Препоруке књига

[Mini Mi]

Драга Весна, осим књига, можда би могла и физички да јој помогнеш. Постоји једна православна продавница на Дедињу у којој се продају одређене биљке за лечење малигних болести. Мораш отићи код њих, рећи о чему се ради и они потом поручују из Русије то. Добијаш и упутство за коришћење и наравно треба га се неприкосновено држати. Кажу људи да су се исцељивали. Ето да знају и остали за не дај Боже. Једино не знам како се зове продавница и тачну адресу. 

[w.a.mozart]

Preporučujem Starca Porfirija. Inače, kaže jedan prota na ovu izjavu da je bolest Božija poseta- Pa dobro al što baš mene da poseti, mogo je nekog drugog

[Viktor Ljvovic]

Kazu da u takvoj situaciji ne treba da se nista cita, vec da se neprestano izgovara Isusova molitva.

[w.a.mozart]

ko to kaže?

[Viktor Ljvovic]

Sofronije Saharov, u delu ''O Molitvi''. Izdao njegov manastir iz Eseksa, mislim da nije prevedeno na srpski. Ili je u pitanju His Life is Mine, St. Vladimir's Seminary Press, 1977 (ISBN B000B9E2WW). St. Vladimir's Seminary Press, 1997 (ISBN 0-913836-33-8), ne mogu da se setim koja od te dve. Davno sam citao

[w.a.mozart]

Mislim da ne postoji univerzalan savet za datu situaciju ali za monaha, svakako - treba poslušati duhovnog dedu oca Ivana tj. oca Sofronija

[Vesna Milovic]

Драга Весна, осим књига, можда би могла и физички да јој помогнеш. Постоји једна православна продавница на Дедињу у којој се продају одређене биљке за лечење малигних болести. Мораш отићи код њих, рећи о чему се ради и они потом поручују из Русије то. Добијаш и упутство за коришћење и наравно треба га се неприкосновено држати. Кажу људи да су се исцељивали. Ето да знају и остали за не дај Боже. Једино не знам како се зове продавница и тачну адресу. 

 

Драга Мини Ми, можда ја тебе нисам разумела или ти мене ниси разумела  Мени је тата био болестан и умро, и сада ми више никакав лек за канцер не треба, али оно што сам касно сазнала (о чему сам и писала), а верујем да може помоћи, радо ћу поделити са другима којима је помоћ потребна.

[Mini Mi]

Ти рече да тетка од твоје другарице болује од рака, те сам ти зато то написала, да уз књиге припомогне бржем исцељењу :good2:

[Vesna Milovic]

Ти рече да тетка од твоје другарице болује од рака, те сам ти зато то написала, да уз књиге припомогне бржем исцељењу :good2:

 

Hvala draga Mini Mi!  Ali, u pitanju je tetka drugarice MirkaSirka  Ja sam njemu pisala poruku za lek... ali, u svakom slučaju, hvala na informaciji! Nekome će sigurno dobro doći.

[Vesna Milovic]

Старац Тадеј Витовнички: ''Без љубави нема живота''. У књизи о. Тадеј објашњава и само лечење рака, шта треба и не треба јести и пити.

 

http://www.4shared-china.com/postDownload/QtD5RRhf/%D0%91%D0%95%D0%97-%D0%A3%D0%91%D0%90%D0%92%D0%98-%D0%9D%D0%95%D0%9C%D0%90-%D0%96%D0%98%D0%92%D0%9E%D0%A2%D0%90-%D0%A1%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%86-%D0%A2.html

[JESSY]

Његов крст чини чуда
Госпођа Георгија је била већ доста година у браку. Али и поред све жеље, ипак није могла да има дијете. Због овога је била јако тужна. Једна њена колегиница је дошла у нашу Свету Испосницу да се замонаши. Жеља г-ђе Георгије да се сусретне са монахињом, њеном колегиницом, била је испуњена када је, једним послом који је имала за Испосницу, дошла у Атину. Чим је г-ђа Георгија сазнала за њен долазак, телефонирала јој је и рекла да мора да је види свакако.
 

 

И заиста, једно послије подне је дошла кући са својом рођаком, рекавши јој да жели да посвети свој прстен Пресветој Богородици. У Атини се тада налазила и игуманија Испоснице, која је имала са собом чудотворни часни крст оца Филотеја. Она је истим прекрстила, пожељевши јој да јој часни крст, посредством увек добродошлих молитава оца Филотеја, испуни њену жељу.
Данас г-ђа Георгија има једну девојчицу, која је донијела радост трима породицама. Њеној породици, породици њених родитеља и мужевљевих родитеља, будући да је била њихово једину унуче, односно дијете у породици.
(Тачни подаци о овој госпођи налазе се у архиви Свете Испоснице Тапсане.)
Преподобни Филотеј Пароски - подвижник, духовник, мисионар

[JESSY]

Никад не може бити превише љубави у породици. Са одлучношћу и вером се морамо борити против ироније, која је првенствена духовна болест нашег времена. Љубав мора бити правило за све укућане. То практично значи да ми као родитељи не смемо допустити да наша деца вређају једно друго. Често се види пасивни став родитеља кад једно дете вређа друго, али потребно је нагласити да је сарказам киселина која нагриза породични метал. Ми треба да дамо пример разговарајући с њима и са својим супругом оним тоном којим бисмо желели да се они нама обраћају.

 

Једна мудра мама је рекла: „Коначно сам схватила да не можеш да размазиш децу љубављу. Можеш да их размазиш ако покушаваш да им купиш ствари само зато да би се ти бавио нечим другим. Кад разговарамо с њима и дисциплинујемо их на леп начин, тад поштујемо Христа Којег она носе у себи.”

Треба да почнемо с љубављу и поштовањем прво у свом браку. Не смемо да дигнемо руке од свог дома и да га раскућимо, јер је превисока цена коју треба платити за изгубљено поверење и рањене животе. Чувајте свој брак! Уместо да се борите са својим (својом) супругом, борите се за ваш однос и јединство с њим или с њом. Сматрајте својим непријатељем све оно што се појави као камен спотицања између вас двоје и не одустајте од тога да радите на овом јединству! Ништа не представља већу претњу за срећу ваше деце од нарушеног јединства међу родитељима.
Младима је потребна Црква

[JESSY]

Духовник и човекова душа 

8/21/2012

0 Comments

 

Архимандрит Кирил (Павлов)
Духовник и човекова душа

- Оче Кирило, како да себи нађемо духовног оца?
- Духовног оца треба да тражимо у односу на расположење и склоност наше душе. Ако у свему верујете свом духовном оцу, ваше срце ће се пред њим отворити и поверићете му све тајне своје душе. Такав духовник ће слободно и једноставно с вама да разговара да бисте могли да му мирно поверите све своје добро чуване тајне. У таквом случају просто осећате да имате велике духовне користи од контакта са својим духовником, осећате да вас он руководи, да вам помаже, да вас теши и поучава како бисте се усавршавали у духовном смислу.

 

Ако духовник у било ком смислу не одговара вашим потребама, можете га лако оставити и прећи код другога, код онога ко ће вам више пружити у духовном смислу, односно где ћете ви осетити да имате више духовне користи. Не постоји закон који би нас обавезивао да заувек останемо код једног духовника. Зато човек заиста треба да бира тако да то истински одговара његовој души. Држите се онога од којег ваша душа има више духовне користи.
- У ком случају човек заиста треба да пређе од једног духовника код другог?
- Кад човек осети да више нема духовне користи и да не добија утеху од духовника који га руководи, а да истовремено од неког другог добија много више, без размишљања требе да пређе код тог другог. У свему томе најважније је да човек добије што већу духовну помоћ и што боље руковођење.
- Познато је да је у данашњим манастирима живот другачији него што је то био у древним манастирима. Још у прошлом веку је свети Игњатије Брајнчанинов писао о паду монаштва и о томе да та наизглед тиха пристаништа за многе душе постају пучине погибли. Данас се то посебно односи на женске манастире. Да ли се данас заиста могуће подвизавати у здравој манастирској духовној средини? Да ли знате за неки женски манастир у који би без икакаве бојазни могао да оде неко ко има благослов за монаштво?
- Нажалост не знам за такав манастир, али верујем да постоји. Треба отићи у неки манастир и у њему провести извесно време, упознати се са стањем духовног живота у њему па тек онда доносити закључке. Ја из манастира преподобног Сергија уопште не излазим тако да не могу да знам какво је стање у другим манастирима.
Наравно, то питање је данас веома актуелно, важно и веома озбиљно. Невоља је у томе што немамо условно речено кадрова, односно немамо искусних духовника у мушким манастирима, а у женским манастирима немамо искусних духовних старица које би помагале младим искушеницама. То је заиста велики проблем. Али и поред тога сматрам да је погрешно говорити да због тога не треба обнављати и градити манастире. Онај кога Господ заиста позове на монашки живот, томе ће засигурно дати снаге, разума и стрпљења. С обновом манастира и монаштва тек смо почели и без обзира што духовни живот још увек није на завидном нивоу, ипак не треба заборављати да су монашке обитељи заједнице чији су се чланови у манастиру окупили у име Христово. Ако човек дође у манастир ради спасења своје душе, сигуран сам да ће Господ, на начин на који само Он то зна, давати човеку утеху и храбрити га на путу духовног усавршавања. Можда ће неко да доживи и велике непријатности и невоље у манастиру, али без обзира на то, људи су се спасавали и спасавају се и у таквим ситуацијама.
- Какав пут треба да изабере онај ко се одлучи за монашки начин живота? Да ли такав човек данас треба да служи спасењу ближњих, наших савременика који не знају за Христа, или пак треба да изаберу самовање у тихој луци?
- Треба послушати призив Господњи јер Господ је тај који нас позива на одређени начин живота. Дакле, ако вас Господ позове на молитвено тиховање у осами, онда тако и учините! Ако вас пак Господ позове на служење ближњем, прихватите то и служите ближњима! Најважније је да ослушнете на шта вас Господ позива. Будите сигурни да сваки човек има Божије призвање.
- Да ли у данашње време заиста постоје истински старци?
- Не знам да ли постоје старци, али знам да постоје старчићи. Људи стари по годинама заиста постоје.
- Да ли познајете случајеве срећног дугогодишњег брака?
- Мислим да су пример тога породице наших свештеника. Колико знам, сви су они у дугогодишњем браку. Наравно, данас је у свету дошло до распада породице и бракови се веома брзо распадају. Но зато, слава Богу, постоје породице свештеника које заиста могу да послуже као прави узор. Дакле, људи имају на кога да се угледају.
- Како човек да научи да се правилно каје и исповеда? Како би требало да изгледа наша исповест? Да ли грехе треба памтити или их записивати? Уколико их записујемо, шта треба с тим да радимо на исповести? Да ли треба да то читамо?
- Некад је духовни живот у манастирима био на изузетном нивоу. У њима је постојала и пракса откривања помисли. Искушеници су имали обичај да на крају дана дођу код свог духовника и открију му све своје помисли, што им је омогућавало да на њих пазе и да их исправљају. Уколико би се појавило нешто што није добро, старац би усмеравао своје духовно чедо и на тај начин му помагао да води исправан духовни живот.
Данас вероватно не би било могуће вратити ту праксу јер, кад је реч о манастирима, познато нам је да је у њима највећи проблем то што немамо коме да откривамо помисли, односно нема духовникâ. И монаси и монахиње веома су заузети обновом манастира и монашких обитељи. Не само да нема духовникâ, него нема ни довољно времена тако да рецимо у женским манастирима ниједна игуманија не би благословила увођење тог обичаја. Ако се неко заиста брине за спасење своје душе, управо због свих тих разлога било би добро да записује своје грехе. То не само да је похвално, него чак постоје примери да се то практиковало и у древним манастирима.
Кад је реч о самој исповести, човек треба да се потруди да се некако договори са својим духовником и да га замоли да му дâ мало више времена, да га саслуша. Захваљујући томе човек ће заиста моћи да исповеди све своје грехе.
Што се пак тиче помисли, свима нам је јасно да треба да пазимо на њих. Уосталом и свети оци кажу да је сваки човек дужан да неуморно бдије над својим помислима и да их контролише. На исповести треба обавезно открити духовнику и грешне помисли и страсти које нас нападају.
Зашто нам је потребан духовник

[JESSY]

ДЕЦА, ЦРКВА И СЛОБОДНА ВОЉА

белешке московских свештеника

Чак и ако не можемо да постигнемо оно што је идеално у васпитању деце, ипак треба да знамо шта је идеал да бисмо знали којим редом да бар мало поправимо ситуацију. Чуо сам да многи људи кажу: - Ето, стално сам водио сина у цркву, а сад је такав и такав па чак ни не иде у цркву.

Обично им на то кажем:
- Али, није у затвору, зар не?
- Не, није – одговарају ми.

 

- А да ли је наркоман или алкохоличар?
- Није.
- Псује ли?
- Па, то не ради код куће, више од тога не знам.
- Ето – кажем им – за наше време он је скоро светитељ.
Тиме хоћу да кажем да иако није идеалан, младић ипак није на дну где је свакако могао бити да се нисмо трудили, што је само по себи добро. Наши затвори су препуни младих људи. Чињеница је да је младић избегао све замке, што значи да смо на неки начин успели. Да није ишао у цркву, да се није молио, да није постио пре своје четрнаесте године, могао је да буде ван сваке контроле. Врло је могуће да ће за петнаест или двадесет година доћи к себи. Барем ће знати пут до цркве!

о. Димитрије Смирнов

***
Често сам виђао мајке које су тек изашле из неверја и греха и одмах почињале ревносно да васпитавају сироту, невину дечицу са жестоком побожношћу. Веома често се дешава да побожна млада мајка нема одговарајуће расуђивање и мирно духовно расположење и да је болесна од духовног бољшевизма, да тако кажем, па своје дете ставља на “Прокрустову постељу” псеудопобожних намера које је на брзину покупила, али их још није пробала у животу. Неки православни родитељи много греше јер од своје деце желе да направе будућег Светог Сергија или Амвросија Оптинског, Херувима или Серафима Саровског заборављајући да је свако дете створено по слици и прилици Божјој и да се тај драгоцени аспект лика Божјег открива у личности кроз Божји дар слободе избора. Сâм Бог нас никад не присиљава ни на што јер поштује нашу слободну вољу. Он нам само нуди пут љубави и вере.

Родитељи много морају да се моле како би нашли тај пут, ту златну средину у васпитавању своје деце. С једне стране, не смеју да удовољавају дечијим хировима, а с друге, не смеју да упадну у суперисправност и да господаре дечијом бесмртном душом, чиме је загарантовано да ће дете отпасти од Бога кад дође до узраста креативности и самоизражавања и почне да следи своју слободну вољу. 

Треба имати духовно срце да би се управљало дететом које из неког нејасног разлога не жели да иде недељом у цркву. Можда има неки важнији посао, као што је игра у дворишту с другарима. Кад му отмемо играчку или га одвојимо од другара и одведемо у цркву, као што робовласник насилно вуче роба на пијацу, тиме потцењујемо основу побожности дечије душе, подстичемо је да постане револуционар који ће једног дана бунтовнички окренути леђа Цркви. 

Шта да радимо? Пре свега треба да савладамо Сократову методу обраћања деци. Каква је то метода? То је вешт начин на који детету нудите нешто ако желите да вас послуша. Понашамо се тако да дете не примети нашу снажну васпитну руку, него је сигурно да оно то ради својом вољом. Например, ако дете не жели да иде на вечерње суботом увече и седи испред телевизора, а знамо да иначе воли да иде цркву, да воли свештеника и да има пријатеље у цркви, треба да схватимо да је то искушење. Било би погрешно угасити телевизор, нарочито ако би тај поступак био пропраћен нервозом или подизањем столице на коју се дете тако удобно сместило. Много је важније да оставите све како јесте и да утичете на његово срце. Овде су речи много важније, духовне речи које имају снагу да отопе сујету и таму у срцу вашег детета. Реците детету да идете у цркву, да ћете тамо видети баћушку и да ћете добити благослов. Дете на то неће обратити пажњу потпуно заокупљено телевизијом. Али, будите упорни:

- Баћушка ће вечерас изнети свето уље, а онда ће узети четкицу с крстићем на једном крају и помазаће твоје чело у име Оца и Сина и Светога Духа. Ех, каква ће само радост испунити твоје срце! А у недељу ће Сâм Господ кроз свештеника изнети златни путир и ми ћемо...

Ако ово кажете с родитељском љубављу и од срца, дете ће завршити реченицу.

- И ми ћемо се причестити! Али, ја не желим да идем.

Но, ипак не треба да одустанемо:

- Дакле, лишићеш себе небеске благодати. Кад се сви ми вратимо мирни и радосни, наши анђели чувари ће бити с нама, а када одемо у кревет после молитве, анђео ће раширити своја крила над нама у молитви. Само ћеш ти отићи у кревет без молитве јер си цело вече гледао те глупе цртаће.

Неки људи олако изговарају реч ђаво и често кажу деци да је ђаво у њима. Избегавајте да говорите тако! Није добро да у нежно и рањиво дечије срце урезујемо нешто што се односи на духове таме. Много је боље да га на одлазак у цркву мотивишете причама о анђелима које ће бити занимљивије од цртаних филмова које гледа. Велика је духовна уметност држати срце у молитви и миру у тренуцима кад смо принуђени да дете прекоримо или опоменемо. Наши Свети Оци уче нас да кажемо непријатне ствари на пријатан начин тако да оне не боле, већ освајају оружјем љубави.

о. Артемије Владимиров
Старање о најдрагоценијем благу

[JESSY]

BELEG NA DUŠI – Marija Gojković / Kako stati na put porodičnom nasilju

Marija Gojković, nasilje prema ženama, porodično nasilje, povodljivost,Prodata, psihičko nasilje, tinejdžerke

/

Marija Bogičević

/

0

/

domaća književnost, drama, recenzije, romani

 

 

Na samom kraju romana piše nešto što bismo mi hteli spomenuti pri samom vrhu ovog teksta, jer je od izuzetne važnosti: „Porodično nasilje je narušavanje fizičkog, psihičkog i emocionalnog zdravlja jednog od partnera u vezi ili braku. Najrasprostranjeniji oblik koji je i najteže prepoznati jeste psihičko nasilje.“

Beleg na duši priča nam priču jedne mlade devojke, koja je upravo ovo doživela i jedva smogla snage da prekine taj mučni odnos, ali problemi čak i nakon toga nisu prestali.

Zato je ova knjiga jedno veliko upozorenje: za tinejdžerke, da ne veruju svakoj slatkoj priči, da izbegavaju sumnjiva društva, da se obrate za pomoć svojoj porodici ako upadnu u nevolju, da ne budu povodljive.

Tasija je imala srećno detinjstvo, bila je obasipana pažnjom i ljubavlju. Ali nakon smrti njenog oca, sa majkom se iz malog mesta seli u Beograd i tu počinju njene mladalačke muke: loš odnos i nerazumevanje sa majkom, loše društvo, drugarice i noćni provodi koji su sve samo ne pristojni… Ipak, ona odoleva raznim izazovima i nemoralnim ponudama, što ne znači da je sve to što vidi oko sebe ne pogađa.

Sve do momenta kada upoznaje Nemanju, koji svojom pažnjom i zaštitničkim stavom ne uspe da osvoji njeno srce. On je vrlo imućan, bogat i moćan, ali Tasiju nije to privuklo. Čak naprotiv, uopšte se nije snalazila u tom njegovom svetu.

Iako je bilo nekih naznaka da je on čudan i imao je par puta zabrinjavajućih promena raspoloženja, Tasija je prelazila preko toga jer je bila očarana, zaljubljena i željna mirnog i srećnog života. Zato se ubrzo i udala za njega.

Tu nevolje počinju – on se potpuno menja, a ona, igrom slučaja ali i zahvaljujući anonimnom pismu upozorenja, polako shvata koliko je njen muž nastran, bolestan, okrutan i hladan, proračunat.

Ono što deluje neverovatno jeste da i pored svih tih vrlo očiglednih znakova, a kasnije i saznanja i njegovih priznanja da je učinio neke loše stvari, Tasija ipak ostaje sa njim i u svojoj glavi ga pravda i potiskuje nesreću, pravdajući svoj izbor velikom ljubavlju i privrženošću.

Dok čitamo, pitamo se da li je moguće da je toliko naivna, da li danas zaista postoje žene i devojke koje bi prelazile preko takvih stvari. I nažalost, ima ih.

Zato je ova knjiga jedno veliko upozorenje: za tinejdžerke, da ne veruju svakoj slatkoj priči, da izbegavaju sumnjiva društva, da se obrate za pomoć svojoj porodici ako upadnu u nevolju, da ne budu povodljive. Zatim roditeljima, da osluškuju potrebe svoje dece, da ih ne kinje za svaku grešku jer će se zatvoriti u sebe, već da podrškom i otvorenim razgovorima pomognu svojoj deci.

I za sve nas: da verujemo svom unutrašnjem osećaju. Zato što je i u ovom romanu pokazano da je Tasija naslućivala nešto pre svih loših događaja, ali je svoj unutrašnji glas ignorisala.

Ono što ne možete očekivati u ovoj knjizi jeste nepredvidljivost, i to će možda biti problem onima koji vole takav razvoj događaja. Naime, autorka je određenim rečenicama već na početku nagoveštavala da Nemanja nije ono za šta se predstavlja.

Takođe, na prvim stranicama romana, može vam se učiniti da je pisan stilom tinejdžerke koja upisuje svoje misli u lični dnevnik – ima dosta preispitivanja, pitanja, sumnji izraženih kroz Tasijina razmišljanja.

Porodično nasilje je narušavanje fizičkog, psihičkog i emocionalnog zdravlja jednog od partnera u vezi ili braku. Najrasprostranjeniji oblik koji je i najteže prepoznati jeste psihičko nasilje.

Kanije se to menja i radnja počinje da se razvija.

Kraj je ostao nedorečen, što je dobar potez autorke – iako deluje kao tragičan kraj (nećemo vam otkriti kako se završava), nama ostaje da se pitamo da li je Tasija ipak uspela da se izvuče, šta je rešila ili je izgubila snagu u svojoj borbi i pokušajima da se otrgne iz kandži, u tom trenutku, bivšeg muža.

Marija Gojković, autorka ovog romana, rođena je 1983. godine u Beogradu. Piše pesme i priče, autor je kviza za decu, scenarija za humorističku seriju, više pesama za poznate izvođače.

Njen prvi roman, Prodata, objavljen je dosad u tri izdanja, a takođe je za njega dobila i nagradu Beogradski pobednik za najčitaniju knjigu 2012. i 2013. godine.

 

Sledeća dobra knjiga ocena

Beleg na duši

Marija Gojković

Izdavač: EvroBook

Beograd, 2015.