Да ли је могуће спасити се а не бити ни у браку ни у монаштву?

[Жедни]

Ma ne lupas nego sam ja cuo od nekih drugih da su govorili i o trecem stanju kao nezenja u svetu. 

I pustinjaci su mozemo reci ziveli samo sebi a eto puno svetitelja medju njima. Normalno da za sve postoje izuzeci jer je svako od nas nacinjen na poseban nacin . Postoji i ono dosao u manastir zato sto morao i ostao i kada nije morao. Ima onaj slucaj kada dve devojke dolaze kod starca Serafima Sarovskog i on kaze onoj sto je nameravala u manastir da ce se udati  a ovoj sto se nameravala udati u manastir.  Isto i za homoseksualce.

Пустињаци су живели за Бога. Можемо рећи да су пустињаци нешто најпреданије Богу. Одрекли су се да гледају људска лица, све лепоте овог света, зарад већег стапања са Христом. Скоро сам слушао предавање монаха Арсенија Јовановића који је коментарисао побожне православце који иду у цркву, активни су у црквеним обредима а нити се одлучују за брак нити за монаштво. Такво стање је погрешно. Западају у Гордост. Јер у животу су потребне жртве зарад напредовања и смиривања сопствене личности.

[Trifke]

Пустињаци су живели за Бога. Можемо рећи да су пустињаци нешто најпреданије Богу. Одрекли су се да гледају људска лица, све лепоте овог света, зарад већег стапања са Христом. Скоро сам слушао предавање монаха Арсенија Јовановића који је коментарисао побожне православце који иду у цркву, активни су у црквеним обредима а нити се одлучују за брак нити за монаштво. Такво стање је погрешно. Западају у Гордост. Јер у животу су потребне жртве зарад напредовања и смиривања сопствене личности.

Ne bih se slozio sa njim postoji i to trce stanje kao sto rekoh gde se ljudi daju kao i pustinjaci samo sto ne zive u pustinji nego u svetu. Nema tu gordosti, mislim u takvom nacinu zivota.

[w.a.mozart]

Nebih se slozio sa njim postoji i to trce stanje kao sto rekoh gde se ljudi daju kao i pustinjaci samo sto ne zive u pustinji nego u svetu. Nema tu gordosti, mislim u takvom nacinu zivota.

 

Наравно да је такво стање могуће али по мени, лакше се на том путу склизне у прелест. Знам неке па зато а можда и грешим. Монаштво и брак су два проверена пута - остало су изузеци

[Trifke]

Наравно да је такво стање могуће али по мени, лакше се на том путу склизне у прелест. Знам неке па зато а можда и грешим. Монаштво и брак су два проверена пута - остало су изузеци

Pa mnogi su u vreme komunizma u Rusiji ziveli kao monasi a nisu bili umanastiru niti u nekoj vrsti zajednice.  Po meni bitno je da covek zivi hriscanski a da skrene moze i u manastiru i van njega.

Mnogo ti je blesav avtar ali mi se svidja!

[Жедни]

Pa mnogi su u vreme komunizma u Rusiji ziveli kao monasi a nisu bili umanastiru niti u nekoj vrsti zajednice.  Po meni bitno je da covek zivi hriscanski a da skrene moze i u manastiru i van njega.

Mnogo ti je blesav avtar ali mi se svidja!

У посебним условима као што је комунизам такав начин живота је можда и оправдан.(Мислим ко сам ја да нешто правдам и осуђујем само коментаришем). Али данас кад немаш таквих препреки ни сметњи, шта те спречава да се одлучиш за једно од та два?

[Милан Ракић]

Чуо сам и ову: "Ко мисли да није за брак тај није ни за манастир."

 

Своједобно је, још док студирах, о овоме из цитираног причала нам блаженопочивша мати Иларија, тада игуманија манастира Покајница крај Велике Плане... Бејаше то некакво хорско путовање са нашим драгим профом Предрагом Миодрагом и већину хорсита чинише студенткиње и студенти Богословског факултета... Како год, у нека доба, већ беше пао мрак, задржали се мало више у Копорину, те дођосмо у Покајницу. А оно манастир-црква брвнара па онако занимљиво и егзотично. Углавном, разлетели се ми по оној цркви, к`о немачки туристи, углавном не приметисмо игуманију како уђе у храм и стаде испред олтара. Тек, обрати се она мало повишеним и гласом пуним ауторитета и упита нас, ко смо и шта смо... Кад рекосмо ко смо, она се онако као мало наљути на нас, што се не "понашамо" како треба у храму... Углавном пола сата нам причаше о манастиру, њеном животном путу, анегдоте разне са Космета (пошто је била у Мушутишту) са Албанцима и блаженопочившим Патријархом... У нека доба, упита она наше колегинице, мало у шали, мало у збиљи, да ли нека не планира којим случајем да се замонаши, а онда нам исприча анегдоту...

 

Неколико година раније у њен манастир са све благословом од надлежног архијереја, дође једна девојка родом из Београда, свршена студенткиња Богословског факултета за искушеницу...

 

- Примим ја њу лепо, настави мати Иларија, и првих неколико недеља, можда и месец дана, беше она ту к`о на одмору... Није добијала никаква задужења у манастиру, премда и нема много посла, али нисам хтела да јој заповедам... На богослужењима је била и своје правило је редовно држала, а лепо је и певала, настави мати...

 

- Кад измакну тај месец, дође јесен има нека мала парцела од 20-ак ари, било нешто кукуруза... То није никакав проблем да се обере на руке и ми смо сестре то годинама уназад радиле... Кажем ја њој да се лепо прихвати посла и да помогне двема старијим сестрама... Кад, одговори она:- Не умем ти ја мајко то да радим, ја сам градско дете!

 

- Остави она мене без текста, али нисам хтела да инсистирам, рече стара игуманија и настави даље...

 

- Након пар дана, требало се спремати нека манастирска трпеза, те јој дадох задужење да помогне у кухињи, али ми одговори да није баш кадра за то, јер ће нокте поломити... Ајд да кажем, ја сам баба и монахиња, па нешто не схватам те нокте, ал` ајд` боље да ћутим, каже мати...

 

- Кад опет, неки дан, требало обавити неко спремање пред зиму, мало детаљније обрисати и поспремити оно мало мнастирских просторија и дадох јој то послушање, каже игуманија, кад ми она одговори: "Јој мајко, боле мене леђа, не могу ја то..."

 

- Слушај ти мене дете, повишеним тоном јој рече игуманија, ја сутра зовем владику и шаљем те њему у Пожаревац са писмом, па нек` те шаље у неки други манастир! Шта год сам ти дала да урадиш, низашта ниси способна... Него ти лепо иди па разговарај са њиме, јер овако више не иде... Ти не ди ниси за манастира, ти ниси ни за жену и човека!. одбрусила јој је бесно игуманија...

 

Казала нам тада мати, да је ова отишла у своју собу и плакала тамо 2-3 дана, док једно јутро није дошла и поздравила се свима нама сестрама и рекал да иде... Где? Није нам рекла...

 

Прошло је од тада можда и две године и већ смо све сетре у манастиру заборавиле на нашу искушеницу, док се једног дана пред манастиром није зауставио ауто и из њега изашао човек да би из гепека извукао дечја колица, а потом из аута са бебом у наручју-изашла и наша искушеница од ономад... Углавном, кад је отишла од нас, вратила се кући, мало се сабрала, размислила и ефекте тог размишљања смо имали прилике да видими... 

 

И тако, кад год је неки празник, ето ти нашег детета, посети нас, обиђе нас и тако..., завршила је причу мати Иларија Сретеновић...

[Дијана.]

Meni je zaista trebalo dosta vremean da shvatim da mnogo toga sto citam nije za meneSvi ti podvizi koji coveka odusevlajvaju su dobri ali svi oni su samo grane korena koji se zove poslusnost. I da znate lakse je raditi po 300 metanija svaki dan i biti zedan ili gladan i moliti se na kolenima i danju i nocu, nego poslusati, Iz poslusnosti proizilazi sve i ljubav i radost i mir i sve ostalo i post i molitva i sto god jos hocemo. Ima jedan lepa recenica kada je poslusnost u pitanju KO HOCE NADJE NACIN KO NECE NADJE RAZLOG!

ovo, kad se 'poslusnost' shvati kao smirenje koje proishodi iz ali i radja ljubav, mir, trpeljivost - smirenje, slamanje gordosti, prevazilaženje ega, otvaranje, omeksanje srca,  - to je kljuc hriscanskog života... (monaškog i svjetovnog, svejedno)

vjera bez ljubavi, podvig bez smirenja, samouznošenje, osudjivanje - to stara zmija lukavo preobražava košuljicu

[Срђан Ранђеловић]

Старац Емилијан светогорац

Свет мисли када неко оде у манастир одлази из заједнице и да подивља. Људи то говоре, јер не знају да су монаси понајвише људи заједнице. Да знате да нико не може постати монах ако није друштвен човек, ако дакле не може да заједничари са људима и да се суочава са тешкоћама у заједници. Ако је некоме тешко да уђе у брак да створи породицу, он такође не може ни да постане монах. Треба да осећа сиурност у животу. Манастири нису уточишта, азили. Монах стога може постићи све претходно наведене, које воли и чију вредност не пориче, што не осућује, не презире, али за себе бира нешто узвишеније.

Манастир је једно веома блиско братство. Сви су удови једнога тела, Тела  Христовог. Тамо човек осећа оно што Свети Апостол Павле говори Коринћанима који су били мећусобно раздељени: “и ако страда један уд“, примера ради моја лева рука, „с њим страдају и сви удови“. Дакле, моје очи ће се окренути надоле да виде шта је са мојом руком, а моја десна рука ће се старати да јој помогне. Сви удови помажу један другом. Ако један уд страда, другоме је жао и помаже му. Ако се један уд радује, прославља, сви удови се са њим радују, радује се цело тело.

 

Архимандрит Емилијан метеорски и светогорски  / Из Наш однос са ближњима

Манастир Глоговац

[JESSY]

da, sto se tice zajednicarenja, to je istina....samo bih dodala i onaj drugi slucaj, kada neko shvati da nije za to zajednicarennje u svetu, vec u manastiru, gde ce se vise molitveno posvetiti Bogu....

[marko pavlovic]

Monastvo je veliki podvig i veliki teret uzet na sebe,pored njega i odgovornost kosmickih razmera,dok je brak nesto gde covek treba daleko manju zrtvu da podnese,imajuci u vidu sam ozakonjen seksualni cin koji je nesumnjivo ogroman stimulans,podsticaj i psihicko rasterecenje .. iz tog' razloga nikada nece moci da se ostvari da svi budu monasi kako neko rece,a ljubav je moguca i na pustom ostrvu ako je covekovo srce dovoljno meko i nesebicno .. reci da Gospod nekome uskracuje ljubav to je isto kao reci da Sotona sprecava coveka da cini bezakonje ..

[Иван Ивковић]

Monastvo je veliki podvig i veliki teret uzet na sebe,pored njega i odgovornost kosmickih razmera, dok je brak nesto gde covek treba daleko manju zrtvu da podnese...

 

Не знам баш за то. Неки би управо рекли обрнуто, да је брак већи терет. Међу првима свети Јован Лествичник, парафразирам: "Онај који није ожењен личи на човека коме су везане руке. Ожењени личи на човека коме су везане и руке и ноге." Па ти види...

 

У сваком случају истински световни брак и истинско монаштво суштински су потпуно исти. Нема разлике.

 

seksualni cin koji je nesumnjivo ogroman stimulans,podsticaj i psihicko rasterecenje ..

 

Мислиш ли да ћеш у Есхатону имати физичке потребе за тим?

[Данче*]

Монаштво је лице Цркве које је увек окренуто ка Христу

Монаштво је у Цркви – претходница,
која прима ударце господара таме овог света
и које својом молитвом и духовном снагом штити сву Цркву.

Његова Светост патријарх Кирил

 

Свети оци тврде да ће чим нестане монаштво, нестати и сама институција Цркве.

Последњих 25 година у Руској Православној Цркви обележено је повећањем броја монашких обитељи. Док је пре четврт века у целој многомилионској Цркви било око 20 манастира, данас их има преко 800, при чему ниједан од њих није празан. Најмање 10.000 људи је у току ових година примило монашки постриг.

„Велика је ствар постриг у свети анђеоски лик. Велика је и тајанствена сила која се састоји у његовом свештенодејству и која је усмерена на то да човек постане Анђео по начину свог унутрашњег живота, јер су Анђели бестелесни и вештаствени лик им не може бити сличан,“ — каже у својим „Писмима монахињи-почетници“ духовна кћи светог праведног Јована Кронштатског која је основала и обновила осам женских обитељи, игуманија Таисија (Солопова). То је као друго Крштење у којем се човек препорађа и обнавља. У знак овог новог рођења он заувек скида своју световну одећу, као целог свог старог човека (В.: Еф. 4: 22), и прима пред светим Јеванђељем, као из руку Самог Бога, нову одежду, облачећи се у новог човека (В.: Еф. 4: 24).

Монашки постриг је попут Крштења — умирање за претходни живот и рађање у ново битовање; попут Миропомазања, оно представља печат изабраништва; попут Брака, оно је заручивање с Небеским Жеником — Христом; попут Свештенства, оно је посвећивање служењу Богу; попут Евхаристије, оно је сједињење са Христом. На монашком постригу човек добија ново име и опраштају му се сви грехови, он се одриче претходног греховног живота и даје завете верности Христу.

Сви моменти монашког пострига су дубоко симболични. По тумачењу светих отаца онај ко прима постриг налик је јеванђељској овци, која се изгубила, али ју је после нашао добри пастир (В.: Лк. 15: 4–6), и човеку којег су на путу претукли окрутни разбојници (В.: Лк. 10: 30–37), и најмлађем сину који је протраћио све своје имање с блудницама, а затим се с покајањем вратио свом милосрдном оцу (В.: Лк. 15: 11–32).

Најважнији и одлучујући моменат на монашком постригу је, наравно, давање великих монашких завета. По чину пострига ономе ко се постризава постављају се ова питања: „Да ли својом вољом приступате Господу? Да ли пристајете да се одрекнете света по заповести Господњој? Да ли ћете остати у овом манастиру и у посту до свог последњег даха? Да ли ћете се сачувати у девствености, целомудрености и свештеном страху све до смрти? Да ли ћете до смрти сачувати послушање према старешини и према свој братии у Христу? Да ли ћете до смрти остати у љубави према сиромаштву и слободној беди Христа ради? Да ли ћете
претрпети сваку тугу и тескобу монашког живота ради Небеског Царства?“

После сигурних одговора, у знак своје чврсте намере, браћа обитељи три пута епископу који врши постриг дају маказе којима он затим крстообразно постризава њихову косу у име Свете Тројице. По тумачењу светих отаца кроз постриг косе будући монаси приносе Господу део свог тела као жртву, као посвећивње целог себе Христу, одбацујући све сувишно и светско.

„Кад он (монах) изговори такве завете пред Богом и људима, оглашава се као онај ко је принео Творцу добровољну жртву, живу и словесну, — писао је блажени Симеон Солунски архиепископ. — Постајући монах он прима друго Крштење, омива се од грехова и постаје син светлости. И наш Господ се радује због њега са Својим Анђелима, кољући за њега угојено теле, које је Тело и Крв Његова.“

И у том тренутку се први пут чују нова монашка имена...

Ново име на постригу има посебан смисао, попут давања имена у Тајни Крштења. Ново име се даје као знак тога да су браћа оставила свој претходни живот и да данас започињу нови живот, потпуно се посвећујући Господу. Наш Спаситељ Исус Христос је такође давао Својим ученицима нова имена. промена имена означава ступање човека у нове односе с оним ко му даје ново име, примање новог имена од њега постаје још и први акт послушања од стране онога ко прима постриг. Често ново име за монаха представља још једно испољавање воље Божије, зато што без воље Божије ниједна длака неће пасти с главе.

После пострига браћа облаче монашку одећу. По објашњењу светих отаца Цркве црна монашка одежда представља још један од симбола покајања и туге због грехова и служи као подсећање на главни циљ: онај ко се распео с Господом за светски живот и ко је умро за њега, треба да васкрсне душом у Духу и да буде заједничар неизрецивих духовних добара, о којима говори свети апостол Павле: што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе (1 Кор. 2: 9).

Манастири су, по речима свештеномученика протојереја Јована Восторгова, „као резервни кладенци живе воде верског надахнућа; они хране и напајају пресахле пустиње духа световног живота, они дају живоносну и спасоносну влагу жедним душама“.

 

По материјалима новина „Светлост Валаама“

Фото pemptousia.ru

 

Извор:

Манастир Свете Jелисавете

Ул. Виготского 6,

223053 Минск

Белорусија

[Broken]

Свети оци тврде да ће чим нестане монаштво, нестати и сама институција Цркве.

Баш бих волео да видим на који начин Оци говоре о овом горе.

Постојала је Црква и без монаштва, бар онаквог какво настаје у 4. веку, па не знам зашто не би постојала и у случају да монаштва нестане ?

[marko pavlovic]

Не знам баш за то. Неки би управо рекли обрнуто, да је брак већи терет. Међу првима свети Јован Лествичник, парафразирам: "Онај који није ожењен личи на човека коме су везане руке. Ожењени личи на човека коме су везане и руке и ноге." Па ти види...

 

У сваком случају истински световни брак и истинско монаштво суштински су потпуно исти. Нема разлике.

 

 

 

 

Мислиш ли да ћеш у Есхатону имати физичке потребе за тим?

Pa vidi burazeru .. ako cemo posteno,da bude isto,kako si ti jos podvukao ne moze pa taman cela zemlja izgorela!Kad bi to bilo bez razlike onda bi brojcanost opredeljenih za jedno i za drugo bila barem priblizna,tako da meni ta prica ne pije vodu makar sam Hrist rekao da je tako.Monastvo je sustinski razlicit nacin zivota .. ziveo sam u manastiru i posmatrao te ljude i razgovarao sa njima .. onaj zivi stvor koji ti kaze da kad i kad ne pomisli na telesne nagone,pomalo nije iskren da ne upotrebim grublju rec .. postujem monahe i monahinje izuzetno jer to sto oni rade je stvar za koju treba imati poseban dar i biti celicne volje i karaktera dok je zavet "svetovnog braka" ispostovalo more mirjana od Hrista pa do danas,uz manji ili veci napor! 

[Иван Ивковић]

makar sam Hrist rekao da je tako

Ништа онда...

Ако имаш воље могу да ти предложим да бациш поглед на ову тему о монаштву, има лепих и поучних ствари и тако...

Има баш доста материјала па ће требати времена али вреди. Ни ја нисам испратио баш све пошто сам тек неких годину и по дана овде али знам да последњих 15ак страница сигурно има јако квалитетног материјала.

https://www.pouke.org/forum/topic/31498-mona%C5%A1enje-da-li-neko-od-vas-ima-%C5%BEelju-za-mona%C5%A1enjem-ili-poznaje-nekoga-ko-se-zamona%C5%A1io-%C5%A1ta-god-imate-interesantno-o-mona%C5%A1tvu-pi%C5%A1ite/page-92