Kako se čuva ljubav…?

[JESSY]

Majka i dečak hodaju plažom.
U jednom trenutku dečak upita:
– Mama kako se čuva ljubav?
Mama ga pogleda i odgovori:
– Zgrabi malo peska i stisni šaku
Dečak stisne šaku i što je više stiskao, to je više peska curilo iz nje.
– Ali mama, pesak mi beži!
– Znam ali sad potpuno otvori šaku.
Dečak je posluša, ali u tom času dunu vetar i odnese sav pesak sa dlana.
– Ni ovako neuspevam zadržati pesak.
Na to majka sa smeskom na licu reče:
– Sada uzmi opet malo peska u ruku i drži dlan kao da je u obliku kašike, dovoljno zatvoren da ga zaštitiš a dovoljno otvoren da bude slobodan.
Dečak učini kako mu je rečeno i pesak mu ostade na dlanu, dovoljno zaštićen od vetra, i slobodan a da ne klizi kroz prste.
– Eto kako se čuva ljubav.

 

https://kadasanjamo.wordpress.com/page/18/

[JESSY]

како ви чувате своју љубав...како је негујете, обогаћујете...?

[александар живаљев]

5 minutes ago, JESSY рече

како ви чувате своју љубав...како је негујете, обогаћујете...?

Разговором. Некада падне и ракијица, па рибљи паприкаш...

[JESSY]

@александар живаљев   није лоше....

[JESSY]

[JESSY]

 

 

Bili su vrlo mlad bračni par, tek par mjeseci u braku. No, čak i za to malo vremena mogli su da shvate da brak i nije baš ono kako su ga sebi ranije predstavljali.

U suštini, nije da se više nisu voljeli; naprotiv, još uvijek su osjećali jako silne emocije jedno prema drugome. Ali su ih sve rjeđe iskazivali.

A prije!!! Samo do prije par mjeseci, kao da su se takmičili ko će prvi reći „Volim te“. Ili ko će to više puta reći u jednom danu. Ili ko će to da dokaže na interesantniji i origilnalniji način. I nije padalo teško, niti im je moglo dosaditi. Činili su to iskreno i sa ljubavlju; pružalo im je neopisivo zadovoljstvo da svoja osjećanja pokažu jedno drugome.

I u jednom trenu kao da se sve iz korijena promijeni. Do te mjere su bili napeti u posljednje vrijeme, da su i najmanji događaj ili najbezazlenija riječ bili dovoljan povod da se ozbiljno posvađaju i izvrijeđaju.

Već sasvim očajni i istrošeni od novonastale situacije, jedno veče odlučiše da sjednu i porazgovaraju o svemu. I, ako je moguće, da pokušaju da nađu neko rješenje, koje će biti na obostranu korist.

Nijedno od njih dvoje nije htjelo razvod, ali su istovremeno bili i svjesni da je nemoguće živjeti takvim životom. Bilo im je sve jasno, ali nisu nalazili riječi da to i iskažu. Dugo su sjedili tako šuteći jedno naspram drugog, razdirani iznutra protivuriječnim osjećanjima i mislima, pitajući se neprestano šta bi bilo najbolje rješenje.

I odjednom muž poskoči:

- „Palo mi je nešto na pamet!“ – reče sa neskrivenim zanosom u glasu. „Hajde da zasadimo jedno drvo u bašti i to neka bude ‘Naše drvo‘! Ako kroz sljedeća tri mjeseca drvo uvene – razvešćemo se. Ali ako se primi i počne da raste i da se razvija – nikada više nećemo sebi dozvoliti nijednu misao o razvodu. A za to vrijeme, možemo da spavamo i u odvojenim sobama.“

„I šta misliš, jesi li ZA?“ – upita je nesigurno i uperi u nju pogled prepun očekivanja.

U prvi tren ženi se to učinilo kao prilično čudna i suluda ideja – da im budućnost braka zavisi od nekakvog drveta. Ali kad je pak malo razmislila o bezizlasnosti njihove situacije – na kraju pristade.

Sljedećeg jutra otiđoše zajedno do obližnjeg rasadnika i kupiše jedno omanje drvo. Dođoše kući, izabraše pogodno mjesto u bašti i međusobno se pomažući – zasadiše ga.

Prošlo je oko mjesec dana od toga dana.
Jedne noći sudariše se, u tami njihove bašte. U pogledima im se isprva vidjelo čuđenje, da bi se zatim pretvorilo u radostan sjaj.

Oboje su u rukama imali po kantu vode.
Svake su noći išli da zaliju drvo… 

 

www.akos.ba/duhovnost/poucne-price/poucna-prica-kako-sacuvati-ljubav#sthash.2DsuAOdH.dpuf

[александар живаљев]

7 minutes ago, JESSY рече

Do te mjere su bili napeti u posljednje vrijeme, da su i najmanji događaj ili najbezazlenija riječ bili dovoljan povod da se ozbiljno posvađaju i izvrijeđaju.

Ни супруга ни ја не подносимо свађе, доста нам их је из "примарних породица". Зато се не свађамо, али много расправљамо о заједничким и појединачним страховима, било да потичу из наше унутрашње психичке структуре, било да су "објективна посљедица" борбе за преживљавање у суровом друштву. Вјерујем да оспољавање страхова помаже да се љубав учврсти и да их превазиђе.

[JESSY]

@александар живаљев   

[JESSY]

Битка за љубав

 

Дошао си са посла, уморан, гладан, умало да си отпуштен данас, ауто те је на једвите јаде довезао кући и уопште – дан је био тежак. Отвараш врата, а жена ти каже: „Иди и стави децу на спавање!“, ти јој одговараш: „А ручак?“. Жена ће ти на то: „А ручак ћеш после сам себи да спремиш“.

Шта ће ти бити у том тренутку у глави? Није тешко замислити.

Главна борба коју уопште човек води је борба – са ким? Апостол Павле говори: „Не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“. Ко су духови злобе у поднебесју? Други назив се ретко употребљава у храму, он је пре народан, али јако тачан и правилан – у питању су зли духови. То јест, у питању је борба са демонима. Са духовима злобе. А коме је од нас јасно у чему се састоји ова борба?

Наљутио си се на своју жену јер ти није припремила ручак, чак те је и послала да ставиш децу на спавање. Одакле се у теби појавио овај осећај увређености и шта са њим учинити? Догодило се следеће: ти си прихватио помисао. Постоји изузетно важан подвижнички појам у Православљу који се назива „помисао“. Помисао не представља мисао већ, ако се тако може рећи, мисао-осећање. Налази се истовремено и у глави и у срцу. У питању је мисао праћена осећањем.

Заправо, већина помисли уопште није наша. Имају однос са нама само зато што нам се предлажу. Поред сваког од нас налази се друг са роговима и репом. Како је говорио Владимир Иљич Лењин: „Другови! Међу нама има другова који нама друговима, уопште нису другови!“ Они лове одговарајуће стање и чим се у теби јавља осећање увреде, на пример, (разумљиво, уместо да твоје основне потребе у јелу, одмору и подршком буду задовољене, теби говоре да урадиш још нешто), теби се предлаже гомила мисли. Ако им дозволиш да се развију, можеш на тај начин доћи и до женине прабабе. Вероватно си приметио да се мисли на тај начин везују једна за другу, тако да си у стању да се сетиш свега. Тридесет година си у браку, али си на пример, у стању да се сетиш како је жена на свадби рекла нешто можда неприкладно твојој мами. И потпуно нормални односи између супружника претварају се у некакав пакао, ти просто не схваташ како си могао све ове године да живиш са таквом особом.

Иако се заправо ништа није догодило. Твоја жена је остала каква је и раније била. Међутим, ти си прихватио мисли које су веома брзо разориле читав твој унутрашњи свет. Ако је у питању случајност – можда си долазио кући пет година заредом и све је било одлично и сада си изненада дошао и тако се нешто догодило – онда ће се ова мисао развијати прилично дуго. На почетку ћеш се и сам ужаснути: како сам у стању да помислим тако нешто за своју жену? Међутим, овако или онако, на почетку се прихвата помисао, затим почињеш да мислиш о помисли, затим се слажеш са њом у срцу, а затим она заправо постаје твоје друго „ја“. На крају, помисао може да се претвори у порок са којим нећеш бити у стању да се избориш, као што ни алкохоличар није у стању да се одупре алкохолу.

[JESSY]

Дозволивши помисли да у твојој глави направи анализу у твоју, а не у корист твог супруга или твоје супруге, ти си већ једном ту стазицу прошао и други пут када се то догоди, нећеш имати потребу да размишљаш о томе. Мисао-осећање ће истог трена проћи цео тај пут и ти ћеш доспети у стање крајње озлобљености. Дакле, твој задатак се састоји у томе да не дозволиш тој помисли да делује у теби.

Као свештеник непрестано имам прилику да разматрам породичне проблеме младих породица. Они долазе код мене да се посаветују. Заједно или сами. И могу да кажем да се у 100% случајева догађа једно те исто. Накупљају се увреде: „Он ме не разуме, ја седим код куће са децом, а он је на послу. Он тамо има живот, бриге, проблеме. Долази кући, ја желим да поразговарам са њим, волим свог мужа. А он руча и иде да легне. Зато што мора да устане у шест ујутро. И ја га, наравно, разумем, али ми смо три године у браку и за ове три године смо поразговарали само два пута“. Или: „Она не воли и не уме да спрема. А моја мама је тако лепо спремала, такве пирошке је правила! Шта сада? Када огладним – да зовем мајку? Или да сваки дан једем у ресторану?“

Цео проблем је у томе што ми прихватамо помисли – увреде, гнева, осуде, раздражљивости и гомилу других. А шта треба радити? Па потребно је не прихватати их. Лако је рећи, тешко урадити. Иако заправо и није тако тешко. Просто је неопходно знати како.

По том питању постоји заједничко оружје борбе за породичне људе и за монахе које се назива Исусова молитва. За друга средства реалне борбе са помислима, да будем искрен, ја не знам. Исусова молитва:„Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“. Или „помилуј ме грешну“. Зашто је то реално оружје против демона? Па, као прво, зато што призивамо име Божије, призивамо Бога у помоћ и буквално се Исусовом молитвом заклањамо од помисли као штитом.

[JESSY]

Када пробаш, открићеш каква се заиста борба води унутар тебе. Мисао покушава да ти продре у главу, а ти јој одговараш: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ Она прилази са друге стране, а ти: „Не, сачекај“ – „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ – мирно изговараш Исусову молитву, не дозвољавајући мисли да се врти у глави.

Чим се умириш и будеш у стању да са стране погледаш на ту конкретну помисао која ти није дозвољавала да живиш, можеш да почнеш да беседиш са овом помисли. Постоји правило да сваку помисао можеш да размотриш, уз изузетак блудне помисли. Блудне помисли не смеш да разматраш ни под којим изговором, од њих одмах треба да побегнеш. Све остале можеш на овај начин.

Ето, на пример, ако си муж који није дозволио себи да се увреди. Ти си се смирио и сада можеш да се присетиш да те је жена од јутрос звала и рекла да има температуру тридесет девет, а да си ти потпуно заборавио на то. Или да вам се дете разболело и зато се цео дан бавила њиме и уопште није имала могућности да ти припреми нешто. Дужан си да покушаш да нађеш оправдавајуће објашњење.

Или ако си жена којој муж не поклања цвеће. Ето, никако не поклања, а теби је то важно, тебе вређа његова непажња. Пробала си и испада само горе. Шта, зар мрзиш саму себе? Зашто би опет и опет правила сцене ако то свеједно неће довести ни до чега? Добро, недељу дана ћете се дурити једно на друго, а онда опет исто – никакве промене. Мирно, све је у реду: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешну, заборавила сам да је то само тек тако прихваћено да се женама поклања цвеће“. Заборавила сам на то. То јест, покушај некако себе да увериш. Да, баш тако. Да га оправдаш, увериш себе, али тек након што је помисао отпала. И мисаоно окрени ситуацију из тога да је он подлац, у то да сам ја блесава.

[JESSY]

А ако се то тиче мушкарца, онда наравно, обрнуто, није она безосећајна, већ сам ја глупан јер не схватам шта се са њом догађа. На крају крајева, размислите о томе сутра. А данас се просто заштитите од те помисли молитвом: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“.

Ова тактика не дозвољава да се увреде гомилају, да се ђаво пушта. Ствар је у томе што смо ми уопште такви да се журимо да живимо, док се ђаво уопште не жури. Он је, попут искусног ловца, у стању дуго да седи и чека. Повод. И дочека га. И он користи тај повод. А ти можеш да ни не приметиш то. Једном си пропустио, други, трећи пут, прошла је година, две, три и како ми је једна изузетна млада жена (пре три године је ушла у брак) рекла: „Љубав је нестала“. Дошли су код мене обоје, она ми у његовом присуству и говори: „Знате, љубави је било и сада је нема.“ Ја говорим: „Па где је отишла?“ – „Па, не знам, била је, сада је нема.“ То јест, особа већ јасно констатује чињеницу. Ја говорим: „Шта причате? Како је нема? Шта се догодило?“ Она ми говори: „Не, ми нормално живимо. Он ради, имамо децу, све је ту, новац, храна, а љубави нема.“ Ја питам: „А чега има?“ – „Увреда, раздраженост…“ – „Хајде да почнемо са решавањем.“

У основи свега леже ето те исте увредљиве, осуђујуће помисли које ни на који начин нису биле одбачене, које су биле прихваћене и које су на почетку просто квариле расположење. Па, има љубави, све је у реду, поред тебе је изузетна особа коју волиш. Међутим, прихватила си помисао увреде или помисао раздражености или још нешто друго. Па добро, покварио вам је расположење тог дана, али сте затим све заборавили и поново љубав и прави медени месец и ви разумете једно друго. А затим се дешава још неки повод – не мора одмах. Након месец дана.

[JESSY]

Ти си себи дозволила да мислиш о томе, са другарицом попричала, свештенику си се пожалила, потребно је да урадиш нешто, немогуће је да се трпи такво понашање мужа… А какво је његово понашање? Па, не поклања ти цвеће (наводим то као пример). То јест, уопште, нека бесмислица је у питању! Али ти си тај пут прошла један пут, други, трећи, разумљиво је да се живот не може склопити из нечег што је било само једном. Сада ти није поклонио цвеће, раније је заборавио да твојој мами честита рођендан, једном приликом си била тужна јер је твоју другарицу напустио муж, а он ти прилази и жели да има интимне односе са тобом – кап, кап, кап – све се накупља, накупља. Прошло је неколико година и љубав је отишла. Људи долазе и говоре: нема љубави. Ето, та мисао – нема љубави – не сме се чак ни изговарати. Чим се јави таква мисао – изговарај Исусову молитву.

Јако је важно схватити да љубав нигде не одлази. Једноставно, прихватајући мисли ми дозвољавамо ђаволу да разори конкретно не наше односе са мужем или женом – већ пре свега наше односе са Богом.

Шта мислите, да ли ђавола уопште занимају наши односи са мужем или женом? Па, веома мало. Наравно, јасно је да је њему увек добро када је нама лоше, али шта је његов главни задатак? Наши односи са Богом. Ето, сада се види зашто су наши односи у браку вредни Богу. Зашто нам Он једноставно није рекао: „плодите се и размножавајте“ и није уредио партеногенезу. Међутим, Он је из неког разлога рекао: нека између њих постоји љубав. Нека то буде брак. Нека то буде породица. Нека човек „остави оца свога и матер своју и прилепи се жени својој и нека буду двоје једно тело“. Богу је то веома важно.

Зато што кроз брачну љубав човек усходи ка љубави према Творцу. Он се само тада учи (ја сада посебно изостављам монаштво, јер говоримо о породици) да љуби Бога, када љуби своју жену. Или када она љуби свог мужа. Ето, зашто је ђаволу тако важно да разори љубав.

[JESSY]

Зашто Црква брак сматра светим, а развод недопустивим? Шта, жао јој је или нешто слично? Па, живео си са једном или са једним, и, није ишло. Људи су се допали једно другом, било им је лепо, а затим је прошло десет година и схватили су да су странци и разишли се како треба. И зашто је Црква против? Постојала је једна љубав, сада је друга. Међутим, овде је присутна јако важна ствар: управо кроз љубав према мужу и жени, пробијајући се кроз та сама искушења, помисли и остало, остало, остало – једино тада се пробијамо до истинске Љубави.

Дон Жуан је говорио: „Само је јутро љубави добро“. Јако много људи тако и сматра. Заљубио си се и то је добро. А затим почиње сва та свакодневица – а то нам већ више није по вољи. Логика Дон Жуана није у томе да сакупи што више сексуалних партнера, он није животиња на крају крајева. Важно му је друго. Важно му је да откине пупољак осећања која се јављају када се још ништа не говори, када се ништа не подразумева. Просто се јавља неки контакт очима. Неко осећање, међусобна заинтересованост, некаква искра између двоје. То је лепо! То је то, оно јутро љубави! Осетити га, откинути, доћи, довести га до… а остало није занимљиво. Остало је рутина.

Међутим, испоставља се да заправо није ни налик томе. Бог говори да све то има право да постоји. Јутро љубави има право на постојање и ми не заборављамо нашу прву љубав – за нас је то важно, значајно, да, то је лепо, али се не може ићи путем Дон Жуана.

[JESSY]

Неопходно је улагати се у особу коју волиш.

И најважније што морамо да схватимо. Да чак ако добијеш „лошу“ жену, то није повод да би жалио себе несрећног: „Како тако, како Васа има такву жену, и једно и друго и пето и десето, а ја добио – ни рибу ни месо.“ То је већ помисао која се не сме ни у ком случају прихватити. За запрепашћење је да, као по правилу, ми не видимо оно што се догађа у нашој глави и у нашем срцу. Код већине људи већи део помисли живи годинама. Они их чак и не региструју. Не примећују мисли које се у њима налазе. Ето то је занимљивије од свега.

То узгред говори о томе колико смо уопште ми у заблуди, мислећи да наше мисли јесу наше. Већина мисли које ми мислимо, наш компјутер (глава) не региструје. Ми не примећујемо да их мислимо. Ми се, по правилу, користимо тек резултатима. Као каса у продавници – тр-тр-тр-тр-тр – и на рачуну је исписана одређена сума. А шта се тамо догађало, у компјутеру, ми не примећујемо. И таква је ствар по питању већине наших мисли.

У православном подвижништву, када мисао тек приђе човеку, она се назива речју „прилог“ – када нам се мисао предлаже она још увек није наша. Штавише, ако ми ту мисао и допустимо, чак и неку веома греховну мисао, али је одмах одсечемо чим се јавила, нашег греха ту уопште нема. Ту чак нема потребе ни да се кајемо. Међутим, по правилу, на стадијуму прилога ми мисли и не региструјемо. Ми их примећујемо на стадијуму резултата, када човек говори: „Зовем се Васа и ја сам алкохоличар“. А док се читав тај процес претходно одиграва, ти ништа не примећујеш.