Da li je oprostaj uvek lekovit?

[Лидија Миленковић]

Pre par godina citah o nekom ruskom starcu koji se podvizavao tako sto je placao ljudima da ga vredjaju, omalovazavaju, i sl. da bi se on naucio prastanju, i naravno, spasao.

Ovaj primer, kao i primer starca Vukasina, cije je junastvo ocito, nekako mi, nisu olicenje oprastanja i hriscanstva.

3 hours ago, Агница рече

безусловно опраштају(воле)..такав је рецимо старац Вукашин..у тренуцима, док га џелат мучи, каже -"само ти синко ради свој посао".

Vise mi lici na ono : " Hvala Bogu, bicu spasen"! Ali sta je sa onim drugim, koji ce se survati, poginuti.

Mene je dubookooo dirnula i nadahnula prica o jednom monahu iz perioda cistke posle Drugog svetskog rata u SSSR-u.

Naime, kada su boljsevici zarobili nekog  monaha i  postavili ga za streljanje, starac je poceo da place. Kada su se dzelati narugali i  podsmehnuli, rekao im je ( parafraziracu) - Nije meni sto cu umreti, nego sto cete vi zbog mene jadnog, neuglednog i nedostojnog okrvaviti ruke i izgubiti dusu.

E to smatram primerom hriscanske ljubavi i oprostaja. Nazalost, za mene, je taj ideal, za sada, nedostizan.

[Јелена011]

3 hours ago, Агница рече

Неки могу да опросте без обзира на све..они који у себи имају Христа,безусловно опраштају(воле)..такав је рецимо старац Вукашин..у тренуцима, док га џелат мучи, каже -"само ти синко ради свој посао"..рекох већ да увјек имам борбу да опростим,па чак и ситнице,али не могу рећи да не постоје они који праштају као Христос,јер Га носе у срцу..

Upravo zbog ovakvog stava sam dobila ovu ideju.

Dakle imati Hrista znaci bezuslovno oprostiti?

Nije li u jevandjeljskoj prici otac CEKAO da se sin vrati i pokaje, dakle jeste on njemu u srcu oprostio u smislu nije se ljutio, nije ga mrzeo, otpisao i slicno, ali nije isao za njim, nije ga vukao za rukav, nije insistirao na odnosu.

Ovde je prica o oprastanju i odnosu. Ne oprastanju kao konacnom cinu u smrti.

Starac Vukasin nije preziveo mucenje pa posle bez ruku nogu i pola tela odlazio da pije kafu s muciteljima. A trenutno je to tema.

Jedna stvar je oprostiti pred smrt muciteljima, a totalno druga recimo oprostiti lupam sad zena prevaru koja se za istu ne kaje niti ima nameru da prekida odnos sa ljubavnicima, a ti neces da se razvedes jer eto ti si njoj oprostio.

Voleti bliznjeg svog ima uslov, nije bezuslovno, uslov je kao samog sebe. Ukoliko ne cenis i ne postujes svoje granice bica, nego se utapas u drugome, ti ga ne volis, niti oprastas, nego bukvalno zakopavas svoje talante.

Svaki odnos je odnos dva jednakovredna bica u kojem ne bi trebalo da bude povlascenih ni potcinjenih. Podjednako vredimo, ali u slobodi uzrastamo u medjusobnoj ljubavi i odricanju sebe radi drugog. 

Na povrsini izuzetak jesu pojedini monasi koji kada bi im dosao lopov oni bi trcali za njim davajuci im jos nesto svoje sto ovaj nije ukrao, kakvu pricu citamo u starecniku, ali monasi to mogu iz vise razloga, kao sto su potpuno pristajanje na odricanje sebe, svoje volje, svog ja, svog vlasnistva i slicno. A kao drugo to se nije ni ocekivalo od svih monaha i itekako se vagalo ko to radi iz prelesti a ko je dostigao tu visinu.

Ljudi u svetu pa i monasi sada posto vise retko gde postoji to apsolutno poslusanje nisu pozvani na takav podvig, sta vise to bi bio greh.

Ako tebi dodje lopov u kucu i ti krenes riscanski da mu nudis svo svoje "blago", ti cinis greh prema svojoj porodici, jer tebi je blagostanje tvoje porodice sve i vsja, i nemas pravo da razdajes fakticki u tudje ime.

Oprostaj bi bio da se ne svetis, da mu ne pozelis zlo i tome slicno, ali ne i da ides i nutkas mu sve sto imas.

U nasem narodu ima ona izreka "ma nek mu se vrati samo", ja to vidim recimo kao neoprostaj, kada nas neko tako povredi da pozelimo da se i "njemu vrati istom merom", "videce on" i slicno, ali opet nismo svi isti niti mozemo sa podjednakom lakocom sve da prastamo.

Zato izbegavam ono "dobar covek" kao neko ko prasta, jer mi ne znamo meru dobrote. Mozda je neko prvobitno mogao da oprosti da mu neko ukrade sto evra a da ovaj pozeli da ga ubije, pa se smirio, pa ga sad ne bi ubio ni za hiljadu evra, a onda mi vidimo njegovu jarost kad se to desi pa pomislimo ju vidi kakav je. A neko ko "lako prasta" mu dodje kao dobricina i kaze ma daj sta se nerviras sta je hiljadu evra. Mozda nama nije nista, ali za njega je doci dotle podvig bio.

[Снежана]

Нема универзалних решења, за сваки овај одговор бих могла да нађем барем један пример из свог живота, друго је то што се ми трудимо/ако се трудимо да достигнемо неки замишљени идеал.

 

[Агница]

Pre par godina citah o nekom ruskom starcu koji se podvizavao tako sto je placao ljudima da ga vredjaju, omalovazavaju, i sl. da bi se on naucio prastanju, i naravno, spasao.

Ovaj primer, kao i primer starca Vukasina, cije je junastvo ocito, nekako mi, nisu olicenje oprastanja i hriscanstva.

Vise mi lici na ono : " Hvala Bogu, bicu spasen"! Ali sta je sa onim drugim, koji ce se survati, poginuti.

Mene je dubookooo dirnula i nadahnula prica o jednom monahu iz perioda cistke posle Drugog svetskog rata u SSSR-u.

Naime, kada su boljsevici zarobili nekog  monaha i  postavili ga za streljanje, starac je poceo da place. Kada su se dzelati narugali i  podsmehnuli, rekao im je ( parafraziracu) - Nije meni sto cu umreti, nego sto cete vi zbog mene jadnog, neuglednog i nedostojnog okrvaviti ruke i izgubiti dusu.

E to smatram primerom hriscanske ljubavi i oprostaja. Nazalost, za mene, je taj ideal, za sada, nedostizan.

Не спасава се човјек сам.."спаси се и хиљаду око тебе ће се спасити"-св. Серафим саровски..спасавајући себе,спасава и све оне које својим примјером подстиче на покајање(спасење)..а куд ћете већи примјер од старца вукашина..сам џелат је посвједочио да никад није видио таквог човјека,такво смирење,љубав и доброту..то што се он не каје и наставља злочин је његов избор јер зло њиме увелико влада,али старац му је живото својим дао шансу за спасење,примјером својим..

[Arsenija]

Jeste ...

Odgledala sam emisliju DNK ... Ljubomoran muz , psihopata ...    ... On je u ulozi zrtve , ali je ona zrtva ... Bog da joj dusu prosti . 

[Јелена011]

Ne znam za slucaj, al nista nije tesko zamisliti.

Prvobitno htedoh da naglasim nesto sto cesto srecem. Oprastati jeste nesto najdivnije darovano nam za nas, za nas mir, ali oprostaj dolazi na kraju procesa o kom je na pocetku pisao Vedran. Neki ljudi iz straha od kazne, iz straha od suocavanja sa teskim osecanjima, iz straha da nece biti "dobri" kao da se upinju,da sto pre oproste mimo tog procesa. A taj proces moze trajati od milisekunde do visegodina zavisi od toga o cemu je rec. Prosto malo razmisljanje na temu koliko smo svesni tog procesa i dopustamo sebi da prolazimo kroz njega, koliko dopustamo sebi "slabost", koliko negujemo sebe.

Nije sve univerzalno rece Snele, bas vala, al uvek postoji taj proces u kojem bi trebalo da osvestimo sva ta svoja osecanja, makar na sekund,makar recenicom, makar kroz psovku kratke forme pre nego sto uspemo da to zatvorimo, da imenujemo to i postanemo svesni pa da idemo dalje. Cini mi se da u suprotnom ne gradimo mir u sebi nego privid istog.

[Arsenija]

Da bi covek mogao da oprosti , mora prvo da se smiri ...  

[Mилена КШ]

Veoma delikatno i tesko pitanje...meni je na primer tesko i da oprostim i da zaboravim neke stvari...

[Debora]

Upravo sam odgledala predivnu emisiju o Opraštanju, preporučujem:

 

 

[florenntina]

Ne razmisljam vise o oprastanju pa ne umem nista mudro da kazem ali podelicu sa vama "sistem" koji zivim vec neko vreme pa vidite sami mozete li nesto iskoristiti

Kada me neko povredi, uvek se pokusam setiti da sam ja vlasnik svojih emocija i da se vredjam na znacenje koje JA dajem necijem delu. Ovo ne leci ali zaista brzo "ohladi glavu".

Dalje, pre svega pokusavam sacuvati svoj mir. Naravno da to nije moguce ako sam besna ili tuzna zbog neke povrede i ne ocekujem da to nestane odjednom, samo od sebe. Odtugujem, otplacem, izvicem, stagod ALI pokusavam svo vreme vratiti fokus na sebe i raditi i ici dalje dok povreda ne zaceli. Trudim se da se ne pozurujem u odlukama dok osecanja ne sazrele da ih mogu lepo artikulisati.

Kljucni momenat. Ne prisiljavam se vise na dubine i sirine odnosa koje smatram da bi iz nekog razloga bile "primerene" vec se trudim da koliko je god moguce budem iskrena. Ali ne bilo kako iskrena vec EMOTIVNO iskrena tj. da radim stvari u skladu sa svojim osecanjima i tako mnogo redje bivam uopste povredjena a i kada me povrede nekako brze "oprastam" tj. dovodim odnos na realan nivo. Najcesce je to neko manje "zahladjenje" ponekad i privremeni prekid odnosa koji se posle nastavlja na nekom nizem ili visem nivou, zavisi od obostrane volje i zelje. Ne forsiram stvari jer me to uzasno iscrpljuje a i brate slatki ko sam ja da prisiljavam nekoga na odnos kakav ja mislim da bi bio fer. I odakle mi pravo na to?

Ne svetim se.  Hvala Gospodu Bogu nikad nisam imala puno takvih sklonosti pa mi je bilo relativno lako da se disciplinujem. Veliki blagoslov.

Ono na cemu vec neko vreme radim jeste hrabrost. Ucim i trudim se da budem hrabra i stanem iza svojih emocija, kolikogod bile smesne, detinjaste ili sta vec, u smislu da onome ko me povredio otvoreno kazem da me nesto povredjuje i na koji nacin. Veliki blagoslov kada uspem ali to je na zalost jos uvek retko. Imam utisak da ako ikada uspem postati tako hrabra, necu imati vise problema sa povredjivanjem a samim tim ni sa oprastanjem jer ce nekako sve postati jasnije dok scena jos traje   

 

[Јелена011]

@florenntina 

3 hours ago, florenntina рече

Ono na cemu vec neko vreme radim jeste hrabrost. Ucim i trudim se da budem hrabra i stanem iza svojih emocija, kolikogod bile smesne, detinjaste ili sta vec, u smislu da onome ko me povredio otvoreno kazem da me nesto povredjuje i na koji nacin. Veliki blagoslov kada uspem ali to je na zalost jos uvek retko. Imam utisak da ako ikada uspem postati tako hrabra, necu imati vise problema sa povredjivanjem a samim tim ni sa oprastanjem jer ce nekako sve postati jasnije dok scena jos traje

Prelep post zaista, skoro ne procitah nesto tako pa bas onako sto mislis da ti fali - hrabro i emotivno. Post jedne samosvesne, emotivno odgovorne osobe, pun topline. Bas mi se svidja

A sto se tice toga da otvoreno kazemo u trenutku desavanja da podelimo svoje emocije, bem ga, to mu dodje trnovit put pokusaja i pogresaka  i cim si na njemu super je, jer vecina ljudi o tome i ne razmislja. 

Moja strategija da se s tim nosim je - pa majku mu koliko godina si bila emotivno tupava, imala si prilike da budes drfrmr, sad ti treba isto toliko godina vezbe da se uvezbas da ne budes

Jer nismo ni mi savrseni, ni drugi ljudi nisu savrseni i imamo pravo na gresku. 

[Кратос]

Jeste lekovit ako je praštanje iskreno od srca jer skida balast povređenosti.

[преговарач]

...

[преговарач]

Опраштање значи да смо већ скренули са пута светлости - неком смо нешто замерили и сада се носимо са тиме. А замерили смо јер смо нешто погрешно разумели, јер неки део стварности нисмо прихватили.

Онај ко разуме шта се дешава нема шта да опрашта - као дете прихвата ствари онакве какве јесу а спреман је као одрастао да реагује на њих. Он доживљава, реагује и иде даље. Нити посебно о томе размишља, нити има шта посебно да памти. 

Онај пак коме нешто није јасно, ко је изненађен, повређен... он се између осталог понекад и увреди и онда има двоструки проблем. Чека га да научи нешто ново, да се саобрази свету, а чека га и борба са сујетом и прихватање стварности - опраштање.

Погрешно је заборављати наук који нам живот нуди јер ћемо бити принуђени да му се изнова враћамо и понављамо исте ствари и нећемо напредовати нити ићи даље. Остаћемо везани за свој свет који не желимо да мењамо.

Најбољи пут је разумети шта се десило, шта се дешава, разумети самога себе. То је оно чему треба усмерити своје снаге. Ко у томе успе, открије да нема шта коме да опрашта. Питање сујете тада нестаје само од себе, јер је оно у суштини споредно питање.

Опраштање је тема за оне који немају намеру или немају снаге да уче и схватају. Њима тада само остаје негативно осећање са којим не знају шта ће. Да ли да се свете и да се праве да су се тиме смирили и нашли задовољавајући одговор, да ли да забораве читаву ствар и да се праве да се није ни десила, да ли да забораве особу која их је увредила и да се праве она не постоји,... гомила лоших решења који доводе до бежања од стварности и склањања у лаж.

[florenntina]

Inace, ovako nas je popa ucio kad smo bili mladi, parafraziram: Deco, kada se neko ogresi o vas, vi postajete vlasnici tog greha i nosite ga sa sobom. Zato je vazno da ga sto pre skinete s ledja i nastavite put laki i slobodni a to jedino mozete oprastanjem jer vatra se ne gasi vatrom nego vodom. 

Doduse, nije nam tacno objasnio kako to da uradimo osim sto je savetovao da se molimo ali ja sam nekako kroz iskustvo sagradila svoj sistem, koji sam prethodno opisala, a koji mi pomaze da se oprostim od necijeg greha, da ga cusnem sto pre kako bih povratila mir i spokoj i nastavila put dalje bez tog bremena.

Zato je vazno i blagosloveno oprastati.