Разговори о логопедији - Александра Вукосављевић, дипл. дефектолог логопед

[александар живаљев]

 

Ovu emisiju serijala Dobro je, dobro je znati... nazvali smo - Mamino zlato kaži tata... pitajući se koliko je roditelja koji željno čekaju prvu reč svog deteta....
Tema emisije je otvoren sistem stimulacije humanog razvoja namenjen prevashodno deci atipičnog razvoja koji je postavio još 1969. godine prof. dr Lazar Stošljević. Gost u studiju je sin autora ovog sistema, prof. dr Miodrag Stošljević, redovni profesor na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu koji je tokom praktičnog rada do sada lečio više hiljada dece sa smetnjama u razvoju.

Posetićemo Savez za pomoć obolelima od autizma i Interesornu komisiju i ukazati na prava koja mogu mališanima da olakšaju razvoj i uključivanje u društvo a roditeljima da reše neke praktične probleme. Upoznaćemo se sa osnovnim elementima otvorenog sistema stimulacije humanog razvoja i dobiti konkretne, naučno i iskustveno zasnovane savete. U ovoj emisiji najviše govorimo o atipičnom razvoju i stimulacijama kod poremećaja iz autističnog spektra ali zanimljivo je čuti zbog čega prof. dr Miodrag Stošljević koristi termin autističan tip ličnosti.
Otvoren sistem stimulacije humanog razvoja se za pet decenija pokazao efikasnim i kod svih drugih razvojnih poteškoća - tako da će saveti biti korisni i onima koje muči razvojna disfazija, mucanje, disleksija, višestruka oštećenja... Razjasnićemo pojmove - stimulacija motornog razvoja, stimulativne, aktivne psihomotorne vežbe, reedukacija... Interesuje nas i zašto je stimulacija vizuelne percepcije najvažnija i kako se sprovodi.

Ako postoji oštećenje kognitivnih funkcija - da li postoji razlika u reagovanju na zvučne i svetlosne signale? Bez obzira o kojoj poteškoći je reč, koliko je bitna u celoj priči inteligencija? Svi roditelji dece atipičnog razvoja žele da im deca što pre progovore... Zašto prof. dr Miodrag Stošljević smatra da je izostanak govora samo simptom kao temperatura kod upale pluća? Da li je od izgovorene reči važniji motorni i socijalni razvoj i kako ga stimulisati?

Verujemo da će posle ove emisije roditelji dece zamišljenog i uspavanog pogleda, biti manje zabrinuti i imati više vere da će jednoga dana mamino zlato reći tata...

Urednik emisije je Marijana Vuk Mrđa, reditelj Dragica Gačić, organizator Srđan Boljević, montažer Milorad Jevtić.

 

[Paradoksologija]

Aleksandra,

Hvala na savetima. Dete počinje da mi izgovara 'r' gotovo po PS-u  

 

[АлександраВ]

1 hour ago, Paradoksologija рече

Aleksandra,

Hvala na savetima. Dete počinje da mi izgovara 'r' gotovo po PS-u  

дивно, само напред 

[Anika]

Алекс, да ли је свака основна школа дужна да има логопеда? И шта уколико има само олигофенолога?

 

[Драгана Милошевић]

Да, родитељи морају да прикоче са својим захтевима и "пусте" дете да кроз игру развија локомоторни систем.

Неком детету ће требати мање времена, неком дуже, све зависи.

[АлександраВ]

6 hours ago, Anika рече

Алекс, да ли је свака основна школа дужна да има логопеда? И шта уколико има само олигофенолога?

Колико ја знам не по новом закону, али заиста не знам какве су тачно прилике... замолићу моју драгу пријатељицу и колегиницу да нам помогне, мислим да @ivona може да нам да одговор на ово питање  

[Juanito]

Где престаје прихватљива варијација у изговору, а почиње погрешан изговор који захтева интервенцију логопеда? Да ли се гледа у односу на све варијанте језика које постоје на планети или у односу на изговор родитеља и средине у којој дете живи? На пример, шта ако дете у Србији изговара мекше "ч" као што се изговара у Хрватској, тако да се једва разликује од "ћ" (странци који уче Српски углавном све чују и изговарају као "ћ")? Шта се дешава у случају вишејезичности детета? Да ли је по сваку цену неопходно исправљати дете које изговор гласова из једног језика погрешно преноси у други? И у чему је разлика између исправљања изговора деце и нас одраслих када учимо страни језик? Ако се толеришу различити изговори страног језика, зашто је проблем ако одређена деца свој матерњи изговарају с варијацијом? С тим у вези, у чему се разликује посао логопеда од некога ко помаже странцима да науче да савршено изговарају дати језик? Много питања, надам се да нисам претерао. 

[АлександраВ]

11 hours ago, александар живаљев рече

Tema emisije je otvoren sistem stimulacije humanog razvoja namenjen prevashodno deci atipičnog razvoja koji je postavio još 1969. godine prof. dr Lazar Stošljević. Gost u studiju je sin autora ovog sistema, prof. dr Miodrag Stošljević

Хе хе, то је тај соматопедски приступ Рекао нам је професор пуно тога доброг и корисног, али мало ме је и вратио у време студирања. Ја сам завршила средњу медицинску смер физиотерапеутски техничар, и када сам полагала соматопедију (пре избора усмерења) код проф. Лазара Стошљевића, извукла сам питање мишићи шаке, и то сам наравно знала тако да се професор запањио (где да не знам мишиће шаке као физиотерапеут, то сам сањала), па ми је као подпитање дао мишиће стопала и то сам сањала хахах, па ме је питао шта сам завршила, и  када је чуо да сам физиотерапеут, рекао је - Ви ћете наравно узети смер соматопедије, а ја сам опуштено рекла - Ма каква соматопедија, ја сам одабрала логопедију. Јаоооој, што је био разорачан (љут) ето, сада сам од Стошљевића млађег сазнала да сам доктор за температуру

Уз уважавање породице Стошљевић, мене није баш брига за реч, али то је ок са соматопедског аспекта.

[АлександраВ]

7 minutes ago, ☺︎ Juan ☺︎ рече

Где престаје прихватљива варијација у изговору, а почиње погрешан изговор који захтева интервенцију логопеда? Да ли се гледа у односу на све варијанте језика које постоје на планети или у односу на изговор родитеља и средине у којој дете живи? На пример, шта ако дете у Србији изговара мекше "ч" као што се изговара у Хрватској, тако да се једва разликује од "ћ" (странци који уче Српски углавном све чују и изговарају као "ћ")? Шта се дешава у случају вишејезичности детета? Да ли је по сваку цену неопходно исправљати дете које изговор гласова из једног језика погрешно преноси у други? И у чему је разлика између исправљања изговора деце и нас одраслих када учимо страни језик? Ако се толеришу различити изговори страног језика, зашто је проблем ако одређена деца свој матерњи изговарају с варијацијом? С тим у вези, у чему се разликује посао логопеда од некога ко помаже странцима да науче да савршено изговарају дати језик? Много питања, надам се да нисам претерао. 

ниси претерао, ево покушаћу укратко, из прве. Оно што нас интересује, то је да ли је осујећена комуникација и "оштећена" порука која се преноси од мене као говорника ка теби који слушаш и примаш садржајно ту поруку. Ако је глас препознатљив и није оштећен толико да квари, мења и/или онемогућава садржај исказа, ми га можемо прихватити уколико је артикулационо "на свом месту". Шта то значи - једно билабијално (уснено) Р  (W) не можемо прихватити никако, али једно тврдо, мање вибрантно или "тихо" Р можемо прихватити као сасвим ок у смислу комуникативне исправности, због тога што не ремети поруку, артикулационо је на свом месту изговарања, рекли бисмо има добру комуникативну вредност. Човек штима изговор према аудитивном фидбеку, па нађе тај неки свој изговор у оквиру широког дијапазона исправно артикулисаног гласа. Ти можеш рећи мекше Ч а ја тврђе (као Цане из Брејкерса ) али обоје ћемо рећи "човече" и реч неће променити значење. Док ће рецимо "ћовеће" бити нешто сасвим друго, "поквариће" исказ садржајно. Свако има неки стил и нијансе изговора гласова, што зависи од поднебља, моде, културе, образовања и др, и ја лично то не бих дирала, то је индивидуални печат, ја чак и волим да чујем тај неки лично обојени изговор, због тога што и та особеност говора такође има своју поруку у комуникацији. Осим када су у питању професије где би требало да се говори "књижевним српским" (спикери, новинари, наставници,...), е ту сам мало строга  

Наравно да свако може да усвоји правилно артикулисан глас (ако не постоје сметње које сам раније наводила), па и странци, али и то "правилан" није једна тачка него више њих, рекла бих једна дуж са више тачака и свака је правилна. Не знам да се логопеди баве финим брушењем изговора код странаца, ја бар немам та сазнања а и то није наш посао. Можда неко ради, не знам.

[АлександраВ]

42 minutes ago, АлександраВ рече

подпитање

да се вратим у основну школу

[ivona]

9 hours ago, АлександраВ рече

Колико ја знам не по новом закону, али заиста не знам какве су тачно прилике... замолићу моју драгу пријатељицу и колегиницу да нам помогне, мислим да @ivona може да нам да одговор на ово питање  

Ovo je koliko ja znam drage moje,

Logoped ima status struč.saradnika kao i psiholog ili pedagog koji su deo stručne službe. To znači da se njihov status tiče broja dece tj. broja razreda, u predškolstvu broja grupa. E sad problem je u tome što iako je strukovno i stručno specifičniji od psihologa i pedagoga, škola će svakako za potrebe vasp-obraz rada da zapošljava za str. saradnika pedagoga , psihologa pa tek onda logopeda ako preteknu sredstva , a njih naravno nema. Kako su to rešile neke škole? Svojim sredstvima tj. od novca koje škola sama stiče u smislu zakupa prostorija i sl. škole zaposle logopeda ili oligofrenologa, a ne oligofenologa :)).

[АлександраВ]

7 hours ago, ivona рече

Ovo je koliko ja znam drage moje

Хвала Ивона 

Да ли знаш можда како је решено питање запошљавања дефектолога у односу на укључење деце са посебним потребама у смислу утицаја њиховог броја у оквиру једне школе? Због тога што њихов број увећава потребе за нашим ангажовањем, али тај број варира, од школе до школе али и у оквиру једне школе из године у годину. За ПУ знам, они на укупан број деце имају рецимо 3 логопеда и они су патронажа. Али како је у школама, да ли и тамо имамо неки облик патронаже?

[ivona]

29 minutes ago, АлександраВ рече

Хвала Ивона 

Да ли знаш можда како је решено питање запошљавања дефектолога у односу на укључење деце са посебним потребама у смислу утицаја њиховог броја у оквиру једне школе? Због тога што њихов број увећава потребе за нашим ангажовањем, али тај број варира, од школе до школе али и у оквиру једне школе из године у годину. За ПУ знам, они на укупан број деце имају рецимо 3 логопеда и они су патронажа. Али како је у школама, да ли и тамо имамо неки облик патронаже?

Kolk'o ja volim ovu Aleksandru 

Dakle ako skola ne zaposli sama defektologa zbog svojih potreba tj. potreba inkluzije onda se pribegavam resenjima kao sto je ostvarivanje saradnje u vidu ostvarivanje prava na resurse bivsih specijalnih skoli,kroz posete defektologa odeljenju u kome je dete za koje se izradjuje iop ili odlazak deteta u samu skolu na neki vid dodatne podrske u vidu individualnog rada logopeda,defektologa...

[АлександраВ]

1 minute ago, ivona рече

2 minutes ago, ivona рече

Dakle ako skola ne zaposli sama defektologa zbog svojih potreba tj. potreba inkluzije onda se pribegavam resenjima kao sto je ostvarivanje saradnje u vidu ostvarivanje prava na resurse bivsih specijalnih skoli,kroz posete defektologa odeljenju u kome je dete za koje se izradjuje iop ili odlazak deteta u samu skolu na neki vid dodatne podrske u vidu individualnog rada logopeda,defektologa...

Значи, и даље штап-канап варијанта. Ако је тако, колико се уопште онда школа одлучује да запосли дефектолога о свом трошку, а наметнуто им је да примају децу иако немају стални одговарајући, неопходан кадар а постоји могућност да уштекају паре и да повремено "позајме" стручњака, што никако не може бити довољно, а плус додатно оптерећују људе којих је и иначе мало у матичним установама (ово не пишем Ивони, него се надам да ће прочитати неко ко ће можда ипак схватити да дефектолог МОРА имати своје стално место у образовном систему Србије, а не по систему рент-а-дефектолог! 

А да ли се размишљало, рецимо, да се образује нпр. некакав центар за дефектолошку патронажу ОШ, где би се запослили дефектолози (у стални РО) и одакле би, као из једне лепо организоване централе где би се сливали сви подаци из домена инклузије и правио план рада свих ОШ на нивоу града према потребама инклузије, покривала сва деца (школе) на најбољи могући начин. Овакав центар би био место које би координисало дефектолошку покривеност сваког детета, и оног са пп и оног без, а наше колеге би имале и своје место и простор да пруже деци оно што им је неопходно. Плус, људи би се запослили, не би морали да раде на црно третмане, на шта се већина родитеља одлучује због мањка кадра у државним установама и цена у приватним.

[Anika]

Ивона, лапсус.

Александра, наравно да школе имају потребу за дефектолозима, јер посла за њих има преко главе...

Ја сам морала једно дете приватно да пошаљем код свог друга логопеда, јер школа ништа није предузела, нити је детету ико икада помогао.