći, u svaku rečnicu (do te mjere, ponekad, da bi se mogle staviti, pri dnu stranice referencije izvora), dajući joj na taj način izvjesnu autentičnost i životnost“, napisao je Mithad Šamić u studiji Istorijski izvori Travničke hronike.

Od svih Andrićevih dela hronika o vezirskom gradu ima najviše likova. Ključni lik dela je francuski konzul Žan Davil, Parižanin tanane prirode, pesnik po osećanju sveta. Ta istorijski verifiikovana ličnost je kao prototip poslužila Andriću za oblikovanje književnog lika u kojem se kao u osetljivom mediju projektuju slike bosanske sredine, običaja i navika bosanskog sveta. Nikada do tada Davil, savremeni mladi čovek evropskog obrazovanja, nije video ljude kao što su bili Travničani, ni običaje kao što je audijencija kod turskog vezira, ni navike kao što je pljuvanje nedobrodošlog stranca. Susretom francuskog diplomate i turskog velikodostojnika kome Davil čita klasičnu tragediju a kod koga ona izaziva grohotan smeh, Andrić je hteo da prikaže sudar dva sveta i dve kulture koji se nikada neće pomiriti, a jaz između njih neće biti prevaziđen ni pokušajima njihovih najdobroćudnijih predstavnika.

Pukovnik fon Miterer je austrijski predstavnik u vezirskom gradu početkom 19. veka. Skromni bivši pogranični oficir potpuno je zbunjen Travnikom. Bačen u međuprostor dveju civilizacija, ne razumevajući do kraja nijednu od njih, fon Miterer je, pri tom, fatalno obeležen brakom sa ženom koja se neizmerno razlikuje od njega. Fon Miterer nije razumeo nijednog od trojice turskih vezira koji su se smenjivali za vreme njegove službe u Travniku ni istočnjački svet ćutnje i tajnih radnji čiji su oni predstavnici. On takođe nije razumeo ni novi građanski svet francuske države ni njenog predstavnika Davila, sa kojim je često dolazio u sukob. Bio mu je stran svet fantazija njegove lepe ali i čudne žene.

Vezirov Konak je treće središte političkog života i mesto najčešćih susreta trojice diplomata. Očekivalo bi se da predstavnici prosvećene Evrope čine zajedničku prepreku azijatskom osvajaču. Da nije tako kazuje nam vezirov komentar posle jednog Davilovog sukoba sa fon Mitererom: „Dva psa, pa se pobila u mojoj avliji.“ Ako Austrija ne ratuje sa Turskom, ona ratuje sa Francuskom; ako Turskom carstvu u opadanju slabe osvajačke namere, javiće se novi osvajač, ovoga puta u Evropi, Napoleonova imperija.

U Travničkoj hronici sudarila su se četiri sveta, različita po veri, kulturi, istoriji, običajima. Emisari zapadnih i istočnih svetova našli su se na  prostoru Bosne sa namerom da nikada i ne pokušaju da se približe i razumeju. Najbliži saradnici francuskog i austrijskog konzula i vezira i stanovnici tamnog bosanskog vilajeta, Davna, Rota,  turski ćehaja, teftedar Baki, kao i travničke kasablije, u neprestanim su međusobnim sukobima i stalno iskazuju mračne ljudske nagone. Čak i ako neki od pripadnika tih toliko različitih kulturnih krugova  pokuša da pomiri suprotnosti sa kojima se suočava, odmah mu, kao po nekom pravilu, zapreti opasnost uništenja. To se, na primer, dogodilo doktoru Kolonji i fratru Luki Dafniću.

Na nesreću, jedino zajedničko svojstvo u različitosti tih civilizacija jeste nepoštovanje čoveka, suštinsko nepoštovanje ljudskog dostojanstva. Na to je pripovedač ukazao kroz neizgovorenu rečenicu  Jevrejina Morda Atijasa koji dolazi u posetu francuskom konzulu i pozajmljuje mu novac potreban za odlazak iz Bosne. Ćutljivi travnički trgovac želeo je da se zahvali francuskom diplomati na pažnji koju njegovi sunarodnici Jevreji nikada do tada nisu doživeli: „Prizivali ste nas kao ljude, ne izdvajajući nas od ostalih“, ali zbunjen ne uspeva to da izgovori.

[Тавита]

а што се Достојевског тиче... све  0104_cheesy

[Guest Izida]

Poetika Gorana Petrovica ne pripada magijskom realizmu, ni modernom piscu (tako bliskom savremenom, izbirljivom citaocu) vec literaturi visokog ranga, retkoj i autenticnoj. Jezicki izbrusena, stilski originalna, pitka, zavodljiva, bez savova; fascinantne maste. Slojevita, dobro promisljena, mudra i otkrivalacka. Ona glatko spaja arhaicni srednji vek i dogadjaje ciji smo svedoci, istorijske cinjenice i paralelni svet, morbidne groteske i poeziju zivljenja kroz san, horizontalne i vertikalne meridijane globalnog sistema egzistencije, istorijske lomove i ljudske sudbine. Stavljajuci prelepu Zicu u srce i koren romana, i posmatrajuci kroz Savine prozore na daljinu, u proslost i sada, autor je kompleksno zgusnuo vekove bitisanja Srba u pescani sat vremena, koji neumitno otice. Roman se cita u dahu. Mocan je u snazi reci, lepoti slika, otkrivalackoj masti, smelim idejama, istinitoj misli. Kako bi rekla Virdzinija Vulf: "Bogata je to trpeza". Zica je dobila sebi dostojnog pesnika, istorija smelog tumaca, a citalac neobicnu knjigu koju je nezahvalno nazvati samo romanom.

[Guest Izida]

Goran Petrović, 'Sitničarnica 'Kod srećne ruke'

Dvostruko nagrađivani roman Gorana Petrovića na formalnom planu, sastoji se od 'Pristupa', osam 'Čitanja' i 'Epiloga' koji govori o tome kako su se neke stvari završile, a kako su neke druge započele. Tema romana je 'potpuno čitanje', naslućivanje da se štivom može kretati kao i svakim drugim prostorom, da se mogu sresti svi koji prate isto, pri čemu su neki svesni i neograničenosti područja i svakog namernika pojedinačno, dok je drugima takvo osećanje potpuno strano. Petrović u svoje delo uvodi strukturu 'romana u romanu' , a ravni pripovedanja se šire poput koncentričnih krugova. Nosioci radnje u romanu su niko drugi nego čitaoci koji se međusobno sreću 'zajedničkim' čitanjem retkog primerka knjige 'Moja zadužbina' , Anastasa Branice. Student Adam Lozanić, starica Natalija Dimitrijević koja je u mladosti bila zaljubljena u Anastasa, njena 'družbenica' Jelena koja uči engleski jezik, Pokimica - bivši operativac Državne bezbednosti, profesor Teofilović, domaćica Zlatana, porodica Lelek - bivaju sve više uvučeni u svet romana 'Moja zadužbina' i svoj život nesvesno zamenjuju stvarnošću literarnog dela.

    -' Gospođo Natalija, kada odemo tamo, odnosno onamo, postojimo li ovde?'-prenula se Jelena.

    -' Postojimo li?' -odgovorila je Natalija. ' I gde? To je dobro pitanje. Verujem da se radi o nekoj vrsti blagog prisustva ili blagog odsustva.

Ovo je roman o onima koji pišu i koji ne mogu bez čitanja. Pisanje - čitanje je beg od stega spoljašnje egzistencije, način da se težak i sumoran život transformiše u nešto lepše. Čitaoci imaju isto tako svaralačku ulogu kao i pisac, budući da imaju moć da ožive tekst. Oni se ne mogu sasvim konkretizovati, a svaki od njih će se kretati prema sopstvenom opsegu predrasuda ili interesovanja. Svaki trenutak u delu vredi malu večnost kojoj se ništa iz spoljašnjeg sveta ne može suprostaviti, niti se njen tok može zaustaviti.

[Silvana]

„Ловац на змајеве“ и „Хиљаду чудесних сунаца“ Халеда Хосеинија,  авганистанског писца настањеног у Америци, може да се чита уколико се превазиђе његов анимозитет према Русима, мржња која није доживљена и документована у романима, већ само наведена као априорна чињеница. Руси нису по њему пијандуре, испичутуре вотке. Они су, по овом популарном писцу зависници од наркотика, дрогирана и неурачинљива чудовишта. Овај писац руши прототип и архетип о пијаном Русу и дрогираном Американцу. Американац је „чист“ и трезан а Рус је добро урађен и отуд машина за убијање недужних Авганистанаца. У књизи „Ловац на змајеве“ отац (Баба) главног јунака, дечака Амира је приказан као либерал, који пљује на строгост шеријета, молитву, Алаха, пророка Мухамеда, Куран, употребу алкохола и конзумирање свињетине, али зато остаје слеп на чињеницу да је конститутивни народ Авганистана, Хазаре, нижа врста људских бића, предодређен да служи своје господаре, односно остале народе ове земље: Таџике, Узбеке или Паштуне... Слика Авганистана је на општем плану шематизована у обе књиге, наводе се готово новински сведене информације типа, те и те године отишли Руси, дошли комунисти, свргнут монарх, настала република, дошли муџахедини, грађански рат, покољ, талибани срушили Буде из Бамијана, талибани завладали, срушиле се куле близнакиње у Њујорку, склопљен мир, посредством Америке, срећа у Авганистану. Али, тај поново успостављени поредак, не разматра једнакост свих конститутивних народа напаћене земље. Неравноправност, аријевско, хитлеровско, скинхедсовско понашање према Хазарама и даље је присутно. Зашто? Зато што су само Хазаре у Авганистану шитии, остали народи су сунити. Дакле, неравноправност постоји не само на националној, полној (угњетавање жена), већ и на верској основи. О толеранцији не може бити говора. Шитии и народи других вера морају своје обреде обављати тако да их не виде припадници најмногољуднијег олтара. Што значи практично у својој клети. У књигама су приказана јавна погубљења на главном фудбалском стадиону у Кабулу а главни џелат није Авганистанац, већ мешанац, син млакоње Авганистанца и наочите Немице, коме је фашизам иначе у крви, јер кроз цело детињство носи боксер, напаствује мушке Хазаре и около поклања Хитлерову аутобиографију. Овај плавокоси талибан највећа је звер, најкрволочнија. Он није добар Муслиман, уопште није побожан, богат је, не ради то због пара, него из личног задовољства, као девијантна и одвратна личност. Џелат који убија грешнике Шеријета на јавним погубљењима у Кабулу не ради то из верског убеђења, него из жеље за убијањем!

„Хиљаду чудесних сунаца“ Књига о женској судбини у муслиманским земљама. Маријам је арами, копиле, живи с мајком Наном два километра северно од Херата, у колибици у слелу Гул даман. Иако му је незаконита кћерка, отац Џамил је посећује једном недељно, али је њој забрањено да узврати посету, одгледа филм у очевом биоскопу и упозна се са деветоро његове законите деце и три законите жене. Њена мајка, Нана, има епилепсију, у њу улазе џини, има ћораво и здраво око и уопште није лепа. Поиспадали су јој зуби у младим данима, од немаштине. Отац је трули богаташ. Вози се у црном бјуику, осим биоскопа има три продавнице ћилима, земљу у Кароху, једну радњу с одећом, спратну вилу у којој живи са својом законитом породицом. Наравно, Маријам чезне за оним што нема и што је немогуће, да са својом браћом и сестрама одгледа цртани филм „Пинокио“ и очевом биоскопу и тако се упозна са њима. Инсистира да је отац поведе у Херат, али отац у договорено време не долази по њу. Она силази пешице до очеве куће и ту је он не прима да уђе унутра, већ она спава у његовом дворишту, тврдоглаво ишчекујући остварење свог наума. Када је сутрадан очев возач враћа кући, они затичу обешену њену мајку. Маријам доспева у очеву кућу,али је у њој потпуно изолована, све док је не позову и не саопште јој да су јој нашли мужа, човека од 45 година, тридесет година старијег од ње, који живи у Кабулу и прави обућу за богате. Он је, успоставиће се, зловољни, ускогруди, мрзовољни, насилни, удовац, коме се и син јединац утопио зато што се он напио поред језера, који од жене захтева ношење бурке. Можда би био бољи, милосрднији да је Маријам могла да роди дете. Ова суптилна жена која је целог живота осећала кривицу и кајање што није послушала мајку и што је својим испадом проузроковала њено самоубиство, није своју љубав имала где да усмери, будући јалова, дата таквом злобивом човеку који јој је сваки залогај зачињавао бесмисленим примедбама. Овај перверзни, системом шеријета овлашћени силник, након тридесет година доводи у кућу такође петнаестогодишњу лепотицу из суседства, Лејлу, којој су два брата које није ни запамтила мученици, а отац и мајка жртве гранатирања. Она је сироче, међутим за разлику од Маријам она је доживела љубав, са Тариком, који од најранијег детињства нема једну ногу, свеједно, он одлази у Пакистан због родитеља, они се растају, дешава се разарање Лејлине куће, погибија родитеља, али она не зна да је трудна. У Рашидову кућу долази старац из Пакистана који Лејли саопштава о ужасној погибији Тариковој и његових родитеља. То је преломно. То Лејлу опредељује да се уда за старца и роди своје дете, колико толико заштићена својом тајном. Рађа се девојчица Азиза. Маријам проналази у дружењу с Лејлом и бригом о Азизи смисао свог живота. Упркос Рашидовој злој нарави и нечовечности, одједном се и у разореном Кабулу може живети! Након неколико година Ајша рађа и Рашиду сина Замана, кога отац настоји да поквари, размази и употреби као инструмент против жена у граду који престаје да личи на себе. Рашид да би Заману обезбедио забрањене и скупе играчке каква је рецимо телевизор и видео касете с цртаним филмовима, губи радњу. Немаштина је велика и он одлучује да се Азиза, уз лажну изјаву мајке да је отац погинуо, да у сиротиште. Тако су за трпезом једна уста мање! Изнебуха, на вратима се након десетак година појављује Тарик. Све се разјашњава. Онај старац је лагао, Тарик је стигао да Пакистана, али му је неки човек дао новац и капут пун хашиша да пренесе преко границе, тако доспева у пакистански затвор и у њему проводи седам година. Казну је издржао, сада живи у једном туристичком месту у Пакистану, ради у хотелу и добро зарађује. Када се Рашид враћа кући, син одаје мајку, крећу погубне батине, које нису прве, нису изненадне, али не обећавају ништа добро. Туче Лејлу, али и Маријам. Лејлу је кренуо да задави. Маријам одлази по ашов и убија њиховог злотвора. Она остаје у Кабулу, да би јој се судило по шеријету, зна се да је заслужила смртну казну и следи њено погубљење на стадиону у Кабулу, пред усплахиреним гледалиштем.

Замислите Кабул. У њему нема телевизије, швајцарске чоколаде, „Великог брата“, видео касета, Интернета, ЦД-ова, биоскопа. Једина забава су оваква јавна погубљења. Маријам, коју је Мула Фејзулах учио једанпут недељно суре из Курана, смирена је уочи свог погубљења јер дубоко у себи сматра да је урадила добро дело. Да она, иако бесконачно воли Лејлу у децу, треба због те своје љубави да се жртвује, како би млади љубавници и недужна деца имали будућност! Постоји чак једна епизода у књизи када Маријам и Лејла закопавају ТВ у башти, јер талибани упадају у куће и убијају радознале и непослушне грађане...

Лејла сазнаје да је Маријамин отац, Џамил, оставио нешто пара својој арами, признајући је за његову кћер и доживевши због својих гордих поступака велико покајање. Он јој код муле Фејзулаха (који ову заоставштину предаје пред смрт сину) оставља покајничко писмо, видео касету оног цртаног филма који је хтела да гледа са својом браћом и сестрама, и паре од продаје имовине коју је претворио у доларе. Након мира у Авганистану Тарик и Лејла се враћају у Кабул и Маријаминим парама донирају оно сиротиште у коме је Азиза провела своје најсуморније дане.

Шта је променило Маријаминог оца? Близина смрти? Болест? Старост? Не. Променио га је рат који му је отео све што му је било драго. Многу децу однео је џихад или залутали снајперски метак. Већина имовине му је одузета. Његов свет се срушио и помрачио. Онда, му је из дубине душе, из бунара свести, исклијала шибљика несебичне и безграничне љубави једне девојчице, коју је он и цео Херат звао арами, иако се знало да је баш он њен отац. Да је тако у вечности

[Guest Izida]

Atlas opisan nebom je na putu ispravljanja pomanjkanja maste, truda, znanja, ljubavi i snova... U jednoj od najneobicnijih knjiga poetske proze koja se u nas pojavila, ta neobicnost i svezina uzdizu se na stepen prve vaznosti covekovog samoocuvanja. (Tanja Kragujevic)

Roman Atlas opisan nebom pomaze citaocima da putujuci njegovim slozenim ukrstenim pricama borave u idealnom boljem svetu. (Vasa Pavkovic)

Atlas opisan nebom je, paradoksalno, knjiga koja postupkom budi secanja na mnoge knjige (Seherezada, Dekameron, Borhes, Pavic, Ende...), ali, koja, upravo po retkosti, baroknosti i gozbenosti maste u njoj, ni na jednu od tih knjiga uistinu ne lici. (Mihajlo Pantic)

Potpuno neobuzdan ispad imaginacije retkost je koja se mora odmah zabeleziti. Knjiga Gorana Petrovica, Atlas opisan nebom, citav je jedan mastoviti i zanosni romaneskni Mlecni put, oluja duhovitih iskrica pokrenutih romanesknim bajanjem koje uprkos logici i naoko strogoj vlasti prosvecenog uma dopire iz nekog starog paganskog obicaja skrivenog u prici. (Aleksandar Jerkov)

[Guest Izida]

"Ocudjujuci svijet proze Goran Petrovica uzdize se u citaocevoj svijesti kao krhka tvorevina probudjenog jezika." - Tihomir Brajovic

"Svet Petrovicevih prica je na mapi danasnjice oaza koja cuva i brani duhovne vrednosti, liricnost, pravo na san i veru u bolju i lepsu stvarnost." - Ljiljana Sop

"Ostrvo i okolne price izaziva vrtoglavicu od maste i jezickog dara. Ta vrtoglavica ima u sebi i neceg Bodrijarovskog, jer se lepo oseca protest protiv sveta svedenog na povrsinu, postvarenost, zakrcenog medijskom proliferacijom, krtim i plitkim iluzijama." - Aleksandar Jerkov

"Realnost jezika i pripovedanja moze da nadmasi realnost sveta i da premosti dubine istorije - sve dok smo citaoci. Na tom nastojanju izrasta ostrvo pripovedanja Gorana Petrovica." - Gojko Bozovic

"Sasvim je sigurno da u savremenoj srpskoj prozi ne postoji glas koji doslednije i s vise tihe govorljivosti iskazuje teznju za onim punim i covecnim likom postojanja." - Dragan Hamovic

"Tu negde, u ostvarenosti pojedinacne iluzije mozda se krije utopijska mogucnost kretanja i pisanja (napred)." - Vasa Pavkovic

[konstantin]

Загор је стрипски јунак аутора Серђа Бонелија (сценарио) и Галијена Ферија (цртеж) који је настао 1961. године у Италији. На просторима бивше СФРЈ први пут се појавио 1968. године, у стрипу под насловом „Насиље у Дарквуду“. Пуно име Загора је Загор Те-Неј, што на дијалекту Алгонкин Индијанаца значи „дух са секиром“, што се и само често користи као његово име у стрипу. Право име овог стрип хероја је Патрик Вилдинг. Првобитно, Загору је било наденуто име Ајакс, али се Бонели предомислио кад је чуо да постоји детерџент истог имена .Радња стрипа се дешава у измишљеној Дарквудској шуми у Северној Америци. Загор је представљен као лик атлетске грађе са препознатљивим костимом чији је основни део црвена мајица са жутим кругом у средини, у којем је нацртана слика орла раширених крила. Његов верни помоћник и сапутник у бројним авантурама је симпатични дебели Мексиканац Чико. Ту су још и Тонка, поглавица Мохавка и Загоров крвни брат, Док Лестер, индијански врач Многооки итд. Један од његових легендарних непријатеља је луди научник по имену Хелинген.Загорово право име је Патрик Вилдинг, а рођен је у колиби код Клир Вотера (Дарквуд). Родитељу су му се звали Бети и Мајк Вилдинг и били су ирског порекла. Када је био дечак, родитеље су му убили Индијанци Абенаке које је предводио белац Соломон Кински. Загора је спасао отац бацивши га у реку пре него што је заједно са његовом мајком настрадао у запаљеној кући коју су запалили Индијанци. Након тога га из реке спашава луталица Фици, човек који је био богати трговац у Бостону и који се тога одрекао да би дошао да живи у дивљини. Фици га је научио да рукује каменом секиром. Током одрастања, Патрик тражи Соломона Кинског да му се освети због смрти својих родитеља. Једног дана сазнаје где се он налази и спрема освету. Долази у село Индијанаца Абенака којима је Кински био нека врста поглавице и убија неколико Индијанаца из заседе. Након тога Индијанце хвата паника и већина напушта село, док мањи број остаје уз Кинског. Након тога улази у село и убија остатак Индијанаца и бори се са Кинским и савлада га. Тада му Кински говори да је његов отац био бивши војни официр који је извршио злочин над индијанцима и да је то разлог зашто су убили његове родитеље. Патрик не може да верује, али када види чланак у новинама да је његов отац проглашен кривим за тај злочин, пада на колена и очајава. Тада Кински узима пиштољ и нишани у Патрика. У том тренутку се појављује Фици и погађа Кинског секиром и убија га. Ипак и Кински је стигао да пуца и погађа Фиција, који након неколико тренутака умире на Патриковим рукама.

После тих догађаја, Патрик одлази разочаран, тужан и тада доноси одлуку: „Убудуће ћу радити само на миру! Покушаћу измирити Индијанце и белце, унети више разумевања за њих. Помагаћу онима које оценим праведнима, без размишљања о томе ко којој раси припада“. Тако је почео свој пут борбе против неправде. Једног дана је наишао на групу Индијанаца који су напали групу глумаца са кочијама. Савладао их је и убио њиховог поглавицу. Глумци које је спасао су били породица Саливан који ће касније постати његови велики пријатељи. Током упознавања са њима, испричао им је своју тужну причу и они му праве црвени костим са орлом на грудима, а Патрик даје себи име „Дух са секиром“ (индијански назив За-гор Те-Неј).

Касније током скупа индијанских поглавица Дарквуда појављује се у пламеном кругу на једном пропланку. Индијанци видевши то помислише да је то дух и да га је Маниту послао. Тада Загор говори: „Избаците страх из срца синови Манитуа! Велики Дух ме није послао на земљу да бих вас казнио, него да бих вам показао прави пут, како бих вам указао на мудре одлуке. За-гор Те-Неј је моје име, а ова секира је мој знак! Не заборавите то“. Све поглавице су прихватиле Загора за свог заштитника, осим једног које се звао Ога-Ито и који је мрзео белце. Он Загора изазива на двобој у којем га Загор побеђује и убија.

dada dada 0442_feel 0442_feel 0442_feel 319.gif 319.gif 8084.gif 0110_hahaha 0102_laugh 0102_laugh 0102_laugh 0908_sport 0908_sport 8084.gif dada

[Guest Izida]

O vremenu ispunjenom melanholijom i tugom, o nesporazumima, o izgubljenosti u prostoru i vremenu, o nistavilu, o sitnicama koje zivot znace, o muzici i slikarstvu, o citanju i (d)opisivanju, o putovanju - tematske su okosnice cudesne knjige prica Bliznji Gorana Petrovica. I u strukturnom i u narativnom smislu u Bliznjima se ovaj pisac predstavlja kao nenadmasni majstor price i pricanja. Goran Petrovic je, nesporno, majstor i kratke price, i pripovetke, i novelisticke kompozicije, ali i pisac koji veoma dobro zna sta su vrednosti moderne pripovedacke tradicije i kako se ona moze oplemeniti u sasvim novom postmodernistickom kontekstu...

[konstantin]

Алан Форд је италијански стрип, који су створили сценариста Лучано Секи (псеудоним Макс Бункер) и цртач Роберто Равиола (псеудоним Магнус), као пародију на гламурозне агенте попут Џемса Бонда. Лик Алана Форда Магнус је нацртао по узору на британског глумца Питера О'Тула, док је у лику Боба Рока дао сопствену карикатуру.Први број Алана Форда изашао је у Италији у мају 1969. Након само неколико бројева стрип је стекао велику популарност. Након броја 75. Магнуса као цртача замењује Паоло Пифарерио. Након тога долази до постепеног али сталног пада квалитета стрипа. Алан Форд излази у Италији у редовним месечним епизодама и данас.

У бившој Југославији први и дугогодишњи издавач био је загребачки Вјесник, док је након распада СФРЈ у Србији накратко Алан Форд издавала краљевачка кућа Маверик. У последње три године, у Србији, Алан Форд редовно излази на месечном нивоу у издању издавачке куће Color Press International из Новог Сада.Централа групе ТНТ се налази у Њујорку, мада се са временом отвара и „подружница" (филијала) у Лос Анђелесу, коју води Велики Цезар (прије сукоба са остатком групе) и мистер Ламп (послије сукоба са Великим Цезаром). У њој су и браћа Боба Рока. Иако већина епизода почиње и завршава се у цвјећарници, радња великог броја епизода се догађа и на другим мјестима, стварним или измишљеним. Нпр. у Ираку (епизода „Пустињаки блесак“), Бразилу (читав циклус), Парадору (пародији на латино-америчке банана државе).Алан Форд је сиромашни плавокоси младић који је одрастао у сиротишту. Врло је наиван и добродушан, па га често искоришћавају. Игром случаја и замене идентитета постаје тајни агент и члан групе ТНТ. Ова група, коју чине најразличитији ликови, решава бројне тајне задатке, редовно ризикујући властити живот. Међутим, од тога немају неке велике финансијске користи, већ су стално гладни и обучени у дроњке. Седиште групе ТНТ је цвећара, а место радње град Њујорк.

Остали чланови групе ТНТ:

    * Вођа групе ТНТ је Број 1, старац у колицима и са дугачком брадом. О њему лично се не зна готово ништа. Он, међутим, има малу црну књижицу у којој се налазе подаци и греси из прошлости о свему и свакоме. Број 1 је изузетно шкрт, па све финансијске успехе групе задржава за себе, а својим људима даје тек мрвице. Често зна и испричати понеку историјску причу где се уз познате историјске личности, па чак и из давне прошлости, појављује и он лично.

    * Роберт Боб Рок је ниског раста и има велики нос. Због тога је врло искомплексиран и танких живаца. У вечној је свађи са свима. Има три брата, Тима, Тома и Тумба, који су раније били криминалци. Њихов отац је погинуо у пљачки банке, а мајка је погубљена на електричној столици.

    * Сир Оливер је Енглез и увек је у оделу, са полуцилиндром. Најспособнији је члан групе, али има незгодну навику да украде све што му дође под руку.

    * Грунф је проналазач који је у стању да за невероватно мало новца створи најразличитије направе. Ти изуми готово увек раде, али скоро никада онако како би требало. Грунф је немачког порекла, а његови преци су се презивали Грунт. Када су доселили у Америку, онда су то презиме „... из темеља промијенили у Грунф“. Грунф често носи мајице са најразличитијим натписима нпр. Тко лети вриједи, тко вриједи лети, тко не лети не вриједи или Боље нечастан узмак него частан пораз.

    * Шеф је некада био заменик Броја 1, а сада само спава у цвећари.

    * Јеремија је човек који болује од свих могућих болести и непрестано кука како ће умрети. Најбоља му је изјава: Имам чир на дванаестерцу који ће ускоро пријећи на тринаестерац!

    * Постоје и бројне животиње које деле судбину чланова групе ТНТ. То су пас Носоња, брбљиви папагај Клодовик, мачка Пруди ...

[Guest Izida]

Године 1970. у оквиру Сабраних дјела Меше Селимовића из штампе је изашао роман "Тврђава".У посебном тексту – напомени уз "Тврђаву " Селимовић је написао да је његова првобитна намјера била да напише роман о хроничару Мула Мустафи Бешескији, који је живио у XVIII вијеку.Из његове Хронике је користио доста података, као што су имена стварних личности из тог времена, попут браће Морића, који се спомињу у трећем поглављу: "Само двадесет година је прошло, а све се заборавило, и браћа Морићи и Сари – Мурат, и њихово безакоње, и људи које су побили".

[konstantin]

Veliki broj ljubitelja stripa nikad nije čitao Princa Valijanta a veliki broj modernih ljubitelja stripa  nije nikad čuo za njega. Ali veliki broj hard-core ljubitelja ga svrstava među nekoliko najboljih stripova svih vremena. Princ Valijant prvi put se pojavio 1937. godine i reprintovan je mnogo puta širom sveta. Bad Foster je objavio ovo delo nakon što je dve godine proveo kreirajući karaktere i koncept priče.

Radnje stripa dešava se u vreme Kralja Artura a Princ Valijant je predstavljen kao sin izgnanog Kralja Tule i emerged kao vitez okruglog stola. Počinje život kao mladi begunac u Arturijanskoj Engleskoj i odrastajući sreće i spašava Sir Gawain-a u svojim ranim avanturama.

Jedan od jedinstvenih aspekata ovog stripa je da nikad nisu korišteni oblačići za prikazivanje dijaloga, verno Fosterovoj viziji pripovedanja. Ovo je takođe karakteristični i za Tarzana i Flash Gordona, gde se koristi naracija a dijalozi prikazuju citiranjem.

Twentieth Century Fox je snimio stominutni film zasnovan na Fosterovim karakterima u tipično holivudskom stilu, ne u potpunosti verno originalnom duhu ali daleko od razočaravajućeg.

Bud Foster je umro 1982 godine u svojoj  90. godini a njegov posao nastavio je  Murphy.