Da li je oprostaj uvek lekovit?

[Јелена011]

2 minutes ago, Дијана. рече

Да, мислим да је брзина тј. способност опраштања мјера духовног напретка, или већ дара/благослова.

Мислим да опростити значи заборавити и сачувати однос, а све друго није опроштај већ куповање сопственог мира (оно, опростио сам, али далеко му лепа кућа). Наравно, то је тешко јер тражи самосавладавање.

Мислим да све ово укључује и то колико смо обдарени ('добри'), јер је опраштање супротно природном устројству психе, зато је Господ и инисистирао на тој промјени, јер је природно, инстинктивно, биопсихолошки, 'око за око', али је опраштање и мјера љубави, кога се воли, њему се више опрашта, или ко више воли, више опрашта, и то је све узајамна игра тих сила. 

Hvala ti  

Jel mogu da te pitam da mao detaljnije objasnis, bas bi mi znacilo.

Da li oprostiti i zaboraviti znaci

- to se nikad nije desilo ili

- to se desilo ali sada to vise u meni ne izaziva tako jake emocije, maltene "nije vise toliko vazno"

Jel samo ovaj prvi deo je zaboraviti, ovo drugo ne znaci da smo zaboravili nego da smo nastavili dalje da gradimo odnos ali da ipak nismo ljudi koji pate od amnezije.

 

Sacuvati odnos po svaku cenu? Gde je granica izmedju volite drugog i onog kao samog sebe. Jer ako "oprastamo i zaboravljamo" u odnosu koji nam steti da li mi cinimo greh prema sebi?

 

Da li je zaista oko za oko sad toliko aktuelno? Ljudi obicno zele "mir", tj neku ravnotezu, tako da moze biti i da ponekad zurimo da sto pre oprostimo da bi se neka "ravnoteza" tj "mir" uspostavio?

 

[Џуманџи]

11 minutes ago, Дијана. рече

. . . јер је опраштање супротно природном устројству психе, зато је Господ и инисистирао на тој промјени, јер је природно, инстинктивно, биопсихолошки, 'око за око'

Мини офф: далеко, далеко од тога да је "око за око" природно и инстинктивно, зато је Стари Завет 'педагог' и било је потребно много векова да се усвоји овај идеал ('око за око'). Природни порив јесте убити, уништити све и свакога ко/што нам стане на жуљ или пут. 

[Дијана.]

Џу, природни инстинкт, тјелесни и на нивоу инстинкта и емоције, јесте узвратити истом мјером. Ако ћемо искрено. Христос нас учи да то превладамо, и не повлачимо се из страха, јер има и тога, већ из самосавладавања, племенитости и сл. 

Јецо: 

Заоборавити - под два. Не заборавља се буквално, него му се одузме замајац повређивања. 

Сачувати однос по сваку цену - има ту нијанси, не мислим на односе злостављања, али истина је да ако више волимо више опраштамо, имају већи кредит, бонус. Зар не? Лако одбацимо неког ко није важан, а много теже неког ко је важан. 

ово треће - природни инстинкт (биопсихолошки), мир ради социјалних принципа, хришћанско опраштање - то је та нека љествица. 

[Adelaida]

Ne shvatam licno, skoro, nista...tako da malo toga imam prastati.

Oprostila sam sebi sve sto sam smatrala da imam oprostiti, oprostila drugima sve sto sam smatrala da imam oprostiti...

Sad imam misljenje da sve sto neko cini drugome, zapravo Bogu i sebi cini, pa onda Bog neka oprosti, a ne ja, ja nemam sta prastati.

[Ведран*]

16 minutes ago, Дијана. рече

Мислим да опростити значи заборавити и сачувати однос, а све друго није опроштај већ куповање сопственог мира (оно, опростио сам, али далеко му лепа кућа).

Врло је тешко причати о овој теми, а не ризиковати да нешто буде погрешно схваћено, зато што говоримо о стварима срца. Господ ће да суди по ономе што је унутра у човеку. На пример, ово "далеко му лепа кућа" може тако да изгледа гледано са стране, а да је срце тога човека сасвим на месту што се тиче те друге особе којој треба да се опрости. Јер постоје ситуације где је ово "далеко му лепа кућа" једини начин да човек помогне и себи и томе другоме. Дакле, ако само одрећујемо по спољашњем онда то изгледа као нешто што није опроштај, а можда у самој ствари јесте.

Ја ипак мислим, и осећам да опростити није увек и сачувати однос. Некада се однос више не може поправити. Једноставно пређене су све границе. А тада се јавља питање, како тада опростити? Јер смо дужни и тада да опростимо. Зато мислим да човек који не држи у срцу нешто зло на другога јесте опростио. Оно размишљање које сам навео на почетку "шта ако га сретнем у Царству" зато дође као неки тест, самоиспитивање, да ли ћу се обрадовати што је тај мој непријатељ у близини Божијој или бих био заједљив, љубоморан, љут, поврећен, тужан, итд.

 

[Дијана.]

Pa ne znam, većina normalnih situacija (uključujući recimo i brak i porodične i druge bitne odnose) bi značilo da opraštanje znači sačuvati odnos. Tragično je kako se lako odriče čovjeka u većini situacija, što je njegovo uništavanje na simboličkom nivou. Ali to uključuje  i drugu stranu, pa apostol kaže: MIr imajte sa svim ljudima koliko do vas stoji.

Neke krupne stvari nije moguće oprostiti ni na nivou tog njegovog prihvatanja u carstvu i očuvanja mira savjesti a kamoli sačuvati odnos. 

Neke krajnje stvari samo Bog oprašta.

[Ведран*]

Само још да додам. Ако тај коме смо опростили чија је "кућа далеко" жели затим да са нама има добар однос, значи показује покајање, ми смо онда дужни да га примамо и излазимо му у сусрет. А то исто дође као неки тест јер ако ми и даље се држимо овога "далеко му лепа кућа" онда ће сигурно бити да ми одбацујемо другога. 

[Ведран*]

5 minutes ago, Дијана. рече

većina normalnih situacija (uključujući recimo i brak i porodične i druge bitne odnose) bi značilo da opraštanje znači sačuvati odnos

О да. Апсолутно. Зато сам и рекао у првој поруци да зависи од многих околности. Другачије је када се ради о сасвим блиским људима и о неким људима са стране. Ја сам имао више не уму ове друге ситуације, не породичне, односно не ситуације из уже породице. И ту постоји нека градација јер и породици неке ствари узму мање времена а неке дуже. 

[Ronald]

Ali nema kraja oprastanju jer ne znam da li ste nedavno procitali slucaj one djevojke koja je nagovorila drugove kad je imala ne znam ni sam koliko 16 godina da ubiju njenu porodicu, dok je ona cekala ispred, ubistva su bila brutalna i sad ne mogu da se sjetim da li je otac nekako prezivio ili nije bio tu, medjutim on zeli da stupi u kontak sa njom jer joj je oprostio, sta pricati dalje.

[Агница]

Јооој,ја тешко опраштам,то је тако тешка мислена борба код мене,кад цијело моје биће вришти да не опростим,и наводи све оно што ми је дотична особа рекла или учинила..трудим се да се то не види,али обично само лоше глумим..

Благо онима који лако праштају,таквима је све опроштено..

Послато са ST23i уз помоћ Тапатока

[ines]

Uvek je lekovit jer nam donosi unutrašnji mir koji nam je vrlo bitan za dušu i fizičko naše stanje

[zuti car]

Ne mozes da orpstos bitagi koja svim silama pokusava da bude jos veca bitanga i da ti jos vise zla nanese. Sa takvima kao i sa besnim psima, motka u glavu a ne oprost , na kraju kad neko pretera i crkva ga izbaci i nece vise da ima nista sa njime

[-Владимир-]

Опроштај је увек лековит. Живот је превише кратак да би се провео у мржњи.

10 minutes ago, zuti car рече

Ne mozes da orpstos bitagi koja svim silama pokusava da bude jos veca bitanga i da ti jos vise zla nanese. Sa takvima kao i sa besnim psima, motka u glavu a ne oprost , na kraju kad neko pretera i crkva ga izbaci i nece vise da ima nista sa njime

И црква делује, не са мржњом него са љубављу, да избачени не би кварио друге и да се дозове памети. Мржња је оно што трује и уништава. На крају крајева можеш и са битангом да се обрачунаш без мржње.

[Џуманџи]

Не дозволите да вас наслов завара: https://pouke.org/forum/blogs/entry/1464-„не-опрости-им-јер-знају-шта-чине“/

[Лапис Лазули]

4 minutes ago, -Владимир- рече

Опроштај је увек лековит. Живот је превише кратак да би се провео у мржњи.

И црква делује, не са мржњом него са љубављу, да избачени не би кварио друге и да се дозове памети. Мржња је оно што трује и уништава. На крају крајева можеш и са битангом да се обрачунаш без мржње.

Uvek mi padne na pamet to da kad neko cini nesto lose drugome da je najefikasnije ostaviti ga sa samim sobom da vidi kako izgleda biti s njim u drustvu :).Zapravo mislim da u velikom broju slucajeva bilo koja vrsta povredjivanja drugoga to i jeste kao potsvesni krik "ostavite me sa samim sobom" "izgubio sam sebe iz vida,treba mi povratak sebi".Niko ko je sabran nece povredjivati drugoga jer ko gresi sebi gresi.To naravno moze biti od najmanje moguce mere do vrlo dramaticnih momenatazavisno koliko jeosoba zalutala.I onda kako ne oprostiti kad ta osoba samu sebe prvo povredjuje.Jos jedna recenica iz psihologije isto govori: Mera grubosti prema drugima je mera grubosti prema samome sebi.To sigurno ne obuhvata ovu veliku temu ali eto jedne misli.