ЈАДОВНО - 75 ГОДИНА

[александар живаљев]

Годишњица страдања у Јадовну

Датум објаве: субота, јул 2, 2016

 

Над Шарановом јамом на Велебиту у Хрватској данас је, поводом Дана сјећања на Јадовно 1941. године, служен парастос за више од 40.000 жртава, углавном Срба, које су усташе на најсвирепији начин убиле у комплексу логора смрти Јадовно.

Шаранова јама (фото: www.panoramio.com)

Парастосу је присуствовао је члан Предсједништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић, замјеник карловачког жупана Синиша Љубојевић, потомци жртава из Србије, Српске и региона, те представници удружења грађана „Јадовно 1941.“ из Бањалуке и Београда.

Предсједник Удружења грађана „Јадовно 1941.“ из Бањалуке Душан Басташић рекао је да молитвени скуп протиче без инцидената и да хрватска полиција професионално обавља свој дио посла.

Код споменика јадовничким жртвама и у дијелу, гдје је служен паратос нису уочени чланови хрватских удружења ветерана, јавља извјештач Срне.

Након парастоса, из мјеста Брушане кренуће литија мученичком стазом Светог Саве Горњокарловачког до Катине јаме, гдје је бачено његово измучено тијело љета 1941. године, гдје ће бити постављен Часни крст и служен парастос.

Биће служен и кратки помен жртвама у селу Ступачиново, гдје је у љето 1941. године постојао истоимени сабирни логор, у чијој близини се налази пет јама, док је по повратку за учеснике сабрања предвиђен обилазак Меморијалног центра „Никола Тесла“ у Смиљану.

Поводом обиљежавања 75 година од злочина у комплексу логора Госпић-Јадовно-Паг 1941. године и Дана сјећања на Јадовно синоћ је почело молитвено сабрање окупљањем код Храма Ваведења Пресвете Богородице у Плашком, у Хрватској.

Дан сјећања на Јадовно 1941-2016. обиљежава се са благословом Његовог преосвештенства епископа горњокарловачког Герасима.

Организатори сабрања су удружења грађана „Јадовно 1941.“ из Бањалуке и Београда и Епархија горњокарловачка.

У комплексу логора смрти Јадовно, према до сада прикупљеним подацима, који нису коначни, на најбруталнији начин убијено је 40.123 људи, углавном Срба.

Извор: РТРС

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2016/07/02/8110645/Jadovno-020716.mp4

[александар живаљев]

Јадовно: Дан сјећања на Јадовно 1941. у организацији бањалучког удружења

Датум објаве: понедељак, јул 4, 2016

Јадовно – парастос код Шаранове јаме

Бањалучко “Удружење потомака и поштоватеља жртава комплекса логора смрти НДХ Госпић-Јадовно-Паг 1941. године” организовало је у суботу “Дан сјећања на Јадовно 1941. године”, седми пут, а парастосу код Шаранове јаме, мјесту с неутврђеним бројем посмртних остатака, присуствовао је члан Предсједништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић.

Иванић је изјавио новинарима да својим доласком шаље поруку да се жртава треба сјећати уз пуни дигнитет, са жељом да се такве ствари никада више не догоде. “Нисам дошао одржати политички говор, само одати почаст, поклонити се жртвама, да се не забораве, и не могу вјеровати да долазак на оваква мјеста може да нас дијели. Напротив, онај тко то може тумачити као допринос подјелама, тај има велики проблем, а не ја,” рекао је Иванић на питање не продубљују ли се подјеле у друштву кроз овакве комеморације.

Комеморативни скуп код Шаранове јаме је одржан уз пратњу полиције, која је онемогућила сваки комтакт његових судионика с противницима комаморације, који су се окупили недалеко одатле. Чланови Удружења хрватских добровољаца Домовинског рата (УХДДР-а) из Ријеке и Билаја, у знак протеста су се окупили код спомен-крста Стјепану Девчићу, погинулом 1932. године у Велебитском устанку у Јадовном.

Превенирајући евентуалне инциденте, полиција није допустила заустављање колоне аутобуса и аутомобила са судионицима комеморације и новинарима све до Шаранове јаме. Тако ни новинари нису могли чути просвједнике, него их само фотогарфисати у пролазу, но њихова стајалишта је предсједник ријечког УХДДР-а Миле Биондић изнио на конференцији за новинаре 29. јуна, најављујући мирни протест у Јадовном.

Биондић је рекао је да најоштрије осуђују одржавање комеморације од стране бањалучког удружења, тврдећи да њезин предсједник Душан Басташић већ годинама искривљава историју, велича четништво и оптужује хрватске бранитеље из Домовинског рата за „наставак геноцида из 1941.“

Басташић: Нисам четник

Басташић је данас код споменика жртвама усташког терора и Шаранове јаме устврдио да није четник ни он ни ико од ходочасника, већ да је смисао њиховог обиласка неких од укупно тридесетак јама у комплексу логора НДХ Госпић-Јадовно-Паг да се ставе крстови на стратишта, “да се не заборави да крашке јаме још увијек крију тијела не мање од 40.123 људи, од којих 38.010 Срба”.

“У Шаранову су се јаму 1963. године спустили хрватски спелеолози и објавили да су на дну јаме нашли седимент костију висине 1,45 метара на површини 9 пута шест метара, а то је много костију. Сабор Српске православне цркве је прије двадесетак година основао Одбор за Јасеновац, а недавно је тај одбор проширен на бригу о осталим стратиштима с цииљем да се стратишта христијанизују, постави крст, да би се потомци могли помолити за своје претке. Те да се више ради на истраживању страдања српског народа у вријеме тзв. Независне Државе Хрватске и да се жртве достојно сахране у неку од крипти православних храмова”, рекао је Басташић.

Подсјетио је да је прије неколико година хрватска Влада донијела одлуку о истраживању, ексхумацијама и уређењу гробишта из Другог свјетског рата, али је устврдио да се мјеста страдања српског народа не третирају једнако као мјеста страдања хрватског народа: хрватске се жртве ексхумирају јавно, а из неких јама са српским костима ексхумирају се мимо очију јавности. Не знамо гдје завршавају кости, никога од институција Републике Српске или Републике Србије или нас потомака као невладиног сектора не извјештавају о томе, рекао је Басташић.

“Не желимо политизирати, али јаме се не могу звати гробовима”

На тражење новинара, као мјесто недоличне ексхумације Башташић је навео Пријебојску јаму код Коренице. “Те су кости, имам фотографије, у црним врећама стајале два до три дана, а када сам питао гдје су, добио сам одговор да су на судској медицини, а тамо ми је било речено да не знају гдје су те кости из Пријебојске јаме”, рекао је.

“Не желимо то питање политизовати, већ објелоданити то црно поглавље из наше личне и националне историје, не пада нам на памерт гурати прст у рану других нација, хрватског народа који је такођер страдавао, али треба се знати да се јаме наших страдалих мученика не могу звати гробовима, јер оне то нису. Срби своје мртве сваке године оплакују над отвореним гротлима велебитских јама, служимо парастос за покој њихових душа, али бисмо вољели да то могу чинити у некој крипти уз своје цркве”, казао је Басташић.

“Хрватска полиција нас чува на врло професионалан начин”

Захвалио је Републици Хрватској што већ трећу годину одобрава молитвено окупљање код Шаранове јаме и другдје у логорском комплексу и рекао да им до сада ни једну пријављену ставку програма јавног окупљања хрватска полиција није одбила.

“Има људи који вјерују да се ове страхоте нису догодиле, непримјерено реагују, кажу да је у јамама смеће, каже да манипулишемо жртвама у име неке четничке идеологије, могло се прочитати да долазе Басташићеви четници, а ја нисам четник и овдје се догађа омаловажавање и обезвређивање жртава и зато нас хрватска полиција чува, и то на врло професионалан начин,” истакнуо је.

Припадници удуржења Јадовно 1941. су уз Шаранову јаму поставили данас један кртс висок око 2,5 метра, који је освештан синоћ у Плашком.

“Нормално је да на мјесту страдања хришћана и кршћана буде крст или криж и ако постоји могућност подићи ће се се ту на мјесту крста једног дана капела Јадовно, 6 пута 8 метара, но за сада за тај приједлог нема сагласности епископа Горњекарловачке епархије”, рекао је.

Постављен је и други крст, за владику Саву (Светозара Талајића), јадовничке жртве чије је тијело бачено у Катину јаму код Брушана, двадесетак километара од Шаранове јаме.

Обиљежавању Дана сјећања на Јадовно 1941. године одазвало се тристотињак људи, један аутобус из Новог сада, два из Београда и један из Бања Луке, те још педесетак ходочасника из других крајева, углавном из Хрватске, али и из Велике Британије и Америке.

Тај се дан обиљежава већ седам година, а од 2013. уврштен је у “календар значајних историјских догађаја Републике Српске”, те се организује уз подршку Влада Републике Србије и Српске.

Извор: Национал ХР

 

 

[александар живаљев]

http://jadovno.com/dokumentarni-film-dan-sjecanja-na-jadovno-1941-2016/#.V7bTgjXOWkg

 

[александар живаљев]

Живот дао, али народ није оставио

На буран живот и трагичан крај владике Саве подсећа само име црквеног хора који носи његово име и табла у храму, а предлог да бар једна сеоска улица носи његово име још није прихваћен

Аутор: Ђуро Ђукићуторак, 13.09.2016. у 18:00

Владика Сава окружен пријатељима после хиротонисања у Сремским Карловцима (Фото Лична архива)

Башаид – У храму Светог Николе осамдесетих година прошлог века постављена је табла на којој пише да је овде служио парох Светозар Трлајић, потоњи епископ горњокарловачки Сава, који је скончао 1941. мученичком смрћу на Велебиту. То је једино обележје на овим просторима завичаја тог човека који је почетком овог века проглашен за свеца. На њега подсећа још само хор СПЦ у родном Молу, на десној обали Тисе. Не зна се за кућу у којој је рођен 1884. године.

Животом свештеномученика бавио се протојереј Јован Силашки, свештеник који је дуже од деценије био парох у Башаиду, у храму у коме је владика Сава провео 16 година, од 1911. до 1927. године. Јован Силашки бележи да је за свог боравка у Башаиду парох Светозар Трлајић био изузетно цењен и да је међу верницима оставио дубок траг. Био је строг, поштен и правичан, а парохијани су му се често обраћали за савете као свештенику, али и као човеку високих интелектуалних вредности. Поред гимназије и богословије у Сремским Карловцима завршио је право на Београдском факултету, а правосудни испит положио је на Загребачком свеучилишту. Први светски рат провео је на фронту као војни свештеник. За боравка у Башаиду школовао је сиротињску децу о свом трошку и помагао их на разне начине.

Две године је био службеник Светог архијерејског синода у Београду, а 1929. замонашен је у манастиру Крушедол и том приликом добио је име Сава. Касније је изабран за викарног епископа сремског. Сава не заборавља своје парохијане па је и његовом хиротонисању присуствовао цео башаидски Црквени одбор, а слика са те свечаности коју је послао лично Сава и данас виси на зиду парохијског дома у овом банатском месту између Зрењанина и Кикинде.

Доласком владике Саве на архијерејску дужност долазе и тешке године у тадашњој Југославији и превирања на свим странама. Убијен је краљ Александар, долази до великих немира у Београду и познате Крваве литије, протеста у којем су се народ и свештенство сукобили с полицијом због прихватања конкордата. Сматрало се да тај споразум између Југославије и Ватикана фаворизује католичку и исламску вероисповест на рачун православља. Споразум је изгласан у Скупштини, али није заживео. Владика Сава био је активан учесник протеста и био привођен од полиције.

У још већу неизвесност улази кад је ступио на трон горњокарловачке епархије.

На почетку столовања владику су већ 1941. ухапсиле усташе. После дугог мучења уморили су га и бацили у једну од јама каменитог Јадовна на Велебиту. Тако је доживео судбину више од 150 припадника СПЦ – свештеномученика у Независној Држави Хрватској. Прота Јован Силашки у књизи „Владика Сава и његови савременици” наводи да је надбискуп Алојзије Степинац, који је очигледно знао шта се спрема, упозорио владику горњокарловачког да напусти НДХ, али је овај одговорио „Живот дајем, али народ свој не напуштам”. Аутор поменуте књиге описује ликвидације црквених отаца по личким и далматинским камењарима, по Кордуну, Банији и Славонији, дуж целе НДХ. Тако је отац Бранко Добросављевић из Скадра код Војнића присиљен да најпре одржи опело свом живом сину, а онда су их обојицу мучили па погубили. Свештеници су углавном мучени и ликвидирани пред очима својих ближњих. Тако је помахнитала држава остваривала своју намеру да оне Србе које не погуби, уплаши и протера или евентуално покрсти.

У години обележавања два миленијума хришћанства Српска православна црква канонизовала је девет својих великодостојника у нове светитеље. У храму Светог Саве на Врачару Саборну литургију служио је патријарх Павле, уз саслужење свих епископа из земље и расејања и помоћ 24 свештеника и 12 ђакона. Међу онима који су уведени у ред светих Срба су свештеномученици Петар (Зимоњић), Јоаникије (Липовац), Сава (Трлајић), Платон (Јовановић), Доситеј (Васић), Бранко (Добросављевић), Ђорђе (Богић), Рафаило (Момчиловић) и мученик Вукашин.

Тако им се, на неки начин, одужила црква. Народ није. Да ли је довољно да на једног епископа, с таквим житијем попут владике Саве, данас подсећа један хор који носи његово име и једна табла у храму, на коју се чекало скоро пола века? Било је покушаја да се по његовом имену назове улица бар у селу Башаиду. Покушаји нису успели. У Хрватској је после рата деведесетих порушено 3.500 споменика подигнутих жртвама усташког терора. Петнаестак година касније подижу се споменици усташама. Њихове жртве одлазе у заборав.

[Чунга Лунга]

Ево, баш дирљив текст. Јако добро написано. Ко прочита, неће се покајати.


НА ТРНОВИТОЈ СТАЗИ ЈАДОВНИЧКОЈ: Ако те заборавим, Јадовно моје, нека мене јад не заборави!
11.07.2018.

На личком распећу народ српски неста,
Планина је свједок, крв у љетној роси,
Са именом Христа издахнуше боси,
И лобања гола у понору оста.

Чуј вапаје доље, у бездану, наше,
То суве кости мичу се и моле,
Оне свјетла ишту, ране још их боле,
Заборави рода туже их и плаше.

Овај текст покушавам ујаснити 5. јула 2018. године, на славу Св.Анастасије Српске, мајке Св.Саве. Прије скоро стотину година, 5. јула 1918. године (по Јулијанском календару), у Алапајевску на Уралу претучена је, стријељана и у јаму бачена Велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна Романова, сестра посљедње руске царице Александре. Заједно са монахињом Варваром и Великим кнезом Јованом Константиновичем Романовим (мужем српске принцезе Јелене Карађорђевић), бачена је у јаму дубоку 20 метара, рукама црвених бољшевика. Руска Царска породица послије мученишта је спаљена у рударском окну Ганине јаме.

Јаме као самртна гротла православних први су у 20. вијеку искористили бољшевици након Октобарске окупације Руске царевине. Најближи сродници Царске породице и руска царска аристократија убијани су и бацани у јаме и рударска окна. Тек након совјетске праксе ово страшно искуство опробаће православни српски народ и његова црква, а од злоумља хрвато- усташа и злодуха римо-католичког клера.

***
Чим падне киша Београд се збуни као на испиту неприпремљен студент. Довољно је да небо пролије кише колико из уста, па да се овај хаотични велеград спотакне, задоцни, унервози… Не пада киша да окваси бријег, но да сваки град покаже колико је уређен и јак, примјетио би неки циник. Журим Храму Светог Саве. Чекам први такси који никако да се појави. И њих киша чудесно омете. Толико таксиста, а баш да их чекам када ми је журба. Коначно! Таксиста пријатан човјек са акцентом трећегенерацијског Београђанина. Разговарамо о времену. Осјећа моју ужурбаност.
– Опростите, а где путујете ако смем знати?!
– За Хрватску.- одговарам безлично равним тоном.
– Да ли је то ходочашће? – пита ме правећи асоцијацију са поласком испред Храма.
– Јесте. Идемо на ходочашће стазом јадовничког мучеништва. Да ли сте чули за Јадовно?! – питам га са живим интересом.
– Не, први пут чујем… Шта је то Јадовно?!
– Да ли сте Србин? – допуњавам питање размишљајући да сам можда у друштву неког „грађанина света“.
– Да, да, Србин сам…
– Јадовно је отац и жалац Јасеновца. Оно га је родило, а Јасеновац је усавршио паклени наум Јадовна. – одговарам му сликовито.

Таксиста ме збуњено слуша, с напором тумачећи ове „мистичне симболе“.
Појашњавам му историју коју није могао учити у школи. Говорим о страшним бројкама које јаме сабраше. О библијском мучеништву једног народа. Хиљадама незнаних и неожаљених. Слуша и вози, а као да га је стид што то први пут чује.

Стижемо пред Храм. Поздрављамо се.

– Срећан Вам пут! Још вечерас ћу на интернету потражити нешто о Јадовну! Хвала Вам!

Аутобус је већ стигао, ходочасници улазе. Остављам збуњеног човјека на кишним улицама Београда. Полазимо из главног града који ничим не памти проливену крв јадовничких Срба и њоме натопљену земљу велебитску.

***

Са јутарњим зрацима стижемо у намучену Лику. Падине велебитског масива чине лијепе рељефне наборе према омањим пољима. Пада ми на ум да је у Малој Азији постојала старо-римска покрајина Ликија, а у којој је настао један од најстаријих савеза градова. У Ликији је пронађен и древни законодавни спис на каменом стубу, а у граду Мири епископску митру свето је носио Свети Николај. Мање познато предање каже да су насељеници из античке Лике населили падине Велебита и пренијели старо име из те земље.
Прекрасна, питома и у зеленом – Лика. Села бајковна у јутарњој свјежини.
Пролазимо рубом поља у коме се једна јаме зове „Мацолина“. Добила је назив по усташком џелату који је Србе убијао искључиво мацолом (тешким чекићем).
Свако српско село у Лици има своју страшну причу.
У једном селу заклано је дванаест српских дјевојака док су окопавале кукуруз, у другом су са црквеног звоника бацили православног свештеника уз страсну повику – „Неста крста од три прста!“; у трећем је мајка са троје дјеце бачена у јаму. Дјецу је прогутала мрачна дупља, а мајка је преживјела, изашла из јаме и над понором пролила сузе као Пресвета Богородица на Голготи.
У четвртвом селу, над јамом је почео страшни пљусак баш у часу када су усташе гурале народ у понор. У тој смутњи спасли су се два момка и једна дјевојка. Она је потом избјегла у Аустралију, тамо је и сахрањена. Звала се Јелена Узелац, а рођена је у личком селу Липово Поље…
И тако у бескрај, до мртвог краја и васкрсног почетка.

Госпић

Приближавамо се Госпићу. У коријену имена овог градића умилно је име за Господа. Или за Госпу, ону која је безгрешно родила Христа.
Размишљам о јамама. Зашто их је Творац у Госпићу густо сабрао? Или било гдје друго? Шта је на уму имао тада?!
Сигурно је да је то било из пуно смисла и премудрости.
Јаме ме подсјећају на сузне канале људских очију; каналиће куда истичу капи које премазују очна стакалца или се кроз њих изливају сузе радоснице када душа запјева. И земља, баш тако, кроз своје отворе засузи подземним токовима и дубоким немирима.
Али некоме је сметао смисао, љепота и склад. Желио је понизити ово савршено дјело у сиротињи своје немоћи. Окренути ток наопако и сузе свијета нагнати у очи земље.

Пролазимо поред Жељезничке станице у Госпићу. Од првих дана проглашења НДХ овдје је сточним вагонима довожен српски народ. Од Херцеговине до Сремских Карловаца и Далматинске Загоре сабирано је српско робље. Са госпићке станице кренуће посљедње групе преживјелих у новоосновани „Сабирни и радни логор Јасеновац“.

У парку испред госпићког затвора подигнуте су бисте Фрању Туђману и надбискупу Степинцу.
Град је изузетно чист, у цвјетним алејама и са уређеним окућницама. На главном градском тргу складна скулптура дјевојке са ведром воде.

Између Госпића и Јадовна има једно хрватско село. Оно је јако значајно за мученичку стазу јадовничку. И име му је више него прилично. То је римо-католичко село Трновац.

Сва села Велебита и подвелебитских крајева некада су била српска и православна чинећи бедем Војне Крајине. Прозелитизмом је разарана духовна цјелина, а онда је економским и правним повластицама пад вјероломства снажен и подржаван. Био је то државни пројекат Аустрије када је Војна Крајина обавила своју улогу. Презимена у овим селима и данас су непогрешиви свједоци исхођења из српског родослова.

Из села Трновца најчешће су полазиле колоне сужања у Јадовно примивши у њему трнови вијенац свога мучеништва. Затворенике из госпићког затвора усташе су довозиле камионима, искрцавали их у Трновцу, повезивали за уздужни ланац и спроводили планинском стазом у Велебит.

У Трновцу се данас налази римо-католичка црква Св. Николе, и још нешто што тјера на размишљање.
Римо-католици су преко пута цркве Св. Николе изградили стазу Исусовог Крсног пута са свим библијским станицама до Голготе. Тај Крсни пут завршава се капелом Госпе од седам жалости, а у спомен на Маријине тешке животне тренутке.
Није ли ово споменик јадовничким мученицима и њиховом Крсном ходу или је то скривена пародија на њега?!

Пролазимо и кроз Брушане, покрај шест метара високог крижа подигнутог у спомен на ткз. Велебитски устанак из 1932. године. То је био први терористички акт усташке групе против Краљевине СХС. У оближњем селу Крч налази се гроб тада убијеног 29-огодишњег усташе, Стјепана Девчића.

Шаранова јама

И ове године је удружење „Јадовно 1941.“ организовало ходочашће и помен код Шаранове јаме успјешно и на понос. Навршило се 77 година од оснивања логора-смрти „Јадовно“ у мају 1941. Оно о чему би морале бринути Владе Србије и Републике Српске чини удружење потомака и поштовалаца жртава хрвато-усташког геноцида.
Предсједник удружења др Душан Басташић потиче из Грубишног Поља код Копривнице у којој је и основан први логор за Србе „Даница“. Његов дјед и стричеви бачени су у Шаранову јаму заједно са 1486 Срба овога краја.

Крст код Шаранове јаме

Треба и то знати да су прву спомен-плочу изнад Шаранове јаме подигле мајке и удовице из Грубишног Поља, 2. јуна 1957. године. Оне су прве дигле глас за достојанство над понорима српског мучеништва. Грубост жалости и оштрина савјести нагнали су жене и мајке Грубишног Поља да обаве први помен геноцида на Велебиту, а у комунистичкој Југославији се о томе ћутало.
Ево и данас сина Грубишног Поља на Велебиту.

На ходочашће Јадовну стигли су потомци жртава са шест аутобуса, и то један из Словеније (Љубљана), два из Србије (Београд, Нови Сад) и три из Републике Српске (Бања Лука, Приједор, Градишка). Иако су службе Хрватске покушале омести план јадовничког ходочашћа (задржавањем аутобуса из РС на граници 2 часа, хапшењем бившег официра Војске РС због сумњичења за злочине у туђој држави) ипак је све протекло у благодати заједништва, достојанствено, тихо и свечано.
Српски свештеници су узносили молитве надахнуто и благопојно, народ је шапатом понављао тропаре, планина је шумила… Свечано су интониране химне Србије и РС, а потом су положени вијенци од предсједника РС, српског члана у Предсједништву БиХ, удружења „Јадовно 1941.“ и појединачних српских удружења.

Помен код Шаранове јаме

Иначе Шаранова јама је добила име по дјечаку са надимком Шаран, а који је као пастир чувао стадо у Велебиту. Надмећући се са друговима у храбрости упао је у мрачни понор јаме. Дијете је било хрватско.
Прича о настанку имена овог страшног мјеста роји ми мисли.
Са којим смислом живот везује чворове постојања, а којим истинама га опет развезује?!

Јадовно

Јадан од циљева овогодишњег ходочашћа на Велебит било је и уздизање православних освећених крстова на мјестима мучеништва. Залогом удружења „Јадовно 1941.“ од ове године је закрштено укупно седам мјеста. Претходних година пет, а ове 2018. године још једна јама и једна заједничка гробница.

И поред Шаранове јаме је једно Христово распеће. Велика је жеља да се ту по допусту Господњем и трудовима васцијелог Српства сагради Јадовничка капела као заједнички православни олтар српским подземним градовима Велебита.

Ходочасници на мјесту логора „Јадовно“

Истом стазом куда су прошле неизбројене главе српских сужања иде наш лијепи и грешни народ. Неко пјева, неко ћути, поједини се упознају, један младић даје изјаву за српску телевизију… Планина пуна свјежине, мириса и мира. Приличније је рећи светачког када. Велебит је нова српска Света Гора,
„гроб у коме је надање наше закопано“. Осјећа се у њој радост хиљада душа што им долазимо. Крв у понорима тече живим срцима која јој хитају.

Треба добро попоћ у планину да би се стигло до мјеста са кога се уска планинска стаза одваја са широког макадама према удолини Чачић долац. У њој су хрватске усташе засновале логор смрти „Јадовно“.
Са Јадовна је први пут послана тајна обавијест у Загреб – „Основан је сабирни логор неограниченог капацитета.“

Оно чему се изнова чудим је природа која је удесила да поред ове планинске удолине постоји огроман понор, тик у непосредној близини. Планински нераван пропланак у врлетима Велебита, а уз њега мрачни понор као бунар уз сеоску кућу. Десетине хиљада Срба и Јевреја скончале су у овој „логорској јами“. Но и мимо ње Велебит је имао мреже понора на које су усташе спроводиле групе логораша. На Велебиту су регистроване 32 јаме и понора као мјеста смишљеног и организованог злочина. За многе јаме се и не зна, усташе су их затварале и прекривале земљом и камењем. Отвор јаме код јадовничког логора забетониран је у комунистичкој Југославији и над њим је подигнут споменик са спомен-плочом безличног натписа. Порушен је 90-их, са почетком рата у Хрватској.

Први крст овогодишњег ходочашћа постављамо над јамом крај јадовничког логора. Комадић достојанства и васкрсења указа се истог часа. Од заборавне масе постасмо достојни потомци.

Усташки логор-смрти „Јадовно“ био је једна невелика ограда у планинској долини. Четири метра висока ограда од бодљикаве жице ограничавала је затворски простор; међупростор ограде попуњен је „јежевима“; иза опет ред жице везане са букова стабла. Око логора су биле усташке стражарнице на размаку од 50 метара, а заштитни појас пружао се и на километар у дубину.

Постојао је један улаз изнад кога је била слика Анта Павелића, а поред улаза барака у којој је биљежено бројно стање дневног транспорта. Дневно је довођено око 1000 затвореника из Госпића. Свако јутро извођене су групе које се више нису враћале. Сјеверни дио логора чинили су Срби, у јужном дијелу били су Јевреји. Свуда по логору народ је правио заклоне од грања да се бар мало заштити од сунца и ноћне росе.

Логор-смрти „Јадовно“ постојао је 132 дана. Посљедњих 1500 сужања усташе су побиле митраљезима, а остатак живих из Госпића пребачен је у тек основани „Јасеновац“. Поново је послан рапорт у Загреб – „Основан је сабирни логор неограниченог капацитета.“

са иконама свете руске Царске породице и руске Богородице код крста на Јадовну

Остало је забиљежено је да су се из Јадовна спасила само тројица Срба. Први , Серђо Пољак из Карлобага, а који се рањен извукао из јаме. Касније се придужио партизанима и погинуо је 1942. године. Друга двојица су Бранко Цетина и један његов пријатељ. Пријавили су се за сјечу стабала када су се градиле усташке бараке. Искористили су ову прилику и побјегли у врхове планине. Они су оставили једина жива искуства о изгледу логора и мученичком трајању у њему.

Како је свједочио Бранко Цетина, у логору се није дијелила храна. Срби су морали издубити неколико букових корита у која су им усташе једном дневно сипали воду и разријеђену чорбу. Народ је рукама захватао капи.

Званична историја биљежи да је у систему логора смрти „Јадовно“ страдало више од 40 000 Срба и Јевреја. Међутим, у књизи „Од Косова до Јадовна“, епископ Атанасије Јефтић наводи да су му мјештани личких села свједочили да је Јадовно „прогутало“ и више од 80 000 људи.

Крст на средини логора „Јадовно“

„Историчар Милан Баста /Србин из Лике, учесник НОБ-а/ пише, према изјавама и старијих људи из Лике и других крајева, и наводи као број убијених у Јадовном цифру од око 50-60 хиљада, чиме се Јадовно, по њему, после Јасеновца и Старе Градишке, „сврстава у логоре с најмасовнијим жртвама у НДХ“ /књига „Рат је завршен 7 дана касније“, издање 1976/.
У нашим разговорима са људима из Лике, од којих су неки посебну пажњу посветили и посвећују жртвама Јадовна, ми смо чули за бројку од око 80 хиљада жртава, а једно сведочење помиње прецизан број од 86.000. „ („Од Косова до Јадовна“ – еп.Атанасије Јефтић)

На излазу са Велебита дочекује нас група младића са хрватским заставама у истом оном римо-католичком селу Трновцу. Уздижу два прста и испраћају нас злурадим церекањем.
Као да се чује: „Дођите нам опет!“.

Смиљан

У Госпићу је усташка НДХ проглашена већ у поподневним часовима 10. априла 1941. године. Град у чијој је околини рођен један од главних идеолога усташтва Анте Старчевић (по мајци Милици, Србин), није смио каснити за Загребом. Усташе су почеле са хапшењем угледних и богатих госпићкихСрба. Прво српско село које су кренули робити био је Смиљан.
Срби из Смиљана на челу са смиљанским парохом Матијом Стијачићем, иначе Херцеговцем из Требиња, први су бачени у Шаранову јаму. Клани су и спаљивани на кућном прагу. Остатке покланог народа преживјели су сахранили у заједничкој гробници, у порти смиљанске цркве Светог Петра и Павла. И црква је била спаљена и опљачкана. То је иста црква у којој је служио прота Милутин Тесла, а његов син Никола као дјечак стајао за пјевницом.

Крст над заједничком гробницом смиљанских Срба

 

Други крст Јадовничког ходочашћа 2018. године уздигнут је изнад ове заједничке гробнице смиљанских Срба.
У њој је укупно сахрањено 503-оје сељана, а више од 100 их је из породице Тесла. Први споменик Хрвати су порушили почетком задњег рата.

Разгледам смиљанске гробове. Неки су поломљени, поједини су поштеђени. Један гроб је заиста посебан. На мермерној плочи стоји порцеланска слика са лицима четворо дјеце. То су синови и кћери Стева и Маше Лемаић. Усташе су их 1941. затекли у породичној кући у Смиљану. Мајка је била одсутна од куће. Сво четворо њене дјеце, синове Милана и Николу и кћери Љубицу и Марију, усташе су поклале. Мајка је преживјела рат и дјеци је подигла споменик у смиљанском гробљу. И она се упокојила, али њој нема ко да упише годину смрти на мермерној плочи.

 

Медак

Јадовничко ходочашће 2018. завршавамо у српском селу Медак, покрај велике и пусте цркве Рођења Светог Јована Крститеља. Уз црквену порту протиче рукавац ријеке Лике.
Медак је био једно од највећих српских села у Лици за вријеме Краљевине СХС, имао је чак и статус општине која је бројала око 8000 житеља.У комунистичкој Југославији село је намјерно запостављано, одузет му је статус општине и затворена осмогодишња школа.
У Медаку је још у 18. вијеку основана српска православна богословија. „Екуменском дјелатношћу“ римо-католичке цркве брзо су јој подривени темељи и забрањен рад од политичког Беча, а са циљем лакшег прозелитизма.
О старој снази овог села свједоче српски грбови и заставе осликани на зидовима и стубовима медачког храма, а који некада бјеше у чину манастира. Испред олтара велики камени надгробни крстови медачких свештеника из рода Трбојевића.
У задњем рату медији су јављали о тешким злочинима хрватских оружаних снага у тзв. „Медачком џепу“. Испред хрватских бојовника тада није претекла ни српска мачка. Старци, жене, дјеца – све је убијано… тако се градила европска Хрватска.
За злочине над Србима ни Европска Унија није марила, олако је прешла преко људских права на живот и истину.
Бриселска људска права не припадају Србима.

Јадовно – залог обнове српског народа

Велебитски Крст, од Косова ношен,
Пушта капљу крви што к`о ријека тече,
Понирући хучи, савјест свијету пече,
Са Јадовна цвијет понесе покошен.

И чекамо дан нашег васкрсења,
Да распети с Христом, нови живот прими,
Над јамом да звоне манастири живи,
И побједни дух српских покољења!

Велебит и Јадовно су мјеста која нас обједињује у заједницу смисла, бистре нам крваву прошлост и разјашњавају стазе опстанка на несигурној траси будућности.
Страшно је бити жртва и народ који има Јадовно и Јасеновац, али је неподношљиво бити онај ко је то свјесно чинио, а жели се звати човјеком.
И ово треба рећи, хрватска држава остала је непокајана у свом злочинству. У задњем рату њени војници су поново мучили госпићке Србе и бацали их у Шаранову јаму. Хрватски Сабор је усвојио законску одредбу којом је наложено пражњење јама. Циљ је уклонити трагове и прикрити бројеве жртава.

Лобање у велебитским јамама обећавају да ће српски народ васкрснути и снагом и љепотом својих дарова казнити злочин. Имаће коме зидати олтаре и молити се у вијекове.
Слава припада мученичком народу српском јер мучеништвом за истину иде се непролазној слави.
Наше је да Јадовно свједочимо и да му са молитвом тихо прилазимо. И још нешто, обавезни смо на завјет да подучимо бар троје Срба који за ово нису могли чути у школама Србије и Републике Српске.

P.S. Подучавајмо истином, личним примјером и дјелом макар то било и за таксисту који нас у журби вози.

Горан Лучић

Извор: http://slobodnahercegovina.com/na-trnovoj-stazi-jadovnickoj-ako-te-zaboravim-jadovno-moje-neka-mene-jad-ne-zaboravi/

["Tamo daleko"]

Hvala Ti za postavljanje ovog potresnog I od zaborava otrgnutog hodocasca na koji bi svaki Srbin trebao poci I obici I molitve darivati nasim precima!

[Чунга Лунга]

Јадовно, 30.06.2018.
Кратак видео како је било ове године.