Ćutanje: Kada, kako i zašto ćutati?

[JESSY]

Pokušajte da ne govorite u situacijama u kojima to obično činite, i shvatićete da je ćutanje moć. Dobro ga je vežbati i s vremena na vreme koristiti. Kada i kako?

Stavovi filozofa, naučnika, književnika… osoba posvećenih razmišljanju u samoći i tišini, postali su široko citirani. Tako, veliki persijski mislilac Rumi kaže: „Ćutanje je jezik Boga, a sve drugo je loš prevod“.

Gandijev je stav: „Govorite samo kada je to bolje od tišine“, a Mark Tven piše: „Prava reč može da utiče na ljude, ali nema reči koja je moćnija od ćutanja u pravom trenutku“.

Ima i drugačijih citata poznatih. Albert Ajnštajn, na primer, kaže: „Da sam ćutao, mogao bih biti proglašen krivim za saučesništvo“.

Šta reći za stav Lua Holca, poznatog američkog pisca i motivacionog govornika? „Nikad o svojim problemima ne pričajte sa drugima… 20% sagovornika uopšte neće biti briga, a ostalih 80%… njima će biti drago što ih imate“, trvrdi on.

Stavimo ovoga puta na stranu ćutanje u meditativne svrhe, i pogledajmo šta psiholozi i stručnjaci za komunikacije savetuju u svakodnevnom životu.

[JESSY]

Ćutanje se preporučuje…

… Kada niste sigurni šta treba da kažete, posebno kada ste zbunjeni svojim osećanjima. Tada je bolje sačekati da se situacija jasnije definiše – pogrešne reči mogu da izazovu štetu, koja se teško ispravlja.

… Kada želite da „konačno kažete sve u lice“. Verovatno su vas preplavile jake emocije – udahnite nekoliko puta duboko i razmislite o posledicama koje će vaše reči izazvati.

… Kada drugi govori, posebno ako je njegova priča važna. Poštujte osobu koja vam se obraća i ostvarite iskren kontakt očima, kako bi ona dobila utisak da je pažljivo slušate. Ne morate pri tom izgovoriti ni jednu reč.

… Za vreme teških pregovora ćutanje može biti najbolji saveznik. Kažite šta mislite, a zatim zaćutite i pustite sagovornika da izvuče zaključke – tako ostavljate utisak da ste uvereni u svoje stavove i iskazujete poštovanje prema drugoj strani, dozvoljavajući da i ona kaže šta želi.

… Kada znate sigurno da savet koji biste nekoj osobi dali – ona ne može da prihvati.

… Na poslu, kada nemate da kažete bilo šta što bi doprinelo rešenju problema. Ćutite, pratite situaciju i učite.

… Kada ne želite da se uplićete u bespredmetnu i besmislenu raspravu drugih, kojoj se ne vidi kraj i koja nema logično rešenje.

… U situacijama tuge, kada ćete ćutanjem obično bolje izraziti svoja osećanja i saučešće nego rečima.

[JESSY]

Ćutanje se ne preporučuje…

… Kada vas pitaju za mišljenje, kako bi ga ocenili i vrednovali.

… Kada vaše misli i emocije u potpunosti odražavaju vaš stav i želite da ga drugi čuju.

… Ukoliko mislite da imate nešto vredno da kažete, što će popraviti odnose i rešiti problem u bilo kojoj situaciji.

Nemojte ćutati kada bi to značilo, kako reče Ajštajn, saučesništvo u lošem delu; ni kada ste jedini u prilici da govorite u ime drugoga, kojem je to pravo uskraćeno, a svojim rečima ga možete zaštititi…

 

http://www.danubeogradu.rs/2016/04/cutanje-kada-kako-i-zasto-cutati/

 

[Војвода7]

Ovo se moze "koristiti" i obdje na forumu

… Kada ne želite da se uplićete u bespredmetnu i besmislenu raspravu drugih, kojoj se ne vidi kraj i koja nema logično rešenje. 

[JESSY]

Po koji put se u životu vraćam na tačku iz ostavštine starog Rima: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa dogadjajima čovek govori; u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali je ćutanje zagonetnije.

Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen; u sebi on je neograničen, kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.

Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Može čitalac produžiti ograničenja u knjizi ako zaklopi knjigu i potone u ćutanje. Ali zašto nije i pisac potonuo? Potonuo je, samo što se ono iz dubokog ćutanja ne da reći. 
Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono što ne možemo nikada iskazati.

Jezik sâm je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno danas. Kako je govoreno pre sto godina, to je groteskni dijalekt. Danas, to isto kazalo bi se sasvim drugačije jezikom koji će dakako postati u ime božije takože groteskni dijalekt. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik, to je knjizi fotografisan pokojnik.

Ćutanje, naprotiv, uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na površini čoveka i stvari. Duboko ćutanje je duhovna suština.

Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir, kao duše Platonove, sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sâm. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.
...

Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana.

Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha videju oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.
Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća: 
Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja.

Iz rukopisa Isidore Sekulić

[JESSY]