Хероји данашњице

[JESSY]

Lekar heroj: 10 km peške kroz smetove da stigne do pacijenta

Nevreme i oluja blokirali su delove Alabame u Sjedinjenim Američkim Državama, ali to nije sprečilo neurohirurga Zenka Hrinkiva da ispuni svoju lekarsku dužnost i probije se do pacijenta kojem je hitno bila potrebna pomoć.

Za vreme radnog vremena u bolnici u Birmingem Brukvudu lekara su pozvali iz bolnice u Trinitiju. Tamo ga je čekao pacijent kojeme je život visio o koncu. Doktor nije okleva da krene, bez obzira što nije bilo šanse da se automobilom probije do pacijenta, a telefoni su malo radili, malo ne. Odlučio je da hoda 10 kilometara po snežnoj oluji.

"Šanse za preživljavanje bile su mu jako male. Dok sam hodao sestre su nekako uspele da stupe sa mnom u kontakt. Rekle su mi da pacijent više ne pri svesti i da mu je sve gore. Tada sam shvatio - ako ne stignem do pacijenta umreće. Zaista će umreti! Nisam mogao da dozvolim da se to dogodi dok sam ja odgovoran", rekao je doktor.

Odlučni lekar je na kraju je stigao u bolnici. Odmah se pribrao i počeo operaciju, a pacijent se sada oporavlja.

"Verujte mi, nije to bila lagana šetnja. Napolju je bila prava snežna oluja. Probiti se kroz to, ostati pribran i onda operisati jeste pokazatelj neverovatne fizičke, ali pre svega, mentalne snage", rekao je doktorov kolega Keit Grejndžer, direktor bolnice Triniti.

 

http://vesti.krstarica.com

[Дијана.]

Мислила сам да отворим нову тему, али нема потребе. Поред великана хероја срца и духа има и тзв. малих људи који су срцем и духом велики и ненадано пројављују саможртвену храборост и јунаштво у великим кризама. (криза- етимол. суд, испит). Они су свјетлост земље, со свијету.

нове нужде рађу нове силе,
дјеиствија напрежу духове, 
стјесненија сламају громове;
удар нађе искру у камену,
без њега би у кам очајала. 

Поставићу овдје такве примјере, људскости и јунаштва у овим тешким моментима свеопштег хаоса, страдања и несреће, да се примијете јер пружају наду и охрабрење.

 

 

 

 

[Дијана.]

Али нема веће љубави од ове: да ко живот свој положи за ближње своје

Ovo je naš heroj

Nebojša Radišić | 16. 05. 2014. - 21:00h | Foto: N.Raus | Komentara: 295

Celu noć je spasavao ljude. Bez odmora. Nije se bojao tog kobnog dana da uđe u nabujalu Jasenicu.

http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/465352/Ovo-je-nas-heroj

[Дијана.]

свјетлост у мраку засија  Niš: Zatvorenici se odrekli obroka!

18.05 15:04 Srbija

 

Više od 1.100 zatvorenika niškog zatvora odreklo se jednog obroka, uz zahtev da se ta hrana prosledi stanovništvu ugroženom poplavama.

Reč je o zatvorenicima iz takozvanog "zatvorenog" dela zatvora, koji nisu mogli da pođu i lično pomognu u akciji spasavanja.

Upravnik KP doma Aleksandar Grbović, koji je sa 150 zatvorenika i delom ljudstva do petka uveče na barikadama u Šapcu, kaže da je grupa zatvorenika pokrenula inicijativu koju je zatim podržalo svih 1.158 njihovih "kolega".

 

[Дијана.]

Svaka čast: Deka u suzama dao sve što ima najugroženijima!

Autor: A.O. | 17.05.2014 - 20:25:00h 

U nevolji se mnogi ljudi pokazuju kao neljudi, a oni od kojih pomoć i ne tražite i najmanje očekujete vas pozitivno iznenade.

Suza suzu stiže

Ovaj dekica iz Gračanice je plačući doneo svoje nove cipele i kaput i dao ih kao pomoć nekome ko je u ovom potopu izgubio sve, do koga kod da dođu, da mu se nađu i da ih u zdravlju nosi. 

 

[Дијана.]

Српски монаси и свештеници активно учествују у борби против поплава - о. Агапит и о. Атанасије код Шапца припремају вреће са песком. Браво братије!

Serbian clergy actively taking part in relief efforts FrAgapit & Fr.Atanasije in Sabac packing sandbags #Serbiafloods

vladika,hrabar covjek Jovan (Culibrk),vikarni episkop lipljanski

[Дијана.]

ČASLAVA STOKIĆ, HEROJ IZ OBRENOVCA Bezdušnik što nam je tražio 1.000 dinara za mleko, 

potresao me više nego kada mi se srušila kuća!

Autor: E. Sadiku | 19.05.2014 - 12:00:00h | Komentara: 10

U prihvatom centru hali FMP-a na Čukaričkoj padini, našla se i Časlava Stokić iz Obrenovca, koja je pokazala neviđenu hrabrost u spasavanju ugroženih iz vode.

Časlava Stokić

Iz vode spasla trudnicu pred

porođajem i majku i dete

Časlava inače vozi autobus, što je već neobično zanimanje za ženu u Srbiji. Iako je u petak u četiri ujutro krenula na posao, ubrzo je morala nazad, jer su krenule sirene za uzbunu, a do devet sati ujutro voda je već dostigla 190 centimetara. Ona je sa ćerkom i unucima na kraju završila u obližnoj zgradi.

Prinudni smeštaj za Obrenovčane

- Nakon što sam zbrinula unučad i ćerku, krenula sam i sama da pomžem ugroženima. Dok smo bili u čamcu, videla sam kako majka i dete plutaju i ne razmišljajući sam skočila i uspela da ih spasem. Nastavili smo da spasavamo, a najdraže mi je što sam iz vode izvukla trudnicu koja se neposredno nakon spasavanja porodila - kaže Časlava, koja je na svojoj koži osetila i bezdušnost pojedinaca, koji su hteli da zarade na ljudskoj muci.

Časlavina ćerka sa unucima

- U zgradi gde smo prvobitno evakuisani, bile su smeštene i 32 bebe. Pokušala sam u obližnjoj prodavnici da kupim mleko, hleb i vodu za njih, kada sam se šokirala cenama. Taj bezdušnik je za litar mleka tražio 1.000 dinara za flašu vode 200, a za hleb 150 dinara! E, to nikada neću zaboraviti. To me je više potreslo nego kada sam gledala kako mi se kuća ruši. Sada nemam ništa, a opet imam sve svoju decu i unučad - ispričala je Časlava za „Alo!“.

http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/bezdusnik-sto-nam-je-trazio-1-000-dinara-za-mleko-potresao-me-vise-nego-kada-mi-se-srusila-kuca/55502

[Danijela]

Plavi zmajevi

 

"Za čopor sada znate". Stih je to iz klupske himne aktuelnih prvaka Srbije u američkom fudbalu, beogradskih Vukova. Dirnula vas je njihova priča o tome kako su tiho, bez pompe, odigrali svoj meč života, debitovali u Ligi šampiona u pauzama između odlazaka na bedeme i nasipe, ali... nije ovdašnji sport bez drugih, savršeno nestvarnih primera ljudskosti. I ovaj, koji je pred vama, svedoči o tome.

 

 

 

Beogradski Plavi zmajevi su takođe klub američkog fudbala, ali su nekako uvek bili u senci "starijeg brata", gradskog rivala koji je oduševio Srbiju kako je pristupio svom "meču života". Nekako, Plavi zmajevi su uvek bili "tu negde", blizu vrha, a opet - u senci velikih uspeha većih od sebe.

No, kao i u svakom sportu, temelji uspeha počivaju na talentu, veri i uloženom radu da se talenat umnoži. A Plavi zmajevi nikada nisu odustajali, ma koliko porazi bili "tesni" ili vrlo bolni.

 

"Promašio sam više od 9.000 šuteva u svojoj karijeri. Izgubio sam skoro 300 utakmica. U 26 navrata ekipa mi je verovala da mogu da dam koš za preokret i pobedu u poslednjem napadu, a ja sam promašio. Bio sam neuspešan iznova i iznova u svom životu. I zato sam uspeo", reči su Majkla Džordana. I Plavi zmajevi su slični tim rečima slavnog košarkaša. Bili i ostali - verni sopstvenoj veri da će doći i njihov trenutak.

 

A onda, usred sezone, pola zemlje u kojoj su igrali i za koju su davali reprezentativce, gotovo u trenu je poplavljeno. "Mali klub", bar je tako bio u očima mnogih, pokazao je da je veći od mnogih. Evo i zašto.

 

U čuveni "petak uveče", bili su na obalama Save kod Šapca. Kada su u zoru, iscrpljeni od pravljenja nasipa, skoro pali - zamenili su ih sveži saigrači. Drugi deo tima je punio džakove na Banovom Brdu, treći - na Sajmu.

 

Veče je donelo nove izazove. I nove opasnosti za živote. Grupe Plavih zmajeva bile su među stotinama mladih koje su pravile bedeme na Makišu, a i kod Brankovog mosta.

 

Muška posla, nego šta. Muški su i radili. Ali, nisu ostavljali ni svoje najbliže po strani. Sa devojkama su, neki već od petka, dežurali sa Crvenim krstom na tri mesta, u Železniku, na Čukarici, na Sajmu. Deo ekipe je prikupljao i nosio lekove ugroženima od poplava.

 

Pripremanje pomoći za Lazarevac

 

 

I, taman kada pomislite "kako su to divni momci, znam još neke takve", uradili su još više. Ne, ne mislimo na to što su skoro jedini čuli apele iz Lazarevca, iz tamošnjeg kluba Sejbersa, pa su u nedelju noću skupili pomoć i odneli ugroženima i u tom gradiću.

 

Ne, ovde je reč o nestvarnom podvigu "malog kluba".

 

 

Šuter Plavih zmajeva Miloš Jovanović otvorio je vrata svog doma za petoro ljudi koje je poplava izbacila iz njihovih kuća. Otvorio je i prostorije svoje firme na Čukaričkoj padini - i tamo udomio još desetoro ugroženih zbog prirodne katastrofe koja nas je snašla. Plavi zmajevi su od Crvenog krsta dobili još petnaest ležajeva i, verovali ili ne, trenutno brinu o 29 raseljenih.

 

 

Nisu sami u tome. Imaju oni velike rivale na terenu, kragujevačke Divlje veprove, koji su u svom gradu skupili nekoliko tona pomoći za ugrožene. I, apel Plavih zmajeva za pomoć u hrani i higijeni - upravo su prvi čuli ti ljuti rivali a veliki Ljudi, pa su Kragujevčani poslali pun kombi za improvizovano prihvatilište.

 

 

"Za čopor sada znate".

 

Sad znate i za Plave zmajeve.

Pritom, ne treba da vas čudi što do sada niste znali o "malom klubu" i njihovom podvigu. Mnogo toga mi ni o samima sebe nismo znali, dok nevolja nije došla. Ali, baš zbog nje, buđenje ljudskosti je počelo. A kada nevolja dođe, onda više nema stajanja po strani, ma koliko vas smatrali "malim". Čak i kada problemi nabujaju, nema odstupanja jer je svako pozvan da bude Čovek.

 

Da... ima velikih Ljudi svuda među nama, pa i među zmajevima.

(Ma koliko vas na časovima biologije učili da zmajevi ne postoje)

 

http://sport.blic.rs/Ostali-sportovi/Americki-fudbal/252966/Mali-klub-velikog-srca-Napravili-sopstveno-prihvatiliste-za-poplavljene

[Juanito]

Помислих кад видех наслов: ”Откуд сад тема о Чеди Јовановићу?!”

[Grizzly Adams]

Jon Meis - херој хришћанског срца

 

 

Џон је студент који је недавно зауставио наоружаног убицу на свом факултету. Ово је његова изјава:

 

The following is a statement from Jon Meis, the Seattle Pacific University student involved in the campus shooting on June 5. Jon is requesting privacy and will not speak to the media at this time.

To my brothers and sisters at Seattle Pacific University, and my brothers and sisters in Christ throughout the nation and the world,

Words cannot come close to expressing the tragedy that occurred this past week on our campus. Like everyone else, I would hear of these horrible events on the news, but go home knowing that it could never happen to us. On Thursday, my life changed. I was thrown into a life and death situation, and through God’s grace I was able to stop the attacker and walk away unharmed. As I try to return to a normal life in the aftermath of this horrible event, I pray above all things for strength for the victims and their families. While my experience left me in physical shock, I know that many people are dealing with much greater grief than I have experienced, and in honesty I probably would not be able to handle myself right now if I had personally known the victims.

I know that I am being hailed as a hero, and as many people have suggested I find this hard to accept. I am indeed a quiet and private individual; while I have imagined what it would be like to save a life I never believed I would be put in such a situation. It touches me truly and deeply to read online that parents are telling their children about me and telling them that real heroes do exist.

However, what I find most difficult about this situation is the devastating reality that a hero cannot come without tragedy. In the midst of this attention, we cannot ignore that a life was taken from us, ruthlessly and without justification or cause. Others were badly injured, and many more will carry this event with them the rest of their lives. Nonetheless, I would encourage that hate be met with love. When I came face to face with the attacker, God gave me the eyes to see that he was not a faceless monster, but a very sad and troubled young man. While I cannot at this time find it within me to forgive his crime, I truly desire that he will find the grace of God and the forgiveness of our community.

I would like to truly thank the responders who secured the building and the medical staff who looked after myself and those who were injured. After being in this situation myself, it is even harder to imagine what it would be like to have a job where one’s life is willingly put on the line every day. To our police, emergency responders, and armed forces, you have my greatest respect.

I am overwhelmed with the incredible generosity that has been showered upon me. It has been deeply touching to read the comments online and realize that my actions have had such a strikingly widespread effect. Moving forward, I am strongly requesting that any future donations be given to the victims through Seattle Pacific University.

I am grateful for the prayers and support coming from our home city and afar. In these next few days, weeks, and months, please continue to pray for everyone in the Seattle Pacific community. We serve a truly awesome God and I firmly believe that it is through Him alone that we will find the strength to heal from this tragedy.

Jon Meis

Student, Seattle Pacific University

 

 

http://www.thefederalistpapers.org/us/humility-of-a-hero-spu-hero-jon-meis-releases-statement-that-will-blow-you-away

[Ненад Р.]

Скорашње поплаве су потврдиле да итекако има још људи који желе да помогну другима , не мислећи чак ни на свој живот.

[Guest]

... а ето, међу нашим православнима не постоји таква свест (наравно, не свима). Имали смо прилике да гледамо шта говори о. Јоил из манастира Ћириловца

 

 

ево и ове вести

 

Lijang Jaoji (11), koji je preminuo od tumora, svoje poslednje trenutke je iskoristio da pomogne drugima.

Herojski činom spasao dva života: Lijang Jaoji

 

 

- Na svetu ima mnogo ljudi koji rade veličanstvene stvari. Želim da doniram organe i budem jedan od njih - rekao je dečak kada je saznao da je njegova bolest mozga dospela u terminalnu fazu.

 

Samo osam sati nakon Lijangove smrti, dve osobe su dobile nove bubrege i jetru.
Dečakova majka je dala dozvolu lekarima da mu izvade organe nakon smrti. Hirurzi su se triput poklonili kako bi odali počast preminulom, a zatim su započeli zahvat.
 

 

 

 

Najveće poštovanje: Lekari i uplakana majka pred telom dečaka

 

Fotografija lekara u dubokom naklonu pred beživotnim telom dečaka obišla je svet, a priča o požrtvovanom učeniku proširila se kineskom društvenom mrežom Vibo, gde su Lijanga prozvali herojem. 

 

- Govorio je da će, ako se izleči, jednog dana postati lekar da bi pomogao drugima - rekla je dečakova učiteljica.

 

блиц http://www.blic.rs/Vesti/Svet/487394/Ovo-je-decak-kome-se-poklonila-cela-Kina

[Милан Ракић]

Додела награда „Најплеменитији подвиг године“ одржана је данас на свечаности у Скупштини града, када је уручено 17 признања. Специјалну плакету добили су припадници 204. ваздухопловне бригаде Војске Србије, који су у веома тешким условима спасавали завејане у Војводини, а хеликоптерима изнад Фекетића непрекидно летели два дана. 

 

 

Награда је уручена команданту 204. ваздухопловне бригаде бригадном генералу Предграгу Бандићу. Он је захвалио грађанима Србије који су дали свој глас припадницима Војске ангажованим током снежних сметова.

- Признање нам много значи као подстрек за будућност, јер су припадници Војске Србије свој живот определили Србији и њеним грађанима када су обукли униформу. Радили смо свој посао, али срцу прија када неко примети наше часне и одговорне намере, изјавио је командант 204. ваздухопловне бригаде.

У традиционалној акцији дневног листа „Вечерње новости“ 52. пут изабрани су најбољи међу онима који су хуманошћу и несебичношћу обележили претходну годину. 

 

 

Жири је одлучио да Златну плакету додели Сузани Станковић, професорки из Владичиног Хана која је својој ученици Милици Станковић донирала кожу.

 

 

Златна плакета за колективни подвиг године припала је Руским спасиоцима, који су током катастрофалних мајских поплава у Обреновцу спасили више од 2.000 људи, међу којима 600 деце.

 

 

Специјалне плакете добили су и српски ватрогасци, добровољци Горске службе спасавања и Маријана Милосављевић из Београда, која је сачувала живот колегинице Иване Јанковић донирајући јој бубрег.

Дејану Лазаревићу, храбром ватрогасцу из Тополе, који је спасавање туђег живота из набујале реке платио својим, постхумно је додељена Златна плакета за најплеменитији подвиг.

 

Постхумно специјално признање одато је и најмлађем монаху манастира Хиландар, оцу Атанасију који је погинуо спасавајући грчке ватрогасце слетеле с пута.

 

 

Златну плакету за дечји подвиг жири је доделио петнаестогодишњем Огњену Перановићу, младом кајакашу. Он је спасио оца и сина који су се давили у Морави.

Посебне плакете добили су Драго Малиновић, који је донирао милион евра за изградњу школе у Прњавору, Милош Митровић који је спасио висећи мост преко Западне Мораве, Живојин Болботиновић који је прискочио у помоћ Текијцима на које су се обрушиле бујице, поплаве и клизишта, затим житељи Велике и Горње Илове у Републици Српској који су градили куће угроженим комшијама, Милисав Алимпић који је животну уштеђевину уложио у уређење сеоске амбуланте, Милан Јаћовић, основац заслужан што је девојчица Наташа Ристовић добила инвалидска колица и Насер Абази, који је у Пожаревцу помогао у хватању разбојника.

 

 

Жири је одлучивао у саставу – традиционални председник жирија академик Матија Бећковић, академик Душан Ковачевић, заступник начелника Војномедицинске академије пуковник Зоран Шегрт, кошаркаш Дејан Бодирога, глумице Рада Ђуричин и Тања Бошковић, ватерполиста Александар Шапић, директор „Комтрејда“ Веселин Јевросимовић, модна креаторка Верица Ракочевић и генерални директор и главни и одговорни уредник компаније „Новости“ Ратко Дмитровић. 

 

 

МОРС

[Н И Н Е]

Свака част! 

 

 

Сетих се овога:

Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду;

Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду.

Мат.: 6:19-20

 

Та њихова племенита дела су заиста скупљање блага на небу.

 

 

 

 

[GeniusAtWork]

IZBEGNUTA TRAGEDIJA KOD SVRLJIGA: Viseći nad provalijom ručno zaustavio voz bez kočnica tik ispred klisure!

Autor: Novosti online / Lj. Trifunović u Hronika 48 minuta pre

 

 

Železničar Zoran Simonović nadljudskim naporom i herojstvom spasao sigurne smrti 50 putnika

 

 

 

Zoran Simonović (62), zaposlen u JP „Železnice Srbije“, spasio je sigurne smrti više od 50 putnika u vozu „šveđanka“, kome su otkazale kočnice, tako što je izašao kroz prozor voza i, viseći nad provalijom, uspeo da, držeći se za krov, pređe nekoliko metara i ručno ukoči voz, koji se kretao brzinom od 70 kilometara na čas.

 

Voz se, kako se ispostavilo, zaustavio jedva dva kilometra od Svrljiške klisure, duboke, na pojedinim mestima, i do – 50 metara!

 

– Krenuli smo iz Niša ka Zaječaru, vozom broj 2746 – priča umornim glasom Simonović, koga smo pronašli u planini više zaječarskog sela Dubočane, kako seče drva.

 

Kaže, morao je da dođe ovde da „radom pokuša da se oslobodi stresa, koji ga je tek sada stigao“.

– Prošli smo Gromadski tunel i stanicu Hadžiće, kada mi je kolega kazao: „Zoki, bre, počeli smo da gubimo vazduh, otkazuju nam kočnice“.

 

Simonović, koji kao železničar radi već 35 godina, odmah je pozvao mašinovođu, koji je zaustavio voz, pišu Novosti.

 

– Pozvali smo majstore u depou u Zaječaru i kazali šta se dogodilo – nastavlja Simonović. – Dok smo čekali dalja uputstva, primetili smo da je voz, sam od sebe, počeo da se kreće. U trenutku sam shvatio da su smo ostali bez vazduha i da su kočnice – potpuno otkazale!

 

Ilustracija: novosti.rs

Kliiklnite ovde da pogledate uvećanu ilustraciju

 

Voz je krenuo nizbrdo, pod kosinom od 12 procenata. Ništa više nije moglo da ga zaustavi. U vozu su bila, kaže Simonović, oko 50 putnika, od čega najviše dece.

 

– Deca su počela da se hvataju za glavu i vrište, ali smo ih kolega i ja nekako smirili – nadovezuje se Simonović. – Kazali smo im da je sve u redu i uspeli smo da sprečimo paniku. Ali, u međuvremenu voz je povećavao brzinu!

Železničari su pozvali stanicu u Svrljigu i kazali da smesta obezbede sve pružne prelaze „jer postoji realna opasnost da voz isklizne iz šina“.

 

– Kroz stanicu u Svrljigu prošli smo brzinom od 75 kilometara na sat, bukvalno smo “klizili“ po šinama – još uvek je uznemiren Simonović.

 

– Znao sam da se približavamo Svrljiškoj klisuri, gde mašinovođa nije imao ni teoretske šanse da zadrži kontrolu nad vozom. Gledali smo, bukvalno, smrti u oči. Kroz glavu mi je samo proletela slika nesreće u crnogorskoj Divači, kada je poginulo na desetine ljudi.

 

U tom trenutku, Zoranov kolega je, više za sebe, kazao: „Poginućemo, gotovo je. Jedino kada bi mogli da stignemo do čeone slavine i da je ručno okrenemo, to bi zaustavilo voz“.

 

– Ni trenutka nisam razmišljao, jer smo svi, ionako, već bili mrtvi – strese se Simonović. – Otvorio sam prozor i rukama se uhvatio za krov. Video sam, za trenutak, provaliju ispod sebe. A, onda sam sve izbacio iz glave. Razmišljao sam samo da moram da pređem tih nekoliko metara i stignem do čeone slavine.

 

Zoran Simonović | Foto: novosti.rs

 

Milimetar po milimetar, nadljudskom snagom, kretao se Simonović, dok se prstima, kao kandžama, držao za krov voza. Svom silinom ga je udarala vazdušna struja, ali on nije odustajao.

 

– Osetio sam pod rukom retrovizor voza i uhvatio se za njega – sa vidnim olakšanjem kazuje Simonović. – Shvatio sam da sam uspeo, ali nisam još verovao. Pomolio sam se u sebi: „Nemoj, molim te, Bože, sada da me ostaviš“.

Zoran je uspeo da se prebaci na platformu, gde se nalazila čeona slavina. Grozničavo je, boreći se sa napadom panike, počeo da je okreće. Nije ni primetio kada ju je zavrnuo do kraja.

 

– Samo se sećam da je voz počeo da usporava – huknu Zoran. – Stao je tek posle desetak minuta. Poledao sam gde smo. Bili smo na jedva dva kilometra od Svrljiške klisure. Još desetak minuta i svi bi poginuli. Ali, Bogu hvala, ostadosmo živi.

 

Simonović se vratio u voz, a putnici su tek tada počeli da vrište. Jedan od njih je Zoranu kazao: „Majstore, mogli ste da poginete“.

 

– Ćuti, bre – podviknuo sam. – Svi smo mogli da izginemo. Bog nas je pogledao. Ostali smo živi…

 

NAGRADA

 

Nadležni u Zaječaru su generalnom direktoru „Srbija kargo“ da ngarade Simonovića.

 

– Ne znam – reče Zoran, na naše pitanje da li je nagrađen. – Obećali su, valjda, da će mi zaposliti sina, a meni dati 50 hiljada dinara. Ali, još uvek ništa nisam dobio napismeno.