Препоруке књига

[marija]

KATEDRALA NA MORU

Ildefonso Falkones

Arnau Estanjol, sin odbeglog kmeta, mukotrpno krči sebi put ka slobodi i uspehu. Od amalina koji na leđima prenosi teško kamenje za izgradnju veličanstvene katedrale Santa Marija, Arnau dostiže neslućene visine i postaje jedan od najmoćnijih ljudi Barselone. No to je trnovit put na kome će pretrpeti strahovite udarce sudbine – gubitak i izdaju onih koji su mu najdraži.

Kada se zbog zabranjenog prijateljstva s Jevrejima nađe u kandžama zloglasne španske inkvizicije, Arnau će se suočiti sa Žoanom, najboljim prijateljem i usvojenim bratom. Šta će prevagnuti – verski žar ili bratska ljubav?

Španska inkvizicija, spletke, izdaja i osveta, ali i ljubav i strast i bezuslovno prijateljstvo – sve je to isprepleteno u ovoj neverovatnoj priči o čoveku koji nikad nije zaboravio svoje korene.

Jako poučan roman. Govori o ljubavi, strasti, izdaji, mržnji i teškom životu glavnog lika Arnaua i prikaz vremena u kome su crkva i inkvizicija odlučivali o životima mnogih nedužnih ljudi i kažnjavali ih za sve što su oni smatrali grehom. Čitanjem ove knjige može se shvatiti prava sadržina života. Roman koji preporučujem i ženama i muškarcima, roman koji definitivno ne trebate zaobići.

[Guest Alefshin]

Протојереј Никола Балашов, На путу ка литургијском препороду

Предговор вл.Иринеја:

Предговор

Ова књига је посвећена веома важној теми нашег савременог црквеног живота, а дело је истакнутог аутора, протојереја о. Николаја Балашова, заменика Високопреосвештеног митрополита смоленског и калињинградског г. Кирила, председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије.

Као што је свима, у првом реду пастирима и теолозима Цркве, познато, - или би требало да је познато, - света Евхаристија, односно Литургија Цркве, конституише њено биће и рађа из себе сав њен живот, сву њену мисију, све њене делатности „за жи­вот и спасе­ње света". Она је првобитни и најдубљи слој њенога Светога Предања. Она је Светиња над светињама Православне Цркве Божје. Црква је, најпре и највише, литургијска или евхаристијска заједница, а онда све друго. Lex orandi и lex credendi међусобно се прожимају и, у крајњој линији, подударају. Не учествовати у литургијском, односно благодатно-подвижничком богослужбеном животу Цркве, са врхунцем у божанственој Евхаристији и у приопштавању себе Христу Богочовеку, Животодавцу и Спаситељу, кроз примање Тела и Крви Његове, значи, по Његовим сопственим речима, немати живота у себи (види Јов. 6, 48 - 58, посебно стих 53), док учествовати у Евхаристији и причешћивати се Хлебом живота и Истинским пићем значи имати живот вечни већ од сада и живети у радосном ишчекивању будућег васкрсења (тамо).

Кад год је ова основна спасоносна благовест у хришћанској историји била занемаривана или, штавише, заборављана; кад год је Црква, свесно или несвесно, свођена на природну религију, било империјалну било националну или, као данас, на секуларизовано „хришћанство без Христа"; кад год је животодавна благодатна сила свете Литургије доживљавана као магијски или религијски „обред" који делује механички, споља, ex opere operato, без нас; кад год је учешће у Литургији било замењивано присуствовањем њој, што је contradictio in adiecto, незамислива у древној Цркви; кад год су верници престајали да буду царско свештенство и саслужитељи свештенослужитељима, а постајали пасивни посматрачи неразумљивог, архаичног и егзотичног „спектакла" и слушаоци подједнако неразумљивих хорских концерата или солистичких појачких „нумера"; коначно, кад год се заборављало да Литургија јесте свенародно делање (што термин изворно и значи), а није задовољавање приватних или индивидуалних „верских потреба", - у свим таквим и сличним случајевима требало је поново откривати и доживљавати свету Литургију и богослужења која нас за њу припремају, ослобађати литургијску праксу декадентних наноса и „предањâ по човеку" насталих у временима кризâ, незнања, физичког ропства под игом иноверних завојевача и духовног ропства под веома снажним утицајима инославних богословских учења, првенствено оних схоластичких и неосхоластичких, и враћати се, опет и опет, и по много пута, духу верности аутентичној литургијској традицији и истинском смислу литургијског живота Цркве.

У том процесу нема места за такозвану обнову Литургије, још мање га има за „литургијске реформе" и квазилитургијско помодарство, а о „обновљенству" да се и не говори: посреди је препород нашег литургијског доживљаја и искуства, (по)двиг или напредовање кроз стално враћање Извору, Земљи живих, Христу Првосвештенику Цркве, Ономе Који приноси евхаристијске Дарове и тако приноси Себе за све. Посреди је, уствари, литургијски препород нас самих, наше обновљење ума, срца и свега бића, а не покушај прекрајања чина или структуре Литургије по мери било чијег укуса или неукуса, знања или незнања, воље или самовоље. Такво прекрајање врше, свесно или несвесно, управо они који своје - бесумње веома ограничено - поимање смисла светога богослужења гордоумно поистовећују са вечним и неизмењивим Предањем, а сваки корак на путу ка литургијском препороду и откривању аутентичног духовног и богословског смисла литургијског свештенодејства рогобатно и неодговорно називају „обновљенашким" деловањем.

Потреба за препородом литургијске праксе указала се доста рано - већ у четвртом веку, после масовне и зато неизбежно површне христијанизације становништва Римског Царства. О томе сведоче списи великих светих Отаца тога доба и алузије, гдекад и нескривене жалбе, првих великих учитеља монаштва на опадање евхаристијске и молитвене ревности међу хришћанима у свету. Потом се та потреба периодично јављала током историје Цркве: у време иконоборства; крајем првог хиљадугодишта; у доба исихастичког покрета, који је био и покрет изласка из литургијске летаргије; у 18. веку, за време светих Отаца „кољиварâ", носилаца дубинског и апсолутно предањског литургијског препорода; у првим деценијама 20. столећа, о чему речито сведочи ова књига, као што сведоче и аналогна литургијска струјања у Грчкој, а код нас тадашња богослужбено-преводилачка и литургијско-практична делатност светога Владике Николаја и аве Јустина Поповића...

Иста потреба постоји, бесумње, и данас. Ту, осим најугледнијих представника православног литургичког богословља нашега времена, сад већ покојних професора о. Александра Шмемана и Јована Фундулиса, као сведоке можемо навести предстојатеље и Синоде помесних аутокефалних Цркава, у првом реду Јеладске и Руске (однедавно и наше), које су образовале комисије за одговорно праћење ове проблематике, а можемо навести и богословске факултете, који организују научне скупове и објављују вредне радове, њој посвећене.

Из свега овде реченога никако не следи да је слика данашњег литургијског живота Православне Цркве једноставна и црно-бела. Поред одговорних и даром расуђивања обдарених делатника непатвореног литургијског препорода постоје и појединци недовољно осетљиви за саборну природу Цркве уопште и за континуитет развоја литургијских чинова, који стварно, на индивидуалистички начин, просто експериментишу литургијским радњама и мал'тене насумично примењују шта, где, кад и како им се свиди из преизобилне ризнице многовековног литургијског стваралаштва. Коментаришући ове случајеве у недавном разговору, између других, и са потписником ових редака, митрополит пергамски Јован (професор Зизјулас) духовито је приметио да такви „стручњаци" за Литургију и литургику уствари прихватају постојање „верског тржишта" са што разноврснијом „понудом" ради наивно очекиваног прилива што више „муштерија", маколико читав поступак био камуфлиран пастирско-мисионарском аргументацијом.

Исто тако, поред ригидних и ускогрудих самопрокламованих чувара литургијске „чистоте" по сопственој мери, а успут и „великих инквизитора" у односу на све који размишљају или делају другачије, постоје и истински ревнитељи красоте дома Божјег и наслеђеног литургијског поретка који служе, моле се, посте и пастирствују како најбоље знају и умеју, отворени, пуни поштовања и поверења, свесни да њихов лични опит и „модел" литургијске праксе није ни једини који је могућ ни општеобавезан. Они чувају оно што су непосредно примили, али нису слепи поклоници умртвљујуће принудне „једнообразности". Таквих људи, смирених, дубоко прожетих литургијском побожношћу, оданих свом типику и пуних уважавања према типику других, има много међу нашим архијерејима и клирицима. Они се, често и несвесно, држе благословеног начела јединства у ономе што је неопходно, слободе у ономе што је споредно, а љубави у свему и према свима.

Постојећу конфузију повећавају и несувисле теорије о „грчкој", „руској" и „српској" литургијској пракси, уз додатне квалификације шта је ту за кога „своје", а шта је „туђинштина"(!). Својим очима сам, примера ради, видео митрополита смоленског Кирила како служи „на грчки начин" већма од многих Грка, а митрополита пергамског Јована како служи „на руски начин" већма од многих Руса...

Ради црквеног и православног сагледавања проблематике мора се упознати историја литургијског препорода у разним епохама, а нарочито у новије време. У ту сврху монографија проте Балашова може нам послужити изузетно корисно. Она осветљава нашој богословској јавности готово потпуно непознату историју руског литургијског препорода на почетку 20. века, особито делатност сверуског помесног сабора 1917. - 1918. на том пољу. На несрећу, сабор је на брзину и пре времена закључен због претећег приближавања бољшевичке топовске паљбе, а његове идеје и иницијативе нису могле бити примењене у условима потоњег совјетског гоњења Цркве. Уз то, обновљенци и такозвана Жива Црква су - уз подршку совјетске власти, чији је циљ био разбити и уништити Руску Православну Цркву - литургијски препород, прокламован на сабору, претворили у ружну карикатуру антицрквених и антилитургијских „ реформи ". Многи од учесника сабора, почев од светог патријарха Тихона, постали су касније мученици и исповедници вере, али било је, нажалост, и оних који су завршили неславно, у расколу, као „обновљенци" или „живоцерковники", а неки као ренегати вере и совјетски агенти. Због свега тога плодови сабора почињу да рађају тек данас, у духовно пробуђеној постсовјетској Русији.

Велика је заслуга о. Николаја Балашова што нам те плодове дарује и ради нашег духовног узрастања. Он живо, занимљиво, зналачки и аналитички приказује путеве ка литургијском препороду које је отворио руски помесни сабор за време бољшевичке револуције. Посебно је важно што нам пружа опсежне одељке из саборских и других докумената тога времена и чини нас посредним учесницима узбудљиве духовне дебате, и данас једнако актуелне.

Епископ бачки Иринеј

http://www.spc.yu/sr/protojerej_nikola_balasov_na_putu_ka_liturgijskom_preporodu

[Наташа]

                                      Епископ Николај Д. Велимировић

                                Вера Светих Катихизис Источне Православне Цркве

                             

                                                          Увод

                                            О хришћанској вери уопште

                                              Шта је хришћанска вера?

Хришћанска вера је Христово знање о најважнијим тајнама бића и живота, које знање људи могу примити само веровањем у Њега, а не својим сопственим напорима.

Које су најважније тајне о бићу и животу о којима само Христос има право знање?

То су:

Тајна о невидљивим стварностима: о Богу, о анђелима, о људској души; Тајна о стварању света и његовом свршетку;

Тајна о непрестаном Божјем вођењу човека и човечанства одређеном циљу, а по Његовој премудрости и сили;

Тајна о човековом греху и паду и о његовом спасењу кроз богооваплоћење;

Тајна о царству Божјем као крајњем циљу човековог земаљског живота и о правом путу који води томе циљу, тј. о понашању човека према себи, према ближњем и према Богу.

Тајна о васкрсењу из мртвих, о последњем суду и о вечном животу.

Нису ли и неки други верски учитељи, мислиоци и философи покушавали да објасне ове тајне?

Јесу многи од њих. Али то су чинили само својим ограниченим људским снагама, размишљањем и упорним студирањем о свету и људској природи. Сви су се њихови покушаји свршавали претпоставкама и различитим теоријама чисто супротним једна другој.

У чему се онда састоји преимућство Христовог знања над њиховим?

У преимућству Христа као очевица. Он сведочи: „Ја говорим што сам видео" (Јован VIII, 38), и опет: „Нико није узишао на небо осим онога који је сишао с неба, Син Човечји који је на небу" (Јован III, 13). Верским учитељима свога времена, Он је рекао: „Ви сте одоздо, а ја сам одозго; ви сте од овог света, а ја нисам од овога света" (Јован VIII, 23). Старешини израиљском је рекао: „Заиста, заиста ти кажем: говорим оно што знам и сведочим оно што сам видео" (Јован III, 11). И опет: „Ја сам хлеб (живота) који је сишао с неба" (Јован VI, 41). И много другог из те области Он је говорио ауторитетом једног очевица о свим тајнама неба и земље, тако да су се људи дивили Његовој науци, јер „никад човек није тако говорио као овај човек" (Јован VII, 46).

Заиста, и у свакидашњем животу ми више верујемо очевицу него неком теоретичару или философу. Али постојали су и други верски учитељи који су тврдили да су своје учење примили од појединих анђела. И анђели су очевици великих тајни. Шта да мислимо о томе?

Тачно је да је понекад Бог слао своје анђеле појединим људима да их науче и да руководе њима. Али чешће су људи доживљавали лажна виђења, тј. зле духове приказане у облику анђела. Поред тога, Христов случај је сасвим друкчији. Њега нису учили нити Њиме руководили анђели. Напротив, Он је заповедао анђелским војскама и изгонио зле духове из људи. Анђели су Му служили, а демони су стрепили пред Њим.

Треба ли у овом случају да мислимо да је хришћанска религија изнад свих осталих религија у свету?

Хришћанска вера се не би могла ни упоређивати с другим религијама, и, строго говорећи, не би ни требало називати је ,,религијом" у паганском смислу ове речи. Јер, она није једна религија међу другим религијама, она је ВЕРА У ХРИСТА И ХРИСТОВО ОТКРИВЕЊЕ. Она је лично, јединствено и потпуно откривење Бога људима ради њиховог просвећења и спасења. Друго откривење од Бога више неће бити дато, и поред Исуса Христа други Месија не може бити очекиван све до краја света.

Шта онда треба да мислимо о неким савременим покушајима да се хришћанска вера изједначи са свим осталим религијама?

Ти су покушаји погрешни и то је опасан експеримент. Јер „Бог се не да ружити" (Гал. VI, 7), нити се крв Сина Божјег може изједначити с мастилом књижевника. Иако смо ми као чланови старе Источне цркве снисходљиви према сваком људском бићу, нама је строго забрањено да упоређујемо од Бога нам предану откривену истину са религијама и философијама које су створили људи.

Којим средствима да се боримо против покушаја таквог изједначавања?

У првом реду продубљивањем нашег знања о нашој православној вери, практиковањем вере у свакидашњем животу, удубљивањем у њу, као што научник продубљује откривену чињеницу. Друго, племенитим и мудрим напорима — никада силом — да се људи уздижу од нижих и најнижих ступњева веровања према висини наше савремене вере, уместо да се савршено спушта и меша с несавршеним ради неке погодности.

Зашто нашу веру зовемо живом вером?

Стога што су ВЕРА и ЖИВОТ неодвојиво спојени као узрок и последица. Господ Исус је рекао: „Ко верује Сина (Божјега) има живот вечни, а ко не верује Сина неће видети живота, него гнев Божји остаје на њему" (Јов. III. 36). Такође је печено: „Праведник ће живети од вере". (Јевр. X, 38).

[Наташа]

                            Свети Нектарије Егински

                              ЗЕМАЉСКИ АНЂЕО - НЕБЕСКИ ЧОВЕК

                         

        Живот светог Нектарија Егинског је живот човека који је од ране младости кренуо за Христом на Голготу.

Као што Син Човечји није имао где главу да приклони, тако је и свети Нектарије био гоњен, и то не од непријатеља Цркве Божје, него од лажне браће која су свима силама настојала да га понизе и доведу до очајања.

Кротко претрпевши све ово ради Онога Који је за нас распет и васкрсао, овај умни богослов и самопрегорни аскета од Бога је у за живота и по смрти био обдарен чудотворством.

Као и свети Јован Шангајски и Нектарије Пентапољски је био љубвеобилни пастир и васпитач младих, као и свети Јован Шангајски био је прозорљивац и пророк, као и свети ЈОван Шангајски и он је творио дела која превазилазе моћ поимања, исцељујући најтеже болеснике - од оних оболелих од рака до паралитичара и људи на самрти.

Сакривен од очију људи за живота, презрен и одбачен од званичне Цркве, овај светитељ достигао је блаженство кротких и ништих духом, трпљењем спасавајући своју душу.

Његовим светим молитвама да и ми будемо просветљени и спасени. Амин!

[shalom777]

''Од греха, ка Богу''- зборник радова на тему: Света тајна Покајања(више аутора)

''Увод у Нови завет''- Емилијан Чарнић

[sasluzitelj]

изузетан рад, веома користан

[Наташа]

                                  Црква од истока и Хришћанство без Христа

                          Православље и дух овога света

Помаже Бог драга браћо и сестре.

Ова књига је јако добра јер нам помаже да схватимо и откријемо све замке савременог друштва у коме живимо. Шта то све прети нашем светосављу, шта нас чини маловерним и скреће с правог и узаног пута који води у Царство Небеско.

Овде су обухваћене теме:

а) ИЗАЗОВ СЕКУЛАРИЗМА:

1. ИЗАЗОВ СЕКУЛАРИЗМА (отац Михаило Азкуљ)

2. РЕЛИГИОЗНОСТ У НЕРЕЛИГИОЗНОМ ДОБУ (Владимир Легојда)

3. ПРОСВЕТОВЊАЧЕНОСТ (СЕКУЛАРИЗАМ) КАО БОЛЕСТ (Монах Арсеније Влиангофтис)

4. ПАСТИРСТВО И ПОСВЕТОВЊАЧЕНОСТ (отац Константин Стратигопулос)

5. ПОСВЕТОВЊАЧЕЊЕ И ЦРКВА (Митрополит Игуменице Димитрије)

6. СЕКУЛАРИЗАМ И БОГОСЛУЖЕЊЕ (Архимандрит Сарандис Сарандос)

7. ОПАСНОСТ ОД ПОСВЕТОВЊАЧЕЊА ОД МУЧЕНИШТВА ДО ИСКУШЕЊА ВЛАСТИ (Протопрезвитер Георгије Металинос)

8. ПОСВЕТОВЊАЧЕНОСТ ЦРКВЕ И ЦИВИЛНЕ ВЛАСТИ У НОВОЈ ГРЧКОЈ ДРЖАВИ (Отац Теодор Зизис)

9. МОНАШТВО И ПОСВЕТОВЊАЧЕЊЕ (монах Мојсије Светогорац)

10. ПОСВЕТОВЊАЧЕНОСТ ''УНУТАР МАНАСТИРСКИХ ЗИДОВА'' (Архимандрит Доситеј Канелос)

11. ПОСВЕТОВЊАЧЕНОСТ У БОГОСЛОВЉУ (Митрополит Јеротеј (Влахос))

б) ИЗАЗОВ ЕКУМЕНИЗМА

1. ЗАШТО СЕ НЕ ТРЕБА МОЛИТИ ЗАЈЕДНО СА ЈЕРЕТИЦИМА И РАСКОЛНИЦИМА? (Свештеник Анастасије Гоцопулос)

2. ОСНОВНЕ ТАЧКЕ РАЗЛИКОВАЊА ИЗМЕЂУ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ И ПАПИЗМА (Митрополит Јеротеј (Влагос))

3. СВЕТОГОРЦИ О ПРАВОСЛАВЉУ И СВЕТСКОМ САВЕТУ ''ЦРКАВА''

4. ЕКУМЕНИЗАМ У ПРАКСИ (Митрополит Јеротеј (Влахос))

5. АНЂЕЛУ ЛАОДИКИЈСКЕ ЦРКВЕ ПАСХА БЕЗ КРСТА ИЛИ ЈОШ ЈЕДНОМ О ЕКУМЕНИЗМУ (Архимандрит Лазар (Абашидзе))

6. ДИЈАЛОЗИ БЕЗ МАСКЕ (Протопрезвитер Гергије Металинос)

7. КРШТЕЊСКА ТЕОЛОГИЈА (Мотрополит Јеротеј (Влахос))

8. ИСПОВЕДАМ ЈЕДНО КРТЕЊЕ (Протопрезвитер Гергије Металинос)

в) ИЗАЗОВИ РАСКОЛА:

1. О ЦРКВИ И РАСКОЛУ (Архимандрит Рафаил (Карелин))

2. О РАСКОЛУ (Архимандрит Рафаил (Карелин))

3. ПСИХОЛОГИЈА РАСКОЛА (Архимандрит Рафаил (Карелин))

4. ''МАЧ ДВОСЕКЛИ'' (Архимандрит Лазар (Абашидзе))

г) КАКО ОДОЛЕТИ ИЗАЗОВИМА

1. РАЗГОВОР СА НЕВЕРНИМ (Митрополит Антоније Блум)

2. РАЗГОВОР СА ПОЛУВЕРНОМ (Архимандрит Рафаил (Карелин))

3. О ЕКУМЕНИЗМУ И ''ПОЛИТИЧКОЈ ПИСМЕНОСТИ'' ВЕРНИКА (Татјана Горичева)

књигу је приредио Владимир Димитријевић, по мени један од најбољих писаца који се залаже за очување нашег предатог нам Светосавља

  Шта је Секуларизам?

Јесте ли икада, можда телевизијски, слушали расправу везану за абортус а да нисте чули да се спомиње име Христа или Бога? Је ли вас икада запрепастио број учитеља и научника који јавно бране сексуалну изопаченост и промискуитет? Јесте ли се икада запитали шта је донео покрет за ослобађење жена? Који је крајни узрок новог таласа вулгарности у музици и уметности? Шта објашњава ''синдром уличара'' или крајње неформалности и безобразлука са којим се свуда суочавамо? Зшто је ''демократија'' постала скоро политичка догма? Јесте ли икада размишљали о постепон нестајању краљевског достојанства у последњих две стотина година? Шта објашњава релативизам и плуаризам? Шта је омугићило појаву екуменизма? Због чега је тако много људи презрело ''институционализовану реглигију?

Једноставно није речено, реч која описује ставове, вредност и идеје које стоје иза овог невеселог стања ствари јесте секуларизам.

Требало би да упозоримо да је израз ''секуларизам''  заправо неологизам, нова реч која је смишљена и која је ушла у употребу у овом веку.

МОЛИТВАМА СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ, ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ ПОМИЛУЈ НАС И СПАСИ СВАКОЈАКИХ ЗАМКИ И ОПАСНОСТИ. АМИН.

[Наташа]

                          Свако спско домаћинство треба да зна

                                      УЗАНИ ПУТ ПРАВОСЛАВЉА

                                                и да му следи, јер

                                              ВОДИ У ЖИВОТ ВЕЧНИ

Све што је у свету похота је телесна,

похота очију и надмености живљења''

  (Свети Симеон Нови Богослов)

                                                                        ''Овај свет је обмањивач, улизица и варалица,

                                                      а то ће човек осетити тек онда кад буде одлазио у вечност''

                                                                            (Свети Исак Сирин)

                               

Пастирске поуке - Време у коме живимо болујемо од многих подела и деоба на свим нивоима. Деобе у друштву, у политици, па и у самом човеку.

      Етика човека XX и XXI века, показала се у свој својој огољености. Бог је преко човековог ума у XX и  XXI веку подарио многа добра планети кроз научни и технички напредак, али се човеков ум погордио, преузнео у својој сујети, па је поред многих добара произвео и страшна зча човечанству.

Човек се отуђио од Бога, успоставио култ сопствене личности, сматрајући да је сам себи довољан, прогласио се господаром Охладнела је вера, посуновратио се морал, замрла је етика и хришћанска љубав уместо да буде господар достигнућа, и несвесно, човек је постао роб њихов, роб мртвих машина и ствари.

Не бирају средства и начини да се стигне до постављених циљева, у некој свеопштој утакмици и престижу. Изгубљена је врлина, карактер и поштење. Човек се полако претвара у хладну машину, у робота коме се одузима и брише Божји дар из разума, слободне воље и осећања. Нема човек времена за сопствену душу, која је вреднија од васцелог света.

Силници овога света господате оружјем и ратовима, који односе милионе невиних жртава на планети. Мали народи постају лик залогај великим и моћним. Трговина људским душама!

На једној страни света хлеб се расипа и гази, док на другој страни многи умиру од глади, жељни да се насите само мрвицама.

Прокламају се начела хладне хуманости, уместо начела хришћанског милосрђа...

У књизи је на један прелеп начин пренето завештање Стефана Немање: ''Ако си Србин или мислиш да јеси онда отвори уши'':

- ЗАВЕШТАЊЕ ЗЕМЉЕ: Народ који нема своју земљу не може се назвати народом...

Па даље каже: ''Бојим се понекада чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину у туђе ријеке и нестати у њима као да нас никада није ни било...''

- ЗАВЕШТАЊЕ КРВИ: И запамти, чедо моје, крв. И крв чини народ. Крв је вечна!

И даље, у прелепим нам датим описима у овој књизи, читајући, душу нам греје осиромашену. Издвајам само делиће тих топлих нам у Аманет дате речи: ''Људи се рађају па нестају, а крв остаје. Она се претаче из једнога у другога човјека...

...Чедо моје мило, као што велика река тече кроз клисуре у поље, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек. Шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с поколења на покољење...''

- ЗАВЕШТАЊЕ КОСТИЈУ: Гобови, чедо моје, гробови и кости чине народ...

- ЗАВЕШТАЊЕ НЕБА И ЗВИЈЕЗДА: ...И запамти, чедо моје, да је човеково тијело на земљи, а његова душа вије се небом. Тако и тијело народа борави на земљи, а душа народа обитава на небу... не чине народ само они што живе на земљи, него и они у земљи и они у небу.

Народ увијек живи између својих гробова и небеса својих...

- ЗАВЕШТАЊЕ ЈЕЗИКА: Чувајте, чедо моје мило, језика као земљу. Рујеш се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа...''

- ЗАВЕШТАЊЕ ЦРКАВА: Кућа је оно што остаје послије човека. Цтква је оно што осаје послије владара. Кућа остаје деци, црква народу...

- ЗАВЕШТАЊЕ ДРЖАВЕ: Држава и народ нису исто. Народ је старији од државе.

Један народ може бити у више држава, и једна држава може имати више народа.

''А сада, чуј ме, чедо моје, добро ме чуј. Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека.!''

-ЗАВЕШТАЊЕ ВЛАСТИ; - ЗАВЕШТАЊЕ КЊИГЕ И ПИСАМА (глагољати значи пролазити, а писати значи остајати. Чедо моје мило, оно што народ не може мачем ни плугом, може књигом и писалом. Писало од суве трске или од лаког пера оставља дзбље бразде од рала и мотике...)

- ЗАВЕШТАЊЕ ПЈЕСМЕ И СВИРКЕ  ( КРИЛА БОГ НЕ ДАДЕ ЧЕЛОВЈЕКУ НО АНГЕЛУ. УМЕСТО КРИЛА БОГ ЈЕ ЧОВЕКУ ДАО ПЈЕСМУ ДА НА ЊОЈ ЛЕТЈЕТИ МОЖЕТ ЈАКО АНГЕЛ!)

- ЗАВЕШТАЊЕ ИМЕНА СРПСКИХ- МНОГИ БИ СА ИСТОКА И СА ЗАПАДА ДА НАС КРОЗ ХРИШЋАНСТВО ПОСВОЈЕ И УНИШТЕ, А НАМ ЈЕ, ЧЕДО МОЈЕ, ДА У ХРИШЋАНСТВУ ОПСТАНЕМО И СВОЈИ ОСТАНЕМО. У ТОМ ЈЕ СМИСАО НАШЕ ВЈЕРЕ!

Смрт није крај света - Христос је после распећа, док му је Тело лежало у гробу, душом био у аду, развалио тамнице његове, и душе праведника и оних који повероваше у проповед Његову, превео у Рај. Од тада, душа човекова, по смрти, исходи у духовни свет, где је чекају анђели а ђаволипа, коме је била ближа по делима за време земаљског живота, томе и сада више припада. Да би добила привремено станиште до свеопштег Суда, на Другом доласку Христовом, пролази кроз митарства (царине - фигуративно) где одговара за своје грехе. По виђењима неких светитеља (блажена Теодора) тих митарстава има 20. На њима душа одговара за разне врсте грехова.

Уколико ти греси нису покајани, а нема довољно добрих дела, душа бива одвучена у пакао.

Уколико су греси покајани, и душа живела блаженим и праведним животом, одлази у Рај.

Тај привремени суд траје 40 дана. Зато наша Црква приноси молитве, парастосе, литургије, за душе покојника у том периоду, јер, кад се је Пресвета Богородица пред смрт (успеније) молила Богу да што пре прође кроз митарства, колико је нама тек тешко проћи кроз њих. Заиста је страшно души у тим тренутцима. Стога, ми живи, треба да се интезивно молимо за душе наших покојника у том периоду.

По учењу светих Отаца, најблагодарније је када се на проскомидији вади честица за упокојеног од светог Хлеба.

Овакво молитвено заузимање за престављене израз је тајанствене повезаности земаљске и небеске Цркве у љубави Христовој, и зато им пружа највећу утеху. Упокојени на начин само познат Господу, примају благодат која није ништа мања од оне коју ми добијамо примањем Светог Тела и Крви Христове.

Зато се и данас по манастирима, на захтев родбине, служи 40 светих Литургија за новопрестављеног у нарочито драматичном периоду од 40 дана после смрти.

Наша је синовска и хришћанска дужност да то чинимо, а Божја милост ће сигурно наћи начина да помогне нашим упокојеним. После тога периода душа одлази тамо где јој буде пресуђено, чекајући свеопшти, Страшни Суд. А сама суштина Светог Причешћа је да се за њега припремао постом и молитвом, да се исповедамо и покајемо искрено и тако припремимо за живот вечни. Да није тога, живот би заиста био бесмислен, и онда би све заиста било дозвољено...

Књига ''Живот после смрти'' Рејмонда Мудија, нетеолога, пуна је посмртних искустава оних који су доживели клиничку смрт.

А Света Православна Црква то сигурно зна, у то верује, и у складу са тим се и понаша. Моли се за умрле, а живе припрема исповешћуи покајањем за свето Причешће, као једини услов да нам се душе очисте и такве лакше прођу крај сила демонских после смрти. Стога, омекшајмо мало своје срце, и више њим, него разумом, прихватајмо истине које нам изнси Црка наша. Јер, све пролази, ми пролазимо, а она стоји већ две хиљаде година. Да је лаж и превара, одавно би нестала, као и многе институције што су стваране и нестајале кроз векове.

                           

        ''Авај мени, шта видим!

Куда идеш сада, Сине Мој, а Мене саму остављаш?

Ридајте са мном и плачите Горко, јер гле, светлост моја слатка и Учитељ ваш Гробу се предаје.

Душевну рану моју сада исцели, Чедо моје, Пречиста вапијаше плачући. Вакрсни, и утоли мој бол и тугу, јер можеш, Владико, да чиниш све што хоћеш, ако и јеси погребен по Својој вољи''.

(Плач Бородочин)

Драга моја браћо и сестре, највише се задржах у овом делу књиге, јер буди онај наш задремали, али у дубини наше душе увек присутни СРБСКИ ПОНОС.

Ова нас књига даље води од постанка Света, Божјих пророка, Христових апостола, објашњена како је настало Свето Писмо и Нови Завет. ''Семе жене сатрће главу змије'' (1.Мој.3,15) У краким цртама нам на један јако леп начин писац ове књиге подсећа све везано за Бога нашега у Светоме Тројству.  Рођење Његово - живот Његов- па до Васкрсења Његовог.

Наравно да је већи део књиге посвећен и Преславној, Преслаткој Владичици нашој, Мати Дјеви Марији. 

Описујући Њену бол, стојећи сама са св. Апостолом Јованом поред Крста на коме је био разапет Син Њен, Бог Њен, не може никога оставити равнодушним, с тога мила ми браћо моја по Христу Богу нашему, из срца вам препоручујем ову дивну и јако поучну књигу на читање и духовно окрепљење.

Мир вам у души, радост и љубав у срцима вашим од Бога нашег Васкрслог желим!

[Silvana]

Препорука за читање – „Софијин свет“ Јустејн Гордер

Зачудно дело умне послушности, роман о историји философије, како га описују критичари, роман о Алиси у земљи философских чуда, који је сабрао на једно место све философске школе од старогрчке, преко немачке класичне философије до нашег доба. Или, ток људске свести од Рајског врта, преко мађионичарских трикова до великих „дежаву“ митова, незаобилазног Потопа и Ноја, историјског Исуса и Светог Павла, до изузетно суптилне паралеле између индоевропског и семитског културног круга који су стубови на којима почива данашња цивилизација, преко средњег века и ренесансе, али не без барока, Спинозе, Лока, Хјума и Берклија, до Кантовог моралног закона у нама и звезданог неба над нама, преко Романтизма до Хегела...Има ли Откровења?

Пред нама промичу Демокрит, Сократ, Платон, Аристотел, Хеленизам као примални глобализам, до Великог праска у коме нестајемо, а наше постојање бива доведено у питање као необорив доказ и ослонац у времену у којем и видимо светлост која припада угашеним звездама и далекој прошлости.

Разматрање појма времена на свеж и интересантан начин, али и свих разорних идеја 20. века: егзистенијализна, марксизма, дарвинизма, фројдизма и сетног Киркегора.

Ова књига се мора прочитати без обзира на то што разматра појаве са којима се хришћанство не слаже, јер је целовита, грандиозна, бравурозна енциклопедија људске мисли које нема ни у Калиновој сувопарној „Историји философије“. Зашто сматрам да сваки верник треба да се упозна са претечама, претходницима и противницима наше вере? Зато што само тако, упознавањем, приближавањем опортуним идејама, може да се елиминише страх од непознатог, који нас успављује. Баук богоборства, Едиповог и Електриног комплекса, еволуције и револуције пролетаријата не прима се ни у овој историји људске мисли као благородно семе. Пре је реч о семену које је пало на каменито тле. Које корен не пропушта...

Крај ове философске саге, замишљен као рођендански поклон петнаестогодишњој девојчици, завршава маестрално, експериментом нестајања, односно одласка књижевних јунака у други ниво постојања, у вечни свет бајковитих створења из легенди, бајки, књига за децу и великих митова! Овај свет постоји истовремено, паралелно са нашом стварношћу...

Јунаци у овом роману су урбани, али и усамљени. Имамо и маму Барбику и тату банкара и најбољу другарицу која није ништа боља од своје мајке-лутке. Све је то контрапункт правом постојању, далеко од личности и самосвојности, као типизирано и стереотипно. Клише који је толико укалупљен да не постоји ван тока приче.

Препоручујем да се сваком адолесценту поклони ово штиво као одговор на развој њиховог апстрактног ума. Можда је „Софијин свет“ улазница за свет одраслих, која не кошта много и штеди много сувишних и узалудних ракових обратница и прилаза вечним питањима људског постојања, који нису ништа друго до лавиринти или странпутице, стрмоглавице и амбиси у које се нехотице, млад човек, без доброг водича или учитеља може завући.

Силвана

[Guest Alefshin]

Заинтригирала ме је ова књига, бар је Силвана умела да ми заголица пажњу, па сам мало претраживао интернет и нашао нешто о писцу за почетак...

[Silvana]

Препорука за читање – „Замак у Пиринејима“ Јустејн Гордер

Бивши љубавници, срећу се након 30 година и започињу дијалог који расветљава догађаје из прошлости и тачку њиховог разилажења. Наиме, постојао је непосредан повод њиховог раскида, тек наговештен на почетку приповедања.

Пар се среће након 30 година и одлучује да настави разговор прекинут у њиховој младости. Договарају се да своје дописивање започну електронским путем и обећавају једно другом да ће своја електронска писма брисати чим их прочитају. Већ овде читалац схвата да је то што су доживели пре 30 година и што је проузроковало њихову обострану заклетву ћутања, нека тескобна тајна. Која их је можда и разорила.

Потом, како се радња развија, помислие да је раскид уследио због основног тренда, она је верница и није могла да живи са атеистом тј. суморним агностиком.

Он је универзитетски професор, научник, верује у природу, пантеизам, сходно томе он се бави екологијом и жели да сачува планету. Он чак оптужује вернике да они не желе да сачувају планету, јер чекају ново небо и нову земљу. Побожни су равнодушни према чињеници да ће за милијарду година, земља остати без воде и угљеника, дакле да ће у неком будућем еону и наша планета бити претворена у прах. Он је такође и агностик, јер сматра да је Божије присуство последњи пут примећено након Великог праска...

Она је верница, чини ми се протестантске оријентације, јер верује у Свето писмо и живот после смрти. Али, она на мистериозан начин спаја спиритизам, свет узбуњених духова и хришћанство, под исту капу ставља интуицију и прекогницију.

Он мисли да је на овој планети живот настао случајно. Има сигурно још погодних планета у васиони које су изнедриле неки облик живота.

Она сматра да је све предодређено, све је душа и дух, док је материјално само одело које ћемо на крају скинути.

Колико год светоназори били супротни, основна разделница је да ОНА ВЕРУЈЕ У ОТКРОВЕЊЕ, ОН НЕ ВЕРУЈЕ.

Семе раздора, искуство од пре 30 година је открило да су на путу према неком живописном глечеру у западној Норвешкој згазили старију жену, обучену у сиву хаљину и ружичасти шал...Беже с лица места, али се након пола сата вожње враћају натраг и ништа не затичу осим ружичастог шала. Анонимно пријављују случај полицији, но по њиховом истраживању ништа се није ни догодило. Нико их не гони. Они нису кривци. Уместо да осете олакшање, то их и даље тишти и опседа. Ово је угаони камен њихове љубавне везе, после тога ништа више није исто. Након недељу-две, близу хотела у ком су одсели, у облаку омамљујућег вреса, срећу ту исту жену која им се обраћа на два начина: њој каже да ће она бити она, а њему да је возио пребрзо. Више их ништа не може приближити, они се удаљавају једно од другог као сазвежђа у васиони.

У електронским писмима када се присећају тог давног догађаја, он полако прелази на њену страну. Чини се да ће га она преобратити.

Њена идеја, која се јавља након овог закаснелог сумирања је да је та жена дошла из будућности. Али, роман се нагло прекида јер је она погинула на путу. Она је жртва у оној саобраћајној несрећи коју је он видео на путу ка њеном граду.

Обоје имају породице, испуњени су љубављу према ближњима, али он је кренуо колима до њеног града, да је посети, не слутећи да је пошао на њену сахрану!

Напослетку, њен муж му прослеђује флеш меморију на којој је снимљена њихова преписка и поклања му један ружичасти шал, али у тој примопредаји каже нешто што је можда замутило целокупну причу а то је да је она пре него што је изгубила свест рекла изгледајући беживотно и разочарано: „Изгледа да је Стејн (тј. Он) био у праву!“

Међутим, мислим да се аутор само игра са својим читаоцима, јер и верницима и неверницима даје неогориве доказе.

По мени, он је  не знајући кренуо на њену сахрану, а она је, све то созерцавајући, њему омогућила. Наравно из велике љубави! Која није пресахнула пре 30 година, него је у вечности остала иста, наликујући артефакту на археолошком налазишту!

По мени, зид његовог скептицизма је срушен, када је наследио од ње онај ружичасти шал који их је 30 година прогањао у сновима и на јави.

Он је наставио да иде кроз живот као верник.

Силвана

[Silvana]

Literatura za sva vremena - Odeljenje za pesimiste - Doris Lesing spremna za Nojevu barku - U iščekivanju prevoda ’’Zlatne beležnice”

Oskoruše - opora literatura Doris Lesing, nije rajsko voće, mada raste na drvetu svetske proze. Iako je krunisana Nobelom, kao šljiva beharom, nju ne vole da čitaju oni koji vole ljubiće, španske serije i urbane bajke. U njenim delima, koja bih sva potrpala u Nojevu barku, nema slasti, a opet, veoma su privlačna za otrežnjenje ljudske vrste, koja je u svom vrlo kratkom postojanju na planeti Zemlji, upropastila Božje delo i izneverila okruženje, zavisno od nje, potrošila milijardama godina taložene resurse uglja i nafte, pocepala nebo freonskim bombama, zahtevajući hladnoću za svoje namirnice, ali i za ugrejana tela. Romani Lesingove mogu se ubrati u vinogradu snova, ali i noćnih mora. Ideje ove starice, veoma su sveže, podatne i zavodljive. Ona opisuje svet, onakav kakav vide i žive mačke, kućni ljubimci, napušteni da podivljaju, sterilisani i uštrojeni, sapete prirode, operisani i lečeni da bi živeli duže, ne zbog sebe, nego zbog svojih vlasnika.

U romanu o mačkama '' A posebno, mačke'', ljudi se ne vide, osim kao bezimene sluge ovim veličanstvenim bićima, a uloge hranitelja, posednika i  staratelja su minorne, svako čovekoliko biće izražava se pluralom, on dakle nije jedinstvena ličnost, neponovljivi čovek, već pripadnik ljudske vrste, utonuo u običnost i anonimnost. Zlatna perspektiva i doživljaj života pripada ovim veličanstvenim zverkama koje se bore za prednost, prvenstvo, prostor, parenje i sopstvenu jedinstvenost i neponovljivost, što su do sada, u celokupnoj literaturi činili ljudi, kao neprikosnoveni književni akteri i junaci. U ovom štivu Lesingove, to su pripadnici životinjske vrste, koji kao da nam govore: Dole ljudi, živele mačke! I ovde se u obličju Sive mačke, koja lovi miševe i ptice, ali ih ne jede, projavljuje prisećanje na Evoluciju, vezu sa porodicom velikih mačaka, odnosno kraljem svih životinja - lavom, koji svoj plen ponekad prekriva granjem, tako i Siva mačka, dok joj se Gazdarica ne vrati odnekud, aranžira travom, lišćem i grančicama mrtvog, ukočenog miša. Ali, Siva mačka ne čini to da bi se dodvorila svojoj hraniteljki, nego neznajući zašto, bezrazložno, kao prisećanje na doba kada su lavovi i mačke bili bliži.

''Leto pre sumraka'', je roman koji govori o krizi identiteta 45-godišnje žene. Kejt Braun je suočena s ranim klimaksom, iznenadnom provalijom beznađa posred njene sigurnosti, ušuškanosti i monotonije. Na kraju, ove neočekivane emotivne i intelektualne bure, brodoloma ženstvenosti, više nije pitanje šta izabrati: muža ili ljubavnika, muškarca ili samoću, atraktivnost ili uniformnost, već kako prihvatiti sebe kao najvažniju osobu u životu, ukoliko to prihvatanje nije došlo prekasno... Hoće li Kejt obući  'zmijsko telo' zavodnice, ili široku odeću, nalik na dzakove, hoće li se ofarbati ili dopustiti bujanje sedim vlasima, ovaj dualitet se naposletku odbacuje. Da bi bila svoja, identiteti mladosti i starosti joj nisu potrebni. Ona više ne živi za druge i kroz njih, već za sebe, isključivo tako.

''Trava peva'', pripovest koja opisuje ljubav gospodarice i sluge, strast između bele žene i crnog muškarca, naočigled njenog živog i belog, ali njoj beskorisnog i razočaravajućeg muža. Pored sjajnih opisa Afričkih pejzaža, tu je i specijalitet kuće tj. kontinenta - Aparthejda. Rezultat: mrtvi su ljubavnik i muž, a bela žena, Meri Tarner, zapada u teško, neizlečivo ludilo.

''Peto dete'' i ''Ben, u svetu'' - Dva romana o sudbini Harijete i Dejvida Lovata, koji nakon četiri normalna deteta, kao peto dete dobijaju Bena, koji razara ne samo njihovu porodičnu i bračnu sreću već i poimanje ljudske vrste. Benova različitost nije u njegovoj sličnosti sa nekim bliskim pa ni dalekim pretkom ni iz Henrijetine, ni iz Dejvidove porodice. Nije genetika u onom značenju u kom je svi shvataju, već u Jungovskom smislu, ona je arhetipska, iskonska, drevna, jer je Ben nasledio ne samo psihičke, nego i fizičke osobine homo erektusa, uspravljenog čoveka, lovca iz horde, koji je čučao u pećini, hvatao ribu rukama, video u mraku i provodio život u tami, možda u nekom ledenom dobu, kojih je kako su naučnici izračunali u istoriji ljudske vrste bilo šezdesetak. Ben ne liči na svoje roditelje, braću i sestre, nema ništa zajedničko sa svojim poznatim precima. On je oličenje prvobitnog čoveka, njegov vid je drugačiji od savremenog, ljudskog, on lovi i jede ptice, ne čisteći njihovo perje. U ovim potresnim ispovestima, u prvom romanu ''Peto dete'' Ben uništava porodicu, komšiluk, školu kao instituciju, a potom u romanu ''Ben, u svetu'' razara društvo, i na kraju samoga sebe. Suicid izvršava kada osvesti da ljudi kao on postoje samo na pećimskim crtežima, te on sebi ne može naći ni ženku ni druga.   

 

Silvana Hadži Đokić

[Silvana]

Knjige za sva vremena ili literatura za Nojevu barku - Decje odeljenje

Da li bi ovo odeljenje trebalo da bude prazno. Da eho odzvanja ovim promajnim odajama? Da dečja biblioteka bude stan za paukove? Ko još čita knjige?

 

Mlade generacije ne praktitkuju to iz nekoliko razloga: previše obaveza, predmeta i udzbenika, ogadi im pisanu reč. Ekrani personalnih računara im kvare vid, niko ne popularizuje pisanu reč, biblioteke rade sa čitalačkom publikom, a zanemaruju one koji ne čitaju ništa, do šturih poruka s Fejsbuka, naslova dnevnih novina ili žute štampe. Zašto ne postoji Nacionalni centar za knjigu? Zašto biblioteke ne vrbuju nove članove? Zašto nema posvećenosti, čitalačkih klubova, bitke za novoučlanjenog? Čitanje čak ni bibliotekari ne smatraju uzbuđenjem za koje treba pustiti malo krvi, proliti čašu znoja i teglu suza... Zar pridobiti neku dušu za čitanje nije podvig ravan letenju paraglajderom? Naravno, sve do novog Zakona o kulturnim dobrima, nema mogućnosti za osnivanjem privatnih biblioteka, čitaonica ili čitalačkih klubova.

 

Ali, u državnim bibliotekama rade privatne mame i tate, čija deca, bez obzira na mogućnosti i domete njihovih roditelja, na njihove doktorate, konferencije, radne biografije, jednako ne čitaju, kao ni sinovi i kćeri nepismenih i polupismenih roditelja.

 

Pokušala sam pre par godina da uradim nešto samoinicijativno, sablažnjena činjenicom da moj stariji, trinaestogodišnji sin ništa ne čita, iako u kući ima lep i bogat izbor literature za sva vremena. Uzela sam Orvelovu Životinjsku farmu, najpre zbog obima i počela da je naglas čitam u njegovom prisustvu. Odmah, nakon prve stranice koju je čuo, on mi je oteo knjigu i nastavio da čita sam, nakon pola sata odnekud su se stvorili njegovi drugari i podelivši svakom neku ulogu, nastavili da je čitaju sami. Tada sam shvatila. Nije do omladine. Greška je u odraslima, koji se za njihovo čitalačko iskustvo ne bore. Kako su nekad monasi tražili svoje učenike, tako i mi moramo da uložimo poseban trud, kako bismo ubirali plodove.

 

Mlađi sin prigrlio je književnu sagu Dzoan Ketlin Rouling o Hari Poteru, kao jedinu svoju biblioteku od desetine knjiga, koja se nastavlja s četiri bajke, koje pripovedaju o magiji i u serijalu o Hari Poteru već dotaknutim čudesima. On čita svoje knjige nekoliko puta, mislim čak pet, šest puta, kad god želi da napravi pauzu između učenja, korišćenja kompjutera ili gledanja televizora. Zimski meseci zaista su dugi i naša deca retko izlaze napolje, tražeći igru i boravak na otvorenom. Za mog mlađeg sina, najbolji pisac na svetu je Rolingova, zato što piše uzbudljivo, ne zaobilazeći ni nužnosti kao što su svađa, borba, smrt, ljubav, zavist, dvoličnost, strah, itd. Zbog nje, a ne zbog mene, koja pišem istorijske romane, koji njemu nisu zanimljivi, on je već u osmoj godini napisao zbirku od desetak kratkih priča, sledeće godine započeo dva svoja romana o magiji, pisao na internetu roman o sledećem nastavku Hari Potera, direktno ga zapisivao na forumu, pohađao školu magije na istom forumu, pisao seminarske radove, eseje i imao pismene ispite i testove. Mega promocija i globalna industrija Roulingove, proizvela je i pozitivne stvari kao što su podsticanje čitanja, stvaranje verne publike širom zemaljske kugle koja iščekuje novi roman, podsticanje stvaralaštva i književne kritike na brojnim forumima.

 

Prošle godine, naš sin je bukvalno shvatio da će sedmi deo, izašao na engleskom u novembru, biti preveden na srpski do novogodišnjih praznika. Ali, prevod je kasnio i protegao se na kraj januara. On je svakodnevno postavljao samo jedno pitanje. Da li ćete danas da mi kupite knjigu? I tako šezdeset puta, čim otvori oči. Ovaj književni fenomen, nisam poput nekih roditelja shvatila puritanski. Mislim da nas je ova autorka naučila šta treba da učini pisac za decu dvadeset i prvog veka. Osim zanimljivog sadržaja, on svojim čitaocima treba da preda i svoje srce, a ono, mora biti čisto i veliko, jer deca najbolje prepoznaju podvojenost reči i dela.

Silvana Hadži-Đokić

[Silvana]

Susret Deda Mraza i Banović Strahinje 30. decembra 2008. u državi mrtvih

Susreo Deda Mraz Banović Strahinju u Srbiji koju ovaj književni junak više nije mogao da prepozna, što zbog glavnog grada, što zbog amputacije Kosova. Pitao ga da li hoće da mu za Novu godinu pokloni novi scenario njegove pesme, novu poentu i naročito završetak? Banović Strahinja oholo je odbio belobradog starca s poklonima, pozvao se na autorizaciju i rekao mu da će ga tužiti ukoliko promeni ijedan stih. Neka sve ostane kao što jeste, namrgođeno je poentirao prevareni muž. Šta onda da ti darujem, rasplakao se Deda Mraz, koji je rešio da ove godine poseti i carstvo mrtvih, te da nestalima s lica sveta pokloni aboliciju za njihova večna kajanja i nepočinjene grehove. Prvo se naravno obratio najuglednijim pravednicima, tvorcima nacionalnih bestselera svoga veka.

I dalje pričamo o tome zašto naša deca ne čitaju. I dalje ne znamo odgovor. Ali, ko je čitao u srednjem veku, ko u doba ustanka, pre samo dve stotine godina? Ipak, repertoar našeg epskog i lirskog opusa, bio je širok kao nebeski meridijani. I poznat svakom živom stvoru koji ide na dve noge i nije gluv do balčaka, od rođenja... Da li se dakle, za naše pretke koji se dojiše narodnom poezijom na drugi način, ne čitajući je, no pevajući je i kolektivno je slušajući, može reći da su nešto propustili u životu, te da su manje znali od sadašnje čitalačke publike, koja je danas deset puta malobrojnija od slušalačke publike minulih vekova. Zbilja, ukoliko nam je trećina stanovništva nepismena, druga trećina je polupismena, a treća iako ume da čita, tim svojim znanjem se ne služi da bi čitala prozu ili poeziju, nego da bi recimo čitala bilborde, plakate, čitulje zalepljene na drvo ili na banderu, novine, žutu štampu, uputstva na lekovima, brzoj hrani, supicama iz kesice, obaveštenja u autobusima, itd.

Koliko dakle ima čitalaca od osam miliona Srba, ako su prosečni tiraži romana 1.000 komada, a esencijalne poezije 500 primeraka? U vreme eks Yugoslavije, tiraži su bili za prozu: 5.000 primeraka, za poeziju: 3.000. Ukoliko jednu kupljenu knjigu pročita bar dvoje ljudi, i kupi je svih 156 biblioteka, pridodajući i dvadesetak gradskih, da li to znači da imamo 1.800 prosečnih čitalaca i po biblioteci bar 50 godišnje, što može dovesti do prikrivenog, idealnog tiraža od 10.000 plus 1.800, što znači da u najboljem slučaju, pod priželjkivanim okolnostima imamo od tiraža od 1.000 oko 12.000 čitalaca. Ovaj broj bi trebalo pomnožiti sa ukupnom prevodilačkom i nacionalnom produkcijom i dobiti optimalni, ali ipak lažni broj čitalačke publike, dok donja granica čitanosti može biti, i najčešće je tako, ispod odštampanog tiraža.

Lutajući pesnik, uspevao je da pevajući svoju poeziju obavesti o njoj celokupnu naciju, iako nije imao nijedan medij na raspolaganju. Da bi se nešto slušalo ili čitalo, potrebno je da se to i zavoli. Zašto je narod voleo epske junake, Marka Kraljevića, Musu Kesedžiju, Toplicu Ivana, Banović Strahinju? Analiziramo našu perjanicu, epsku poeziju, deseterce. Kakvi su književni junaci u pitanju? Dubokog ili površnog psihološkog profila? Kakve su muške, kakve ženske uloge? Postoje li razlike između dva pola? Književni junaci su tipizirani: muškarci su snažni, piju rujno vino, jašu verne konje, imaju prekrasne žene, izlaze na megdane, bilo da su ih izazvali sami ili odgovaraju na njih. Narodna poezija je slikovita i toliko zanimljiva da liči na triler. Žene su verne ljube, obično su predstavljene u žalosti, ili kako ispraćaju svoje muževe u boj.

Među armadom zanimljivih junaka koji nemaju duboke psihološke profile već se mogu svrstati u očekivani kliše, nalazi se preljubnica - supruga Banović Strahinje, tazbina, devetorica Jugovića i stari Jug Bogdane, koji bi svoju sestru i kćerku na mestu ubili, naravno zbog preljube i sramote koju je nanela porodici slavnoga imena, tu je prevareni muž, Banović Strahinja, koji oprašta neverstvo i time svojoj ljubljenoj poklanja novi život. Elemenat neočekivanosti u ovoj vrhunskoj narodnoj pesmi, odmah je lansira na sam vrh slušanosti, a njena lucidnost i originalni kraj upisuju je u literaturu večnosti, onu za sva vremena. Pritom, Banović Strahinja je šematizovani junak našeg deseterca i ništa za njega nije osobeno. On nema unutrašnje monologe, njegov psihološki profil ne postoji, mi ne znamo šta on misli i šta sprema dok nam na kraju to ne izgovori.

Upoznavši Banović Strahinju u dolini pokoja i Deda Mraz je, iako vremešan i sed, ponešto naučio, kao što to uradiše i Gete i braća Grim. Jer, naš najslavniji rogonja je otkrio najčuvenijem bradonji tajnu svoje popularnosti i renomea u književnom korpusu. Efekat se postiže bez posebne (čitaj dosadne) introspekcije, tenzija se ne smanjuje do samog kraja pripovedanja, a onda u finišu eksplodira kroz neočekivano saopštenje, kao bure baruta.

Učite se pisci, učite se i čitaoci, od našeg Strahinje, šta i kako se piše ili govori, i šta se čita ili sluša, a zvuči kao čisto savršenstvo, neprevaziđeno kroz tolike vekove.Zašto ne postoji srpska škola pisanja? Ona bi bila čuvena u celom svetu! Tražim od Deda Mraza, umesto Banović Strahinje, koji se samo presijava u svetlosti svoje neprevaziđene slave, još jednu šansu, koju nam Evropljani dadoše odavno, ali je mi, malodušni baštinici, niz vodu zaborava pustismo.

Silvana Hadži-Djokić

[Silvana]

’’Tuneli’’ u potpalublju Nojeve barke

Kao klavirski komad u četiri ruke, tako i ovaj roman, potpisan od strane dva autora, Roderika Gordona i Brajana Vilijamsa, izuzetni je avanturistički horor-triler-akcija roman, napisan za decu, pre svega onu odraslu, potom i autentičnu, jer je suviše zastrašujući da bi bio prvenstveno dečje štivo. Ipak, deca vole Tolkina, Sjenkeviča i ostale autore savremenih bajki, koji su išli daleko ispred svog vremena, kao izuzetni futuristi-proroci, bez obzira na njihovu ozbiljnost i poigravanje najtežim senkama čovečanstva, kao u Gospodaru prstenova. Isak Asimov je recimo opisao svemirski brod nalik na ''Apolo'', mnogo pre njegovog nastanka. Ideja, da pod zemljom postoji ne grad mrtvih, ne groblje, nekropole i grobnice, nego grad živih, kolonija ljudi koji imaju zajedničku fizičku osobinu - albinizam, možda je čista fantastika bez primesa književnog proroštva, ali je u svakom slučaju uklopljena u folkloristiku i kolektivno nesvesno po kome istovremeno traju ljudski život, pakao i raj (pakao pod zemljom, raj na nebesima). Tako iznad nadzemnog Londona gledamo njegovog podzemnog dvojnika, sa soliterima bez prozora, koji liče na ogromne stubove kakvi još uvek nisu ozidani na zemlji. Pored 7 svetskih čuda Staroga sveta, trebalo bi da postoji 7 čuda Drevne utrobe. Lajt-motiv prve knjige ovog tandema je da je putovanje tunelima u dubinu zemlje, putovanje u unutrašnjost sopstvenog bića. Dušu dakle ne pronalazite na nebesima, ona nije eterična, već je vrela i gusta, nalik na vulkansku lavu.Autori ove knjige pisali su ovu knjigu kao 'robu', ne bi li nadmašili zaradu Dz.K. Rouling, sa serijalima 'Hari Poter'-a. Ali, mnogohvaljena Roulingova, nije pisala sagu 21. veka da bi prevashodno zaradila novac, nego da bi udovoljila svom sinu koji je bio njen prvi ali i najveći kritičar, napisavši svoju prvu dečju knjigu. Osim 'Tunela', autori su potpisali i 'Dubine', sanjajući verovatno o dubini svoga dzepa, a to nikad nije donosilo ostvarenje ovakvih proračunatih snova u javi.

Ne tvrdim da ova knjiga ima svojstvo muzike ili filma, odnosno da je teško prekinuti njeno čitanje, ali poruka koju ona isijava nije univerzalna, topla, nego predstavlja ljušturu, školjku, prazninu bez unutrašnjeg sadržaja. Kao kad shvatite da čuvena zlatonosna reka nema zlato, bez obzira da li je grumen, pesak ili kamenčić alhemičarskog metala u pitanju.

Silvana Hadzi-Djokić