Зоран Ђуровић: Артемитско негирање да је св. Марко Ефески љубио руку папи

[Zoran Đurović]

Артемитско негирање да је св. Марко Ефески љубио руку папи

 

 

 

 

 

Напокон су се јавили артемити гледе мојих тврдњи да је св. Марко Ефески љубио руку папи и називао га Светим оцем.[1]

Овај одговор је сигурно писао Марко Пејковић, човек који има талента за језике, али не и дара размишљања. И био сам сигуран, јер изгледа да је у мени дух пророчкиJ), да ће одговор стићи кад највше имам проблема, односно за време селидбе и сређивања боравишних докумената. Ово нам је нека, по свој прилици, јубиларна, двадесета селидба... После 16-е сам престао да бројим... Немамо интернет, па сам успео само да скинем Марков „одговор“.

Одговор је зачуђујуће неокићен бљувотинама, тако да ме не назива усташким фратром (алузија на фра Мајсторовића-Филиповића), мада папа Јован Павле Други тога није поштеђен, тако да имамо „само“ етикете екумењара, издајник, фалсификатор, незналица и сл. Могу да потврдим да сам екумењара и издајник колико и Ефески светитељ, али не и да сам фалсификатор и незналица. То нигде из Пејковићевог одговора није показано. Најпре, ја оригинал нисам могао манипулисати, а текст сам преводио како јесте, док сам интерпретацију дао напоредо; коме се иста не допада, пресавије табак и напише своје мишљење. Да сам незналица, говори неко ко је отприлике 80% мог текста преписао или препричао. Захваљујем се пак Пејковићу што сам сазнао да постоји и руски превод Сиропулоса, једној пак дами чији идентитет не могу да откријем, да постоји и превод 4. секције из Сир. на енглеском, а за критичко издање са француским преводом сам сазнао нешто пре. Ја сам пак користио прво штампано издање (1660) које садржи и латински превод.  

Ја сам већ написао како ће артемити (пошто познајем секташку психологију, а овде их стављам у кош са јеховама, пентићима, суботарима и сл.) почети да се ваде на „терминолошку маглу“. Они на аргументе нису одговорили. Јер, ако се одговара на аргументе, онда се они могу и вагати. И ту настаје проблем за артемите. Дакле, елаборација не може да буде рационалног типа. Она се у овом случају раскрила само као опсесивна, да имамо посла са особом која има озбиљне психолошке баријере, које јој онемогућавају да беспристрасно чита књиге. Да поменем, ови ликови се расправљају са мном, али не линкују моје текстове на њиховој фб страници да се не би случајно „неутврђени у артемизму“ саблазнили, док ја редовно преносим њихове, као што их пуштам да пишу на мом зиду.  

 

 

1. Поздрав и/или пољубац?

 

 

Остављам са стране све артемитске небулозе око екуменизма и аргументе ad hominem. Само бих се „на суво“ осврнуо на Пејковићеву аргументацију.

МП (=Марко Пејковић) вели: „Видећи да папа не жели да се одрекне јереси, св. Марко је побегао са Сабора“. Ова изјава је вероватно последица топлих дана који су сада у СрбијиJ)). Никакавог бежања није било. Марко је само молио императора да га не присиљава да потпише унију, и то је све. Император му је обећао помоћ и да ће га заштити (Сир X, 9; наводим сада према модерној подели на секције и параграфе, јер она стара, коју сам доследно употребљавао, је тежа за пратити јер су параграфи дужи, и стога се не поклапају са модерним). Није га пак отпустио. Сир је потписао са осталима унију и описује ту своју болну драму (10, 12-13), док Мк није потписао (X, 15). На свечаној литургији уједињења источни су се поклонили (метанисали) и целивали руку папи (X, 16). После тога, папа је тражио да суди Мк (X, 18), али је император, кога артемити блате за екуменизам, одлучно одбио тај захтев и рекао папи да се не меша у послове источних. „Побегли“ Мк (ваљда његова ектоплазма или душа, према артемитима) иде и клања се (проскино, lat. reverentia) папи (X, 23), а на крају ће заједно са императором отићи за Грчку (X, 4). Штавише, биће му понуђено и место патријарха, али га је он одбио (XII, 4).

Ове МП халуцинације су производ талибанизанове свести и погрешног тумачења Писма (2Јн 10-11); он верује да се може ићи јеретику у кућу, али не и примати га код себе („није св. Марко дочекивао папу у својој кући, него обратно“), заборављајући да у том стиху стоји и да се јеретик не поздравља, све супротно ономе што је Ефески урадио. Но, режирајући свој филм, а не следећи историјске извештаје, МП мора да измисли како је Мк побегао са сабора да не би гледао „јеретике“. Не могу да не приметим, ако бисмо гледали као МП, какво лицемерство нам се прописује: иди, једи и пиј код јеретика, али њега у својој кући не гости!

МП наставља: „У преводу су кључни грчка именица ἀσπασμός (аспазмос) и латински глагол salutare... Реч ἀσπασμός... јесте поздравити/дочекати. Човека је могуће поздравити/дочекати речима у лице или писмом, затим наклоном главе, руком преко груди. Такође и пољупцем. Али, ако се јасно не нагласи да се ради о поздраву речима у лице или писмом, наклоном главе или пољупцем, може се јасно тврдити само да се ради о поздраву, и ништа прецизније од тога... Постоје још два контекста када именица ἀσπασμός и глагол парњак ἀσπάζομαι (аспазоме) задобијају значење пољупца и пољубити, дакле кроз контекст, посредно и условно, не и безусловно. Прво, ако се ове речи употребљавају у контексту вршења литургије када клирици... поздрављају један другог, онда такав поздрав може значити и пољубац. Друго, када се јасно истакне да се ради о братском црквеном поздраву... онда врло вероватно, мада не и извесно као у случају литургијског пољупца, такође можемо говорити о поздраву као пољупцу“.

Овде имамо класично секташко играње на карту полисемије, који онда извлаче из шешира значење које им одговара. Међутим, ситуација је јако банална; гр. именица аспасмос (с, не з, како вели овај „стручњак“) и глагол аспазоме функционишу као у српском. Значе поздрав(ити), али и пољуб(ити)ац. Јуче сам се поздравио са Марком и Александром, помогао им да се спакују у ауто јер лете за Србију, али како сам их поздравио? Тако што смо се изљубили. Али не користим тај глагол, јер је на првом месту смисао растављања од пријатеља. Дакле, није нужно рећи ко је коме који део тела љубио, него се из контекста види. Марко ми је увек као попу љубио руку, али се љубимо и без тога. Поготово кад има сина Стефана у наручју. Ја чак Стефију изљубим руке, јер су крофнасте и да се поједу. Образи му звече кад их изљубим. Он ми чупа браду и бркове, мрси косу...

Дакле, из контекста се види који је тип поздрава био, шта он укључује. Али, што је у нашем случају битно, поздрав који је био са папом не искључује грљење и љубљење. Та тензија и доводи нашег МП до психичке декомпензације. Он не може да је издржи јер не може црно на бело да покаже како није било љубакања и грљења. МП заборавља да стих који је навео 2Јн 10-11, говори да се не поздравља (херин; хере! lat. Ave!) јеретик, а камо ли да се поздравља у смислу аспазомеJ)) И, сада, како нашег секташа – који не чита пажљиво моје текстове и тамо изложену аргументацију – коље „братски поздрав“, он вели: „Премда је патријарх у своје име папи претходно понудио братски поздрав, папа се о томе није изјаснио него је само упутио финални позив Грцима да дођу и учине поздрав/наклон“. Да се приметити и силовање не само смисла, него и српског језика, па се на неприродан начин изражава: „учинити поздрав“. Пт, како сам рекао у претходном тексту, инсистира да се љубе, ако су браћа, братски; он неће љубити папучу папи него ће се као брат љубити са њим. А знамо да се браћа љубе у образе, руке или у уста. Има код св. Јеронима, кад пише Руфину и вели да једва чека уста да му изљуби. Није био геј. А ко не чита ове досадне књиге, нека се сети сцене из филма Име руже. Браћа се не поздрављају „климоглавом“. У Новом завету тај пољубац се назива љубавним (1Пт 5, 14) и то редовно поздрављање (аспазоме) укључује тај целив љубави avspa,sasqe avllh,louj evn filh,mati avga,phj, који није био алегоријске него буквалне, практичне природе.   

Зашто називам МП опсесивцем? Зато што он сусрет са папом не описује као братски поздрав, јер је тамо недостајала реч братски! То за њега значи да није био братски сусрет. Као када бих ја позвао Михајла на зечији гулаш, и у следећој глави кажем како смо вечерали, али како нисам рекао да је био зечији гулаш, то значи да нисмо јели зеца! Наш МП брка књижевне жанрове. Сир текст није бирократска нотификација свега што је урађено и речено. Расправе са сабора су само препричане у неколико реченица. Али се и на основу тога види да ми документа расправа из других извора имамо као аутентичне.

Овде је довољно здраво расуђивање. Поздрава мора да буде. Протокол је захтевао љубљење папуче папи, Пт је то одбио и предложио братски поздрав. Да је папа одбио братски поздрав, онда до сусрета не би ни дошло. По бесмисленом МП читању испало би да су се Папа и Пт поздравили без поздрава! И онда, МП не пада на памет како то источни архонти љубе папу у образ?! Папа се љуби са боранијом, а не са владикама?! По МП источни су толико понизили папу! Ово је, што вели Иштван Премудри, лудило мозга!

 

 

2. Клањање

 

 

Проблем је што је цео сусрет уређен претходно протоколом. Источни и западни су се договорили како треба да иде „поздрав“. Тако се Пт изборио да владике и ставрофорни архонти не љубе папучу папи него да му се поклоне. Али, кад Сир улази да се поклони папи, онда видимо шта тај поклон подразумева: „И тада су увели нас, ставрофоре... Поклонили смо се и ми Папи, пољубили руку коју нам је пружио и десни образ“.

Све серије по шест особа се клањају папи „на исти начин“ (Сир IV, 33). Протокол се испоштовао, па Сир вели да се све одвило „како је било установљено“  (Сир IV, 35). Источни се клањају и поздрављају папу на начин како га је Сир описао.

МП је покушао да изврда и други гр. глагол προσκυνέω, желећи да каже како он означава климоглав (наклон главом). То, једноставно, није тачно. Гр. проскинео, проскинисис је захтеван термин. Означава in primis, обожавање Бога (Излазак 20, 5). Ми προσκυνέω, поред Изл налазимо у Мт 2, 2. 8. 11; 4, 9-10; 8, 2; 9, 18; 14, 33; 15, 25; 18, 26; 20, 20; 28, 9. 17; Мк 5, 6; 15, 19; Лк 4, 7-8; 24, 52; Јн 4, 20-23.

Идолатрија је била забрањена Законом. Тако да нико ко је био праведник није обожавао анђеле и људе. Зашто пак Исус не исправља ове своје поклонике? Зато што раде добро, јер му одају пошту као Богу. То је by the way проблем јеховиста који не могу да прихвате ову реч у њеном значењу, као што би, са друге стране, други секташи, артемити, хтели да је сасвим профанизују. Клањање је клањање, и у НЗ је увек поистовећено са обожавањем, и глагол προσκυνῶ тамо не налазимо у контексту клањања другим особама, односно оно се тамо осуђује. Наравно, значење једног истог термина није једнако у II и XV в., али указује на порекло и значај који дати термин касније узима на себе. 

И ово је јако једноставно, само да се артемити сете сопствене терминологије у вези нас: екуменисти се клањају папи. Да, то је тачно. Али, то исто је урадио и Марко Ефески. Казао сам већ да проскинисис не треба разумети у смислу обожавања, него у смислу култа који се врши иконама и светитељима. Ми кажемо, у Симболу вере, да се клањамо Духу Светом. Али се клањамо и иконама, мада је то клањање друге природе. Не укључује обожавање, али укључује ефективно клањање и љубљење. И када се клањамо пред иконама, ми не чинимо само благи наклон главом, него целу метанију (поклон до земље) или полу-метанију, кад руком додирнемо земљу, али се на њу не спустимо. Да ли из лењости или посветовњачености, односно журбе или присности са свецем, свеједно. Само, из ниједног извора нисам видео да проскинисис значи климоглав. Волео бих да ми тaкво место МП приведе.

Пукнувши и на овом шаву, вели: „немогуће је да су Грци прихватили прострацију [проскинисис] која је још веће понижење од љубљења ноге“. Мали Перица је невероватан... Најпре, како можеш да пољубиш некоме стопало ако не залегнеш? Или пак желиш да кажеш како је папа сваком од источних, као Брус Ли делио маваши-гери и да су га тако љубили? Дакле, знамо да је прострација, клањање код западних, укључивала и љубљење стопала. И то је максимални гест потчињености. Верујем, за разлику од МП, да је ипак мањи него да им је наложио да га пољубе у musculus gluteus maximus. МП резонује као Слободан Милошевић из вица који каже Клинтону – који је условио милост за Србију једним ала Левински гестом – да се попне на столицу, јер се Србија сагињати неће!

Тако и наш МП, који вредно преводи текстове које не разуме. Пише: „...ὅς ἐλθών εἶπε τῷ πατριάρχῃ ὅπως ἐκδέχεται ὁ πάπας ἵνα ἤ μεγάλη ἁγιωσύνη σοῦ ἐλθών προσκυνήσῃς καί ἀσπάσῃ κάτω τόν πόδα αὐτοῦ. (Каристин) који је долазио, рекао је патријарху како папа очекује да га твоја велика светост поздрави (наклоном) и прихвати доле његову ногу (пољуби је). Латински превод се поклапа, јер се помиње презент конјуктива глагола љубити (exosculor): Papam adoret, eiusque pedem exosculetur“. На страну настрани превод МП, јер треба једноставно: „да дошавши, поклониш се и пољубиш његово стопало (ἐλθών προσκυνήσῃς καί ἀσπάσῃ κάτω τόν πόδα αὐτοῦ)“. Реченица само доказује оно што говорим од почетка: клањање подразумева и љубљење, а пољубити папучу не можеш ако се не простреш на земљу. Такође, клањање подразумева и љубљење руке. Тако се ми данас, за време службе, клањамо владици, дотакнемо земљу, приђемо и пољубимо му руку. То је у нормалним обредима. Чуди ме пак, како овај „зналац“ латинског каже како се „латински превод поклапа“ са гр. текстом, јер имамо Papam adoret, што значи „да обожаваш папу“, јер adōret је треће лице једнине коњуктив актив презента глагола adōrō. Није климоглав. То ће бити и један од камена спотицања источних и западних, када источни веле да се иконама клања (проскинео), а западни погрешно преведу са обожавају (адоро). Наравно, овај мој аргумент је реторички, јер се МП односи на љубљење, али ме је баналност таквог његовог инсистирања испровоцирала да му укажем како му је воз прошао пред очима.

Свети Папа Григорије Двојеслов је први западни аутор који је изнео, мада укратко, једну иконографску теорију. Налазимо је у писмима 105 (PL 77, 1027-1028; у GМO IX, 209) и 13 (PL 1128-1130; GМO XI, 10) која су у јулу 599. и октобру 600. упућена Серенију, талибанствујћем владици марсељске цркве: „обавештавам вас да смо недавно чули да је ваше Братство, видевши неке обожаваоце слика (imaginum adoratores), поломио и избацио саме слике из цркава. И ваш зилотизам, којим сте забранили да се може обожавати нешто што су руке створиле, ми смо похвалили, али не допуштамо и да се те иконе могу разбијати (ep. 105)... И ако неко жели да прави слике, никако му не брани, али на сваки начин забрани да се иконе обожавају (adorari vero imagines modis omnibus veta). Али твоје Братство треба пажљиво да их опомиње, да од виђених дела задобију покајнички жар, и да се смерно простру у обожавању једине свемогуће и свете Тројице (et in adoratione solius omnipotentis sanctae  Trinitatis humiliter prosternantur)” (ep. 13). Адорација и прострација су код Григорија синоними и одговарају грчком проскино. Зато је покушај претварања једног тако захтевног и јаког термина у куртоазни гест аутентична перверзија.   

 

 

3. Св. Марко Ефески се клања папи

 

 

Клањање у Сир је метанисање. Питам било ког верника који се клања, врши било малу, било велику метанију пред иконом а да је после не пољуби? Изузимам случајеве када имамо фреску која је на 5 метара висине... Метанија (фали још само да нам „зналац“ грчког преведе метанија са „промена ума“ или са „покајање“, па да испадне како су источни мењали памет пред папом, или се кајали пред њиме) је синоним за проскинисис, тако да ту реч Сир користи када каже да су се источни на свечаној литургији поклонили папи и пољубили му руку (X, 16). Сир, иако метанија пред особом или светим објектом укључује пољубац, овде прецизира љубљење руке, јер су западни љубили папучу, па се тако негира у одређеном смислу потпуна потчињеност источних папи. Наиме, нема метанисања „на суво“, изузев ако се неко налази у празном простору. Таква клањања, без љубљења, имамо само код муслимана и Јевреја.

У овом случају, иако не знамо на основу грчког да ли се ради о потпуној или полу-метанији (у сваком случају најмање са додиривањем патоса руком), латински преводилац сугерише да је била полу-метанија. Пише: inclinatis reverenter corporibus, Papae manus exosculati, тј. „побожно поклонивши тела, пољубили су руку Папи“. Највероватније да је папа изашао источнима и овде у сусрет па није тражио пуну метанију јер источни канони забрањују клањање на литургији, док су га западни допуштали, као и коленопреклонење. То је и вероватан разлог зашто сада Сир користи синоним (метанија за проскинисис), јер она може да означава дубок наклон, тако да Латин, како ми се чини, добро преводи грчки текст.

Но, и овде настају терминолошки проблеми за нашег МП. Пише: „Имамо још једну сцену када се св. Марко срео са папом на папин позив након што је папа чуо да је он једини Грк који је одбио да прими унију... Том приликом је св. Марко само поздравио папу (вероватно наклоном) и ништа више. Да би описао ову ситуацију Сиропулос користи глагол поздравити (често наклоном) προσκυνῶ, док се латински превод поклапа с обзиром да користи именицу reverentia која значи указати поштовање (такође често наклоном). Ни овом приликом св. Марко, као и пре тога, није папу љубио, грлио, или клечао пред њим, како то раде садашње екуменистичке издајице“.

У свом ревновању без разума, МП се занесе и од свега направи папазијанију. Ја сам управо унео неког реда у читање ових текстова, а овај извештај се налази у Сир X, 23. Наиме, Сир користи проскинисис а не метаниа, што би требало да означава пуну метанију. На топлотни удар опраштамо МП што προσκυνῶ преводи са поздравити, јер тако нешто нигде у литератури немамо. Тежи је проблем што у лат. налазимо reverentia, а видесмо да се она односи на (малу) метанију. Према лат. преводу Мк се клањао као и источни на литургији. Дакле, направио је по свој прилици малу метанију и пољубио папи руку, мада грчки текст сугерише да се поклонио до земље и онда пољубио руку. У сваком случају не може бити речи о климоглаву. Када би ове халуцинације биле тачне, онда би испало да су источни на миси само климоглавили пред папом, а сам МП је на више места тврдио како су се они тамо клањали папи, грлили га и љубили. Према томе, једина могућа реконструкција је ова коју сам предложио, мада је убедљивија верзија да је била у питању велика метанија, јер није било клањање на литургији, а и Латин није био увек доследан у терминологији.

МП покушава да представи проскино као синоним за аспазоме, што једноставно не постоји: „На κοινὴ грчком, глагол προσκυνῶ значи обожавати, чинити прострацију (падање на колена и ничице на земљу главом), али и поздравити (не увек, али често наклоном глава или просто наклоном)“. Можда МП има неки свој речник, али ми читамо у званичном: „προσ-κϋνέω, -νήσω, aor. akt. -νησα i (os. poet.) προσέκυσα, pas. inf. προσκυνηθήναι, kod Perzijanaca pred kraljem, kod Grka pred bogom ili pred nečim svetim baciti se na zemlju i poljubiti tlo, noge ili rub odijela, poklečke štovati, ničice pred kim pasti, klanjati se, τινά, τί

προσ-κύνησις, εως, ή, božansko štovanje, klanjanje“ (Grčko-hrvatski rječnik, na osnovi Žepić-Krkljuševa rječnika, 1. izdanje priredili Oton Gorski i Niko Majnarić). Прилажем и скенирани текст из класичног речника, Greek-English Lexicon, еd. Liddell Scott, Oxford, 9th. 1996, где се не појављује поздрављање, него, напротив, љубљење руке, ноге, образа итд. Проскинисис може да има преносно значење поздрава у преписци, када нпр. МП пише мени и вели: Клањам ти се до земље, Аво Зоране, јер си ми отворио очи и спасио душу од јеретичке замке!

  

Не знајући више шта да уради са проскино, МП вели: „у овом контексту глагол προσκυνῶ је могуће превести једино као чинити наклон главом/поздравити наклоном/поклонити се. Додатно, за овај глагол имамо доказ да није синоним за клечање: τιθέντες τὰ γόνατα προσεκύνουν αὐτῷ (Мар 15,19) и спуштајући колена учинили су му наклон“. Мученик покушава да каже – јер жели да уведе поздрав/климоглав – како проскино није исто што и коленопреклонење. Опет, преводећи насупрот духу српског језика, вели: спуштајући колена учинили су му наклон, док је мирно могао да препише исправан Синодски превод: падајући на кољена клањаху му се. Јасно су чинили проскинисис, клањали му се, али се приликом тога нису бацали као у базен, него су се спуштали на колена, а из те позиције метанисали. Морам да нацртам МП, јер он другачије не може да укапира.

 

Ови што су се ругали Христу, као и артемити што чине, нису на коленима вршили климоглав. Можда то МП замишља од многих климоглава које врши у својој келији... Климајући главом, човеку се и замаје. Тако и дервиши падају у транс. Мада је МП дража католичка сентименталистичка представа (артемити су једна старокатоличка секта) Исуса на коленима који се моли у Гетсиманском врту, мада, иако се Лука зауставља на падању на колена, треба да знамо да се Ис, као сваки побожни Јевреј, молио испружен на земљи и лицем окренут ка њој. Наше, православне, представе га тако и изображавају, и различите су од католичких.

Латин некад преводи проскинисис са officium. МП нас учи: „Латинска именица officium значи увиђајност, куртоазија, дужност, услуга, посета, гест. Редовни officium је у погледу обраћања папи подразумевао пољубац ноге и тако су га поздрављали сви паписти на Западу“. Наравно да officium покрива значењски све што помену МП. Али, када се односи на папу, то значи вршити дужно поштовање кроз клањање и љубљење. Не може да се претвори у нешто друго (климоглав, куртоазни гест), како би хтео МП. То може да се замисли у наше доба, када се особе одређеног ранга поздрављају са папом па се благо наклоне или само рукују, али за време о коме говоримо, то је незамисливо.

Поред разних врста пољубаца који су постојали у антици и у разним културама (љубљење руке, лица, врха главе, чела, груди, уста итд.), нама је битно да знамо да је љубљење ноге био знак инфериорности (Лк 7, 38), али и знак, када се не љуби стопало, (братског) поздрава  (Лк 7, 45). Љубљење ноге папи потиче из 8. века. Први који је био тако поздрављен био је папа Константин I, кога је сусрео император Јустинијан II, када је овај улазио у Константинопољ 710. Валентин I је, око 827, захтевао од свих да му љубе стопало, и то од тада постаје обичај. На папучи је био изображен крст који су људи љубили, тако да није било речи о идолопоклонству, него само о потчињености папи као првосвештенику. Због изолованости, шизме, патријарх није знао за тај шестовековни обичај и није хтео да га прихвати.

Следећа МП смешна изјава била би: „ἐλθέ οὖν πρῶτον μετά ἕξ ἀπό τῶν ἰδικῶν σοῦ, τῶν ἄν ἐθέλῃς. καί μετά τόν προσκυνῆσαι καί αὐτούς, εἰσελθέτωσαν ἕτεροι ἕξ καί προσκυνησάτωσαν, καί ἕξ ἐλθόντων αὐτῶν ἕτεροι πάλιν ἕξ εἰσελθέτωσαν καί προσκυνησάτωσαν, καί τόν αὐτόν τρόπον προσκυνησάτωσαν ὅσους ἄν ὁρίσῃς. 'Прво дођи ти са шесторицом твојих истакнутих, које би изабрао. И након што они учине поздрав/наклон, нека дођу остала шесторица и нека то учине, и после њих опет шесторица нека дођу и учине поздрав (вероватно наклоном), и нека тако (шест по шест) учине поздрав колико год њих да одредиш (за посету)'.

Још један савремени превод Сиропулоса на руски језик, такође преводи ове папине речи са грчког на исти начин као и ми, уз помоћ глагола поклоняться (паклањатсја), што значи одати поштовање/односити се ка неком са уважавањем, никако и нигде пољубити или грлити (Сильвестр Сиропул, Воспоминания о Ферраро-Флорентийском Соборе (1438-1439), перевод – диакон Александр Занемонц, Университетская книга – СПб, 2010, стр. 106)“.

Опет имамо несрпско „учине поздрав“, а које је уз све то погрешан превод, како показах, и несигурност: „вероватно наклоном“, односно максимално допуштење са стране МП. Не разуме се како руски превод одговара преводу МП, код кога стоји „учине поздрав“, док овамо имамо исправан и јасан превод: „Так, ты сначала приди с шестью из твоих близких, с кем ты пожелаешь. После того как они поклонятся, пусть войдут другие шесть и тоже поклонятся. А после того, как выйдут они, пусть войдут другие шесть и поклонятся. И пусть все, кого ты назначишь, поклонятся тем же образом“. Рус преводи са поклонити се, док МП са учине поздрав. Поздравити се и поклонити су различити, а не исти глаголи. Него, сунце чини своје... Такође, МП погрешно преводи коњуктив ἄν ἐθέλῃς са које би изабрао, док Рус лепо преводи са с кем ты пожелаешь, с којима пожелиш. Можда МП изјави сутра како преводи као и ја, али то зависи од атмосферских условаJ)).

МП такође – пошто рачуна да људи не знају грчки – не преводи „ситницу“, τόν αὐτόν τρόπον προσκυνησάτωσαν, јер она значи: да се поклоне на исти начин. Наиме, после видимо да тај начин подразумева љубљење руке и образа папи, па га МП „случајно“ прескаче. Туга артемитска...

Забава се наставља: „'Ο δέ συμπαραλαβών ... τόν Ἐφέσου ... εἰσῆλθε μετ' αὐτῶν τήν τοῦ κελλίου πύλην ... καί εἰσελθών ὁ πατριάρχης μετά τῶν δηλωθέντων ἠσπάσατο τόν πάπαν. καθώς ἐτάχθη καί ἐκάθισεν, ούτω δέ ἠσπάσαντο αὐτόν καί οί μετ' αὐτοῦ ... καί εἰσῆξαν ἑτέρους ἕξ τῶν ἀρχιερέων, καί προσεκύνησαν καί ἠσπάσαντο τόν πάπαν, εἶτα τούτους ἐκβάλοντες τούς ἐναποληφθέντας αὖθις εἰσῆξαν ἀρχιερεῖς καί μετά τήν ἐκείνων ἐξέλευσιν εὐθύς τούς σταυροφόρους εἰσῆξαν ἡμᾶς. ... προσκυνήσαντες οὖν καί ἡμεῖς τόν πάπαν, ἠσπασάμεθα, ἤν παρέσχεν ἡμῖν αὐτοῦ χεῖρα, καί παρειάν, καί ἐξήλθομεν. 'Узевши (патријарх) са собом ... Ефеског... ушао је са њима (прва серија епископа) кроз келејна врата, ... и ушавши са реченима (епископима) патријарх је поздравио папу. Како је смештен сео, тако су папу поздравили и ови … са њим ... и увели су других шест од архијереја који су учинили наклон и поздравили папу, а потом ове извевши (другу серију архијереја) увели су право архијереје (трећу серију…) и након изласка ових, увели су нас ставрофоре. ... И ми смо потом (ставрофори) учинили наклон папи и поздравили га, ако нам је испружио његову руку или образ, и изашли смо'“.

МП не зна грчки. Пт улази са назначеним (изабраним) архијерејима, а не „реченима“. Онда, мучена душа, убацује тачку где јој није место (ἠσπάσατο τόν πάπαν. καθώς ἐτάχθη καί ἐκάθισεν) и то погрешно преводи са: „патријарх је поздравио папу. Како је смештен сео“, а треба: патријарх је поздравио папу, како је било установљено, и сео. Сир јасно вели да је ствар обављена по протоколу, по таксису. МП упада у бесмислицу са смештен сео! Наиме, ако је неко смештен на своје место, он ту и седи. Никако καθώς ἐτάχθη не значи смештен, него како је било установљено. То је „грешкица“ типа да у оригиналу пише Путин, а онда га неко преведе са Артемије, камену се казало!

Онда иде Бесмислени над бесмисленим преводима, којег нас удостоји Маки (=МП; тако му тепам на фб кад ми се јави побуђен мазохистичким поривима): „учинили наклон папи и поздравили га, ако [ἤν] нам је испружио његову руку или образ, и изашли смо“. Моја баба, када би јој се дала ова реченица, рекла би: ако нам је папа испружио руку или образ, поклонили бисмо му се и поздравили га, а ако не, изашли бисмо. Заиста бесмислица над бесмислицама. Рус, пошто њему МП верује, то преводи најнормалније: „Поклонились и мы папе, поцеловали предложенную нам его руку и щеку и вышли“. Не знам који ђаво тера МП да се брука и преводи са језика који не познаје, а уз то има и одличан руски превод!? Можда не зна ни руски? Не знам у чему је тајна, али је сигурно да грчки не зна. И реномирани енглески превод вели исто: „Then, having also made obeisance to the Pope, we kissed the hand which he offered to us, then his cheek, and we went out“ (The Memoirs of Sylvester Syropoulos). МП не зна да се ἤν преводи са „ако“ када га следи глагол у коњуктиву, али овде имамо „најнормалније“ аористе, тј. индикативе (παρέσχεν и ἐξήλθομεν).

МП не би ни био артемит да је пажљив. Погрешио је у преписивању, а онда у преводу. Преписао: ἠσπασάμεθα, ἤν παρέσχεν ἡμῖν αὐτοῦ χεῖρα, а треба уместо ἤν да стоји ἥν!, како је у првом штампаном издању (стр. 98; ја немам француско, јер сам физички спречен да га консултујем), и реч је о акузативу заменице женског рода у једнини, која, коју, и она се односи на именицу женског рода руку, опет у акузативу, тако да имамо χεῖρα ἥν, руку коју.

Коментаришући сусрет папе и пт. енглески преводилац је опрезан: „The text does not in fact tell us specifically what this form of greeting was. It is possible that the Patriarch greeted the Pope in the same way that his bishops and officials did, i.e. by kissing first his hand and then his cheek. M.C“. То је и моја линија, али без ове ограде, јер церемонију гледам кроз Сир опис клањања и љубљења. Наиме, да поновим, архонти и епископи су овако поздравили папу како је унапред договорено. Опет, МП нам је користан, јер увек себи скаче у уста: „Према овом [руском] преводу, патријарх и прва серија епископа су само поздравили папу, и да би се то описало преводилац користи глагол поздравити – поприветствовать..., док су остали епископи учинили наклон папи, осим што су га поздравили – поклониться... + поприветствовать, а само су ставрофори пољубили папу у руку и образ за шта преводилац користи глагол пољубити – поцеловать...“ Дакле, према МП „И савремени превод Сиропулоса на руски који смо већ поменули, ове кључне моменте сусрета преводи као и ми“.

Проблем је што МП поново умишља да Рус преводи као он. Рус није аматер. А кад одемо напред у Сир, налазимо да поприветствовать, поред свог основног значења поздравити, какво је и гр. аспазоме, значи и пољубити. Наиме, руски превод овако описује моменат у литургији уједињења: „Но мы ничего не делали, разве что во время целования, когда латиняне приветствовали друг друга, кто где стоял, мы также облобызали друг друга, каждый ближнего своего“ (10, 16). Дакле, то поздрављање је у Сир љубљење. Или МП жели да нам каже како за време литургије нема љубљења? Данас је изгубљењо љубљење и замењено руковањем, али је тада још било на снази. Штавише, ми из клира, љубимо образе или рамена, а неретко и руке саслужашчих, и то није знак потчињености.

Артемити не могу, јер не желе, да разумеју хришћанске изворе. Они немају везе са овим догађајима, него живе у неком матриксу: „Ми им поручујемо – никада нећемо љубити папу у руку нити се грлити са њим, јер нисмо у унији са њим, и он није Црква, већ јеретик и секташ“. Људи који ово говоре не припадају православном свету који је уз надљудске напоре покушавао да поврати изгубљено јединство. Једноставно, артемити су мрзитељи људског рода који немају јединства ни са киме, нити желе да га имају, а своју оригиналност су доказали и кроз ово сумануто порицање да је св. Марко Ефески љубио руку папи и називао га Светим оцем, што ја нисам нашао ни на једном интернационалном талибанском сајту. Дакле, артемитима се сигурно не може порећи оригиналност.

 

 

Закључак

 

 

 

Навео бих и поновио само неколико аргумената који не остављају могућност сумњи да је св. Марко Ефески љубио руку папи, као што ћу навести и места (која сам ја успео пронаћи, а вероватно има вреднијих од мене) где се показује како латински преводилац, Robert Creighton нема уједначену терминологију приликом превођења термина клањати се, клањање (у гр. проскин(е)о/проскинисис), јер их користи у складу са ситуацијом, односно како се њему чини да највише одговарају смислу. Превод је издат 2 века после догађаја које Сир описује, тако да је скоро свеж. У сваком случају, протоколарне ствари су биле неизмењене, тако да он зна боље о чему је реч него један артемит кога од догађаја деле 6 векова.

Дакле, да побројимо „клањања“. По модерном систему наводим Сиропулосов текст, али за Крајгтонов превод стављам сиглу Л и страницу.

 

 

1) Најачи термин за проскино је adoro и он се среће на 6 места:

- Сир IV, 46; Л109. Ту зилотски духовник кир Георгије вели да када он улази у латински храм, не клања се никоме од светаца који су тамо јер их не признаје. Само Христа признаје и њему се клања, чини знак крста и њему се клања!, да би био сигуран (свака сличност са артемитима је случајна). Георгије је пак ишао на живце Ефеском зато што је био славољубив и властољубив (Сир IV, 49). Дакле, овде је термин проскино узет за обожавање Христа и вршење култа икона.

- Сир IV, 30; Л92. Папа очекује од пт да му се поклони (Papam adoret) и да му пољуби ногу. Император се пак три дана борио да до тога не дође.

- Сир IV, 32; Л94. Када су се источни са Ираклијским митрополитом поклонили папи (adoravimus), један од Латина је склонио папину мандију да би могли да му пољубе стопало, али су ови остали да стоје. Оваква адорација је била довољна по њиховом суду, али не и по латинском.

- Сир VI, 43; Л176. Најодговарајући латински термин клањања папи је адорација, и тако се вели када су посланици Бургундијског краља дошли на сабор и поклонили се папи.

- Сир IV, 8; Л72. Иста почаст која се одаје папи следује и патријарху. Грчки епископ са мноштвом народа се клања (eumque adoravit) Патријарху.

- Сир XI, 23; Л328. Тако се описује и клањање верног народа императору.

Дакле, исти термин описује клањање папи, патријарху и императору.   

 

 

2) Једнако је заступљен термин veneratiо, 6 пута.

- Јавља се као синоним за adoro у последњем примеру који сам изнео, и једнако се односи на императора (Сир XI, 23; Л328).

- Сир  IV, 35; Л98. Када се источна делегација са Сиропулосом клања (venerantes) папи и љуби му руку и образ.

- Сир VI, 12; Л149. Опет кад се источни клањају (venerat) папи.

- Сир X, 16; Л296.  Филантропин се клања (veneratus) папи за време мисе уједињења и проба воду са којом треба да му полије руке.

- Сир II, 14; Л10. Источни се дужно клањају Папи (debita veneratione) али и њему препоручују (у смислу да се моли за њих и да их заступа, што изражава πρόσρησις).

- Сир IV, 16. Источни се тако клањају (eum veneraremum) и Дужду.

 

 

3) Кориспондент reverentia/reveroer налaзимо 3 пута.

- Сир IV, 9; Л73. Митрополит Метонски се клања (reverentiam) Патријарху.

- Сир X, 14; Л293. Грчки великаши се клањају (debitis reverentiis) императору.

- Сир VI, 43; Л176. Бургундска делегација адора папу, и скандалозно се не клања имперартору (ullam honoris aut reverentiae), наиме, пролази поред њега као поред „турског гробља“, без да га части или поштује.

 

 

4) Сир  IV, 33; Л96. Оfficio, кога Маки продаје за прави и једини превод гр. проскинисис, налазим само на једном месту, када се договарао начин клањања источних пред папом. Тај термин овде означава протокол, церемонијално понашање. И зато је на месту што га Латин употребљава. Касније, при сусрету (Л97), видимо да Латин користи и veneratiо (за проскино). И на истом листу, на жалост МП, Латин аспазоме (поздравити се) преводи са пољубили се са папом (qui facta veneratio debitam Papam exosculati sunt). Такође, порекнуто је МП правило да се означава објекат пољупца.

 

 

Имамо, на крају, и, на плач и погибију свих артемита овог светаJ) латински превод који проскино интерпретира са пољубити руку. Тако у Сир  XII, 11; Л340: manus tuas exosculati. Тако чине Сир и други антиунионисти испред новоустоличеног пт екуменисте. Они му се клањају, не позивајући се ни на какав 15. канон Прво-Другог сабора, љубе му руку, али се растају без икакве идеје да праве паралелну цркву. Чак су му и благодарни на његовој инономији према њима (Сир 12, 12). Сва њихова идеја је да се чекају боља времена.

И то је добар превод јер је у складу са стањем ствари. Нема клањања без љубљења у хришћанском свету (мислим на стари свет). Као да данас замислимо неког свештеника да иде код патријарха и да му не љуби руку! Могуће је у неким екстремним случајима, али ми говоримо о старом свету где се протокол знао. Сада папа Франциско избегава да даје руку на љубљење, штавише, он љуби ноге других, као што избегавају многе католичке и православне владике ван литургије да пруже руку на љубљење. Неретко настају непријатне ситуације, јер ови из скромности не дају руку, а верници траже да пољубе Христа, а не њих, како је по исправној побожности. Клањање пак без љубљења руке папи или патријарху у 15. веку је немогућа ствар.

     

 

 

„“

 

 

Зоран Ђуровић                                                                        Рим 22.7.2016

 

 

---

[1] https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=10153646865616606&id=93589526605&substory_index=0

[kopitar]

Zahvaljujem Avi na ovolikom trudu još pri selidbi , znam kako ti je jer i sam moram napustiti svoj jednosoban stančić koji sam prodao a nisam još ništa našao , tako da će me zena i djeca utamaniti. Tebi za sve moj naklon ko caru.

[Guest]

Svaka cast o. Zorane. Ogroman trud za one koji zele da citaju. Ne znam koliko vredi onima kojima je, mozda, prvenstveno text namenjen, ista od oviga procitati.

Zaista hvala na velikom trudu.

[Милан Ракић]

Попе, поцеп'о си! Какав би текст тек био да ниси у селидби Свака част!

[Panthera Leo]

Прочитао сам текст и не знам колико ће га читати они који би требали да га читају.Можда је најкориснији за оне који су ни ту ни тамо који још нису отпали у секту.Сваки текст који подрива лажно знање оваквих секташа то јест ове врсте секташа је веома користан.Они су наравно као и сви секташи у самообмани -прелести.По светим оцима од Григорија Синаита до Игњатија Брјанчанинова постоје две врсте прелести.Једна је прелест лажне духовности или када се душевност доживљава као духовност.То су људи егзалтирани склони лажним визијама и слично.Друга врста прелести је како се словенски каже мнење значи лажно знање када су охоли јер су уверени да су они на правом путу и да само они разумеју истину.Као што се први облик прелести јавља код егзалтираних и нестабилних људи овај самоувереност и осуђивање јавља се код ограничених и глупих људи којима је њихова ограниченост уточиште од страха такви су нпр.јеховини сведоци и артемијевци.зато је овај Зоранов текст користан јер им разбија лажно знање бар једну циглу грађевине њихове секташке прелести и даје им шансу да се покају и врате Цркви.Јер они мисле да све знају и да су све објаснили.

[Zoran Đurović]

drugari, zahvaljujem se svima na toplim recima, i zaista mi je zao sto ne mogu da pratim rasprav, jer se juri oko kamiona za selidbu. prekosutra predajemo kljuceve stana, tamo, u drugom, smo ukljucili sturuju, a danas i gas. ne znam ko mi glavu nosi. ali, za slavu boziju, neka idu ove stvari i u ovakvo obliku. moram da kuckam na latinici, a tastaruru ulepio neki muhadzedin sa kafom. velii pozdrav svima, cujemo se ubrzo!   

[utopija]

9 hours ago, Zoran Đurović рече

... Захваљујем се пак Пејковићу што сам сазнао да постоји и руски превод Сиропулоса, једној пак дами чији идентитет не могу да откријем, да постоји и превод 4. секције из Сир. на енглеском, а за критичко издање са француским преводом сам сазнао нешто пре. Ја сам пак користио прво штампано издање (1660) које садржи и латински превод.  ...

+!
Uvijek se može naći neka korist.

'Artemiti' svih zemalja, ujedinite se, te pomozite o. Zoranu u selidbi!
Ne morate mu ljubiti ni noge ni ruke ni lice, pa čak ni klimoglav, , jer on bi, pretpostavljam, pomogao i Pejkoviću u selidbi.

- No, tko zna, gdje bi ga oni strpali, tj. odselili?
Ne trebate mu pomagati.

Možda je sv. Marko tako postupio, da ne bi sablaznio 'slabe', koji su bili prisutni.

 

Od silnog ljubljenja mi se smije, pa evo jedne prigodne:

U jednom malom mjestu američke države Texas pastor naumi proširiti crkvu i započne sabirnu akciju.
Pošalje povjerenike i bogatom Židovu, s kojim je inače bio u dobrim odnosima.
Imućni trgovac ostade zbunjen.
Češkajući se po tjemenu, razmišljao je: Većina klijenata su mu baptisti i ovo bi bila zgodna prilika da im pokaže svoju simpatiju.
S druge strane, kako on, pravovjerni židov (vjera), smije potpomagati gradnju jedne kršćanske bogomolje?
U jednom trenu sinu mu zgodna ideja i upita:
- Vi ćete staru crkvu prije obnove sigurno morati srušiti? Možete li mi reći koliko iznose predviđeni troškovi rušenja?

Kada su mu povjerenici podastrli predračun cjelokupne obnove, opazio je da je za rušenje predviđeno 1200 dolara.
Mirne duše izvadi ček i ispisa naznačeni iznos za podmirenje rušenja stare crkve.

Izvor:'Vedro, unatoč svemu' - Zbirka crkvenog humora, Ljudevit Anton Maračić , Teovizija 2002.

[Zoran Đurović]

13 hours ago, utopija рече

U jednom malom mjestu američke države Texas pastor naumi proširiti crkvu i započne sabirnu akciju.
Pošalje povjerenike i bogatom Židovu, s kojim je inače bio u dobrim odnosima.
Imućni trgovac ostade zbunjen.
Češkajući se po tjemenu, razmišljao je: Većina klijenata su mu baptisti i ovo bi bila zgodna prilika da im pokaže svoju simpatiju.
S druge strane, kako on, pravovjerni židov (vjera), smije potpomagati gradnju jedne kršćanske bogomolje?
U jednom trenu sinu mu zgodna ideja i upita:
- Vi ćete staru crkvu prije obnove sigurno morati srušiti? Možete li mi reći koliko iznose predviđeni troškovi rušenja?

Kada su mu povjerenici podastrli predračun cjelokupne obnove, opazio je da je za rušenje predviđeno 1200 dolara.
Mirne duše izvadi ček i ispisa naznačeni iznos za podmirenje rušenja stare crkve.

Izvor:'Vedro, unatoč svemu' - Zbirka crkvenog humora, Ljudevit Anton Maračić , Teovizija 2002.

[Zoran Đurović]

Шеме за артемите - уџбеници за први разред

 

Артемије: Легион ми је име!

 

Због селидбе немам времена за одговарање, а то сада артемити користе не би ли своје некако окуражили, убедили како су они у праву, али ипак не линкују код себе моје текстове, па испада да се боре против неких мрачних сила. Зато ћу се задовољити само постављањем неких малецких опаски на Поукама, јер је јасно да имамо посла са пандемонијумом. Ови људи - тешка реч - јер више личе на бесловесну стоку која ипак следећи задати јој логос више га поштује него ови первертити, немају никакав след мисли. У прошлом тексту сам им ставио брњицу на њушку, а сада ћу да је завежем чврсто кроз шему коју они покушавају да порекну. Ти „људи“ мисле да када се пише неки текст онда све речи из првог треба да се пребаце у други. Као у полицијском записнику. Нема употребе разума. И то називају науком! Земљо, отвори се!

Дакле, овде ћу ликовима, који су натакли оглав, дати само схему из Сир из договора око пријема код папе и самог пријема; Coll.=колона, усправни ред да би текст могао да се пореди, где CollA означава договор церемоније, а  CollB саму изведбу. Јер они мисле да ако се нешто не помиње у првој колони или другој, да је посреди дисхармонија и да се треба прихватити њихово решење. Од те пак опсесивне идеје нема ничега, јер је Сиропулос био нормална особа. Погледајмо схему у 4 члана, јер су биле 4 серије источних на поклоњење папи.

 

CollA - Сир IV, 33 договор протокола	CollB - Сир IV, 35 извођење протокола
1. Дакле, ти [патријарх] најпре дођи са шесторицом твојих најближих, са којима код желиш. После тога, када се они поклоне (προσκυνῆσαι),	1. Патријарх је ушао у пратњи  Трапезундског, Ефеског, Кизичког, Сардског, Никејског и Никомидијског... Онда је поздравио/пољубио папу (ἠσπάσατο τόν πάπαν)... Тако су папу поздравили/пољубили и они који су били са њим (ούτω δέ ἠσπάσαντο αὐτόν καί οί μετ' αὐτοῦ)
2. нека уђу друга шесторица и поклоне се (προσκυνησάτωσαν),	2. Ускоро су церемонијери изашли са Никомидијским и увели шест других архијереја, који су се поклонили и поздравили/пољубили папу (προσεκύνησαν καί ἠσπάσαντο τόν πάπαν).
3. А после тога, када они изађу, нека уђу друга шесторица и поклоне се (προσκυνησάτωσαν).	3. Затим су их извели, па су ушли други архијереји.
4. И нека се сви, које ти назначиш, поклоне на тај исти начин (τόν αὐτόν τρόπον προσκυνησάτωσαν).	4. А када су они излазили, увели су нас, ставрофоре... Поклонили (προσκυνήσαντες οὖν καί ἡμεῖς τόν πάπαν) смо се и ми папи, пољубили (ἠσπασάμεθα) руку коју нам је испружио и образ, и изашли. После нас нико више није  ушао.

 

 

Само дубоко болесна особа може да види разлику између договореног протокола и његовог извршења. Сиропул није прекуцавао на индигу други извештај. Али се поклапају савршено јер имамо дуплирану четвороструку шему. Она сигурно није случајна.

1. CollA вели да „када се они (прва шесторица са Марком) поклоне“, док CollB помиње да „су на такав начин (ούτω) папу поздравили (пољубили) и они који су били са њим“. По артемитском резону, католици су дошли да утаначе протокол кога се нису држали!:)))  

2. CollA понавља да се друга шесторица клањају папи. CollB вели да су се друга шесторица архијереја поклонили и поздравили (пољубили) папу; ту имамо убацивање речи поздравити/пољубити; то би по овим талибанима значило да је у CollA лажни извештај!

3. CollA: иде трећа серија од шест која се клања папи. CollB не помиње клањање па испада, према артемитској менталној онанији, да се ови нису поклонили!

4. И онда иде најболнији моменат за артемите, јер CollA сведочи да се сви клањају на тај исти начин (τόν αὐτόν τρόπον προσκυνησάτωσαν). Наиме, τόν αὐτόν τρόπον се односи на προσκυνησάτωσαν, а не на број 6. Само неко ко не зна грчки може да помисли другачије (а такав случај имамо овде). Јер овде имамо адвербијални акузатив (τόν αὐτόν τρόπον) који је повезан са императивом „да се поклоне“ (προσκυνησάτωσαν) и то у аористу, па онда нема циле-миле. Наиме, када је нешто озбиљно, Грк императив ставља у аорист, а не у презент и тако изражава свршену и беспоговорну радњу. Дакле, да се поклоне на исти начин а не шаренолики, како се десило на првом сусрету.

И тај начин је подразумевао метанисање, љубљење руке па образа (десног) што је Сиропул добро описао, јер је тако било по протоколу: прво рука па образ. Само један пример да наведем: osculari prius manum, et postea genu! P. 13, n. 1 у: Joannes Baptista Gatticus, Canonicus regularis Lateranensis, Collectionem rerum caeremonialium Sanctae Romanae Ecclesiae, 1753. Само прелиставајући овај том од преко 500 страница неко се може уверити како је сваки детаљ уређен пажљиво, па се описује како се на ком пријему или служби папа целива и који део тела и којим редом. Најприснији је био пољубац у уста.   

Претходни период у коме се помињу шесторица, је одвојен запетом и онда почиње нови период са καί, што је код старих означавало, као у овом случају нову реченицу (период): καί τόν αὐτόν τρόπον προσκυνησάτωσαν; дакле: и да се поклоне на тај исти начин. Никако καί τόν αὐτόν τρόπον не може да се односи на претходну реченицу. Тако би могло да се збуде само у суманутим артемитским дискурсима. Јер, реченица је јасна: на исти начин - шта? - да се поклоне. Мали сироти артемити замишљају како су источни били постројени по шесторица и као на приредби сви заједно климоглавили. Међутим, када би то било тачно, онда би се четврти тим почукао главама кад би се истовремено бацили на љубљење папине руке.

Желећи да по сваку цену негира да се τόν αὐτόν τρόπον односи на начин клањања, јер то потврђује да је и Ефески цунуо папи руку, МП убацује своју интерпретацију у превод: „и нека тако (шест по шест) учине поздрав“. Морао је да извади из нафталина шест по шест, јер то не постоји у Сир реченици! Рус, кога МП цени, јер каже да је преводио као он - није лепо смејати се болесном човеку - почиње тај период као нову реченицу: „И пусть все, кого ты назначишь, поклонятся тем же образом“. Ја бих рекао да Рус преводи као ја. Исто је и у енглеском преводу: „and let as many as you ordain make their obeisance in the same manner“. Нико не преводи као МП.

Секташ негира да су се сви клањали на исти начин. Вели: „Папа је рекао да га сви поздраве наклоном у групама од по 6, и касније налазимо тачан извештај о томе да су папу сви поздравили у серијама по 6, осим једне серије за коју је речено само да је уведена и ништа више. Прва је само учинила поздрав, друга је учинила поздрав и наклон, трећа серија је само ушла, а тек је за ставрофоре речено да су љубили папу. Као што видимо Сиропулос није рекао да су све серије једнообразно поздравиле папу. Једнообразне су биле само серије од по 6 које су пришле папи, баш као што је папа то и тражио (да му прилазе само по 6 њих). А сећамо се и да је делегација-претходница Грка такође папу поздравила на не-једнообразан начин. Неки су само учинили наклон, неки су му целивали ногу“.

Договор церемоније је управо и утаначен да би се избегла неуједначеност клањања, а не број поклоника. Због сунца МП говори против себеJ). По 6 се одређује због величине келије, а не због протокола. Не могу да се нагурају у једну келију њих 30. Зато после клањања излазе напоље. Утаначен је начин клањања. Јер, како је могуће да приликом истог протоколарног сусрета једни се понашају овако, други онако? И папа онда да се мисли како се са ким поздравља? Како је могуће да трећа група не поздрави папу, како мисли МП? Шта су ишли тамо да раде? Да гледају папу као неку ретку зверку у зоолошком врту? Ваљда је свакоме јасно (изузимам артемите јер они нису стекли употребу мозга) да су се и они поклонили папи (као што се и вели у CollA3), тако да ако нешто недостаје у другом Сир извештају то само значи да он није папагај или пандур, него нормалан човек који пише са здравим смислом о овим догађајима, не предвидевши артемитску јерес.

На жалост МП у сва 4 члана из CollA налазимо поклонити се, проскинео, док управо у члану 4. недостаје помен шесторице! Значи, све четри групе се клањају папи, а онда Сир, као и сваки писац, узима слободу да нешто одузме, дода, преформулише, прецизира. Он није видео моменат клањања прве три групе, али је знао о чему се ради, шта је „братски поздрав“. Зато му је најприродније да за прву групу употреби израз за здрављење, тј. грљење и љубљење, док, када је сам протагониста описује детаљно шта и како се љуби. Сумашедшиј резон артемита, како би рекао Лествичник, се види и из баналне чињенице што Ефески светац иде да се поклони папи (CollA1), што се после описује глаголом аспазоме/поздравити, пољубити (CollB1), што за артемитску прву трубу, МП, значи да се није поклонио! Остаје нејасно, када би то било тако по овим халуцинацијама, што Ефески иде да се поклони пред папом после потписивања уније? То чак ни МП не негира. Ако је проскинисис само климоглав, зашто онда то МП пориче за Ефеског при првом сусрету са папом?

Међутим, овом силоватељу текстова је нужно да проскинисис одвоји од било које радње да би могао да га протумачи као климоглав. И онда кад Ефески иде папи на ноге, он вели да је овај само климоглавио. Због тога намерно или/и из незнања, пошто се показало да не зна грчки, узима да погрешно преведе Сир кључну реченицу која објашњава шта је подразумевало поклоњење папи: προσκυνήσαντες οὖν καί ἡμεῖς τόν πάπαν, ἠσπασάμεθα, ἥν παρέσχεν ἡμῖν αὐτοῦ χεῖρα, καί παρειάν, καί ἐξήλθομεν: „ми смо потом учинили наклон папи и поздравили га, ако нам је испружио његову руку или образ, и изашли смо“. У тексту сам се - грешна ми душа - смејао овом глупом преводу („ако нам је испружио“), али морамо опет да се смејемо, јер овај артемитски новојављени Деретић, фалсификујући текст, хоће да каже да ни ставрофори нису пољубили руку и образ папи, мада је то на другом месту тврдио. Преварант убацује непостојеће и после τόν πάπαν, а не поштује зарез који стоји у грчком, да би поклоњење одвојио од љубљења. И тако је добио бесмислену реченицу, да су се ови поклонили и поздравили папу ако им је он махао ручицом и извијао врат као жирафа! Све само да аспазоме не преведе са пољубити! Ето, то је секташки менталитет! Рус и Енглез преводе „исто“ као он: „Поклонились и мы папе, поцеловали предложенную нам его руку и щеку и вышли“; „Then, having also made obeisance to the Pope, we kissed the hand which he offered to us, then his cheek, and we went out“. Дакле, јасно је шта је поклоњење/obeisance, да је то љубљење руке и десног образа папе. Такође је јасно да мораш да правиш метанију, један склек пред неким ко седи да би му пољубио руку, и то је проскинисис, који физички не може да буде климоглав. Јер, када су се пресавили да љубе руку, тада су учинили проскинисис. Ако проскинисис овде није метанисање, онда се не разуме зашто се ови љубакају са папом, као и шта им значи то пресамићивање да би љубили руку папи. Како се назива то пресамићивање? А Сир га и не описује... То би биле бесмислице у које се поверује када ти гуру Артемије изврши лоботомију. Међутим, Сир текст је једноставан, ни најмање философске садржине.

Овај артемитски первертит узима са Википедије и једну илустарацију за проскинисис, да би показао како то може да значи и благи наклон главом, али заборавља да је та илустрација за клањање византијском Императору. Тако ће му се поклонити непријатељи, који још нису поражени па долазе на преговоре. Међутим, климоглав пред папом из ових векова није постојао (чак су и протестанти приклањали колена!). Постојале су само велика или мала метанија. Дакле, Ефески је радио склекове.

МП пише: „Када је св. Марко срео папу заједно са осталима први пут коришћен је глагол аспазоме (и ту је фрАва лагао да тај глагол значи пољубити, осим поздравити - а значи пољубити само ако се ради о једном специфичном поздраву током литургије које са папом није било пре окончања Сабора, и никако другачије без додатних спецификација...), а када се св. Марко сусрео сам са папом помиње се глагол проскино“. 'Ајде, артемити не верују хрватском речнику (Grčko-hrvatski rječnik, na osnovi Žepić-Krkljuševa rječnika, 1. izdanje priredili O. Gorski i N. Majnarić): „ἀσπάζομαι, dep. med. 1) prijazno primiti, dočekati, pozdraviti, τινά; ljubezno se oprostiti, τινά s kim; umiljavati se. 2) ljubiti, voljeti, milovati, poljubiti; štovati“. Можда ће веровати више Лидл-Скоту? Ево им фоткица...

 

Мора да је и Платон вршио литургију па му је ἀσπάζομαι значило и пољубац!:) Не бих ја свесно лагао, него су ме завели ови речници... J)) - Не судите по себи, о артемити, нису сви људи лажови и фалсификатори!

Интересантно је да артемити упорно прећуткују одговор на патријархов захтев: „Ако папа не одустане да му се љуби нога са стране наших архијереја и мојих ставрофорних архоната, мени ће бити немогуће да сиђем са брода“ (Сир IV, 33). Тај текст за њих не постоји. Јер он вели да када ставрофори љубе руку папи то чине и архијереји. Нико му не љуби папучу, али руку да. Није се мењао протокол, како би сироти мали артемити желели. Једноставно, компромис се састојао у томе да се не љуби стопало папи, али рука да. Тако су се нашли на сред пута. Поклонили су се папи као патријарху.

 

Ето, толико у овом интермецу за наше драге артемите, за ђаке прваке лепо у 3 боје нацртано, направљене шеме, јер сам видео да се они погубе кад је текст дужи или „сув“. Овако је баш лепо, шарено, подебљано... Мада сам можда требао да све пребацим у сиво и црно, јер је тако њихова душица настројена...

[cant_feel]

Avo neka te Bog pozivi!!!!

[Zoran Đurović]

2 hours ago, cant_feel рече

Avo neka te Bog pozivi!!!!

Hvala, joos samo  da mi  krene  i internet od 21. U ovoj  prokletoj Italijji to ti bude avantura....

Veliki pozdrav svimma!

[Guest]

Dobrodosao nazad oce Zorane...

Bas nedostajes.

[Zayron]

Rusko učešće na florentinskom koncilu i odbacivanje crkvene unije PDF

Ruská účast na florentském koncilu a odmítnutí církevní unie PDF

[Zoran Đurović]

On 17.08.2016 г. at 12:55, R2D2 рече

Dobrodosao nazad oce Zorane...

Bas nedostajes.

од сутра ми креце интернет

[Zoran Đurović]

On 17.08.2016 г. at 15:40, Suncokret54 рече

... наше је спасење у нашем ближњем, свиђа ми се да будем спасен, толико, да би љубио руке, и клањао се свима, и млађима, и старијима... и папи, и Марку, и Артемију... и теби, оче Зоране... ничија ми молитва није сувишна... Бог ти дао среће и здравља...

ziv mi bio!